ceremoniju zatvaranja sudije su bile pozvane.
Očigledno su do tada zakoni geometrije postali povoljniji.
Ili su možda organizatori pravilno izračunali da će mnogi učesnici već napustiti Samarkand i da će konačno biti dovoljno stolica i za nas.
U svakom slučaju, bili smo srećni što smo prihvatili unapređenje.
A sama ceremonija zatvaranja imala je mnogo toga čemu se moglo diviti. Kulturni program, koji je trajao oko petnaest ili dvadeset minuta, bio je prelepo osmišljen i predstavljao je elegantan završetak Olimpijade.
Bilo je, međutim, i nekoliko pomalo neprijatnih trenutaka.
Procedura dolaska bila je zbunjujuća. Informacije o akreditacijama nisu uvek bile usklađene. Komunikacija je ponekad previše zavisila od toga kog ste volontera slučajno pitali. Geografija i bezbednosni aranžmani kompleksa Silk Road stvarali su nepotrebne prepreke. Hrana u našem hotelu nije uvek bila na nivou samog hotela. Hladna voda za piće povremeno je delovala kao da se smatra neobičnim zapadnjačkim luksuzom, dok je traženje leda moglo da izazove izraze iskrene zabrinutosti.
I da, mnogo smo pešačili.
Ali bilo bi nepravedno ocenjivati Olimpijadu samo na osnovu njenih nedostataka.
Bio je to ogroman događaj. Mesto održavanja takmičenja bilo je impresivno. Hoteli su bili odlični. Prevoz za potrebe takmičenja funkcionisao je dobro. Uslovi za igrače bili su veoma dobri. Posluženje u sali za igru bilo je izvanredno. Grad je bio bezbedan. Volonteri su bili ljubazni. I, što je najvažnije, sam šahovski turnir odvijao se bez većih problema.
Postoji važna razlika između organizacionih problema koji iritiraju i organizacionih problema koji narušavaju samo takmičenje.
Samarkand je imao svoj deo ovih prvih.
Ovih drugih bilo je veoma malo.
To je značajna pohvala.
Da li je moglo da bude bolje?
Naravno.
Da li su sudije mogle da budu pozvane na ceremoniju otvaranja?
Definitivno.
Da li je neko mogao da pronađe još nekoliko vozila za golf?
I dalje sam uveren da je civilizacija raspolagala potrebnom tehnologijom.
Da li je Coca-Cola mogla da preživi do 11. kola?
Istorija možda nikada neće saznati.
Neki dobitnici medalja bili su upadljivo odsutni. Ekipa Sjedinjenih Američkih Država, na primer, nije se pojavila na jednom od uručenja nagrada na kojima se očekivalo njihovo prisustvo, dok je Wei Yi bio odsutan kada mu je uručena pojedinačna zlatna medalja za drugom tablom.
Na događaju na kojem su stotine volontera i organizatora nedeljama radile kako bi se pobrinule da sve bude spremno za ceremoniju dodele medalja, prazno mesto na podijumu uvek je neprijatno.
Naročito kada bi neko drugi bio veoma srećan da ga zauzme.
Bilo bi lako napraviti spisak svega što je moglo da bude bolje.
Ali posle dve nedelje, moj konačni utisak o organizaciji bio je nedvosmisleno pozitivan.
A možda je najbolji dokaz to što su mi mnoge stvari na koje sam se tada žalio sada prilično dobre priče.
U tom trenutku, međutim, i dalje sam želeo svoj led.
LJUDI
Kada bi me neko pitao šta Šahovsku olimpijadu zaista razlikuje od svakog drugog šahovskog turnira, moj prvi odgovor verovatno ne bi bio broj velemajstora, veličina sale za igru, pa čak ni značaj medalja.
To bi bili ljudi.
Tokom dve nedelje, nekoliko hiljada ljudi koji inače gotovo da nemaju nikakve šanse da se ikada nađu u istoj zgradi iznenada se nađe pod jednim krovom.
Velemajstori svetske klase, sposobni da izračunaju dvadeset poteza unapred, prolaze istim hodnicima kao igrači koji, uz dužno poštovanje, povremeno imaju problema da izračunaju i dva.
Olimpijski šampioni, ambiciozni tinejdžeri, entuzijastični amateri, predsednici šahovskih saveza, sudije, treneri, političari, novinari i volonteri postaju deo istog privremenog šahovskog grada.
A onda je tu i izvanredna vizuelna raznolikost.
Ljudi svih rasa, vera i kultura. Muškarci koji na zvanične događaje dolaze u savršeno skrojenim odelima marki čije cene radije ne bih previše pažljivo istraživao. Žene u elegantnim haljinama. Igrači u trenerkama i patikama. A svega nekoliko metara dalje, članovi delegacija iz Afrike ili Okeanije u veličanstvenoj tradicionalnoj odeći, punoj boja, dezena i simbola koji odmah otkrivaju odakle dolaze.
Niko ne izgleda kao da tu ne pripada.
Možda je upravo to ono što je najneverovatnije.
Na većini međunarodnih događaja neko je stranac.
Na Šahovskoj olimpijadi to su svi.
I zato, pomalo neobično, nije niko.
Naravno, nekoliko hiljada šahista ne organizuje samo sebe.
Na strani sudija imali smo sreću da među nama budu ljudi koji su razumeli da najbolji način za upravljanje velikim timom nije nužno podsećati svakoga svakih pet minuta ko je glavni.
Naš sektorski sudija, Mahdi Abdulrahim, bio je jedan od njih.
Već sam pisao o poverenju koje mi je ukazao kada mi je poverio suđenje na vodećim mečevima i imenovao me za zamenika sektorskog sudije. Ali još više me je impresionirao način na koji je radio tokom čitavog događaja: smireno, dostupno i praktično.
Kada je nešto trebalo rešiti, bilo je rešeno.
Bez nepotrebnog pozorišta.
To možda zvuči jednostavno, ali je u šahovskoj administraciji gotovo revolucionarna tehnika upravljanja.
Iznad svih nas bio je glavni sudija Ivan Syrovy, koji je nosio odgovornost za operaciju sasvim drugačijih razmera. Stotine sudija, stotine mečeva, hiljade igrača i jedanaest kola pružaju gotovo neograničene mogućnosti da se dogodi nešto neočekivano.
Ivan i njegov tim su se sa tim izuzetno dobro nosili.
Glavni sudija na Olimpijadi nalazi se u pomalo nepravednom položaju. Ako sve funkcioniše, niko ne govori o njemu. Ako nešto ozbiljno pođe po zlu, odjednom svi znaju njegovo ime.
Činjenica da je turnir prošao bez većih kontroverzi povezanih sa sudijama verovatno je najbolji kompliment koji mogu da mu uputim.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
(Nastaviće se)
PRVI DEO
Tokom protekle dve nedelje u Samarkandu, doživeo sam 46. Šahovsku olimpijadu iz nekoliko različitih uglova – kao sudija, učesnik Kongresa FIDE, šahista, a ponekad jednostavno kao posmatrač.
Odlučio sam da neke od tih utisaka, priča i razmišljanja pretočim u reči i podelim ih ovde kroz seriju tekstova u narednih nekoliko dana.
PRVI UTISCI
Svaka Olimpijada počinje putovanjem. Moja je počela prilično konvencionalno: transferom do beogradskog aerodroma, letom za Istanbul, a zatim sa nekoliko sati čekanja na mestu koje je bez sumnje jedno od najefikasnijih na svetu kada je reč o odvajanju putnika od njihovog novca. Kafa, sendvič, možda nešto slatko – i odjednom počinjete da se pitate da li bi prelazak u biznis klasu zapravo bio jeftinija opcija.
Iz Istanbula je noćni let za Taškent prošao manje-više po planu. A onda je usledio moj prvi pravi susret sa Uzbekistanom.
Na pasoškoj kontroli službenik je jednom pregledao moj pasoš. Zatim ponovo. I još jednom. Do petog pregleda počeo sam da se pitam da li je otkrio nešto o meni što čak ni ja nisam znao.
„Viza?“
Mirno – mada možda nešto glasnije nego što je bilo strogo neophodno – objasnio sam da sam iz Srbije i da građanima Srbije nije potrebna viza.
Još jedan pogled na pasoš.
Još jedan pogled na mene.
Na kraju je Srbija ipak pobedila i dozvoljeno mi je da uđem u zemlju.
Sledeći koraci bili su umirujuće jednostavni. Moj kofer je stigao, što posle međunarodnog putovanja avionom nikada ne treba uzimati zdravo za gotovo, a zatim sam kupio lokalnu SIM karticu sa 100 GB interneta za otprilike 10 američkih dolara. U tom trenutku Uzbekistan je već počeo da izgleda kao odlična vrednost za novac – naročito posle aerodroma u Istanbulu.
