Iza kulisa oktobarskog velemajstorskog i intermajstorskog turnira „Treća subota-Đenovići“ oktobar, 2019.

28/10/2019

Organizovanje šahovskih turnira je predivan posao. Dolaze šahisti iz raznih djelova svijeta, prelaze hiljade kilometara da bi stigli u Đenoviće, kako bi igrali na šahovskom turniru. Ljudi posvećeni šahu posvećuju svoje vrijeme i sredstva šahovskoj umjetnosti. Ipak, počesto, pa gotovo uvijek, dešavaju se neobični i neočekivani događaji. Sada ćete upoznati dio događaja koji su se dešavali u pozadini uspješno završenog oktobarskog velemajstorskog i intermajstorskog turnira „Treća subota-Đenovići“-

U oktobru (18-27.10.2019) su planirana dva turnira, velemajstorski i intermajstorski. Izgledalo je već više od mjesec dana pred početak turnira da su prilično izvjesne (i sigurne) liste igrača. Dvadesetak dana pred početak turnira počinje sve da se komplikuje.

Jedan od igrača sa najnižim rejtingom na IM turniru, indijski šahista S. T. uveče, 1. oktobra otkazuje učešće. Razlog je kaže, jer nema mnogo vremena između dva turnira koje bi igrao. Da li sam taj otkaz mogao da očekujem?

Hronologija otkaza S.T.

22.avgusta S.T.  je preko WhatsAppa izrazio interes da igra u oktobru. Imao je rejting 2170, ali je naveo da očekuje da ima u oktobru rejting 2200 i zatražio da mu smanjim upisninu za 30 procenata. 

Upitao me da li mogu da mu rezervišem pun pansion u hotelu Fiammanti u kojem se igra turnir. Najavio je da će mi poslati unapred dio upisnine do 10. septembra kako bi osigurao svoje mjesto na IM turniru. Zatražio je zato da mu pošaljem broj žiro računa na koji će da uplati. Poslao sam mu broj računa NVO preko koje se vrše uplate za turnir.  Ipak, uplata nije stizala. 

Posle nekoliko dana S.T piše da bi radije putovao nekom drugom trasom, a ne autobusom kroz Crnu Goru jer je čuo da ima dosta planina. Zamolio me da mu pošaljem informacije o transferu preko Hrvatske do Dubrovnika i odatle do hotela. Pošaljem mu detaljno razrađen plan. Posle par dana nova poruka – piše da bi radije uzeo avionsku kartu i stigao avionom u Tivat. 

Dva dana kasnije ponovio je da će dio upisnine uplatiti, ali da će doći autobusom preko Beograda. Sledeći dan je upitao da li može da igra dva dupla kola ili jedno duplo i jedno kolu ujutro 26 oktobra jer planira neki turnir u Rumuniji 28.10. Naravno, rekao sam mu da tek kada se izvuku turnirski brojevi može da se dogovori sa igračima, ako žele da mu izađu u susret i igraju duplo kolo. Ipak 12. septembra mi šalje poruku preko WhatsApp-a da je bio u banci da uplati dio upisnine, ali su mu zatražili neki poseban ID kao dokaz, ali taj ID nije imao. Rekao je da će uplatiti sigurno sutra. 

Nije uplatio ni sutra, ali je 15. septembra stiglo njegovo pitanje da li može da igra na velemajstorskom turniru i kolika bi tu bila upisnina. Naravno, odgovorio sam mu da ne može zbog niskog rejtinga. Odmah je odgovorio: „Nema problema“. 17. septembra piše: „Bio sam u banci u petak i u ponedjeljak, ali je server ’pao’ pa nisam mogao da uplatim, a tražili su mi ponovo ID kao dokaz“. Nažalost, kaže, opet nije imao sa sobom ’ID dokaz’. 

Rekao sam mu da nema problema, kad dođe, platiće upisninu. „Sjajno, to mi je mnogo pomoglo. Hvala. Moj je plan potvrđen, ne brinite. Reći ću tokokom ove nedjelje kada i kako dolazim“. 19. septembra je upitao koliko košta transfer od aerodroma u Tivtu do hotela. Rekao sam mu kolika je cijena vožnje hotelskog vozača za tu taj transfer. Složio se sa tom cijenom. Ipak, uveče mi stiže poruka: rezervisao sam autobusnu kartu. 

