Roman Šogdžijev sa porodicom. Foto Eteri Kublašvili / FŠR
17.02.2026.
Kako je uređen život šahovskog vunderkinda.
Četvrtog februara svoj 11. rođendan proslavio je jedan od najsjajnijih mladih šahovskih talenata na svijetu — Rus Roman Šogdžijev. Ovaj uzrast može se smatrati simboličnim u Romanovoj karijeri: sa 11 godina njegov izmišljeni vršnjak Hari Poter dobio je pismo iz škole magije, a naš sunarodnik je već uspio da obori nekoliko svjetskih rekorda, postavši najmlađi međunarodni majstor u istoriji i sakupivši impresivnu kolekciju velemajstorskih „skalpova“ i trofeja širom planete, onlajn i oflajn. Parafrazirajući Džoana Rouling, u našem svijetu teško je pronaći šahistu koji ne zna ime Romana Šogdžijeva!
Uspjeh ne bi bio moguć bez učešća cijele porodice Šogdžijev: njegovi roditelji, Savr i Saglara, ne samo da se trude da podrže sina, već na sebe preuzimaju i brojne izazove u odgajanju izuzetnog djeteta. O tome kako izgleda svakodnevni raspored mladog talenta, na šta se stavlja akcenat u vaspitanju djece, kako se gradi odnosi sa Federacijom šaha Rusije, kako se Roman motiviše i kako odmara mladi šahista, pročitajte u ekskluzivnom intervjuu čitave porodice Šogdžijev za „SЕ“.
Šogdžijev je zvanično postao najmlađi međunarodni majstor. Šta sada čeka mladog šahistu?
Zbog velikog opterećenja Roma može da spava 9–10, pa čak i 12 sati
— Savr, Saglara, od srca vam čestitam rođendan sina! Sa jedanaest godina Roma je međunarodni majstor čiji je rejting prešao granicu od 2400 Elo poena. Očigledno je da se u vrhunski sport ulaže mnogo resursa. A šta je konkretno potrebno da bi se odgojio šampion?
Savr — Najvažnije je ne ometati dijete da se bavi onim što voli, a još bolje — pomagati mu u tome. Ako govorimo konkretnije, po mom mišljenju, najvažnije je posvetiti sve svoje slobodno vrijeme djeci! Na primjer, ja već nekoliko godina nisam imao klasičan odmor, još od trenutka kada je Roma počeo da igra šah. Ali, s druge strane, porodica i ja nikada nismo toliko putovali kao ovih godina... (Smiješi se.)
Saglara — Nedavno smo izračunali u kojim smo gradovima i zemljama Roma i ja bili samo prošle godine. Malo smo se iznenadili, ali i obradovali tome što zahvaljujući šahu otkrivamo svijet! U odgajanju sportiste važno je sve: želja djeteta, spremnost roditelja da pomognu, režim, ishrana, sport, dobar trener, moralna podrška, značajna finansijska ulaganja i, naravno, ljubav. Svaka sitnica je važna, kao u satnom mehanizmu: ukloniš li samo jedan dio — sistem će se raspasti.
— Kako je organizovan Romin raspored: koliko sati trenira, koliko vremena posvećuje školi, a koliko spavanju? Da li je bilo potrebno prilagoditi raspored ostalih članova porodice?
Savr — Što se tiče školskog programa, Roma se školuje vanredno — nekoliko puta tokom školske godine polaže ispite. Održavamo opšte obrazovanje na nivou dovoljnom za dobijanje dobrih ocjena. Iskreno, školskih obaveza u Romanovom rasporedu nema mnogo: sat–dva, i to ne svaki dan. Sve ostalo vrijeme sin posvećuje šahu, uz obavezne pauze za sport, šetnje, putovanja na turnire i neposredne šahovske časove. Pošto je opterećenje za mozak veoma veliko, i san mora biti adekvatan. Može da spava 9–10, pa čak i 12 sati.
Saglara — Nije bilo potrebe za velikim promjenama u porodičnom rasporedu. Svako se bavi svojim poslom. Tata ide na posao, bira turnire, rješava organizaciona pitanja i bavi se dugoročnim planiranjem. Roma se bavi šahom. Katja (mlađa kćerka — prim. „SЕ“) ide u vrtić i na dodatne aktivnosti, donosi veselje i radost, igra se s Romom i zadužena je za stvaranje lagane atmosfere u kući. Na meni su domaćinstvo, logistika i kontrola. Veliku pomoć pruža baka, posebno kada Roma i ja putujemo na turnire ili treninge. Ona brine o ćerki i kući, a ujedno je zadužena za društvene igre, bajke i slatkiše!
Foto Eteri Kublašvili / FŠR
— Jedan od najtežih izazova za šahistu koji brzo napreduje jeste organizacija rada i trenažnog procesa. Mnogi čak drže u tajnosti imena svojih mentora. Kako je to riješeno kod Rome? Da li ima stalnog trenera i u čemu se sastoji podrška federacije?
Saglara — Mi svog mentora ne skrivamo. S Romom radi međunarodni velemajstor Evgenij Jurjevič Tomaševski, nekoliko puta sedmično uživo, a po potrebi su u kontaktu i onlajn, posebno tokom turnira.
Savr— Uzgred, Evgenij Jurjevič nije samo izvanredan šahista, već i brilijantan erudita — nalazi se među sto najboljih igrača svijeta u igri Šta? Gdje? Kada?. On je uvjeren da je za dostizanje vrhunaca u šahu neophodno širiti vidike, a ne zatvarati se isključivo u šeme otvaranja i taktičke kombinacije. Inače, Evgenij Jurjevič ima prijateljske odnose s našom porodicom. Na primjer, povremeno zajedno igramo u sportskim ligama „Šta? Gdje? Kada?“ u istom timu. Siguran sam da takav višestrani pristup značajno obogaćuje Romin trenažni proces.
Želimo da izrazimo iskrenu zahvalnost Federacija šaha Rusije na jedinstvenoj prilici da treniramo pod vođstvom tako izuzetnog mentora kao što je Evgenij Jurjevič Tomaševski. Svjesni smo da saradnja s velemajstorom tako visokog nivoa nije samo srećna okolnost za Romu, već rezultat rada federacije. Znam, na primjer, da se podrška pruža i drugim perspektivnim šahistima. Po mom mišljenju, takav pristup je apsolutno ispravan — omogućava da se talenti razvijaju širom zemlje.
Zato ću iskoristiti priliku da se zahvalim rukovodstvu FŠR — predsjedniku Andreju Vasiljevič Filatovu, izvršnom direktoru Aleksandru Vasiljeviču Tkačevom, kao i čirtavom timu naše sportske federacije. Zahvaljujući zajedničkim naporima federacije, trenera i šahovskih porodica, uključujući i našu, uspijeva se stvoriti okruženje u kojem talenat može u potpunosti da se razvije. A to je doprinos budućnosti ruskog šaha!
Glavni recept protiv nervoze jeste saznanje da te kod kuće vole ne zbog rekorda
— Koliko je danas teško pronaći sponzora za mladog šahistu? I koliko u naše vrijeme košta odgojiti vrhunskog sportistu u porodici?
Savr — Pronaći sponzora, pogotovo u šahu, nije nimalo lak zadatak. Naš sport nije toliko atraktivan za široku publiku. S druge strane, šah se u našoj zemlji oduvijek smatrao bogatstvom, tradicijom s dubokim korijenima. I mada je Rusija posljednjih godina donekle izgubila pozicije u svjetskom šahu, uvjeren sam da će se uskoro sve promijeniti nabolje! Nedavno je Romu podržao advokatsko biro „Koreljski, Iščuk, Astafjev i partneri“. To je strateško partnerstvo — oni razumiju da, ulažući u mladog šahistu, podržavaju i prestiž ruskog šaha.