Onda smo upoznali volontere.
To je bio i trenutak kada smo se upoznali sa onim što će povremeno postati ponavljajuća karakteristika Olimpijade: nekoliko veoma ljubaznih ljudi koji se iskreno trude da pomognu, dok niko nije bio potpuno siguran koji je pravi odgovor.
Da li ćemo akreditacije dobiti na aerodromu?
Da.
Ne.
Možda.
Posle određene rasprave, konačan odgovor se ispostavio kao – ne.
Zatim je usledilo još jedno čekanje, ovog puta na autobus. Na kraju se pojavio i odvezao nas do železničke stanice u Taškentu, gde sam otkrio da nije bilo zgodne menjačnice. Bankomat je rešio problem i obezbedio mi prvu skromnu zalihu uzbekistanskih soma – i, s obzirom na sve te nule, kratkotrajan, ali prijatan osećaj da sam postao znatno bogatiji.
Volonteri su nas čekali na stanici. Usladila je još jedna mala doza konfuzije – do tada već gotovo utešna svojom poznatošću – ali ubrzo smo se našli u još jednom autobusu koji nas je odvezao ka kompleksu Silk Road Samarkand.
Ja sam prvi iskrcan u svom hotelu. Posle aerodroma, misterije oko akreditacija, čekanja i autobusa, bio sam spreman za tradicionalnu rečenicu sa međunarodnih turnira:
„Vaša soba će biti spremna posle 14 časova.“
Umesto toga, dogodilo se nešto neverovatno.
Dali su mi sobu odmah!
I bila je odlična.
Hotel je bio moderan, prostran i besprekorno čist. Sve je izgledalo novo; soba je bila zaista udobna, a dok sam nastavljao sa inspekcijom, otkrio sam jedan mali tehnološki detalj koji je nekako učinio da se čitavo putovanje isplati.
Daska na WC šolji je bila grejana!
U tom trenutku, posle Beograda, Istanbula, pasoške kontrole, nedostajućih akreditacija, bankomata, autobusa i 300 kilometara uzbekistanske železnice, došao sam do svog prvog čvrstog zaključka o 46. Šahovskoj olimpijadi:
Šta god da se dogodi tokom naredne dve nedelje, bar ćemo se sa tim suočavati u udobnosti.
Posle kratkog odmora, međutim, ostao je još jedan važan test: ručak.
Prvi susret sa hotelskim restoranom bio je nešto manje impresivan od sobe. Izbor je bio prilično skroman, kafa iz aparata nije bila dovoljno topla, a voda za piće kao da je bila rešena da ostane na svakoj mogućoj temperaturi osim hladnoj.
Traženje leda izazvalo je još upečatljiviju reakciju.
Izraz lica osoblja sugerisao je da nisam tražio nekoliko kockica leda, već da sam im upravo saopštio neku strašnu porodičnu tragediju.
Na kraju ću naučiti da u Uzbekistanu hladna pića i ja nemamo uvek isto shvatanje reči „hladno“.
Posle ručka i kratkog, ali potpuno zasluženog odmora, radoznalost je pobedila džet-leg. Olimpijada za osobe sa invaliditetom počela je nekoliko dana ranije, pa sam odlučio da je posetim. Održavala se u hotelu Minyoun, koji će takođe postati neka vrsta sedišta za mnoge događaje i aktivnosti povezane sa glavnom Olimpijadom.
„U blizini“, međutim, relativan je pojam.
Od hotela za arbitre do Minyouna bilo je dobrih dvadesetak minuta hoda duž kanala. Prijatno prvi put. Posle toga što ste istu trasu prešli mnogo puta tokom naredne dve nedelje, počinjete da razvijate nešto sofisticiranije shvatanje udaljenosti.
Kada sam stigao, Olimpijada je odjednom počela da deluje stvarno.
Poznata lica bila su svuda: stari prijatelji, novi prijatelji, kolege, poznanici i ljudi koje sam upoznao na turnirima širom sveta. Bilo je i ljudi koje sam tada jedva poznavao, ali sa kojima ću tokom naredne dve nedelje deliti i dobro i loše – i prilično mnogo toga između.
To je, možda, jedna od neobičnih lepota Olimpijade. Tokom dve nedelje ljudi iz potpuno različitih zemalja, kultura i delova šahovskog sveta smešteni su u isti ogroman balon. Na kraju, neki stranci postanu prijatelji, neka poznanstva postanu mnogo prisnija – a povremeno otkrijete da to što nekoga manje poznajete nije nužno bilo ni loše.
Pošto sam već bio tamo, nije bilo razloga da ne bacim prvi pogled i na glavno mesto odigravanja.
A ovog puta prvi utisak zaista je bio impresivan.
Pre nego što se stigne do same igračke sale, ulazilo se u prostor Ekspa, kojim su dominirali ogromni promotivni štandovi dvojice kandidata na izborima za predsednika FIDE. Šahovska politika je očigledno stigla u Samarkand dobro pripremljena – i, po svemu sudeći, sa prilično velikim budžetom za štampu.
Za politiku će biti dovoljno vremena kasnije.
Za trenutak je sala za igru zasluživala pažnju. Bila je ogromna, elegantna i uređena sa izuzetno dobrim ukusom. Sve je izgledalo spremno za ono što Olimpijada treba da bude: ne samo još jedan šahovski turnir, već jedan od veoma retkih događaja koji mogu da nateraju čak i ljude koji čitav život provode u šahu da na trenutak zastanu i pogledaju oko sebe.
Posle aerodroma, autobusa, konfuzije oko akreditacija, mlake kafe i diplomatske krize izazvane mojim zahtevom za led, ovo je bio prvi trenutak kada sam pomislio:
Da. Ovo će biti nešto posebno.
BITI SUDIJA NA OLIMPIJADI
Sektorske sudije su neka vrsta „nužnog zla“ na svakoj Šahovskoj olimpijadi.
Svi se slažu da su potrebne. Neko mora da podesi i proveri satove, rešava probleme, tumači pravila i pobrine se da nekoliko hiljada veoma takmičarski nastrojenih šahista nekako preživi jedanaest kola, a da pritom ne izazove međunarodni incident.
Ali kada se to ustanovi, tradicionalni pristup na mnogim velikim događajima deluje prilično jednostavno: smestiti sudije u najudaljeniji hotel koji je na raspolaganju, nahraniti ih, obezbediti im prevoz do sale za igru i nazad, i nadati se da će tamo mirno ostati do sledećeg kola.
Dnevni program stoga nije naročito komplikovan:
hotel – sala za igru – hotel – hrana – spavanje – ponovi.
Ovog puta, srećom, stvari su bile znatno bolje.
Postavljen sam za sektorskog sudiju u Sektoru 1 Open dela takmičenja i, zajedno sa ostalim sudijama, bio smešten u hotelu Wellness Park Bactria, unutar samog kompleksa Silk Road Samarkand. Hotel je bio veoma dobar i, tehnički gledano, boravili smo u istom kompleksu u kojem se praktično sve što je bilo povezano sa Olimpijadom i odvijalo.
Reč „tehnički“ ovde je važna.
Izložbeni centar i sala za igru bili su udaljeni oko 25 minuta hoda od našeg hotela. Za sama kola to uopšte nije predstavljalo problem. Šatl-autobusi funkcionisali su izuzetno dobro, i pre i posle partija, a prevoz je bio jedan od onih delova organizacije koji je jednostavno radio svoj posao – što na događaju ove veličine zaslužuje više pohvala nego što možda zvuči.
Van radnog vremena, međutim, stvari su postajale nešto vise avanturističke.
Ako smo želeli da odemo na drugu stranu kompleksa – tamo gde se odvijala većina društvenog života, sastanaka i različitih aktivnosti Olimpijade – mogućnosti su nam se uglavnom svodile na to da pešačimo ili da ostanemo u Bactriji i razmišljamo o smislu života.
„Važniji“ deo kompleksa Silk Road bio je obezbeđen prisustvom policije dovoljno impresivnim da se na trenutak zapitate da li je neko zaboravio da vam kaže da je tokom noći proglašeno vanredno stanje.
Pešaci su mogli da prolaze. Automobili uglavnom nisu.
Taksiji nam zato nisu bili od velike pomoći, a mali golf-autići koji su elegantno kružili kompleksom delovali su kao da pripadaju transportnom sistemu namenjenom nekoj društvenoj klasi koja je bila malo iznad naše.
Možda su predsednici, delegati, zvaničnici, VIP gosti i drugi ugledni članovi šahovske porodice mogli da pozovu golf-autić.