Dolazim 18.oktobra autobusom, a odlazim za Beograd 26.10. Upitao je opet da li je moguće da igra duplo kolo. 26. septembra mi stiže nova poruka –stiže 16 oktobra ujutro i traži da mu od tog datuma rezervišem sobu u hotelu Fiammanti. To i uradim. Posle još nekoliko sličnih poruka, konačno, 1.10. stiže poruka. „Pozdrav, pokušao sam da pronađem odgovarajući način transfera, ali bih proveo dva dana u putu između dva turnira (u Đenoviću i u Rumuniji). Stvarno se izvinjavam ali neću moći da igram na vašem turniru. Izvinjavam se za neprijatnosti.“

Naravno, odgovorio sam mu da nema problema, jer imam nekoliko rezervnih igrača. Bilo mu je drago da to čuje i poželio mi sjajan turnir. Rekao sam mu da ću morati da skinem njegovo ime sa liste igrača. Zahvalio mi se. Fino smo se pozdravili i tako je prije početka završilo učešće indijskog šahiste S. T. na turniru u Đenoviću u oktobru.

Nisam ni slutio da je ovo tek početak velikih komplikacija i prave lavine neočekivanih događaja oko sastava oba turnira.

Ipak 2. oktobra ugodno iznenađenje (ili je bar izgledalo tada). Javio se ruski šahista A.M. zainteresovan da igra na velemajstorskom turniru u oktobru, a ima dobar ELO rejting od 2400. Izrazio je želju da igra na turniru, a vraća se šahu, kako kaže posle 14 godina. Osvojio je jednu velemajstorsku normu 1999. a ima i dvije IM norme. Planira da igra na Evropskom klupskom šampionatu u Ulcinju u novembru, na petoj ili šestoj tabli, pa bi tada opet igrao u Đenoviću jer se novembarski velemajstorski turnir u Đenoviću uklapa dobro sa tim šampionatom. Odmah je zatražio popust u upisnini od 30 procenata. Zatim je upitao za cijenu hotelske sobe, polupansion i puni pansion. Bio je zadovoljan cijenom. Posebno se oduševio kada sam mu rekao da je GM Gleizerov igrao ovdje i postigao 100% poena: „Bio je moj učitelj“. Klica sumnje mi se pojavila kada me upitao da li mogu da mu nađem šahiste u Crnoj Gori kojima bi držao časove, obećavajući mi dobar posao za obojicu. Rekao sam mu da neki šahisti iz Crne Gore i Srbije drže časove, ali ne za domaće igrače već preko interneta za strance. Ipak, on je insistirao da drži časove šahistima u Crnoj Gori. Rekao sam mu da u Crnoj Gori ima mladih talentovanih šahista, ali njima povremeno drže časove poznati velemajstori. Izgleda da ga je to malo oneraspoložilo. Odgovorio je da će još malo razmisliti o učešću na turnirima u Đenoviću u oktobru i novembru, pa će uskoro odlučiti. Malo posle stiže mi njegova poruka u kojoj je zatražio rezultate turnira „Treća subota- Đenovići“ na kojem je igrao Gleizerov. Naravno, pošaljem mu tabelu. Bio je oduševljen.

Sutra, 3. oktobra mi se ponovo javio i zatražio još veći popust na upisninu.  Zatražio je 50 procenata popust.  Zatim je zatražio popust u cijeni hotelske sobe. Rekao sam mu da nemam uticaja na cijenu hotelske sobe ni cijenu transfera. Zatražio je zatim listu igrača za oktobar. Poslao sam mu. Upitao sam ga da li je siguran da će igrati. Odgovorio je: „85%“. Ostalih 15% zavisi od njegove supruge, zato što bi došli zajedno. Opet je zatražio informaciju o hotelu, slike hotela i broj zvjezdica. Odgovorio sam mu i poslao slike. „Izgleda sjajno“, prokomentarisao je.

Sledećeg dana, 4.oktobra mi je konačno (ili je bar u tom trenutku izgledalo) potvrdio: „Dolazimo na ovaj turnir u oktobru! Ona je konačno prihvatila!“ „Da li je to sada 100%?“ upitao sam. „Da“. Planira da stigne letom iz Moskve ili St. Petersburga za Tivat. Predložio sam mu da proba preko Wizzair kompanije koja ima vrlo jeftine letove. Zahvalio se na predlogu. Zatražio je da rezervišem dvokrevetnu sobu u hotelu Fiammanti 2 dana pred početak turnira, tj od 17. oktobra, jer je našao zgodan let St Petersburg –Beograd-Tivat. Ponovo je upitao za cijenu punog pansiona. Poslao sam mu opet traženu informaciju. Zatim je opet upitao za cijenu polupansiona. Na kraju je odlučio da mu rezervišem polupansion. Vidjeće kakva je večera u hotelu, a ako bude dobra, uzeće pun pansion. Djelovalo je razumno. Zatim je opet upitao za cijenu transfera sa aerodroma u Tivtu do hotela. Kada sam mu naveo, upitao je koliko taksisti sa aerodroma traže za tu vožnju. „Isto“, odgovorio sam. Rekao je da stavim njegovo ime na listu učesnika. To sam i napravio. Izgledalo je da je velemajstorski turnir u oktobru sklopljen.