Saglara — Kada je Roma tek počinjao da trenira, nismo očekivali da odgoj šahiste može biti tako skup. Ali zasad uspijevamo: pomažu nam i Federacija šaha Rusije, i advokatski biro, ponekad stigne i pomoć od ljudi koji žele ostati anonimni. A najvažnije je da imamo i glavnog sponzora — zaposlenog tatu.
— Romu često porede s njegovim vršnjakom, mladim Argentincem Faustinom Oro-m. Ruski navijači očekuju da naš dječak obori još neki record Argentinca, i često se to zaista i dešava. Donosi li to poređenje zdravu konkurenciju u vaš svakodnevni život ili je bolje djecu ne porediti i pustiti da sportska karijera ide svojim tokom?
Savr — Shvatamo da je poređenje Rome i Faustina prirodan dio sporta. Kada dva mlada talenta pokazuju sličan tempo napretka, mediji i navijači neminovno povlače paralele. Kako se mi odnosimo prema tome? Uglavnom se trudimo da o tim poređenjima razgovaramo bez emocija i da Romi objasnimo kako je mnogo važniji lični napredak: novi rejting, sposobnost da zadrži koncentraciju tokom partije. I što je najvažnije, uvijek zadržavamo prijateljski ton. Iskreno se divimo Faustinu i želimo mu uspjeh. Mislim da takav pristup u Romi razvija poštovanje prema protivniku i snažno ga motiviše na zdravo rivalstvo.
— Danas je javnost neizostavan dio života gotovo svakog sportiste. Kako zaštititi dijete od negativnosti na društvenim mrežama i u stvarnom životu? Osim klasičnog telefona s tipkama, naravno. I, poznavajući vas i Romu kao izuzetno otmjene ljude — kako spriječiti makar i nagovještaj „zvjezdane bolesti“?
Savr — Hvala na lijepim riječima! Što se tiče javnosti, već smo shvatili da je to neizbježan dio karijere savremenog sportiste. Dok je Roma još mlad, trudimo se da maksimalno ograničimo korišćenje društvenih mreža i interneta. Nema telefon, čak ni onaj s tipkama, ali tu su računar i tablet. U našem slučaju najefikasnije je objasniti mu koje aktivnosti će ga učiniti jačim, a koje će ga unazaditi. Imamo sreću — sin je toliko motivisan da je često i samo objašnjenje dovoljno. Ponekad čitava porodica zajedno gleda motivacione filmove, pa ih zaustavljamo da s djecom porazgovaramo o postupcima glavnog junaka.
Saglara — Roma je skroman dječak i trudimo se da pažljivo sačuvamo tu osobinu njegovog karaktera. A uopšte, glavni recept protiv bilo kakvih briga jeste saznanje da ga kod kuće vole ne zbog rejtinga i rekorda, već jednostavno zato što se rodio.
Foto Eteri Kublašvili / FŠR
Takođe je na pitanja „SЕ“ odgovorio sam Roman.
— Romane, čestitamo ti rođendan! Želimo ti nove uspjehe i trofeje! Hvala što si pristao da odgovoriš na nekoliko pitanja. Uprkos mladom uzrastu, već si mnogo postigao u šahu. Ipak, još mnogo toga je pred tobom. Kako postavljaš ciljeve?
Roman — Hvala na čestitkama. Želim da postanem svjetski prvak. Jednostavno želim. Bilo bi sjajno!
— Koji su ti sportski prioriteti?
Roman— Da se posvetim potpuno. I, naravno, da igram s punom snagom. Trudim se da dam maksimum u svakoj partiji.
— Kako biraš turnire?
Roman— Dobre i jake turnire biraju tata i trener. Teško da bi oni birali loše turnire, zato im ovdje vjerujem!
— Mnoge djeca u tvom uzrastu vode običan život — video-igre, školske diskoteke, odlazak u bioskop ili na kuglanje. Profesionalni sportista nema mnogo vremena za jednostavne radosti. Nije li ti ponekad padala na pamet misao: ne želim da igram, želim običan ljudski život — u bioskop i kafić, a ne za tablu na turniru?
Roman — Naprotiv, sjediti za tablom je sjajno! Nedavno, u novembru-decembru, odigrao sam dva turnira u jednom mjesecu. Poslije njih, želio bih da odigram i treći uzastopno. (Smiješi se.) Obični zabavni sadržaji mi u nekom trenutku postaju dosadni. Zapravo, bilo koja aktivnost osim šaha brzo mi dosadi.
— A kako se odmaraš? Samo nemoj reći da igraš šah onlajn nakon časa šaha za tablom.
Roman — Izvini, ali moram odgovoriti baš onako kako si rekao. (Smijeh.) Ali u posljednje vrijeme, ako imam slobodan minut, provodim je sa svojom sestricom: igramo se loptom, pravimo šaljivo mačevanje spužvastim štapovima, igramo „jurkanje“.
— Voliš li se takmičiti?
Roman — Naravno!
— Kako se ti lično osjećaš povodom toga što te često porede s Faustinom Orom? Da li ste prijatelji?
Roman — Odnosim se vrlo smireno. Ali, naravno, želim da ga sustignem i prestignem… Prijatelji nismo, rijetko smo se sretali. Jezička barijera takođe smeta. Ali zato imamo fotografiju!
Roman Šogdžijev i Faustino Oro. Foto Iz ličnog arhiva porodice Šogdžijev
— Šta te motiviše?
Roman — Porazi me motivišu jako. Što je protivnik jači, to prije želim i sam da postanem jači.
— Kako ne izgubiti motivaciju ako uspiješ da postaneš svjetski prvak previše brzo — recimo, brže nego Gukesh D sa svojih 18 godina?
Roman — Uvijek ima nečemu da se teži.
— Čime bi se bavio kasnije, nakon što osvojiš svjetsku šahovsku krunu?
Roman — Podizanjem rejtinga, obaranjemi novih rekorda, pokušavao bih da osvojim što više turnira. Ponovo ću reći: uvijek ima da se teži negdje!
— Da li si već davao autograme navijačima na ulici ili na javnim mjestima?
Roman — Da, desilo se…
— Koji su najvrijedniji velemajstorski „skalpovi“ u tvojoj kolekciji?
Roman — Nadam se da su svi najvažniji trofeji još pred nama!
Međunarodni velemajstor Žamsaran Cidipov rođen je 5. septembra 1996. godine u Ulan-Udeu. Djed sa očeve strane, Leonid Cingujevič Cidipov, bio je ljubitelj šaha i učestvovao je na republičkim takmičenjima. Djed je prvi put počeo da uči unuka da igra šah kada je imao oko 3-4 godine. Međutim, tada mali Žamsaran nije pokazivao poseban interes za ovu igru, pišu novine „Burjatija“.
Drugi djed, Cympil Cidipovič Dugarov, takođe je volio šah i igrao iz zabave. Oba djeda su s vremena na vrijeme učili unuka da igra šah.
Treneri velemajstora
Sa sedam godina, Žamsaran, učenik škole br. 33, počeo je da se bavi šahom. Njegov prvi trener, Hibré Sandakovich Garmažapov, došao je u školu i djeci pričao o ovom sportu. Tog istog dana, Žamsaran se upisao u sekciju. Tako je, od 2003. do 2009. godine, trenirao kod Hibré Sandakovicha. Sa prvim trenerom, Žamsaran je više vježbao, a trener ga je pripremao za takmičenja u brzom šahu. Pedagog je stavljao naglasak na razvoj praktičnih vještina igre.
Svoju ulogu u njegovom razvoju kao šahista nastavio je da igra Leonid Cingujevič. Na svakom takmičenju pratio je unuka, brinuo o njemu. Za mladog šahistu, kao i za svakog sportistu, važna je podrška najbližih. Prisustvo djeda pomagalo je Žamsaranu da bude smiren i siguran. Djed ga je često poticao na uspjehe, kupovao mu slatkiše, čokolade. U takvim trenucima, Žamsaranu je bilo želja da igra duplo više i bolje.