Mi smo, međutim, bili sudije.
Obične smrtnike među sudijama.
Zato smo pešačili.
Ipak, u poređenju sa mnogim prethodnim Olimpijadama i velikim prvenstvima, ovo je već predstavljalo značajno poboljšanje. Bili smo unutar glavnog kompleksa; prevoz do posla bio je pouzdan, hotel odličan, a uz dovoljno odlučnosti i udobnu obuću, zapravo smo mogli da učestvujemo u životu izvan igračke sale.
Za sudiju na Olimpijadi, to se gotovo moglo smatrati luksuzom.
Rad u Sektoru 1 bio je privilegija druge vrste.
Moj sektorski sudija, Mahdi Abdulrahim, stalno me je postavljao da sudim najvažnije mečeve. U pet od jedanaest kola bio sam sektorski sudija na meču broj 1 u OPEN konkurenciji. Kada nisam bio na prvom meču, obično bih se našao uz reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država ili neku drugu od vodećih ekipa.
Stojite samo nekoliko metara od nekih od najjačih igrača na svetu i pratite partije koje stotine hiljada ljudi prate preko interneta. Vidite njihove izraze lica, govor tela, trenutke napetosti koji se nikada ne pojavljuju na prenosu uživo, kao i sve one sitne detalje koje ekran računara jednostavno ne može da prenese.
Ali ta privilegija ima i drugu stranu.
Što ste bliže meču broj 1, to su greške skuplje.
To ne znači da su sudije koje su radile na poslednjim stolovima imale lakši posao. Mnogi od njih bili su odlične i iskusne kolege koje su obavljale potpuno isti profesionalni posao.
Razlika je u vidljivosti.
Ako se nešto neobično dogodi na poslednjim mečevima i sudija napravi malu grešku, postoji razumna šansa da će se nekoliko minuta kasnije svet nastaviti da okreće.
Napravite istu grešku na meču broj 1 i, pre nego što stignete do sudijske sobe, neko je verovatno već iseckao snimak, objavio ga na internetu i okupio međunarodni panel stručnjaka da objasni zašto vam više nikada ne bi trebalo dozvoliti da priđete šahovskoj tabli.
To menja psihologiju posla.
Uživаtе u privilegiji da budete blizu najboljih igrača sveta, ali istovremeno znate da svaka odluka mora biti ispravna, svaka procedura besprekorno sprovedena, a svaka neuobičajena situacija može postati upravo ona situacija koju će svi pamtiti sa Olimpijade.
Pet puta biti određen za meč broj 1 zato je značilo da mi je Mahdi dao nešto mnogo vrednije od dobrog pogleda.
Dao mi je svoje poverenje.
A sa poverenjem dolazi i odgovornost.
Na nižim stolovima greška bi možda postala neprijatna priča za večerom.
Na meču broj 1, pogrešna greška mogla bi da bude trenutak kada počnete da se pitate gde ste tačno ostavili ekser o koji ćete zauvek okačiti svoju sudijsku legitimaciju.
Srećom, tokom takmičenja nije bilo neke velike drame u vezi sa mojim radom.
U nekoliko navrata morao sam da podsetim Hansa Niemanna da kafa, čaj i voda treba da budu ispod stola, a ne na njemu. Bilo je i nekoliko zahteva za remi koje je trebalo rešiti, ali svi su bili rutinski. Satovi su pokretani, partije završavane, formulari potpisivani i, iz ugla sudije, svet je ostajao umirujuće miran. A upravo tako i volimo.
Zapravo, veliki deo mog najzahtevnijeg posla nije zahtevao ni poznavanje Pravila šaha ni godine iskustva međunarodnog sudije.
Zahtevao je veštine čišćenja.
Na kraju svakog kola, naš sektor izgledao je kao da su najbolji šahisti sveta sprovodili mali eksperiment o tome koliko napola praznih flašica vode, ostavljenih šoljica za kafu i nedovršenih šoljica čaja može da se nakupi na jednom ograničenom prostoru.
A onda je dolazio svakodnevni ritual.
Sve je moralo ponovo da bude pripremljeno za sledeće kolo, gotovo hirurškom preciznošću: table i satovi na svojim mestima, stolice poravnate, stolovi raščišćeni, prostor za igru besprekorno čist.
A brdo flašica i šoljica moralo je da nestane.
Možda je to ona manje glamurozna istina o tome kako je biti sudija na Olimpijadi.
Ljudi zamišljaju teške odluke, nejasne članove Pravila šaha i dramatične sporove u kojima učestvuju velemajstori.
Ponekad se pravi posao jednostavno svodi na to da Hans drži kafu ispod stola i da do sutra popodne niko ne može da primeti da je prethodnog dana tu nekoliko desetina velemajstora provelo šest sati.
Najbolji deo Sektora 1, međutim, bili su ljudi.
Mahdi me je postavio za svog zamenika sektorskog sudije, ali u praksi gotovo da nije bilo potrebe da razmišljamo u terminima titula ili hijerarhije. Radili smo kao tim. Ako je nekome trebalo da na nekoliko minuta napusti prostor za igru, druga kolega bi odmah preuzela meč. Ako je nekome trebala kafa, odlazak do toaleta ili samo još jedan par očiju na trenutak, uvek je bilo nekoga spremnog da uskoči.
Na događaju koji traje jedanaest kola, takve sitnice znače mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.
A Mahdi je uvek bio tu.
Dao nam je odgovornost i verovao nam da ćemo svoj posao obaviti kako treba, ali kad god je nekome bio potreban savet, pomoć ili jednostavno još jedno mišljenje, odmah je bio tu. To je verovatno najbolja ravnoteža koju sektorski sudija može da postigne: biti prisutan, a da pritom ne podseća stalno sve oko sebe da je on glavni.
Do kraja Olimpijade, Sektor 1 više nije delovao kao grupa sudija koji su se slučajno našli raspoređeni u istom delu sale. Delovao je kao tim.
Možda je upravo zbog toga sve tako dobro funkcionisalo.
Na kraju krajeva, dobri sudije se retko pamte po krizama koje su rešili. Idealno takmičenje je ono na kojem se većina kriza uopšte ne dogodi.
A ako niko ne primeti da ste sve to radili, verovatno ste svoj posao obavili veoma dobro.
DRUGI DEO
SAMARKAND – DRUGA ZVEZDA OLIMPIJADE
Ako je šah bio razlog zbog kojeg smo došli u Samarkand, sam grad je bio veoma dobar razlog da s vremena na vreme zaboravimo na šah.
A Samarkand je imao dovoljno vremena da nauči kako da impresionira posetioce.
Star više od 2.700 godina, jedan od velikih gradova drevnog Puta svile i danas dom nešto više od 600.000 ljudi, Samarkand je sa izuzetnom upornošću preživeo osvajače, carstva i različite političke sisteme. Aleksandar Veliki ga je poznavao kao Marakandu; vekovima kasnije Amir Timur ga je učinio prestonicom svog carstva, a pod Timurom (kakva smešna slučajnost) i njegovim potomcima postao je jedan od velikih kulturnih i naučnih centara Centralne Azije.
Danas je istorijski grad pod zaštitom UNESCO-a i nalazi se na listi svetske baštine – mada vam UNESCO gotovo i nije potreban da bi vam rekao da ste na nekom posebnom mestu.
Pre putovanja u Uzbekistan, međutim, gotovo svako ko je tamo bio govorio mi je isto:
„Sve je neverovatno jeftino.“
Ispostavilo se da je to jedna od onih tvrdnji koje su potpuno tačne pod uslovom da ih ne analizirate previše pažljivo.
Uzbekistan svakako nije skupa zemlja. Ali Samarkand – ili bar Samarkand kakav je doživeo jedan učesnik Olimpijade – nije baš raj gotovo besplatne hrane i pića kakvim su mi ga predstavili.
Unutar kompleksa Silk Road, u boljim hotelima, a posebno oko glavnih turističkih atrakcija, cene su često bile uporedive sa cenama u Srbiji, a povremeno i sa delovima Evrope. Ništa preterano, ali sasvim dovoljno da se zapitam gde su tačno odsedali svi oni ljudi koji su mi obećavali luksuz sa pet zvezdica po ceni sendviča.
Ipak, postojao je jedan veličanstveni izuzetak.
Yandex.
Za tri ili četiri evra mogli ste udobno da sednete u automobil i pola sata putujete kroz grad. Posle nekoliko dana, pritiskanje dugmeta na telefonu i posmatranje automobila koji se gotovo odmah pojavljuje počelo je da deluje kao osnovno ljudsko pravo.