Sledeći dan, 5. oktobra me upitao da li sam ja i organizator i sudija. „Ne“, i navedem mu ime sudije. A.M. mi kaže da je i on sudija i da mu trebaju neke norme za FIDE sudiju. Kaže da je sudio na šampionatu Rusije za šahiste mlađe od 20 godina.

Ujutro 6. oktobra, upitao sam ga da li je kupio karte za Tivat. Odgovorio mi je tek 7. uveče. Rekao je da je bio zauzet šahovskim suđenjem, tako da nije stigao da mi odmah odgovori, zbog čega se izvinjava i da će uplatiti upisninu i poslati sliku uplatnice. Zaražio je broj računa na koji može da uplati. Rekao je da će uplatiti što prije može. Upitao sam ga može li da mi pošalje fotografije avionskih karata čim ih kupi. „Nema problema, šaljem i fotografije karata i upisninu“.

Sumnja se ipak povećavala. Otac turskog šahiste mi je javio da se A.M. prijavio za dva turnira nedavno, od kojih je jedan Čigorinov memorijal, ali da nije igrao ni na jednom, pa je moguće da neće ni ovdje. Poslao mi je linkove turnira sa prijavljenim učesnicima i tabelom turnira. Oprezno sam upitao A.M. za Čigorinov memorijal. Svoje neučestvovanje na Čigorinovom memorijalu gdje je bio prijavljen kao igrač, objasnio je činjenicom da je baš tu u statusu sudije. To je bilo moguće, pomislio sam, ako mu nedostaje još neka sudijska norma, pa se odlučio da sudi umjesto da igra. Sumnja je ipak bila još pojačana kada na listi sudija Čigorinovog memorijala nisam našao njegovo ime.

Pored toga produžava se neprijatna situacija za domaćeg igrača koji je rezerva i koji bi rado igrao na turniru, ali čeka konačnu odluku i postaje nestrpljiv, jer se približava početak turnira.

Osmog oktobra, 11 dana pred početak turnira ponovo upitam ruskog šahistu A.M. da li je kupio avionsku kartu i da li može još jednom da potvrdi da igra na velemajstorskom turniru. Stigao mi je odgovor: zbog zdravstvenih problema u užoj familiji neće moći  da igra u Đenoviću u oktobru. Stvarno je, kaže, želio da igra, ali ne može zbog tog zdravstvenog problema. Mnogo se izvinjava, ako mi je napravio neki problem. Poželio mi je sve najbolje u vezi turnira. Naravno i ja sam njemu poželio sve najbolje i da riješi ubrzo te zdravstvene probleme u familiji.

Izgledalo je da ću bez obzira na ovaj otkaz, rezervnim igračem popuniti listu velemajstorskog turnira i da će sve biti u redu. Nažalost, nije bilo tako i prave nevolje su počele ubrzano da pristižu jedna za drugom, a kulminacija problema je nastala kad sam se najmanje nadao.

Ujutro, 14. oktobra, pet dana pred početak turnira telefonski poziv. Bio sam na času u školi, ali čim sam vidio da me zove domaći šahista, koji je upisan na listu učesnika velemajstorskog turnira predosjetio sam nepovoljne vijesti. Odmah sam se javio (utišavajući odjeljenje). Domaći šahista mi javlja da ne može da igra na GM turniru jer ima iznenada neko poslovno putovanje koje se 4 dana preklapa sa turnirom. Ipak neprijatan otkaz pet dana pred početak turnira.

Posle podne, 14. oktobra novo neugodno iznenađenje. Piše mi prijatelj Laszlo Nagy, organizator turnira u Budimpešti da postoji neki problem i da vjerovatno francuski šahista Bilguun neće igrati ovdje na IM turniru iako je prijavljen. Bat Bilguun je inače upravo završio učešće na IM turniru u Budimpešti i imao neočekivano mali broj poena. O čemu se radi? Zdravstveni problem u familiji i to vrlo ozbiljan. Pošaljem poruku familiji Bilguun da vidim da li će igrati ili otkazuje učešće. Javila se majka francuskog šahiste. Otkazuje dolazak na turnir zbog ozbiljne bolesti u familiji. Šta sad? Nedostaje mi jedan igrač na IM turniru i jedan igrač na velemajstorskom turniru.