Kasnije je prešao kod trenera Timura Georgijeviča Ivanova, koji je izveo mnoge vrhunske šahiste iz naše republike, uključujući i tri velemajstora. Promjena trenera desila se zbog početnog razvoja kriznog perioda, koji je Žamsaran osjetio. Novi trener je, prema njegovom mišljenju, mogao da mu pomogne da razjasni osnove igre, razmatrajući klasične primjere, osnove pozicione igre, tj. obuka se smatrala na već visokom teorijskom nivou. Nije bilo lako rastati se sa prvim trenerom, koji ga je naučio da igra. Žamsaran i danas održava kontakt sa njim i imaju dobre odnose.
Promjena trenera se u cjelini pozitivno odrazila na njegov uspjeh i omogućila mu da pređe na novi nivo. Po prvi put postaje šampion republike među muškarcima. Tada je Žamsaran imao samo 13 godina! Upravo u tom trenutku odlučio je da svoj život posveti šahu. U to vrijeme, mnogo je igrao na internetu, razvijao specijalne vještine.
Veliki ciljevi
Naravno, postavljala su se pitanja o smislu i ciljevima bavljenja šahom. Za sebe lično, Žamsaran je postavio cilj da postane velemajstor i smatrao ga dostižnim. Samo je bilo potrebno puno raditi na sebi. I oba djeda su vjerovala da će unuk postići taj cilj. Ali prvo je morao da ispuni norme: 2011. godine, sa 15 godina, Žamsaran postaje FIDE majstor, a još pet godina kasnije - međunarodni majstor.
Zatim, Žamsaranu je bilo potrebno još tri godine da ispuni normu za velemajstora. Na putu ka ovom cilju zauzeo je 4. mjesto na velikom memorijalu V. Korčnog u Sankt Peterburgu 2018. godine. 2019. godine uspješno je nastupio na Aeroflot Open A u Moskvi i Premijer ligi timskog šampionata Rusije u Sočiju. Ovi rezultati su mu omogućili da postigne potrebni rejting i ispuni normu velemajstora. Na memorijalu V. Korčnoja, Žamsaran je tokom većeg dijela turnira bio lider, a tokom tih takmičenja rješavao je dva cilja: da ispuni normu velemajstora i da zauzme visoko mjesto u pojedinačnom plasmanu. Kada je prvi cilj bio postignut, opustio se, pa je na kraju završio na 4. mjestu.
Na Aeroflot Open A u Moskvi, cilj mu je bio da osvoji rejting poene. Takmičenje je bilo prestižno, a sastav učesnika ozbiljan, tako da ga pozicija na tabeli nije previše interesovala.
Na timskom šampionatu Rusije u Sočiju nastupao je za tim „Sibir“ iz Novosibirska, u koji su ga pozvali organizatori. Tamo se bodovalo timski i po tablama. Žamsaran je igrao na trećoj tabli i zauzeo 1. mjesto. Na svojoj tabli igrao je sa jakim šahistima, a najjači protivnik bio je legionar, velemajstor Maksim Roštajn iz Izraela. On je učesnik šest šahovskih olimpijada, dva timska šampionata svijeta. Bivši je šampion svijeta među juniorima i pobjednik mnogih međunarodnih turnira. Međutim, ostali članovi sibirske ekipe nisu bili uspješni, pa je tim u cjelini ostvario slabiji rezultat. Za našeg šahistu, rezultat na takmičenju je omogućio da potvrdi ispunjenu normu velemajstora.
Postižem najbolje rezultate u blicu i još jednoj vrsti brzog šaha - rapidu. Klasični šah ima značajne razlike u odnosu na brzi. Brzi šah je specifičan za mlađe šahiste, jer sa godinama brzina mišljenja usporava. Što se tiče poboljšanja rezultata u klasičnom šahu, imam prostora za rad i samopoboljšanje - kaže Žamsaran.
2019.godine postao je učesnik XX pojedinačnog šampionata Evrope, jer je njegov rejting to omogućio. Zahvaljujući podršci Valerija Doržijeva, koji je finansirao njegovo učešće na šampionatu, dobio je priliku da se takmiči sa najboljim šahistima Starog kontinenta.
Žamsaran je postao član sportskog kluba „Nomto“ još 2016. godine. Tokom tih godina, Valerij Purbujevič mu je pružao veliku pomoć. U najvažnijem trenutku, kada je bilo potrebno da Žamsaran ispuni normu velemajstora, pomogao mu je da pronađe dobrog trenera. To je omogućilo aktivno učešće na takmičenjima od 2016. do 2019. godine. To mu je u velikoj mjeri pomoglo da ispuni normu velemajstora.
Žamsaran Cidipov: Uspon na svjetskoj šahovskoj sceni
Tokom nekoliko godina (2018, 2022, 2023) Žamsaran je bio učesnik Svjetskog prvenstva u rapidu i blicu. – 2018. godine uspio sam da pobijedim 15. šampiona svijeta, velemajstora iz Indije, Višvanatana Ananda, kao i jednog od najjačih ruskih šahista, velemajstora Jana Nepomnjaščija, koji je vicešampion svijeta, šampion Evrope, dvostruki šampion Rusije, dvostruki pobjednik timskog šampionata svijeta u sastavu reprezentacije Rusije. Takođe, u mom saldu je i pobjeda nad još jednim poznatim šahistom, velemajstorom Šahrijarom Mamedjarovim iz Azerbejdžana. On je poznat po tome što je jedini koji je dvaput postao šampion svijeta među juniorima. Takođe je šampion svijeta u brzom šahu, trostruki šampion Evrope, - dijeli Žamsaran.
Pobjede nad svjetskim šampionima
Pobjede nad velemajstorima ovog nivoa zaslužuju veliko poštovanje. I u maloj Burjatiji imamo osobu koja to može da postigne.
Sa Sergejem Karjakinom, šampionom svijeta u blitzu i pretendentom na svjetsku titulu
Na ovom Svjetskom prvenstvu, Žamsaran je zauzeo 39. mjesto od 201 učesnika. Sastav učesnika turnira bio je izuzetno jak. U 15. kolu, Žamsaran se susreo sa šampionom svijeta, Magnususom Karlsenom. Tada nije imao iskustva u igri protiv takvih velemajstora. Zbog toga mu je u drugoj polovini takmičenja već počela da opada snaga, dok su iskusni učesnici još pojjačavali svoju igru. U tom trenutku, fizička pripremljenost i emocionalno-psihološka stabilnost postali su ključni faktori za šahistu. Da bi održao fizičku formu, ranije je Žamsaran prakticirao vorkaut i trčanje, ali je to posljednjih godina pomalo zapustio.
Susret sa bivšim šampionom svijeta, Magnususom Karlsenom. Almaty, 2022.
Uspon u 2023. godini
U 2023. godini, Žamsaran Cidipov je učestvovao na šampionatu Rusije u blicu u Sočiju. U 13 kola, uspio je da postigne 9 pobjeda, tri remija i samo jedan poraz. Smatram da je ovo vrlo dobar rezultat, posebno jer je na takmičenju učestvovalo 195 šahista. U istoj godini, Žamsaran je postao pobjednik finala „Blic Grand Prix Rusije“ i zauzeo 3. mjesto na „Rapid Grand Prix Rusije“. Dakle, 2023. godinu možemo sa sigurnošću smatrati izuzetno produktivnom i uspješnom za našeg šahistu.
Na šampionatu Rusije u blicu, Soči 2023.
Sofisticirani protivnici i vrhunski rezultati
U oktobru 2025. godine, u Sočiju je održano još jedno šampionat Rusije. Na ovom takmičenju učestvovali su najjači šahisti zemlje, među kojima su bili Aleksandar Griščuk iz Moskve i predstavnik Sankt Peterburga, Maksim Matlakov. Velemajstor Žamsaran Cidipov je u disciplini blic sa 10 osvojenih poena zauzeo drugo mjesto na tabeli nakon 13 kola. Porazio ga je samo međunarodni majstor iz Čeljabinske oblasti, Jaroslav Remizov, koji je pobijedio sa samo 0,5 poena više.