A kada napustite uglađeni svet Silk Road Samarkanda, grad postaje mnogo zanimljiviji.
Samarkand je grad kontrasta.
Drevni spomenici stoje pored prometnih savremenih puteva. Veličanstvene tirkizne kupole uzdižu se iznad ulica prepunih malih prodavnica i svakodnevnog života. Tu su pažljivo obnovljene istorijske oblasti, monumentalni novi kompleksi, tragovi sovjetskog perioda, moderne zgrade i obična stambena naselja, ponekad na iznenađujuće maloj udaljenosti jedni od drugih.
A tu je i saobraćaj.
Mnogo saobraćaja.
Centar je mogao ozbiljno da bude zakrčen, a posle nekoliko vožnji kroz grad počeo sam da sumnjam da je Uzbekistan pronašao naročito efikasno rešenje za problem izbora automobila koji treba kupiti:
Kupite Chevrolet.
Zatim kupite još jedan Chevrolet.
A kada ste u nedoumici, kupite Chevrolet druge boje.
Ponekad se činilo kao da možda 85 odsto automobila oko nas nosi isti znak. Nikada nisam sproveo naučno istraživanje, ali posle dve nedelje u Samarkandu zaista bih se iznenadio da saznam da Chevrolet nema sopstveno ministarstvo.
Postojao je još jedan lokalni proizvod za koji nikakva statistička provera nije bila potrebna.
Hleb.
Uzbekistanski hleb je fenomenalan.
Ne zanimljiv. Nešto što vredi probati. Ne baš dobar za lokalni hleb.
Fenomenalan.
Svež, okrugao, predivno pečen i opasno lak za jelo čak i kada apsolutno nemate razloga da budete gladni. Od svega što bi Uzbekistan mogao agresivnije da izvozi u Evropu, hleb bih bez problema stavio veoma visoko na listu.
Dan odmora pružio je organizatorima priliku da učesnicima pokažu nešto što prevazilazi hotele, šahovske table i autobuse za prevoz, pa su pripremili ambiciozan kulturni program.
Plan obilaska obuhvatao je Večni grad, turističko selo Konigil i kompleks Šahi Zinda, mauzolej Amira Timura, a na kraju i trg Registan sa večernjim laserskim šouom.
Drugim rečima, nekoliko vekova uzbekistanske istorije sabijeno u jedno popodne.
Možda je to bilo previše optimistično.
Saobraćaj u centralnom Samarkandu imao je sopstveno mišljenje o našem rasporedu.
Ipak, program je učesnicima pružio odličan uvod u izuzetnu raznovrsnost grada: od namerno uglađene i teatralne atmosfere modernog Večnog grada, preko tradicionalnih zanata u Konigilu, pa sve do istorijskih spomenika po kojima je Samarkand poznat.
A onda je tu Registan.
Postoje mesta koja na fotografijama izgledaju impresivno, a nekako deluju manja kada se konačno nađete ispred njih.
Registan nije jedan od njih.
Ogroman trg uokviruju tri monumentalne medrese — Ulug-begova, Šer-Dor i Tilja-Kari — prekrivene gotovo neverovatnom količinom plave, tirkizne i zlatne dekoracije. O njegovoj istoriji možete čitati, proučavati arhitekturu i unapred naučiti imena i datume, ali ništa od toga vas ne priprema u potpunosti za razmere ovog mesta kada zaista zakoračite na trg.
Izgrađen je da bi impresionirao.
Nekoliko vekova kasnije, još uvek to čini.
Možda je to bio i moj najjači opšti utisak o Samarkandu.
To nije grad koji se može lako opisati jednom rečju. On je istovremeno drevan i moderan, pažljivo obnovljen i pomalo haotičan, monumentalan i običan, skup na jednom mestu, a izuzetno pristupačan nekoliko ulica dalje.
I uprkos tome što je ugostio hiljade šahista, zvaničnika i posetilaca iz celog sveta, uglavnom je delovao mirno i bezbedno.
Kontrasti su svuda prisutni — između starog Samarkanda i ogromnog novog kompleksa Silk Road, između turističkih oblasti i svakodnevnih stambenih naselja, između veličanstvenih spomenika i saobraćajnih gužvi punih Chevroleta.
Nekako, sve to funkcioniše.
A nakon što smo većinu popodneva provodili okruženi šahovskim tablama, pravilnicima i velemajstorima, bilo je lepo podsetiti se da smo, kada nismo bili u sali za igru, zapravo boravili u jednom od najizuzetnijih gradova na drevnom Putu svile.
Iako, ako sam potpuno iskren, možda ću hleb pamtiti gotovo jednako lepo kao i Registan.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
REPREZENTACIJE SRBIJE NA OLIMPIJADI
Srbija je u Samarkand stigla, realno gledano, sa najjačim ekipama koje smo mogli da sastavimo u obe konkurencije.
A svaki put kada Srbija pošalje svoje najjače ekipe na Šahovsku olimpijadu, u razgovorima neizbežno počinje da se pojavljuje jedna opasna mala reč.
Medalja.
Ne naglas, naravno.
Dovoljno smo iskusni da znamo bolje.
Niko ozbiljno ne najavljuje da će Srbija osvojiti olimpijsku medalju. Umesto toga, ta reč se tiho pojavljuje uz kafu, u privatnim razgovorima i obično je praćena izrazima poput „nikad se ne zna“ i „ako se sve poklopi...“
Rejting-liste nudile su nešto manje romantičnu procenu.
Srbija je u otvorenoj konkurenciji bila 15. nosilac, a u ženskoj 14. Drugim rečima, oko 15. mesta bilo je logično očekivanje. Sve što bi bilo značajno bolje predstavljalo bi uspeh, plasman među 10 najboljih bio bi odličan rezultat, a ulazak u Top 5 nešto što bi se približilo senzaciji.
Za medalju je bilo potrebno da šahovski bogovi budu u posebno srpskom raspoloženju.
Nisu bili.
Ponoviti odlične rezultate iz Budimpešte 2024. godine od početka je bilo teško, a Samarkand je na kraju samo potvrdio koliko je to zaista bilo teško.
Priča o srpskoj muškoj reprezentaciji zapravo može da se sažme prilično jednostavno.
Protiv ekipa koje je trebalo da pobedimo, uglavnom smo pobeđivali.
Protiv ekipa koje su bile jače od nas, nismo.
Srbija je ostvarila sedam pobeda i jedan remi, ali je izgubila sva tri meča protiv rejtingom jačih protivnika, uključujući ubedljive poraze od Sjedinjenih Američkih Država i Kine.
Tako je sve ostalo da se odluči u poslednjem kolu protiv Azerbejdžana.
Pre tog meča Srbija je bila na 13. mestu. Matematika je bila surovo jednostavna: pobeda bi garantovala plasman među 10 najboljih; remi bi nas ostavio negde oko početne pozicije; poraz je mogao da nas pošalje znatno unazad.
Izgubili smo 1,5:2,5.
A usledio je upravo taj značajan pad.
Konačan rezultat bilo je 22. mesto.
To izgleda razočaravajuće kada se napiše kao jedan broj, posebno za ekipu koja je bila 15. nosilac. Ali švajcarski sistem takmičenja ima običaj da konačnu tabelu učini mnogo dramatičnijom nego što su stvarne razlike u učinku. Jedan meč može da vas pomeri za deset mesta.
Nažalost, to funkcioniše u oba smera.
Sedam pobeda, jedan remi i tri poraza doneli su 15 meč-bodova. Bio je to sasvim respektabilan učinak, ali nedovoljan da nadoknadi činjenicu da, kad god bi se Srbiji ukazala prilika da pobedi neku od ekipa koje su bile iznad njenog nivoa, nismo uspevali da je iskoristimo.
Nije bilo katastrofe.
Jednostavno nije bilo iskoraka.
A na Olimpijadi, ako želite da završite znatno bolje od svoje početne pozicije, u nekom trenutku morate pobediti nekoga koga niste bili očekivali da pobedite.
Mi nismo.
Ženska reprezentacija stigla je sa veoma sličnim ambicijama i na kraju ostvarila izuzetno sličan konačan rezultat: 21. mesto.
Put do njega, međutim, delovao je drugačije.
Ako je muška ekipa uglavnom gubila svoje prilike protiv jačih protivnika, žene su ostavile previše bodova na stolu u mečevima koje su mogle — a ponekad verovatno i morale — da dobiju.
Nekoliko obećavajućih mečeva završeno je rezultatom 2:2. Na Olimpijadi je jedan takav remi deo turnira. Dva mogu biti nesrećna okolnost.
Posle nekog vremena, postaju skupi.