Treba brzo reagovati jer je preostalo još 4-5 dana do početka. Ustvari 4 dana jer 18. uveče mora sve biti jasno na izvlačenju turnirskih brojeva.

Konačno 15. oktobra dobra vijest. Javio se engleski šahista M. L. koji bi igrao na IM turniru.  Dolazi preko Podgorice u subotu, na dan početka turnira, pred prvu partiju. Traži jeftiniji transfer sa aerodroma. Lako se dogovorimo. Istim letom stiže još jedan šahista sa djevojkom, pa će dijeliti troškove transfera do Đenovića. To sam lako usaglasio sa svima.

Dramatična situacija oko sastava turnira se nastavlja. Usred velike potražnje za igračima na GM i IM turnirima iznenada nova obaveza.  I to ne mala.

15.oktobra, u utorak stigli su preko Podgorice indijski šahisti. Zatražili su pomoć oko transfera sa aerodroma i smještaja. Oko 11.30 stigli su u Đenoviće. Dan je bio sunčan. Taman sam završio časove u školi i odmah pošao sa suprugom u Đenoviće da im pomognem oko smještaja. Tu sam se prvi put sreo sa ovom indijskom familijom. Dok je moja supruga Mirjana sa mladom šahistkinjom čekala pored prtljaga poveo sam roditelje šahistkinje do jednog jako lijepog apartmana u blizini. Htjeli su da vide još neki apartman, pa sam ih poveo do drugog, u kojem često borave šahisti, i posebno se dopadao prethodnim šahistima iz Indije. Zatražili su da vide i treći koji je takođe na vrlo privlačnoj lokaciji. Najviše im se svidio prvi apartman. Ipak otac indijske šahistkinje je zatražio da im pokažem još neki apartman. Poveo sam ih do hotela Grifon, koji se sada zove Riva. Ogromni, vrlo komforni apartmani. Odlučili su se za najveći. Preskočiću sada opise niza događaja vezanih za ovu familiju i vratiti se na turnir i problem oko pronalaska igrača za velemajstorsku grupu.

15. oktobra oko 21. čas zove me na viber prijatelj iz Mađarske. Kaže mi da možda ima rješenje i da pozovem E.A. majku jednog šahiste koja je u Moskvi. Pozovem je i ona kaže da bi njen sin mogao da igra, ali bi kasnio 3-4 prva kola. Ona bi mogla sa sinom da stigne tek 22 oktobra na turnir u Đenoviće. Ne može da stigne ranije jer igra na rapid šampionatu Rusije u Sočiju. Treba za sat vremena da joj javim da li pristajem na tu varijantu. Odustajem od te varijante smatrajući je previše riskantnom. Nazovem ponovo majku šahiste u Moskvu i obavjestim da to ne možemo da uklopimo.

16. oktobra srećom FM Pečurica Miloš je pristao da igra na GM turniru, koji mu manje odgovara u odnosu na IM. Na IM će igrati umjesto njega FM Vlastimir Bujišić.
Izgleda da je sada lista konačno sklopljena i turnir može da počne.

Pomislim da je bilo i težih turnira, sjetim se neobičnih događaja na turniru u Đenoviću vezanih za rusku šahistkinju koja je bila opsjednuta „drugim svijetom“ i ljuljanja kralja obješenog o dlaku, kada su naši velemajstori gubili partije od mnogo slabijih igrača, šahistkinja. Turnir koji je bio praćen nizom neobjašnjivih događaja za tablom i van nje. Nisam ni slutio da će doći do velikog zapleta i misterioznih događaja u pozadini i ovog oktobarskog turnira.

Prije ceremonije otvaranja pred početak prvog kola turnira, u sali se pojavio elegantan čovjek u bijeloj košulji, pomalo malo duže kose, sa nekoliko fotografija u rukama.  To su bile stare slike Đenovića od prije sto godina. Predstavio se kao doktor iz Njemačke, a u Đenoviće je došao da bi riješio jednu porodičnu misteriju. Govorio je na engleskom jeziku. Da li ovo ima veze sa događajima koji su usledili, još ne mogu da povežem. Moguće. Možda i ne.
Kaže da je njegov otac bio na podmornici u Đenoviću tokom Prvog svjetskog rata. Pokazao je sliku podmornice iz 1918 i iza nje se vidi jedna kuća. Zanimalo ga je da identifikuje tu kuću ako još postoji ali i ostale lokacije koje je obišao njegov otac. Kako je moja supruga rođena Đenovčanka, ona može sigurno da prepozna sve te lokacije. Pokazao joj je fotografije. Ima još fotografija u kolima pa je i njih donio. 