Na Šampionatu Rusije 2025.
Ponovo o trenerima Žamsaranu u postizanju visokih sportskih rezultata pomažu njegovi treneri. O Timuru Georgijeviču smo već pisali. U poslednjim godinama, konsultacije vodi online njegov bivši učenik, poznati trener i velemajstor iz Lenjingradske škole šaha, Aleksandar Vladislavovič Jermolinski. Trener pomaže da usmjeri učenika u pravom pravcu i motiviše ga. Za šahistu je vrlo važno imati dobrog trenera. Naravno, postoje i geniji koji mogu samostalno napredovati u virtuelnom režimu, ali takvih je malo.
Sa Timurom Georgijevičem, Žamsaran je išao na takmičenja i učio je mnogo, ne samo o šahu, već i o životu. Šah oblikuju mišljenje, razvija izdržljivost, strpljenje i koncentraciju. Roditelji su uvijek podržavali Žamsaranovu strast prema šahu. Otac je bio majstor sporta u borilačkim vještinama, pa je davao sina savjete sportskog karaktera.
Perspektive i planovi – Nakon završetka škole, upisao sam Institut za matematiku i informatiku Burjatskog državnog univerziteta. Međutim, profesori i rukovodstvo instituta nisu bili oduševljeni mojim izostancima sa nastave, a ni matematikom se nisam pretjerano zanimao. Zato sam odlučio da pređem na istorijski fakultet, gdje su me podržali, posebno rukovodstvo fakulteta. U 2021. godini uspješno sam završio studije i stekao fakultetsku diploma. Trenutno nemam konkretne planove vezane za daljnje školovanje. U ovom trenutku, moj prioritet je sport, - govori Žamsaran.
Cilj Žamsarana u šahu danas je sportsko usavršavanje i poboljšanje kvaliteta igre u klasičnom šahu. – Veoma bih volio da pobijedim na šampionatu Rusije, da probam svoje sposobnosti na azijskim i svjetskim takmičenjima, – kaže o svojim planovima Žamsaran.
Trenutno, njegova glavna misija je podizanje rejtinga. Da bi postigao ovaj cilj, Žamsaran se mora fokusirati na svoje slabije strane. Za pomoć u tome angažovao je dva specijalista, što zahtijeva dodatne troškove. Klub „Nomto“ i dalje pruža podršku i pomoć. Od 2024. godine, finansijsku pomoć mu pruža i trgovinska kompanija „Absolut“, koja mu isplaćuje mjesečnu stipendiju. Odluka da pomognu Žamsaranu donesena je na inicijativu Saveza šaha Burjatije i lično Inne Sajanovne Ivakhinove, koja je takođe pomogla u ostvarivanju ove podrške za našeg talentovanog šahistu.
U jednom intervjuu 2015. godine, Žamsaran je izjavio: „Moj cilj je da postanem velemajstor, a san mi je da osvojim šampionsku krunu.“ Cilj da postane velemajstor je postigao, ali san o šampionskoj kruni još uvijek ostaje samo san. A upravo u snovima rađaju se nove ideje, a njihova realizacija postaje najveći smisao života. Trenutno, Žamsaran izražava želju da prenese svoja znanja i iskustvo mladim šahistima Burjatije.
Na Kupu VEF, 2023.
BIOGRAFIJA Žamsaran Ajurovič Cidipov – velemajstor, pobjednik I Međunarodnog turnira Thailand Chess Open Pattaya (2019), učesnik ličnog šampionata Evrope (2019), šampion Rusije u sastavu tima „Ladja Kazanj“ (2021), vicešampion Rusije u rapidu (2021), osvajač bronzane medalje Kupa Rusije (2022), šampion Rusije (2023), učesnik Svjetskog prvenstva u rapidu i blicu (2018, 2022, 2023), pobjednik „Blic Grand Prix Rusije“ (2023), osvajač bronzane medalje finala „Rapid Grand Prix Rusije“ (2023), osvajač srebrne medalje Kupa Rusije (2024), osvajač e medalje Međunarodnog turnira Aktobe Open u Kazahstanu (2025), apsolutni pobjednik Memorijala R.G. Nežmetdinova u Kazanju (2025), osvajač srebrne medalje šampionata Rusije u blicu (2025).
U interrvjuu za izdanje Om1 Novosibirsk, velemajstor je ispričao zašto, sto godina nakon mišljenja da je „šah proučen“, o njemu znamo stotine puta više, a kraj šaha još nije na vidiku. 13. februar 2026
Novinar Om1 Novosibirsk, Roman Sofin, sastao se sa Pavelom Maletinom u novoj zgradi sportske škole na ulici Dusi Kovalkuk, u Zaelcovskom okrugu. Škola se tu preselila nedavno — kutije sa dokumentima još čekaju da ih neko raspakuje, u hodnicima je tiho i prazno.
Direktorska kancelarija dočekuje tišinom. Na stolu je hrpa knjiga o šahovskoj taktici, neke sa markicama. Na prozoru su drveni šahovi, figure su zamrle čekajući novu partiju. Na zidu je zimski pejzaž: prekrivene snijegom planine, čist vazduh, vrijeme kao da je stalo.
Pavel Maletin — velemajstor sa maksimalnim rejtingom od 2636, direktor je GAA DO NSO „Šahovska škola“ — gestom poziva da se sjedne. Od prvih minuta razgovora postaje jasno: pred mnom je osoba koja je već dugo u stanju da uskladi neuskladivo, u njegovom glasu se osjeća smirena sigurnost onoga ko je prošao put od mladića koji je učio sicilijansku odbranu u novosibirskom Domu pionira do lidera koji rješava kako da uklopi šest stotina sudbina djece u raspored, budžet i turnirski kalendar.
Velemajstor — nije kraj, već početak“
Roman Sofin — Pavel Sergejeviču, prošli ste put od talentovanog mladića do velemajstora i direktora škole. Šta je teže — sam osvajati vrhove ili stvarati sistem koji će pomoći drugima da se popnu? Pavel Maletin — Lakše je sam. Paradoksalno, ali istinito. Kada igraš, uzbuđenje prekriva nervozu. Uključen si u proces i sportski bijes ti ide u korist. A kada sjediš u sali i gledaš svog učenika — ili još gore, pratiš prenos sa kompjuterskom analizom — to je sasvim drugo naprezanje. Vidiš kako broj pada (kompjuterska ocjena pozicije), znaš da nije odigrao pravi potez, ali ne možeš intervenisati. I moraš ponovo da naučiš da vjeruješ: treneru, učeniku, samom procesu. Pri tome, nikada nisam težio administrativnom radu. To uopšte nije bila karijerna priča. Jednostavno, jednog dana shvatiš: ili preuzmeš to na sebe, ili tvoji učenici neće imati turnire, uslove, kalendar. A bez kalendara, čak ni najtalentovanije dijete će ostati samo talentovano dijete.
Rejting kao valuta: ko i kako mjeri snagu igrača
Roman Sofin — Elo rejting — „valutni kurs“ šahista. Koliko je ova cifra danas objektivna? * Pavel Maletin — To je složeno pitanje. Sistem koji je osmislio profesor Elo, inicijalno je bio prilično razrađen. Međutim, tokom decenija je narastao sa ispravkama, izuzecima i, rekao bih, štakama. Sada, sa matematičkog stajališta, već nije adekvatan. (* — Elo rejting sistem, Elo koeficijent — metoda za izračunavanje relativne snage igrača u igrama koje se igraju između dvoje takmičara (kao što su šah, dame, šogi, go). Ovaj sistem je razvio američki profesor fizike mađarskog porijekla Arpad Elo. Osnova metode je razlika između očekivanog i stvarnog rezultata. Ako igrač nastupa bolje nego što se očekivalo, njegov rejting raste, a obrnuto.) Problemi nastaju jer vrhunski šahisti igraju na zatvorenim kružnim turnirima praktično sa istim protivnicima. Njima nije u interesu da učestvuju na turniru po švajcarskom sistemu* — tamo mogu da izgube rejting igrajući sa ljudima koji su objektivno slabiji, ali na duže staze oduzimaju bodove. A omladina koja je stvarno jaka ne može brzo da napreduje, jednostavno zato što imaju malo partija sa elitom. Njihov rejting ne stiže da prati njihovu igru.