Poraz od Francuske dodatno je udaljio Srbiju od borbe za Top 10, a iako je ekipa završila pobedom protiv Austrije rezultatom 2,5:1,5, jednostavno je ostalo previše zaostatka koji je trebalo nadoknaditi.
Još jednom: 15 meč-bodova.
Još jednom: konačan plasman u niskim dvadesetim.
Drugačiji put, ali zapanjujuće sličan cilj.
Postojao je i jedan rezultat koji sam pratio sa posebnom pažnjom.
Sofija Pogorelskih, koja takođe igra za moj klub u Srbiji, u poslednje kolo je ušla sa realnom šansom da osvoji individualnu medalju na petoj tabli.
Bila joj je potrebna pobeda.
Remizirala je.
Ironija je bila gotovo savršena: njen remi pomogao je Srbiji da pobedi Austriju u meču, ali ju je pojedinačno ostavio na četvrtom mestu — najmanje prijatnoj poziciji u bilo kojoj tabeli za medalje.
Četvrto mesto je odličan rezultat kada na turnir gledate iz daljine.
Kada završite samo jedno mesto ispod medalje, osećaj je znatno manje odličan.
Ipak, njena Olimpijada bila je veoma dobra, a biti tako blizu individualnoj medalji na ovom nivou svakako je nešto čime može da se ponosi.
Ali medalja ipak stiže u Beograd.
Jednostavno smo morali da primenimo nešto širu geografsku definiciju toga ko se smatra Srbinom.
Jorden van Foreest, koji predstavlja Holandiju, ali je nedavno postao stanovnik Beograda, odigrao je veličanstven turnir na drugoj tabli.
Pred poslednje kolo njegov rejting učinka još je bio negde u stratosferi — iznad 2900. A onda je usledilo poslednje kolo i jedan od onih surovih podsetnika da šah apsolutno ne poštuje statistiku prikupljanu tokom prethodnih deset dana.
Jorden je izgubio.
Njegov konačni rejting učinka pao je na 2798 — potpuno isti kao kod Kineza Veja Jija. Vei je dobio zlatnu medalju nakon što je odigrao jednu partiju više; Jorden je osvojio srebro.
Dakle, Srbija je završila na 22. mestu u otvorenoj konkurenciji, na 21. mestu u ženskoj konkurenciji i zvanično bez individualne medalje.
Ali Jorden živi u Beogradu.
U ovom trenutku sam savršeno spreman da ga proglasim našim.
Srebro stiže kući.
UKUPNI REZULTATI, IZNENAĐENJA I RAZOČARANJA
Olimpijade su čudesno otporne na matematiku.
Pre nego što se odigra prvi potez, pažljivo računamo prosečne rejtinge, početne plasmane i očekivane rezultate. Izdvajamo favorite, autsajdere i ekipe za koje se navodno smatra da nemaju realne šanse za pobedu.
A onda se odigra jedanaest kola i još jednom otkrijemo da šahisti imaju iritantnu naviku da odbijaju da se ponašaju kao brojevi u tabeli.
Samarkand je pružio nekoliko odličnih primera za to.
Pobeda Uzbekistana u otvorenoj konkurenciji nesumnjivo je bila priča Olimpijade.
A nazivati ovu ekipu „mladom i talentovanom“ počinje da zvuči gotovo pokroviteljski. Oni jesu mladi, svakako. Ali više nisu igrači koji obećavaju i čekaju da njihova budućnost stigne.
Čini se da je njihova budućnost već stigla.
Nodirbek Abdusatorov, Javohir Sindarov, Nodirbek Jakubboev, Šamsidin Vohidov i Muhidin Madaminov činili su ekipu sa prosečnim rejtingom 2720 — trećom na startnoj listi — i zatim pobedili u deset od svojih jedanaest mečeva.
Abdusatorov je bio izvanredan na prvoj tabli, osvojivši 8,5/11 uz rejting učinka 2869. Sindarov je ostvario učinak od 2797, Jakubboev 2774, dok je Madaminov — nominalno rezerva — osvojio 5,5/7 i na kraju doneo odlučujuću pobedu u poslednjem meču protiv Ukrajine.
Statistika je dovoljno impresivna.
Protivnici koje su pobedili čine je još impresivnijom.
Kina, Indija, Sjedinjene Američke Države, Jermenija i Ukrajina u odlučujućem poslednjem kolu.
Jedini poraz u jedanaest mečeva doživeli su od Nemačke.
Osvojiti Olimpijadu dovoljno je teško. Osvojiti je kod kuće, pred hiljadama ljudi koji očekuju da pobedite, sasvim je druga stvar.
Uzbekistan je već u Čenaju 2022. dokazao da njihova zlatna medalja nije bila slučajnost. Samarkand je uklonio i poslednju moguću sumnju.
Dve zlatne olimpijske medalje za četiri godine više nisu iznenađenje.
To je generacija.
Ako je nekome bio potreban dokaz koliko je Indija postala neverovatno jaka, njihov sastav reprezentacije pružio ga je.
Aktuelni svetski šampion Gukeš igrao je na četvrtoj tabli.
Postoje rečenice u šahu koje bi pre deset godina zvučale smešno. Ovo je jedna od njih.
Indija je na kraju osvojila srebro sa 18 meč-bodova. Izgubila je samo jednom — od Uzbekistana — i završila dva boda iza šampiona.
Nisu uspeli da ponove svoj izvanredni trijumf iz Budimpešte 2024. godine, ali postoji nešto pomalo zastrašujuće u činjenici da reprezentacija u kojoj svetski šampion igra na četvrtoj tabli više ne zahteva nikakvo posebno objašnjenje.
Indijski šah je stigao do tačke u kojoj pitanje više nije da li imaju dovoljno vrhunskih igrača.
Već je pitanje koje vrhunske igrače ostavljaju kod kuće.
Nemačka zaslužuje posebnu pohvalu.
Završili su na trećem mestu i osvojili prvu ekipnu olimpijsku medalju još od 2000. godine. Ali sama bronzana medalja ne govori sasvim dovoljno o njihovoj priči.
Pobedili su Sjedinjene Američke Države.
Zatim su pobedili Uzbekistan.
Pobediti prvog nosioca je impresivno.
Pobediti budućeg šampiona je impresivno.
Uraditi i jedno i drugo na istoj Olimpijadi, a ipak završiti na trećem mestu, prilično je elegantna demonstracija koliko švajcarski sistem može da bude nemilosrdan.
Nemačka je pobedila u devet od jedanaest mečeva, ali su je porazi od Kine i Indije na kraju ostavili sa bronzom.
Ipak, bili su jedna od ekipa koje su turniru dale veliki deo njegove drame, a njihova medalja bila je potpuno zaslužena.
Svakoj Olimpijadi potreban je favorit.
A, nažalost po favorita, svakoj Olimpijadi je potreban i neko ko će nas podsetiti da uz rejting ne dolazi garancija.
Sjedinjene Američke Države počele su kao prvi nosilac.
Završile su na četvrtom mestu.
Četvrto mesto na Šahovskoj olimpijadi objektivno je odličan rezultat.
Jednostavno nije odličan rezultat kada ste došli sa najjačom rejtingovano ekipom na takmičenju.
Nemačka ih je pobedila u petom kolu. Uzbekistan ih je pobedio u devetom. Ovaj drugi meč bio je posebno važan: Amerikanci su stigli sa realnim nadama za zlato, a otišli sa Uzbekistanom koji je ostao sam na čelu.
Sjedinjene Američke Države su na kraju završile sa 17 meč-bodova, tri manje od Uzbekistana.
Nazvati četvrto mesto katastrofom bilo bi smešno.
Nazvati ga najvećim razočaranjem otvorene konkurencije mnogo je lakše.
To je problem kada ste favorit.
Svi ostali mogu da nadmaše očekivanja.
Vi uglavnom možete samo da ih ispunite.
Ženska olimpijada donela je sasvim drugačiju priču.
Kina je jednostavno pobedila.
I nastavila da pobeđuje.
A u retkim prilikama kada nije pobedila, nije ni izgubila.
Devet pobeda, dva remija, bez poraza: 20 meč-bodova i dva boda prednosti u odnosu na Kazahstan.
Ono što ovaj rezultat čini još impresivnijim jeste ekipa koju Kina nije dovela.
To je bilo daleko od najjačeg mogućeg sastava kineske ženske reprezentacije. Samo jedna članica njihove najbolje petorke igrala je u Samarkandu, dok su tri članice ekipe bile izvan prvih 60 na svetskoj rang-listi.
Očigledno je i to bilo dovoljno.