Ipak, bilo je nejasno zašto sin njemačkog oficira (koji je preminuo 1965 godine) traži lokacije gdje je njegov otac boravio kao podmorničar prije 100 godina. Ličilo je na neku misteriju. Šta ustvari traži? Neko sakriveno blago? Možda neku dragocjenu relikviju? Donesenu od ko zna gdje podmornicom? Nešto drugo?

Sjetim se događaja od prije dvadesetak godina kada je jedan ronilac otkrio u Zalivu ostatak britanskog ratnog aviona iz Drugog svjetskog rata sa ostacima pilota vezanim u kabini. Izvukao je dio kabine sa brojem aviona, i pokušao da pomogne da se otkrije ko je unesrećeni, pilot stradao u Drugom svjetskom ratu, ali se upleo u složene odnose osiguravajuće kompanije, familije i britanskog penzionog fonda i ko zna još kojih javnih i tajnih organizacija (stranih ali i domaćih) pri čemu je nekima bilo u interesu da se nikada ne sazna ko je unesrećeni pilot, jer bi morali da plate veliku odštetu. Nesretni ronilac koji je samo želio da pomogne da se pilot u avionskoj kabini dentifikuje i sahrani kako dolikuje na porodičnom groblju u Engleskoj odjednom se našao u situaciji kao u nekom uzbudljivom trileru u kojem svi neželjeni svjedoci nestaju. Kako sam bio odjeljenjski starješina sinu tog ronioca i dobro bio upoznat sa čitavim događajem, da bih izbjegao sličnu situaciju, uplitanja u neke stvari koje nas se ne tiču, rekao sam supruzi da odustane od identifikacije lokaliteta Đenovića sa fotografija zagonetnog njemačkog doktora i da se vratimo obavezama oko šahista i turnira. Dosta mi je dramatičnih događaja van šahovske table! Sada je vrijeme da uživamo u šahovskoj umjetnosti!

Ipak, od prvog kola turnira počela je prava drama. I što je još gore – ponovo magija!!

Prvo kolo je teklo dobro. Posle par sati krenem kući da sredim fotografije iz prvog kola koje mi je sudija poslao i da polako pripremam partije za blog Šah-mat liste. Sudija redovno ažurira partije koje se igraju i rezultate tako da mogu od kuće da preko interneta pratim sva dešavanja. Sve ide glatko.

Partija mladog indijskog šahiste protiv kostarikanskog internacionalnog majstora još traje. Očekujem da sudija postavi i tu partiju i rezultat. Umjesto toga dobijem poruku majke mladog indijskog šahiste. Kaže da je bila u sali za igru ometajuća buka, tj. čula se muzika nekog muzičkog sastava, koji je vježbao ispod sale, pa je njen sin u jednakoj poziciji izgubio partiju. Kaže da je pošla ispod, na prizemni sprat gdje je grupa muzičara vježbala. Zamolila ih je da malo utišaju zvučnike. Obećali su da hoće, ali nisu to uradili. Bila je vrlo ljuta.

Porazgovaram sa sudijom, zatim vlasnikom hotela. Muzika je trebala da svira od 20 časova, kada su partije već davno završene i to mjesna muzika, koja nije glasna. Pozovem i šefa mjesne muzike koji mi sve to potvrdi. Taj muzički performans je za sve bio neočekivan.

Počinju da se nižu događaji i pozivi kao na pokretnoj traci. Stigne mi poruka jednog šahiste, koji želi da promjeni apartman. To je lako izvodivo, ali tek sledećeg jutra. Pozivi i poruke se nastavljaju.

Zove me mladi turski šahista iz restorana hotela. Kaže samo u restoranu ima internet, a nema u sobi, navodeći da sam im rekao da hotel ima dobar internet u sobama. Upitam ga da li je pronašao mrežu ’Fiammanti office’. Kaže da nije. Bilo mi je jasno o čemu se radi. Zbog kratkog prekida struje iskočila je sklopka. Pozovem suprugu vlasnika hotela, koje je došla iz picerije Galliot za desetak minuta i podigla sklopku. Turski šahista je bio zadovoljan i vratio se u sobu. Paralelno sa ovim još nekoliko poruka.