(* — Švajcarski sistem — format za organizaciju sportskih turnira u kojem učesnici ne ispadaju iz takmičenja i međusobno se sastaju samo jednom.) Pravi slučaj je Magnus Karlsen. On igra klasični šah jednom godišnje, njegov rejting je „zaključan“ na najvišem nivou. Ali da igra češće, vjerovatno bi broj bio drugačiji. U kom smjeru — ne mogu da nagađam.
Roman Sofin — Koliko se rejting online platformi poklapa sa stvarnim rejtingom? Pavel Maletin — Ako uzmeš Lichess i Chess.com, razlika sa FIDE rejtingom je barem 250–300 poena. Na Chess.com sada postoji velika inflacija, tamo 2400 odgovara otprilike 2100 u klasičnom šahu. Na Lichessu je malo bliže stvarnosti, ali ipak je to drugačija stvarnost. Ja ne igram na Chess.com — platforma je zabranjena, a sa spoljim programima i bez zastave nisam želeo da igram. Ipak, kolege igraju i ne osuđujem ih. To je korisno za praksu. Samo mi se lično činilo da je to previše.
Roman Sofin — Može li se povećati rejting bez učenja otvaranja, samo igrom? Pavel Maletin — Do nivoa 2000–2200 — sasvim. Ako budeš svakog dana riješavao zadatke, analizirao svoje partije i samo puno igrao, vizuelna memorija će uraditi svoje. Ja sam lično primjetio: na Lichessu imam već više od šest hiljada partija, a nisam profesionalac u online šahu. A mladi momci koji igraju bullet (munjeviti šah) imaju i po stotinu hiljada partija — oni doslovno vide tablu u svom umu bez ikakvih specijalnih treninga. Ali ako je cilj KMS (kandidat majstora) i više, bez teorije nećeš stići daleko. Treba osnova otvaranja za bijelog i crnog. Ili, u savremenom stilu, kurs na Chessable. Možeš, naravno, da se mučiš samostalno pet godina, ali lakše je da pročitaš nekoliko tomova i uštediš vrijeme.
Roman Sofin — Postoji mišljenje da šah razvija inteligenciju. Da li to vidite u praksi? Pavel Maletin — I da i ne. Ne postoji direktna korelacija između rejtinga i IQ-a. Vrhunski šahisti — svakako, su ljudi koji dobro razmišljaju, ali njihovi rezultati na testovima inteligencije vjerovatno neće biti mnogo viši nego kod dobrih muzičara ili matematičara. Samo kod njih neki djelovi mozga funkcionišu na drugačiji način. Šah ono što zaista daje — to je treniranje donošenja odluka. Dijete koje je prošlo kroz stotine turnirskih partija navikne se na odgovornost za svoj izbor. Ono zna: možeš se pripremati nedeljama, ali jedan pogrešan potez poništava sve. I moraš da živiš sa tim. To, usput, dobro vidimo kod diplomaca. Oni koji su se ozbiljno bavili šahom, čak iako nisu postali profesionalci, obično mirnije podnose neuspjehe. Već su imali iskustva sa porazima.
Zamka za velemajstora: kako je vještačka inteligencija promenila pripremu
Roman Sofin — Kako se promijenila priprema od pojave supermoćnih vještačkih inteligencija? Da li one ubijaju kreativnost? Pavel Maletin — To je medveđa usluga, da budem iskren. S jedne strane, računar omogućava da se za dva sata uradi posao za koji je Polugajevskom ranije bilo potrebno vise mjeseci. S druge strane — ako možeš da učiš otvaranje dvadeset puta brže, moraš to da radiš. Inače će te protivnik pregaziti pripremom. Ranije si sam stvarao ideju, sam je testirao, sam si razumio logiku varijante. Dolazio si na partiju sa autorskim repertoarom. Sada konzumiraš skraćene fajlove, često ne ulazeći u suštinu — samo pamtiš. To je iscrpljujuće. I to nije kreativnost, to je rad na ekstremnim kapacitetima pamćenja. Ipak, nove ideje se još uvijek pojavljuju. Računari i dalje procjenjuju pozicije koje su se stotinu godina smatrale proučenim. Mi sada vidimo poteze o kojima nismo ni pretpostavljali. Proces nije stao. Samo je postao drugačiji.
Roman Sofin — Zbog učenja otvaranja do 30. poteza — nije li igra postala dosadna? Pavel Maletin — Bilo bi, da protivnici uvek igraju po bazi. Ali oni ne igraju. Svi imaju različitu memoriju, svi imaju različite živce. Neko je zaboravio varijantu, neko je namjerno skrenuo sa puta, neko je jednostavno pogriješio. I počinje živa igra. Često se sjetim Berlinske odbrane. Početkom 20. veka igrali su je, zatim su je zaboravili, smatrali su je polukorektnom. A 2000. godine Kramnik je primijenio protiv Kasparova u meču za šahovsku krunu — i pobijedio. Sada je to jedno od najpouzdanijih otvaranja za crnog. Znači, prošlo je sto godina, računar je sve izračunao, a ljudi i dalje ponovo otkrivaju varijante. Šah nije broj Pi. Ovde nema konačnog odgovora.
Roman Sofin — Zašto je potreban sekundant, ako postoji kompjuter? Pavel Maletin — Ranije je sekundant* zamjenjivao kompjuter. Sada je kompjuter prisutan kod svih, ali obim informacija je toliko narastao da jedan čovjek fizički ne može sve da procesuira. Sekundant preuzima analizu, filtrira suvišne informacije i priprema sažete varijante. Šahista dolazi na partiju ne sa sirovim podacima, nego sa gotovim repertoarom. Plus, psihologija. Kada znaš da imaš tim iza sebe, lakše je igrati. Čak i ako taj tim samo ćuti u sobi i pomjera figure na tabli.
(* — Sekundant u šahu je pomoćnik igrača koji pruža podršku tokom priprema za turnire i mečeve.)
Roman Sofin — Varanje u online šahu — koliko je to aktuelan problem? Pavel Maletin — Čini mi se da je to problem preuveličan. Da, dosadne varalice se pojavljuju. I sam svakih dva mjeseca dobijem obavještenje sa platforme: „Vaš protivnik je prekršio pravila, rejting je vraćen.“ Ali to su uglavnom ljudi sa rejtingom 2000–2200, koji samo žele brzo da povećaju rejting. Oni ne zarađuju tim novcem, ne učestvuju na nagradnim turnirima. Brzo ih uhvate. Druga stvar su ozbiljna online takmičenja. Tamo je zaštita skupa. Kvalitetan anti-čiting uz angažovanje matematičara, programera, psihologa — to su stotine dolara na sat. Takve budžete imaju samo top turniri. Na masovnim takmičenjima sve se bazira na automatskim algoritmima, i oni, iskreno, prilično dobro rade posao. Što se tiče opšte poznatih priča — Nimman, Karlsen, sud u Americi… Ne vjerujem da je Nimman varao u poslednjim godinama u igri za tablom, osim onih slučajeva onlajn u kojima je sam priznao. On je jak šahista. A Magnus je, da podsjetim, taj process izgubio. Ili, bar, sklopio nagodbu koja izgleda kao predaja partije. Medijska ličnost — nije uvijek garancija pobjedničke strategije.