Džu Điner predvodila je ekipu na prvoj tabli i ostvarila rejting učinka 2638, što je bio najbolji učinak na prvoj tabli u ženskoj konkurenciji.
Iza Kine, Kazahstan je osvojio odlično srebro bez ijednog poraza, dok je branilac titule Indija morala da se zadovolji bronzom. Gruzija, koja je bila drugi nosilac, završila je tek na osmom mestu, što je verovatno bilo najočiglednije razočaranje među vodećim ženskim ekipama.
I tako su dva trofeja otišla Uzbekistanu i Kini.
Jedna reprezentacija osvojila je zlato kod kuće, sa možda najuzbudljivijom mladom generacijom u svetskom šahu.
Druga je stigla bez nekoliko svojih najvećih zvezda i jednostavno pokazala zastrašujuću dubinu kineskog ženskog šaha.
Različiti načini.
Ista boja medalje.
IZBORI FIDE I GENERALNA SKUPŠTINA
Svake četiri godine — ili, šahovskim rječnikom, na svakoj drugoj Olimpijadi — događa se nešto što potpuno promijeni atmosferu.
FIDE održava izbore.
Uobičajena Olimpijada je posvećena šahu.
Izborna Olimpijada je, naravno, takođe posvećena šahu. I dalje su tu 64 polja, satovi, parovi, medalje.
Ali odjednom se pojavljuju i izborni štandovi, privatni sastanci, prijemi, obećanja, večere, piće, strateška prijateljstva i neobično veliki broj ljudi koji su veoma zadovoljni što vas vide.
Olimpijada u Samarkandu 2026. godine bila je izrazito izborna Olimpijada.
A ovoga puta zaista je bilo izbora.
U Čenaju 2022. godine formalno su postojala dva kandidata, ali teško da se to moglo ozbiljno nazvati izbornom kampanjom. Četiri godine ranije, u Batumiju, borba je bila znatno neizvjesnija, iako je Arkadij Dvorkovič na kraju ubjedljivo pobijedio.
Samarkand je bio drugačiji.
Postojale su tri predsjedničke liste: Timur Turlov sa Visvanatanom Anandom, Vadim Rozenštajn sa Gordonom Tangom i Jan Henric Bütner sa Malcolmom Peinom.
Sva tri predsjednička kandidata bili su uspješni biznismeni sa značajnim finansijskim resursima.
To je odmah bilo primjetno.
Ali novac nije bio jedino što se tokom ove kampanje trošilo bez mnogo ustezanja.
I optužbe su se iznosile bez zadrške.
Kako se Dan izbora približavao, kampanja je postajala sve žešća.
Tri liste nisu se razilazile samo oko programa, novca i budućeg pravca FIDE, već i oko pitanja da li njihovim protivnicima uopšte treba dozvoliti da ostanu u izbornoj trci.
Formalne žalbe počele su da pristižu Izbornoj komisiji FIDE i drugim tijelima FIDE gotovo istom učestalošću kojom su izborni materijali stizali do delegata. U različitim fazama osporavana je podobnost kandidata, ukazivalo se na navodna kršenja izbornih pravila, sukobe interesa, sponzorske aranžmane, način vođenja kampanje i neutralnost same FIDE. Sve tri predsjedničke liste podnosile su žalbe, dok su oni na koje su se optužbe odnosile te navode osporavali.
U jednom trenutku Turlovljeva kampanja izričito je zatražila da Rozenštajn bude uklonjen sa glasačkog listića zbog sponzorskog sporazuma sa Njemačkim šahovskim savezom — optužbu koju je njemački savez javno odbacio.
Bilo je žalbi koje su se odnosile na Izbornu komisiju, postupaka pred tijelima zaduženim za etiku i disciplinu, angažovanja advokata, javnih saopštenja, odgovora na njih i sve ličnijih prepucavanja.
A kada se činilo da institucije FIDE više nisu dovoljne, spor je na kraju stigao i do Međunarodnog suda za sportsku arbitražu (CAS), kada je Rozenštajn, neposredno pred izbore, pokušao da ospori Turlovljevu podobnost za kandidaturu.
Za jedne šahovske izbore bilo je začuđujuće malo pozicione igre.
Većina borbe bila je taktička.
Neki napadi predstavljali su legitimna pitanja o pravilima i upravljanju. Drugi su bili mnogo bliži predizbornom blatu. Stizale su optužbe sa različitih strana, pokušaji da se protivnici stave u defanzivu, kao i više od nekoliko udaraca koji su djelovali kao da su bili usmjereni prilično ispod političkog pojasa.
Do trenutka kada smo stigli u Samarkand, ovo više nije bilo samo takmičenje između tri vizije budućnosti FIDE.
Postalo je lično.
Možda je to bilo neizbježno. Ulog je bio veliki: tri ambiciozna kandidata, značajan novac i samo jedno mjesto predsjednika koje je na kraju bilo dostupno.
Ipak, svako ko je očekivao jedanaest rundi gospodskog pozicionog nadmudrivanja ostao bi razočaran.
Predsjednički kandidati igrali su nešto mnogo bliže brzopoteznom šahu.
A povremeno i bez dodatka vremena.
Činilo se da se Turlov i Rozenštajn ne nadmeću samo za glasove, već i za nezvaničnu titulu najskuplje predsjedničke kampanje u istoriji FIDE.
Obje kampanje donijele su ambiciozna obećanja za budućnost šaha i bile veoma vidljive u Samarkandu. Njihovi ogromni štandovi dominirali su prostorom Ekspo centra, a oba tabora imala su i svoja društvena sjedišta: Turlovljevo oko hotela Minyoun, a Rozenštajnovo u Hiltonu.
Novac očigledno nije bio osnovno ograničenje.
Bütner je izabrao sasvim drugačiji pristup.
Njegova kampanja bila je vidljivo skromnija. Oko njegovog štanda održavali su se sastanci i okupljanja, ali se mnogo veći naglasak stavljao na neposredan razgovor sa ljudima. Njegov program sadržao je niz ozbiljnih prijedloga u vezi sa upravljanjem, komercijalnim razvojem, transparentnošću i modernizacijom FIDE. Predstavljao se kao preduzetnik koji nudi drugačiji model upravljanja organizacijom.
Međutim, od samog početka izgledalo je da je njegov put do pobjede znatno uži od puteva druge dvojice kandidata.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeo sa engleskog jezika)
A onda dolazimo do jedne od velikih tradicija svake izborne Olimpijade FIDE.
Odjednom, izgleda da niko nije sposoban da plati piće.
Ne zato što je ponestalo novca.
Već zato što je neko drugi već platio.
Tu su prijemi. Tu su zabave. Tu su večere. Tu je piće. Pa još prijema. Savezi, delegati i različiti članovi šire šahovske porodice otkrivaju da izborna sezona može biti izuzetno gostoljubiva.
Na običnoj Olimpijadi možda ćete provesti neko vrijeme razmišljajući koliko košta pivo.
Na izbornoj Olimpijadi FIDE mnogo je važnije pitanje čije pivo pijete.
To ne mora nužno biti nešto zlokobno. Kampanja je kampanja, odnosi su važni, a ljudi prirodno žele da upoznaju one čije glasove traže.
Ali ako ikada želite da doživite šahovski svijet u njegovom najdruštvenijem izdanju, mogu vam toplo preporučiti da prisustvujete Olimpijadi u godini kada se održavaju izbori FIDE.
Po mogućnosti bez previše unaprijed rezervisanih večera.
Sama Generalna skupština održana je u prelijepom Kongresnom centru u okviru kompleksa Silk Road Samarkand — modernom i impresivnom prostoru koji je pružio prikladno grandioznu pozornicu za ono što je trebalo da uslijedi. Ako je FIDE trebalo da izabere predsjednika za naredne četiri godine, teško da je mogla poželjeti prikladnije mjesto.
Do trenutka kada je Generalna skupština počela 26. septembra, mjeseci kampanje sveli su se na nešto mnogo jednostavnije.
Brojeve.
Prvi krug glasanja donio je sljedeći rezultat:
Timur Turlov — 96.
Vadim Rozenštajn — 76.
Jan Henric Bütner — 20.
Bila su 192 važeća glasačka listića, što znači da je za pobjedu u prvom krugu bilo potrebno 97 glasova.
Turlov je imao 96.
Jedan glas manje.
Za svakoga ko vjeruje da jedan glas nikada nije važan, FIDE je upravo pružila korisnu praktičnu demonstraciju.
Bütner je eliminisan, a njegovih 20 glasova odjednom je postalo najzanimljivijih 20 glasova u svjetskom šahu.
Ono što je uslijedilo možda je bio odlučujući trenutak izbora.