Roditelji mlade indijske šahistkinje koji su prethodno rekli da nisu zainteresovani da njihova ćerka igra ujutro u nedjelju na brzopoteznom turniru u Igalu, Memorijalu Obrada Manojlovića, naglo su promijenili mišljenje oko 21 čas. Sada žele da im ćerka igra na tom turniru, ali traže prevoz za taj turnir. I otac koji  je takođe šahista bi igrao. Srećom sudija turnira Treća subota u Đenoviću, Veselin Balšić, sudi i Memorijal pa ga pozovem. Bio je sa nekim šahistima bio u obližnjem kafiću, pored RIVE gdje su bili smješteni indijski šahisti, pa se uspješno dogovori taj prevoz. Bar to da je ispalo kako treba.

Ipak, nije mi ni posle 23 časa bilo suđeno da mirno legnem da spavam. Taman se spremam da ugasim kompjuter kad stiže poruka jednog šahiste koji je doputovao sa djevojkom. Kaže da mu je djevojka bolesna i hitno traži neku apoteku u blizini. Rekoh da je nema, ima samo u Bijeloj i Zelenici, a one sada ne rade. Rekoh da sačeka pet minuta da vidim koja je dežurna apoteka. Vrlo teško ide u to noćno doba. Izgled da ne radi nijedna. Ili ja nisam u brzini uspio da je nađem. Ipak možemo da donesemo lijek, ako kaže koji je to zdravstveni problem. Pozovem šahistu ponovo. Bilo mi je lakše kada sam čuo odgovor: „Boli je grlo.“ Pođemo, već je prošlo 23 časa, u Đenoviće i ponesemo pastile ISLA i Coldrex. Šahistu sa djevojkom sretnemo na ulici blizu picerija Galliot. Damo im lijekove i posavjetujemo šta treba da rade. Vrlo simpatičan par.

Ujutro smo pošli do crkve Svetog Spasa u Toploj i zapalili svijeće za familiju, za žive i mrtve, ali i za turnir.

Posle podne sam se sreo sa majkom i bakom indijskog šahiste koji je prema njihovom mišljenju zbog muzike koja se čula krajem prve partije, tu partiju izgubio. Njegov protivnik, koji je dobio partiju, rekao mi je da njemu muzika nije smetala. Obećao sam im da sigurno neće biti danas muzike ispod šahovske sale, a u ponedjeljak i petak muzika je tek posle osam uveče. Dakle, posle završetka partija. Bile su zadovoljne. Izgledalo je da sve ide dobro.

Ipak, odjednom iz prizemlja se čuju bubnjevi. Prvo ih je čula supruga vlasnika hotela, Tatjana, a zatim ja – i brzo se spustimo dole da vidimo o čemu se radi. To je bio jedan od muzičara koji je u kola pakovao opremu, a njegov mali sin se igrao sa bubnjevima. Izgleda da smo postali preosjetljivi na zvukove. Vratimo se mirno gore. Objasnim Indijkama o čemu se radilo i da neće biti sigurno muzike.

Pola sata kasnije – začuje se zvuk električne gitare. Sjurimo Tatjana i ja dolje. Jedan muzičar i jedna djevojka vježbaju. Uključili pojačala. Jedva nas čuju. Kažemo da se gore iznad igra šahovski turnir i zamolimo da smanje zvuk. Muzičar odmah isključi pojačalo. Sada je opet sve OK. Tatjana mi objasni da mnogi muzičari imaju ključ i da nisu upoznati sa zabranom muziciranja tokom turnira.

Vrijeme brzo leti, sve ide po nekoj uhodanoj rutini. Sudija pravi fotografije učesnika i gostiju. Zatim mi ih šalje preko vibera. Sve izgleda kao i na prethodnim turnirima.

Ipak, jedna slika je bila prilično neobična. Majka indijskog šahiste je imala zatvorene oči kao da spava, i malo nakrivljenu glavu, a njena majka, tj. baka indijskog šahiste (koja na čelu ima veliku crvenu tačku) je držala podignutu ruku sa ispruženim prstima dvadesetak centimetara, blizu ćerkine glave. Pogledam prema njima. I dalje su u tom položaju. Pomislim da možda ćerku boli glava pa majka tu drži ruku, možda misli da joj tako pomaže. Pođem do šanka, dva metra iza sudijskog stola i upitam Tatjanu da li je primjetila tu čudnu situaciju. Naravno, odmah je uočila pa je pitam koliko dugo to traje. „Bar dvadesetak minuta“. „A gdje su usmjereni prsti?“ „Prema onom prozoru.“ Tamo je igrao njen unuk partiju. Možda slučajno, a moguće da je taj položaj ruke imao neki psihološki značaj podrške. Ili neka vrsta meditacije. Nisam imao drugo logično objašnjenje.