Roman Sofin — Da li će vještačka inteligencija, proučivši sve moguće pozicije, „završiti“ šah čineći ga potpuno izučenim? Pavel Maletin — Kapablanka je o tome govorio početkom 20. vijeka. Prošlo je sto godina — znamo o šahu stotine puta više, i kraj šaha se ne nazire. Da, računari igraju snažno, ali ljudski faktor je važan. Greške, cajtnot, psihologija — to su stvari koje čine partiju živom. Druga stvar je da je klasična kontrola zaista teška. Omladina manje želi da sjedi po sedam sati. FIDE je već izašla u susret: kontrola 60 minuta plus 30 sekundi sada se službeno računa kao klasičan šah. Ranije bi te ismijali zbog toga. Sada je to nova realnost. Možda ćemo za 20 godina igrati Fischerov šah. Ili potpuno drugi format. Ali igra će ostati. Dokle god za tablom sjedi čovek, a ne procesor, u tome ima smisla.
Klasika protiv bulleta (munjeviti šah, na minut): da li sadašnji šah zaostaje za vremenom?
Roman Sofin -„Bullet“, „blic“, „rapid“ — vi, velemajstor klasičnog šaha, ne osjećate li da igra gubi dubinu?* Pavel Maletin — Naravno da osjećam. Ali razumijem zašto se to dešava. Ljudi ne žele da čekaju. Žele da konzumiraju informacije brzo, emotivno, sada i odmah. U tom smislu, blic je savršen: 3’+2’’ — i već ste u emocijama. Ja sam, iskreno, počeo da volim brzi šah. Nekada mi je omiljena kontrola bila 15’+10’’ — partija traje oko četrdeset minuta, imaš vremena da razmišljaš, ali nema te teške pripreme. Sada na Lichessu igram uglavnom blic. To nije toliko sport, koliko zabava. Igra se “ručno”.
(* — „Bullet“, „blic“ i „rapid“ u šahu su formati igre sa različitim vremenskim kontrolama po partiji.)
— Klasični šah ne stiže trendove. Da li će to uništiti interes publike? Pavel Maletin — Znate, klasičan šah nikada nisu gledali tri sata uživo. U mom djetinjstvu sam kupovao novine „Sport-Express“, nalazio stupac sa potezima partije Karpova i Kasparova i kod kuće pomjerao figure. To je bio kult iščekivanja. Nisi znao rezultat do jutra, razmišljao si, analizirao, čekao sljedeće izdanje. Sada je drugačija epoha. I prenosi, i predstavljanje moraju da se mijenjaju. Pitanje je kako to učiniti bez gubitka kvaliteta. Za sada nema odgovora.
Otvaranje i karakteri: kako se stil igre mijenja s iskustvom
Roman Sofin — Da li ste imali svoje prepoznatljivo otvaranje? Pavel Maletin — U mladosti sam igrao sicilijanku. Oštre varijante, borba od prvih poteza, velika uloga pamćenja. To mi se sviđalo. Kasnije, bliže tridesetoj, prešao sam na otvorena otvaranja — e4-e5. Špansko otvaranje, italijansko. To je više poziciona igra, manje rizika, više strategije. Sada, ako igram bijelim, mogu da igram i d4, i c4. Zavisi od raspoloženja. Ali uopšte sam primijetio: s godinama omiljena otvaranja se pomjeraju ka pouzdanosti. Manje želim da rizikujem, više — jednostavno da igram.
Roman Sofin — Kakav je vaš stav prema pravilu „taknuto - maknuto“? Pavel Maletin — To je apsolutno ozbiljno pravilo. Nije to samo stvar discipline, to je stvar kulture. Zamislite: protivnik je uzeo figuru, shvatio da je napravio grešku i želi da je vrati. To je jednostavno nepošteno prema vama. Već ste reagovali, već ste se interno presložili. I onda taj trenutak neprijatnosti, kada se oboje pravite kao da se ništa nije desilo. Ja svojim učenicima objašnjavam jednostavno: dodirnuto — pomjeri. Čak i ako to znači gubitak. Jer šah je i poštovanje prema protivniku. Bez toga nema ni igre.
Hljeb velemajstorski: koliko košta šahovska karijera
Roman Sofin — Kako danas profesionalni šahista može da se izdržava? Pavel Maletin — Ako nisi elita, živiš od turnira do turnira. Nagrade, honorari za učešće, trenerski rad. Sada su se pojavili online turniri, strimovi — neki momci solidno zarađuju na tome. Ali u cjelini, šah je profesija sa plafonom. Velemajstor sa rejtingom 2500–2550 može da živi komforno, ako stalno igra. Ali problem je što je to režim vječne smjene. Mjesec dana putovanja, nedelja kod kuće — pa opet. Osnovati porodicu, smjestiti se na jednom mjestu gotovo je nemoguće. Zato mnogi sa 35–40 godina prelaze na trenerski ili administrativni rad. Kod nas u školi, velemajstori rade kao treneri. Za punu radnu obavezu primaju, na primjer, 110–120 hiljada rubalja (otprilike 1220 do 1320 eura). Ako rade još i u privatnom sektoru, mogu da dostignu 200.000 rubalja (oko 2180 eura). Ali to je već stalni rad, bez slobodnih dana. Veliki novac šah ne donosi. Ali on daje nešto drugo.
Roman Sofin — Kombinujete administrativni rad sa praktičnom igrom. Kako uspijevate da pronađete balans? Pavel Maletin — Sada već skoro da ne uspijevam. Posljednji klasični turnir odigrao sam u maju 2024. godine, za tim u šampionatu Rusije. Igrao sam prosječno, nisam imao zadovoljstvo od svoje igre. I shvatio sam: da bi se nastupalo na visokom nivou, moraš da pristupiš tome profesionalno. Da trošiš mjesece na pripreme, ponavljaš otvaranja, živiš za to. A sada mi 80 procenata vremena odlazi na administrativni rad, još dio na trenerski rad. Za igru mi ostane tek par blic partija na Lichessu. Ne dramatizujem. U mojim godinama — a imam skoro 40 — mnogi prestanu ozbiljno da igraju. To je prirodno. Druga stvar je što ponekad poželim da igram. Ali čim zamislim da treba ponovo da se spremam za turnir, da analiziram varijante otvaranja, da sjedim satima pred računarom… Ne, bolje je da pogledam partije svojih učenika.
Roman Sofin — Kako započeti put u profesionalnom šahu? Pavel Maletin — Svakodnevni odgovor: doći u sportsku školu. Kod nas u Novosibirsku postoje turniri praktično za svakog nivoa, počevši od hiljadu rejting poena. Upisuješ se, dobiješ prvi rejting i počneš da igraš. Ali ako govorimo o ozbiljnom putu, postoje starosne smjernice. Potrebno je postati prvokategornik do 14–15 godina uključujući. To nije kapric, to je raspored. Poslije toga počinje sasvim drugi rad. Velemajstor — nije kraj, već početak. I problem je u tome što taj početak zahtijeva resurse. Država i sponzori pokrivaju dio troškova, ali ne sve. Roditelji ulažu novac, vrijeme, nerve. I niko ne garantuje rezultat.
Roman Sofin — Novosibirsk — šahovski grad? Pavel Maletin — Imamo jake tradicije, a škola Hasina je dala jaku osnovu. Ali danas se borimo ne samo da očuvamo naslijeđe, već i da se razvijamo. Potrebni su turniri, potrebni su dolasci jakih šahista, potrebna je infrastruktura. 2016. godine u Novosibirsku je održano superfinale šampionata Rusije. Bilo je to teško: budžet blizu 30 miliona, nagradni fond, logistika. Ali uspjeli smo. Dokazali smo da možemo. Sada se trudimo da organizujemo Kup Rusije u Kolcovu, vodimo djecu na sve-ruske turnire. Ako uspijemo da vratimo međunarodne turnire — biće još bolje.