Bütner i Malcolm Pein objavili su da će u drugom krugu podržati Turlova. Pein je rekao da je podrška uslijedila nakon dogovora prema kojem je Turlov prihvatio nekoliko obaveza u vezi sa budućom politikom FIDE.
I tako je glasanje ponovljeno.
Ovoga puta nije bilo potrebe za kalkulatorima.
Turlov — 110.
Rozenštajn — 85.
Timur Turlov postao je osmi predsjednik FIDE, dok je Visvanatan Anand izabran za zamjenika predsjednika.
Mjeseci kampanje, ogromni promotivni štandovi, sastanci, obećanja, večere, zabave, intervjui, glasine i vjerovatno malo jezero besplatnog pića na kraju su donijeli razliku od 25 glasova. Demokratija može biti skupa.
U Samarkandu je izvučena još jedna pouka, koja takođe nije nova, ni u šahu ni van njega.
Preuzeti vlast obično je mnogo teže nego zadržati je.
Turlov je bio kandidat koji je najtješnje bio povezan sa kontinuitetom postojeće strukture rukovođenja FIDE, prije svega kroz svoju listu sa Visvanatanom Anandom, koji je tokom prethodne administracije obavljao funkciju zamjenika predsjednika. Rozenštajn i Bütner su se, svaki na svoj način, zalagali za značajnije promjene.
Ta razlika je važna.
Uspostavljen međunarodni sportski savez izgrađen je tokom godina kroz odnose između zvaničnika, nacionalnih saveza, kontinentalnih organizacija i administratora. Izazivač mora da izgradi te odnose, istovremeno ubjeđujući ljude da sistem koji već poznaju treba promijeniti.
Kandidat koji predstavlja kontinuitet polazi sa sasvim drugačijeg početnog polja.
Bez obzira na to kako neko objašnjava rezultat, Samarkand je još jednom pokazao koliko postojeće mreže i odnosi mogu biti vrijedni na izborima u međunarodnom sportu.
A ipak, izbori su bili zaista neizvjesni.
Turlovu je u prvom krugu do pobjede nedostajao samo jedan glas. Rozenštajn je u tom krugu dobio 76 glasova, a u drugom povećao svoj broj na 85, uprkos tome što su Bütner i Pein, čija je lista eliminisana, podržali Turlova.
To nije bilo ustoličenje.
To su bili izbori.
Gotovo zaboravljen u svom tom uzbuđenju ostao je jedan mali administrativni detalj:
Prisustvovali smo Generalnoj skupštini FIDE.
Zapravo, postojao je dnevni red.
I to prilično obiman.
Bilo je izvještaja, izbora za druge funkcije u FIDE i brojnih pitanja koja su se ticala upravljanja svjetskim šahom. Objavljeni dnevni red obuhvatao je dva dana i uključivao izbor predsjednika, četiri izabrana potpredsjednika i dodatne funkcije u Savjetu.
Ali predsjednička trka privukla je toliko pažnje da je gotovo sve ostalo prošlo relativno tiho.
Uobičajeno je da delegati Generalne skupštine mogu pokazati veliku strast kada su u pitanju formulacije, pravilnici, statuti i pitanja koja bi ostatku čovječanstva možda bilo teško da prepozna kao kontroverzna.
Ovoga puta svi su znali šta je glavni događaj.
Za nekoga ko je tokom godina prisustvovao brojnim sastancima FIDE, ovo je svakako bila najzanimljivija Generalna skupština koje mogu da se sjetim.
A možda u svim tim kampanjama i svom tom novcu potrošenom oko njih ipak postoji i jedan pozitivan zaključak.
Šah je imao tri ozbiljna kandidata koji su predstavili ambiciozne planove za njegovu budućnost.
Nadmetali su se u tome ko može više da ponudi savezima, igračima i razvoju igre. Natjerali su jedni druge da preuzmu obaveze. Stvorili su očekivanja.
Sada dolazi manje glamurozan dio.
Realizacija.
Izborni štandovi će nestati. Besplatna pića će prestati da se služe. Delegati će otići kući.
Ali obećanja bi trebalo da ostanu.
I ako se tokom naredne četiri godine ispuni makar razuman dio obaveza preuzetih tokom ove izuzetno neizvjesne kampanje, onda će, bez obzira na to kojeg su kandidata pojedini delegati podržali, šah od ovog nadmetanja imati određenu korist.
Tokom dvije nedjelje u Samarkandu kandidati su se nadmetali u tome da nam pokažu koliko bi FIDE mogla da bude bolja.
Pobjednik sada ima četiri godine da nam to i pokaže.
ČETVRTI DEO
ŠTA JE FUNKCIONISALO – A ŠTA NIJE
Organizovanje šahovske olimpijade verovatno je jedan od onih poslova koji spolja izgledaju mnogo lakše nego što zaista jesu – što je zgodno, jer većina ljudi koji objašnjavaju kako bi to trebalo raditi nikada nisu organizovali nijednu. Ja jesam.
Ne Olimpijadu, naravno, ali dovoljno međunarodnih šahovskih događaja da znam da, kada na isto mesto na dve nedelje smestite hiljade igrača, funkcionera, sudija, delegata, volontera, novinara i gostiju iz celog sveta, savršenstvo prestaje da bude realan cilj.
Mnogo korisnije pitanje jeste da li važne stvari funkcionišu. U Samarkandu je većina njih funkcionisala.
Uslovi za igru bili su odlični.
Glavna sala u Expo centru bila je prostrana, elegantna i profesionalno uređena. Imajući u vidu ogroman broj igrača, organizatori su uspeli da stvore ambijent koji je i dalje delovao kao veliko sportsko takmičenje, a ne kao železnička stanica sa šahovskim tablama.
Hoteli u okviru kompleksa Silk Road bili su moderni, udobni i veoma visokog standarda. Naš hotel Wellness Park Bactria možda se geografski nalazio negde u blizini spoljnih provincija Olimpijskog carstva, ali sam smeštaj bio je odličan.
Prevoz do kola i povratak nakon kola funkcionisali su izvanredno. Autobusi su stizali, sudije su dolazile na posao, a potom smo se vraćali u hotel.
Možda ovo ne zvuči kao neki naročit uspeh.
Svako ko je radio na dovoljno velikih međunarodnih događaja razumeće da jeste.
A onda je tu bilo i posluženje u samoj sali za igru.
Ovo zaslužuje posebnu pohvalu.
Kafa, čaj, sokovi, voda, Coca-Cola, banane, mali vegetarijanski sendviči, kroasani, orašasti plodovi i suvo voće bili su dostupni igračima, kapitenima i sudijama tokom svih kola.
Bilo je odlično.
Coca-Cola je misteriozno nestala negde oko šestog ili sedmog kola i više se nikada nije pojavila. Kafa je takođe nestala u desetom kolu, što je, mogu samo da pretpostavim, izazvalo kratku institucionalnu krizu, ali se srećom vratila za poslednje kolo.
To su bili sitni detalji.
Sudija može da preživi bez Coca-Cole.
Deseto kolo bez kafe bilo je mnogo ambiciozniji eksperiment.
I volonteri zaslužuju značajne pohvale.
Bilo ih je mnogo; bili su ljubazni, entuzijastični i iskreno su želeli da pomognu. Njihova najveća slabost nije bila spremnost, već informisanost.
To nas je povremeno vraćalo na sistem komunikacije sa kojim sam se prvi put susreo na aerodromu u Taškentu.
Najvažnije je ipak bilo to što je sam turnir funkcionisao. Partije su počinjale, rezultati su se pojavljivali, tehnička infrastruktura je radila, uslovi za igru bili su odlični, a događaj koji je uključivao ogroman broj različitih elemenata nekako je uspevao da se neprekidno odvija.
To je, na kraju krajeva, jedini test koji je zaista važan.
Obezbeđenje je bilo svuda. I kada kažem svuda, mislim – baš svuda.
Jedan deo toga bio je potpuno razumljiv. Olimpijada ovakvih razmera, sa vodećim igračima, visokim zvaničnicima i hiljadama učesnika, zahteva ozbiljne mere bezbednosti.
Ali bilo je trenutaka kada je zaštićeni deo kompleksa Silk Road više podsećao na mesto na kojem se slučajno održava međunarodni samit nego na šahovsko odmaralište.
Za nas u Bactriji to je stvaralo neobičnu situaciju koju sam ranije opisao. Bili smo unutar kompleksa Silk Road, ali je dolazak do njegovog važnijeg dela van radnog vremena uglavnom zahtevao dobar par cipela.
Automobili nisu mogli jednostavno da prođu kroz bezbednosni perimetar. Taksiji su zbog toga bili od ograničene koristi, dok su sa druge strane kružila vozila za golf, sa bezbrižnom elegancijom stvorenja koja pripadaju nekoj naprednijoj civilizaciji.