Ipak, čudan, intrigantan položaj sličan nekoj meditaciji sa zamornim položajem ruke traje i dalje. Nisam imao neko realno objašnjenje situacije. Usput, pomislim, dobro da nije sada tu i misteriozni njemački doktor koji traži lokacije u Đenoviću u kojima je boravio njegov otac, njemački oficir koji je tu došao podmornicom. Tiho sam razgovarao sa sudijom o čitavoj situaciji. O daljem toku dešavanja teško da se svi učesnici ovog događaja mogu baš potpuno usaglasiti, ali pokušaću da opišem najpribližnije kako sam ja to vidio. Moguće da su baka i majka indijskog šahiste primjetile da nešto komantarišemo u vezi njih ili da posmatramo fotografiju sluteći da su one fotografisane tokom meditacije. Imao sam utisak da su ljutito pogledale.

Odjednom u štekeru na kojem je sudija imao uključen štampač puče nešto – očigledno kratak spoj. Pucanj iz štekera je bio tako jak i neočekivan u potpuno tihoj sali, da su se igrači odmah okrenuli. Bio sam u neposrednoj blizini, 1-2 metra daleko. U štekeru u kojem je bio uključen štampač ’glavnog krivca’ za fotografiju nestade struje. Pomislili smo da je pravi krivac oštećeni i ljepljeni kabel punjača mobilnog telefona jednog domaćeg šahiste na štekeru oko metar udaljenom od sudijinog. Isključimo taj mobilni telefon i punjač. Tatjana pođe u kuhinju i podigne sklopku. Šteker opet puče i iskoči sklopka. Sudija isključi štampač i izvuče kabel. U kuhinji i svim štekerima na zidu sa lijeve strane sada je nestalo struje. Situacija je postala malo teža. Valjda neće nestati struje u čitavoj sali? Tatjana opet podigne sklopku. Odjednom uz još jači pucanj iz štekera buknu plamen 20-30 centimetara, zahvati šteker, i dio zida iznad, ali se sam brzo ugasi. Više nije imalo smisla podizati sklopku.

Mnogi igrači su vidjeli problem koji je nastao. Zbog plamena i sagorjevanja štekera u sali za igru se osjetio jak miris paljevine. Jedan naš šahista, internacionalni majstor, je zbog toga zatražio da otvorimo prozore i provjetrimo salu. To smo i uradili.

Kasnije je došao vlasnik hotela i pozvao majstora koji je obećao da će sutra doći da popravi struju. Otprilike tako se i desilo. Majstor je popravio struju u svim štekerima osim u tom kojeg je zahvatio plamen. Taj je šteker promjenjen tek drugog dana.

Nažalost nisam odmah fotografisao šteker već posle dva dana kada je šteta bila sanirana i postavljen novi šteker. Ipak, vidi se malo još trag plamenog jezika koji je iz štekera planuo prema gore.

Počele su da se šire različite priče pojačane promjenom položaja bake indijskog šahiste i njene ruke za koju su neki šahisti tvrdili da je uvijek bila usmjerena prema stolu na kojem je unuk igrao. Ja sam ipak pristalica ideje da je to samo psihološka podrška unuku, ali bilo je i drugačijih mišljenja. Magija, meditacija ili samo uobrazilja?

(Iz razumljivih razloga nisam htio da objavljujem fotografiju snimljenu sa sudijskog stola o kojoj je bilo govora u tekstu)

Dalje su se nastavili uobičajeni događaji sa nešto specifičnosti vezanih za ovaj turnir i ambijent.

Jedan šahista koji je bio sa djevojkom upitao me da li mogu da mu obezbjedim privatnu vožnju barkom i ribolov. Naravno, upitam vlasnika lijepe malo veće barke koji se bavi često ribolovom i on predloži tročasovnu vožnju barkom i ribolov u zalivu. Dogovoreno je da odmah posle partije, od 19 do 22 časa sa djevojkom i iskusnim ribarom, vlasnikom lijepog broda pođe u lov na lignje. Isti šahista me pitao da li može negdje da iznajmi bicikle, za njega i djevojku za sledeći dan, ali to je išlo nešto teže. U obližnjem hotelu su izgleda sve bicikle iznajmili gostima, Englezima. Dnevni najam bicikla je obično 5 eura. Takođe su htjeli da pođu do ronilačkog kluba u Herceg Novom. Poslednjeg dana je planirao da pođe do Plave špilje, ali tu bi vožnja i kupanje trajali četiri sata.