Roman Sofin — Vaš mentor Aleksandar Hasin odgojio je cijelu plejadu sibirskih šahista. Koja je najvažnija lekcija, koja nije bila vezana za tablu, koju ste od njega naučili? Pavel Maletin — Nije volio izraz „čista kreativnost“ — bar kada je riječ o trenerskom radu. Hasin je smatrao: ako učiš dijete šahu, ali ne želiš da se baviš organizacijskom rutinom, nećeš ispuniti zadatak do kraja. Sjećam se da sam tada pomislio: pa koja je razlika? Pa, ako neko ne želi da se dogovara za turnire, da piše prijave, da komunicira sa zvaničnicima. On uči — i to je to. A onda, kada sam počeo da radim s djecom, shvatio sam. Možeš biti genijalan pedagog, ali ako tvoj učenik ne ide na pravi turnir, ako nema s kim da igra, ako ostane u svom gradu na nivou prvokategornika— sva tvoja znanja ostaće samo teorija. Hasin je to potpno osjećao. Nije samo trenirao — on je promovisao. I nikada nije imao problem sa tim radom.
„Kompromisi rijetko dovode do pobjede“
Roman Sofin — I na kraju. Da možete da se vratite u prošlost i da date jedan savjet sebi kao početniku iz Novosibirska iz 90-ih — šta biste rekli? Pavel Maletin — Prestani da se bojiš da ćeš uvrijediti protivnika odbijanjem remija. U mladosti sam često pristajao na remi jer nisam želio da pokvarim odnose, nisam želio da razočaram nekoga. Posebno ako je protivnik bio stariji ili ugledniji. Sada shvatam: to je bila greška. Borba — nije nepoštovanje. To je suština profesije. Zato svojim učenicima kažem: ako postoji šansa da igraš — igraj. Dogovaranje remija radi očuvanja rejtinga ili dobrih odnosa — to je put u propast. Gubiš oštrinu, navikneš se na kompromis. A u šahu, kao i u životu, kompromisi rijetko dovode do pobjede.
Šahovska istorija slavi Fajna i Krogijusa, a mi imamo Bobija Ilića. Svaki u svoje vreme, pojavljivali su se u periodima kada su Amerika, Rusija i Jugoslavija tek stupale krupnim koracima na svetsku šahovsku mapu. Dva doktora psihologije i prof. dr Slobodan Ilić, doktor psihijatrije. Dvojica istaknutih velemajstora i majstorski kandidat majstorske snage, proživeli su šahovske turnire svaki svog nivoa, prošli na svojoj koži ono što su pisali o šahu i šahistima.
Fajn i Krogijus su se proslavljali i kao šahovski pisci, a profesor Ilić je tek nadomak šezdesete rešio da nas podari iskričavim pričama i dubokim psihološkim analizama. Na sreću, svoje rasute bisere je sačuvao u ovoj knjizi, po mnogo čemu drugačijoj, a svakako iskrenijoj i dražoj od knjiga slavnih prethodnika.
Oslobođeni taštine i tereta slave, ovi komentari nisu pisani strogo akademski, niti je u njima dotjerivano svako slovo. Oni nose miris „vrućeg hleba iz peći“, kako bi rekao velemajstor Ljubojević.
Ovo je niška, naša knjiga, sa mnogo spontanosti, ljubavi i razumevanja za paralelni univerzum zvani šah.
Marjan Kovačević
Predgovor
Ceo svoj život sam u šahu. Na razne načine, u različitim ulogama. Igrač-amater, rukovodilac, lekar, organizator, publicista, sekundant, psiholog, navijač, komentator, svašta sam bio i radio. Očevo pomenuto delo, knjiga Vladimira Vukovića: Umeće rokadnog napada, olakšala mi je bolničke dane detinjstva, na njenim krilima, po izlasku iz bolnice, postao sam pionirski prvak grada. Tu negde se i okončala moja takmičarska ambicija, ali istovremeno je započela uzbudljiva karijera šahovskog posmatrača, opservatora, radoznalca koja mi nesmanjenom snagom ullepšava i ove „jesenje životne dane“. Odigrao sam mnogo turnira, evropski šampionat i seniorsko prvenstvo sveta, trudio se svom snagom da u okviru svojih mogućnosti ostvarim rezultat, ali više od toga, privlačila me je i ispunjavala šahovska atmosfera, ambijent, nevidljiva aura pripadnosti koju čine i pravi prisutni šahovski hodočasnici. Duž crno-belih meridijana upoznavao sam i prijateljio sa predstavnicima različitih generacija, nacionalnosti, religioznih orijentacija, obrazovanja, društvenog statusa, sa čudacima, avanturistima, sanjarima, svaki od njih je imao svoj lični, unikatno kodirani, razlog zbog koga mu je šah ulepšavao svakodnevicu.
Trajna želja da slojevitost šahovskog života, nezavisno od rezultata, partija i otvaranja, približim onima koji nisu aktivno u takmičarskom šahu, povremeno je uspevala da probije moj urođeni konformizam i putem šahovskih zapisa ostavi trag. U njima sam, kroz prizmu ličnog psihološkog uvida, opisao šahovske događaje i ljude koji su ih kreirali. Tokom protekle decenije (2012-2023. god.) na portalu Večiti šah, Blogu Šah-mat liste i Šahovskoj strani Politike, zahvaljujući dobroj volji i podršci koja se ne zaboravlja, posvećenih šahovskih promotera Vladice Andrejića, Gorana Tomića i Marjana Kovačevića, objavljena je većina tekstova. Ideja da se tematski i hronološki urede i kao svedočanstvo šahovskih zbivanja u određenom vremenu, stave na uvid, motivisala me je da razvejane tekstove prikupim i predstavim kao celinu.
Autor
KOMENTARI
ODLAZI JOŠ JEDNA (ŠAHOVSKA) GODINA (2012)
Fraza kojom obično počinju decembarski tekstovi, „kraj godine je vreme za sumiranja rezultata", gubi od svoje neoriginalnosti ako je osvešćena. Autentično upotrebljena, „u ovoj drugoj verziji" ona može nedvosmisleno da izazove zanimanje čitalaca. Dakle kraj godine je vreme za sumiranje rezultata u ličnim i kolektivnim sferama pa se u opštem kontekstu može odnositi i na šah. Ili još mnogo uže na srpski šah!
U kvalitativnom smislu tokom godine se nije ništa spektakularno događalo, bilo je organizovano par open turnira, administracija je birokratski uigrano odradila lige i lokalne kadetske performanse.
Zdušno je pohvaljen plasman muške reprezentacije na Olimpijadi u Istanbulu, dok debakl ženskog tima i bleda igra naših predstavnika na kadetskom prvenstvu sveta u Mariboru nikog nisu previše uzbudili.
Autentičnu šahovsku Srbiju, danas čine „vikendaški nomadi" koji snalazeći se za prevoz ko kako zna i ume, lutaju po srpskim varošicama, ne bi li u jednodnevnom lupanju po šahovskim časovnicima zaradili neki dinar za golo preživljavanje. Na kraju krajeva to je do daljnjeg OK (show must gone) jer, pošto nije trenutno sposoban da se nametne na neki afirmativniji način, aktuelni srpski šahovski život ovako bar pošteno pokazuje da lojalno prati postojeće društvene trendove.
Ideje ovog članka međutim nisu „zemaljske stvari sklone čestim kvarenjima", već dva šahovska događaja vezana za odlazeću godinu, koja svojim sadržajem i porukama nadrastaju mogućnosti ljudi da ih oboje svojim uticajem. Ove godine napustio nas je (mislim da svi koji se iskreno raduju šahu bez obzira na nivo šahovskog umeća imaju pravo na ovakav način prisvajanja) velemajstor Svetozar Gligorić.
