Tokom protekle dve nedelje u Samarkandu, doživeo sam 46. Šahovsku olimpijadu iz nekoliko različitih uglova – kao sudija, učesnik Kongresa FIDE, šahista, a ponekad jednostavno kao posmatrač.
Odlučio sam da neke od tih utisaka, priča i razmišljanja pretočim u reči i podelim ih ovde kroz seriju tekstova u narednih nekoliko dana.
PRVI UTISCI
Svaka Olimpijada počinje putovanjem. Moja je počela prilično konvencionalno: transferom do beogradskog aerodroma, letom za Istanbul, a zatim sa nekoliko sati čekanja na mestu koje je bez sumnje jedno od najefikasnijih na svetu kada je reč o odvajanju putnika od njihovog novca. Kafa, sendvič, možda nešto slatko – i odjednom počinjete da se pitate da li bi prelazak u biznis klasu zapravo bio jeftinija opcija.
Iz Istanbula je noćni let za Taškent prošao manje-više po planu. A onda je usledio moj prvi pravi susret sa Uzbekistanom.
Na pasoškoj kontroli službenik je jednom pregledao moj pasoš. Zatim ponovo. I još jednom. Do petog pregleda počeo sam da se pitam da li je otkrio nešto o meni što čak ni ja nisam znao.
„Viza?“
Mirno – mada možda nešto glasnije nego što je bilo strogo neophodno – objasnio sam da sam iz Srbije i da građanima Srbije nije potrebna viza.
Još jedan pogled na pasoš.
Još jedan pogled na mene.
Na kraju je Srbija ipak pobedila i dozvoljeno mi je da uđem u zemlju.
Sledeći koraci bili su umirujuće jednostavni. Moj kofer je stigao, što posle međunarodnog putovanja avionom nikada ne treba uzimati zdravo za gotovo, a zatim sam kupio lokalnu SIM karticu sa 100 GB interneta za otprilike 10 američkih dolara. U tom trenutku Uzbekistan je već počeo da izgleda kao odlična vrednost za novac – naročito posle aerodroma u Istanbulu.
Onda smo upoznali volontere.
To je bio i trenutak kada smo se upoznali sa onim što će povremeno postati ponavljajuća karakteristika Olimpijade: nekoliko veoma ljubaznih ljudi koji se iskreno trude da pomognu, dok niko nije bio potpuno siguran koji je pravi odgovor.
Da li ćemo akreditacije dobiti na aerodromu?
Da.
Ne.
Možda.
Posle određene rasprave, konačan odgovor se ispostavio kao – ne.
Zatim je usledilo još jedno čekanje, ovog puta na autobus. Na kraju se pojavio i odvezao nas do železničke stanice u Taškentu, gde sam otkrio da nije bilo zgodne menjačnice. Bankomat je rešio problem i obezbedio mi prvu skromnu zalihu uzbekistanskih soma – i, s obzirom na sve te nule, kratkotrajan, ali prijatan osećaj da sam postao znatno bogatiji.
Volonteri su nas čekali na stanici. Usladila je još jedna mala doza konfuzije – do tada već gotovo utešna svojom poznatošću – ali ubrzo smo se našli u još jednom autobusu koji nas je odvezao ka kompleksu Silk Road Samarkand.
Ja sam prvi iskrcan u svom hotelu. Posle aerodroma, misterije oko akreditacija, čekanja i autobusa, bio sam spreman za tradicionalnu rečenicu sa međunarodnih turnira:
„Vaša soba će biti spremna posle 14 časova.“
Umesto toga, dogodilo se nešto neverovatno.
Dali su mi sobu odmah!
I bila je odlična.
Hotel je bio moderan, prostran i besprekorno čist. Sve je izgledalo novo; soba je bila zaista udobna, a dok sam nastavljao sa inspekcijom, otkrio sam jedan mali tehnološki detalj koji je nekako učinio da se čitavo putovanje isplati.
Daska na WC šolji je bila grejana!
U tom trenutku, posle Beograda, Istanbula, pasoške kontrole, nedostajućih akreditacija, bankomata, autobusa i 300 kilometara uzbekistanske železnice, došao sam do svog prvog čvrstog zaključka o 46. Šahovskoj olimpijadi:
Šta god da se dogodi tokom naredne dve nedelje, bar ćemo se sa tim suočavati u udobnosti.
Posle kratkog odmora, međutim, ostao je još jedan važan test: ručak.
Prvi susret sa hotelskim restoranom bio je nešto manje impresivan od sobe. Izbor je bio prilično skroman, kafa iz aparata nije bila dovoljno topla, a voda za piće kao da je bila rešena da ostane na svakoj mogućoj temperaturi osim hladnoj.
Traženje leda izazvalo je još upečatljiviju reakciju.
Izraz lica osoblja sugerisao je da nisam tražio nekoliko kockica leda, već da sam im upravo saopštio neku strašnu porodičnu tragediju.
Na kraju ću naučiti da u Uzbekistanu hladna pića i ja nemamo uvek isto shvatanje reči „hladno“.
Posle ručka i kratkog, ali potpuno zasluženog odmora, radoznalost je pobedila džet-leg. Olimpijada za osobe sa invaliditetom počela je nekoliko dana ranije, pa sam odlučio da je posetim. Održavala se u hotelu Minyoun, koji će takođe postati neka vrsta sedišta za mnoge događaje i aktivnosti povezane sa glavnom Olimpijadom.
„U blizini“, međutim, relativan je pojam.
Od hotela za arbitre do Minyouna bilo je dobrih dvadesetak minuta hoda duž kanala. Prijatno prvi put. Posle toga što ste istu trasu prešli mnogo puta tokom naredne dve nedelje, počinjete da razvijate nešto sofisticiranije shvatanje udaljenosti.
Kada sam stigao, Olimpijada je odjednom počela da deluje stvarno.
Poznata lica bila su svuda: stari prijatelji, novi prijatelji, kolege, poznanici i ljudi koje sam upoznao na turnirima širom sveta. Bilo je i ljudi koje sam tada jedva poznavao, ali sa kojima ću tokom naredne dve nedelje deliti i dobro i loše – i prilično mnogo toga između.
(Nastaviće se)
(Stavljen nastavak 1)
Нема коментара:
Постави коментар