Vrijeme je već više od mjesec dana jako lijepo, još ima kupača, zet vlasnika obližnjeg hotela skija na vodi, neko vozi kajak. Prolaze veliki turistički brodovi, kruzeri iz Dubrovnika za Kotor i lagano kao neke velike jelke svjetle dok noću odlaze. Ima i dosta ribolovaca na obalama. Djeca obično love hobotnice. Neki od šahista, učesnika turnira prije ili poslije partije polaze na plažu na kupanje, kao IM Zdenko Plenković. To osvježavanje, ponekad i u društvu, mu nije smetalo da osvoji prvo mjesto na IM turniru. Ostali šahisti više vole da sjede u restoranima i kafićima pored obale.

Ipak, da se vratimo na događaje na turniru.
Napor igranja teških partija uzrokuje laganu nervozu učesnika. Engleskom šahisti smeta odbljesak sa pločica pa traži da se sto tokom partije pomjeri metar na desno. Njegov protivnik posle partije kaže da ga je to prilično ometalo, jer je engleski šahista i prije toga stalno pomalo gurao sto. Ruski šahista se požalio sudiji da njegov protivnik, jedan domaći šahista previše često izlazi na terasu ispred sale. Odmah smo prenijeli to našem šahisti kojega je moguće ta primjedba malo dekoncentrisalo pa je izgubio partiju.

24 oktobra se igralo šesto kolo. Trebali smo da napravimo grupnu fotografiju učesnika ali nije stiglo na vrijeme za fotografisanje nekoliko učesnika pa smo grupno fotografisanje odložili za sledeći dana, pet minuta pred početak kola.

Na šesto kolo stigao je mladi indijski šahista u pratnji majke i bake. Očekivao sam manje probleme. I nisam se prevario. Tek što je počelo kolo majka indijskog šahiste mi priđe i kaže da je jako toplo i zatraži da se uključi klima uređaj. Pođem do Tatjane. Ona zatvori sve prozore u sali, jedan po jedan, i uključi klima uređaje. Ipak, očekivao sam da će hladni vazduh iz klima uređaja nekome da smeta. Prvi se požalio IM Zdenko Plenković čiji se sto nalazio tačno ispod ventilatora jednog od klima uređaja pa mu je duvalo direktno u glavu. Kažem to majci indijskog šahiste i ona se složi da se klima isključi i opet otvore prozori. Tatjana sa osmjehom isključi klime i otvori sve prozore. Sat vremena je sve bilo u redu. Za stolom u restoranskom dijelu je majka indijskog šahiste sjedila za laptopom, dok se njena majka pružila se sa druge strane i spavala.

Malo kasnije čuo se šum spolja koji je poticao od pranja barki koje su izvađene blizu hotela i prane pod jakim mlazom vode. Posle nekog vremena mladi indijski šahista je rekao da mu to smeta i zatražio da se prozori zatvore. Zaustavljeni su časovnici i prozori su zatvoreni. Nešto kasnije je mladi indijski šahista ogladnio i počeo da guli banane. Stalne intervencije mladog indijskog šahiste i njegove majke su vjerovatno dekocentrisale njegovog protivinika velemajstora Branka Damljanovića i ta je partija završena remijem.

U pretposlednjem kolu još su trojica igrača imala šansu za normu. Ipak igrala su međusobno dvojica pa su  u poslednjem kolu preostala samo dvojica u šansi da osvoje velemajstorski bal. Ipak, bila im je neophodna pobjeda. Obojica, indijski šahista IM Akash Pc Iyer i švajcarski šahista IM Fabian Baenziger. su na kraju postigla samo remije i ovaj put nije niko u Đenovićuu na oktobarskom turniru nije osvojio normu.

Konačno je turnir završen. Ipak problemi još nisu.

Taman sam bio pri kraju drugog časa u školi u ponedjeljak, kad mi odjednom mi zvoni telefon. Javlja mi se taksista iz Podgorice sa kojim dogovaram transfere igrača sa podgoričkog aerodroma za Đenoviće i obrnuto. Kaže da putnika koji su trebali da budu u Đenoviću u 9:30 nema ispred hotela Fiammanti. Šta bi mogao da bude razlog? Pogledam na WhatsApp da li imam neku poruku. Tu je bila poruka kostarikanskog šahiste u 9:29: „Imamo problem. Nema vozača“. Javim mu da je vozač ispred Fiammantija i da ih čeka. Posle dvadeset minuta stiže mi poruka vozača: „Dobro je. Našli su se . Krenuli su.“ Odahnem. Uskoro mi stiže poruka i kostarikanskog šahiste da je sve u redu.

Ovo je dio događaja koji je pratio oktobarski turnir Treća subota u Đenoviću….Organizovanje turnira, kao što ste mogli da vidite je divan i prilično zanimljiv hobi, ali ponekad i zamoran…