Posmatrali smo ih.
Prolazili su pored nas.
Život se nastavljao.
Gledaocima je bilo dozvoljeno da uđu u salu za igru, ali samo u za to predviđene prostore. Nije iznenađujuće što su svi želeli da vide partije vodećih igrača.
To je povremeno stvaralo još jedan problem.
Od šahovskih gledalaca se tradicionalno očekuje da budu tihi.
Neki gledaoci u Samarkandu očigledno su to shvatili više kao preporuku nego kao pravilo.
Zato su obezbeđenje, volonteri i ekipa za fer-plej provodili prilično vremena podsećajući oduševljene posetioce da gledanje vrhunskog šaha ne podrazumeva i komentarisanje partije uživo sa tri metra udaljenosti.
Ipak, mnogo više volim Olimpijadu sa gledaocima koje povremeno treba utišavati nego onu koja se igra u prelepoj, ali praznoj sali.
Šah bi trebalo da ima publiku!
Svečano otvaranje je, sudeći prema svemu što sam čuo, bilo fantastično.
Kažem „sudeći prema svemu što sam čuo“ zato što sam ga gledao putem interneta.
Iz svoje hotelske sobe.
Sama ceremonija održavala se otprilike tri minuta hoda odatle.
Mi, sudije mečeva — obični smrtnici još jednom — ljubazno smo obavešteni da ne možemo da prisustvujemo jer jednostavno nije bilo dovoljno prostora.
Ima nečeg divno modernog u tome da sedite u hotelskoj sobi i gledate prenos spektakularnog događaja koji se održava gotovo dovoljno blizu da kroz prozor možete da čujete muziku.
Ipak, ceremonija je izgledala veličanstveno.
Dve nedelje kasnije, situacija se znatno popravila.
Za ceremoniju zatvaranja sudije su bile pozvane.
Očigledno su do tada zakoni geometrije postali povoljniji.
Ili su možda organizatori pravilno izračunali da će mnogi učesnici već napustiti Samarkand i da će konačno biti dovoljno stolica i za nas.
U svakom slučaju, bili smo srećni što smo prihvatili unapređenje.
A sama ceremonija zatvaranja imala je mnogo toga čemu se moglo diviti. Kulturni program, koji je trajao oko petnaest ili dvadeset minuta, bio je prelepo osmišljen i predstavljao je elegantan završetak Olimpijade.
Bilo je, međutim, i nekoliko pomalo neprijatnih trenutaka.
Procedura dolaska bila je zbunjujuća. Informacije o akreditacijama nisu uvek bile usklađene. Komunikacija je ponekad previše zavisila od toga kog ste volontera slučajno pitali. Geografija i bezbednosni aranžmani kompleksa Silk Road stvarali su nepotrebne prepreke. Hrana u našem hotelu nije uvek bila na nivou samog hotela. Hladna voda za piće povremeno je delovala kao da se smatra neobičnim zapadnjačkim luksuzom, dok je traženje leda moglo da izazove izraze iskrene zabrinutosti.
I da, mnogo smo pešačili.
Ali bilo bi nepravedno ocenjivati Olimpijadu samo na osnovu njenih nedostataka.
Bio je to ogroman događaj. Mesto održavanja takmičenja bilo je impresivno. Hoteli su bili odlični. Prevoz za potrebe takmičenja funkcionisao je dobro. Uslovi za igrače bili su veoma dobri. Posluženje u sali za igru bilo je izvanredno. Grad je bio bezbedan. Volonteri su bili ljubazni. I, što je najvažnije, sam šahovski turnir odvijao se bez većih problema.
Postoji važna razlika između organizacionih problema koji iritiraju i organizacionih problema koji narušavaju samo takmičenje.
Samarkand je imao svoj deo ovih prvih.
Ovih drugih bilo je veoma malo.
To je značajna pohvala.
Da li je moglo da bude bolje?
Naravno.
Da li su sudije mogle da budu pozvane na ceremoniju otvaranja?
Definitivno.
Da li je neko mogao da pronađe još nekoliko vozila za golf?
I dalje sam uveren da je civilizacija raspolagala potrebnom tehnologijom.
Da li je Coca-Cola mogla da preživi do 11. kola?
Istorija možda nikada neće saznati.
Neki dobitnici medalja bili su upadljivo odsutni. Ekipa Sjedinjenih Američkih Država, na primer, nije se pojavila na jednom od uručenja nagrada na kojima se očekivalo njihovo prisustvo, dok je Wei Yi bio odsutan kada mu je uručena pojedinačna zlatna medalja za drugom tablom.
Na događaju na kojem su stotine volontera i organizatora nedeljama radile kako bi se pobrinule da sve bude spremno za ceremoniju dodele medalja, prazno mesto na podijumu uvek je neprijatno.
Naročito kada bi neko drugi bio veoma srećan da ga zauzme.
Bilo bi lako napraviti spisak svega što je moglo da bude bolje.
Ali posle dve nedelje, moj konačni utisak o organizaciji bio je nedvosmisleno pozitivan.
A možda je najbolji dokaz to što su mi mnoge stvari na koje sam se tada žalio sada prilično dobre priče.
U tom trenutku, međutim, i dalje sam želeo svoj led.
LJUDI
Kada bi me neko pitao šta Šahovsku olimpijadu zaista razlikuje od svakog drugog šahovskog turnira, moj prvi odgovor verovatno ne bi bio broj velemajstora, veličina sale za igru, pa čak ni značaj medalja.
To bi bili ljudi.
Tokom dve nedelje, nekoliko hiljada ljudi koji inače gotovo da nemaju nikakve šanse da se ikada nađu u istoj zgradi iznenada se nađe pod jednim krovom.
Velemajstori svetske klase, sposobni da izračunaju dvadeset poteza unapred, prolaze istim hodnicima kao igrači koji, uz dužno poštovanje, povremeno imaju problema da izračunaju i dva.
Olimpijski šampioni, ambiciozni tinejdžeri, entuzijastični amateri, predsednici šahovskih saveza, sudije, treneri, političari, novinari i volonteri postaju deo istog privremenog šahovskog grada.
A onda je tu i izvanredna vizuelna raznolikost.
Ljudi svih rasa, vera i kultura. Muškarci koji na zvanične događaje dolaze u savršeno skrojenim odelima marki čije cene radije ne bih previše pažljivo istraživao. Žene u elegantnim haljinama. Igrači u trenerkama i patikama. A svega nekoliko metara dalje, članovi delegacija iz Afrike ili Okeanije u veličanstvenoj tradicionalnoj odeći, punoj boja, dezena i simbola koji odmah otkrivaju odakle dolaze.
Niko ne izgleda kao da tu ne pripada.
Možda je upravo to ono što je najneverovatnije.
Na većini međunarodnih događaja neko je stranac.
Na Šahovskoj olimpijadi to su svi.
I zato, pomalo neobično, nije niko.
Naravno, nekoliko hiljada šahista ne organizuje samo sebe.
Na strani sudija imali smo sreću da među nama budu ljudi koji su razumeli da najbolji način za upravljanje velikim timom nije nužno podsećati svakoga svakih pet minuta ko je glavni.
Naš sektorski sudija, Mahdi Abdulrahim, bio je jedan od njih.
Već sam pisao o poverenju koje mi je ukazao kada mi je poverio suđenje na vodećim mečevima i imenovao me za zamenika sektorskog sudije. Ali još više me je impresionirao način na koji je radio tokom čitavog događaja: smireno, dostupno i praktično.
Kada je nešto trebalo rešiti, bilo je rešeno.
Bez nepotrebnog pozorišta.
To možda zvuči jednostavno, ali je u šahovskoj administraciji gotovo revolucionarna tehnika upravljanja.
Iznad svih nas bio je glavni sudija Ivan Syrovy, koji je nosio odgovornost za operaciju sasvim drugačijih razmera. Stotine sudija, stotine mečeva, hiljade igrača i jedanaest kola pružaju gotovo neograničene mogućnosti da se dogodi nešto neočekivano.
Ivan i njegov tim su se sa tim izuzetno dobro nosili.
Glavni sudija na Olimpijadi nalazi se u pomalo nepravednom položaju. Ako sve funkcioniše, niko ne govori o njemu. Ako nešto ozbiljno pođe po zlu, odjednom svi znaju njegovo ime.
Činjenica da je turnir prošao bez većih kontroverzi povezanih sa sudijama verovatno je najbolji kompliment koji mogu da mu uputim.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
(Nastaviće se)
(Stavljen nastavak 10)