Svojim delovanjem za šahovskom tablom i van nje obeležio je vreme i uz sve poznate takmičarske uspehe i medalje, darivao našem narodu nešto još važnije. Decenijama je doprinosio podizanju njegovog kolektivnog samopoštovanja i ličnim primerom ga preporučio svetu. Gligorić je i svojim odlaskom izazvao sveopštu žalost i poslednji put napravio kolektivnu katarzu okupljajući šahiste svih generacija i kategorija, amatere, profesionalce, znane i neznane poklonike drevne igre, ljubitelje šaha iz različitih oblasti javnog života u jedinstvenom konsenzusu (tako retkom na ovim prostorima) koji njegovu zaostavštinu stavlja u zalog daljem napretku. Mala zemlja mora da slavi i stalno podseća na svog velikana jer će u suprotnom sve svoje partije gubiti u minijaturama! Gligorić joj je svojom ličnošću, delom, međunarodnim ugledom, potvrđenim i u post mortem komentarima svetskih uglednika proširio granice i pokazao da može funkcionisati sa pravim vrednostima bez obzira što je mala. Havana slavi Kapablanku, TalinKeresa, Moskva Aljehina, Riga Talja, Vršac Boru Kostića, Lenjingrad
Botvinilka, Polanica Zdroj Akibu Rubinštajna, Ljubljana Vidmara, Plovdiv Tringova. Nadajmo se da će i Beograd naći snage (pre svega snage, jer ako bude snage biće i novca) da se memorijalnim turnirom pokloni senima Svetozara Gligorića.
Godina Gligorićevog odlaska na svom drugom polu koji označava dolazak, kao svojevrsni prilog stalnoj potrebi za balansom, najavila je novo ime koje pokazuje predispozicije da postane dragocenost srpskog šaha. Aleksandar Inđić je ove godine ušetao na našu centralnu šahovsku scenu bez velike pompe, ali to mu nije smetalo da vrlo brzo postane njen zapažen akter i nagovesti velike mogućnosti. Na prvi pogled u njemu nema ničeg spektakularnog posebno u eri kad šahovski geniji niču kao pečurke posle kiše, sve niže spuštajući starosnu dob genijalnosti. Inđić nije vunderkind, niti se dosada okitio nekom kadetskom evropskom titulom, ali je neosporno (tajm aut za dežurne skeptike, to je fela u kojoj nikad nismo oskudevali) satkan od posebnog materijala koji obećava visoke domete. Univerzalnim pogledom na šah koji objedinjuje pristup igri, protivniku, šahovskom nasleđu, literaturi, kao i vanšahovskim aspektima igre, tako neobičnim za mladog šahistu na početku karijere, Inđić budi nadu da će plemenite poruke šaha, potpuno izbledele u eri šahovske kompjuterizacije nastaviti da žive na ovom prostoru. Pratio sam uživo nastup Inđića na prvenstvu Evrope u Plovdivu (2012), razgovarao sa njim u Vrnjačkoj Banji i uverio se u navedeno, istovremeno i našao istomišljenike u armiji šahista različitih profila koji poznaju Inđića i prate njegov razvoj. Njegov vanšahovski potez na turniru u Paraćinu (ponuda remija u partiji gde je bio nadigran i gde se prosta pozicija nakon grubog previda protivnika konvertovala u njegovu korist) kojim je ličnu dobit pretpostavio empatijskom saosećanju i nevidljivoj šahovskoj pravdi,
još jedna je potvrda specifičnosti njegove šahovske ličnosti. O takvoj odluci se ne razmišlja, ona se donosi nesvesno, u trenutku, „iz karaktera" i na stranu da li je „šahovski rečeno pametna" (različita su mišljenja igrača koje sam anketirao), ona nedvosmisleno ukazuje da mladi Inđić ne igra na sitno (na pola boda ili par rejting poena) nego na nešto veliko o čemu verovatno na svesnom nivou trenutno ni sam nema jasnu predstavu.
Gligorić i Inđić se verovatno nikada nisu sreli, pitanje je da li je proslavljeni velemajstor okupiran drugim temama pred kraj svog života uopšte i čuo za mladog šahistu. Inđić o Gligoriću zna mnogo, između ostalog imao je potrebu da mu i svojim prisustvom na ispraćaju oda poštovanje. Nisu se sreli, ali su se „okrznuli u simboličnom mimohodu", jedan na putu u legendu, drugi ka šahovskoj pozornici.
Njihova veza treba da budemo mi koji činimo šahovsku javnost, kreiramo šahovsko mnjenje i istinski odani drevnoj igri najdobronamernije želimo da prošlost i sadašnjost srpskog šaha povežemo u ime budućnosti. I sami ćemo biti vredniji, ako znamo da cenimo vrednosti drugih. A u našoj šahovskoj sredini, pravih vrednosti nema baš u izoobilju. Godina za nama broji poslednje dane, ali nova kao da je već počela, u njoj Gligoriću dugujemo memorijal, a Inđiću osmišljenu podršku.
ŠAMPIONAT I NJEGOVA SENKA
„Protesti su dobri i kad ne uspevaju" Mirko Kovač
Šampionat Srbije (Subotica, 7-17. 04. 2014) je završen, slava pobedniku! Pobeda Aleksandra Inđića, našeg najmladeg velemajstora je uzvišeni trenutak srpskog šaha, a za njega, uveren sam tek početak velike karijere. Ništa manje divljenja svojom borbenošću nije izazvao i najstariji učesnik turnira velemajstor Branko Damljanović koji se, u maniru strašnog Viktora iz najboljih dana, „spuštenog garda upustio u otvorenu tuču sa omladinom". Sa samo dva remija u svojoj turnirskoj koloni, simbolično je ostao poslednji na sceni i stavio završnu tačku na turnir.
Ideja ovog članka, međutim, nije glorifikacija pobednika i nagrađenih, o njima će se sledećih dana puno govoriti i pisati. Njegova namena je, da pre nego što se svetla i definitivno pogase i eho proteklih događanja nepovratno prestane da odjekuje pustom pozornicom, zvaničnim pobednicima pridoda i dvojac „izopštenih" koji to vaistinu jesu iako nisu povukli nijedan potez.
Kratka retrospektiva događaja prostire pred nas sledeću priču.
Velemajstori Boban Bogosavljević (u tom trenutku zvanični šampion zemlje) i Miroslav Miljković, sa svim legalnim pravima učešća na turniru, izvukli su turnirske brojeve ali se nisu pojavili u sali za igru. Iako su i pored izraženog nezadovoljstva što su im na volšebannačin (bez blagovremene najave u raspisu) ukinuti finansijski bonusi, bili spremni da igraju, o čemu svedoči njihov dolazak u Suboticu i Bogosavljevićevo pismeno obraćanje objavljeno u Politici od 7. Aprila 2014, odustali su od nastupa. Suočeni sa autoritarnim, bahatim, arogantnim, pretećim ponašanjem oficijelnih zvaničnika na tehničkoj konferenciji, procenili su da su odbrana ličnog dostojanstva i samopoštovanje vredniji od „potencijalne dobiti učestvovanja" štiteći na tajnačin pored sebe i izvorna načela igre kojoj su posvećeni. I to bi u najkraćim crtama bilo to. Bura se brzo stišala, vreme taj dragoceni saveznik z zabašurivanja svakolikih ujdurmi dalo je svoj doprinos i performans je krenuo. Ispostavilo se da je neprijatna epizoda bila prava „double win" kombinacija jer je „svim preostalim sem njih dvojice" donela dodatne benefite. Učesnici turnira, esnafske kolege „buntovnika" koji su njihovu borbu za svoja prava odgledali sa akademskim mirom, „zadubljeni u svoje misli i pogleda upravljenog ka daljini", dobili su kraći i komforniji turnir, a organizatori su posledično umanjili troškove. No i pored svih „divota" koje su nastale nakon odlaska dva revolucionara" i pored toga što kako reče jedan od njihovih kolega “koga nema bez njega se može" tamna senka koja je natkrilila dotična zbivanja nije izgubila na „tamnoći". Niti će je izbrisati idilični scenario dobro obavljenog posla" koji će slavodobitno biti predstavljen u nekom zvaničnom godišnjem, polugodišnjem, kvartalnom izveštaju, na odboru, izvršnom savetu, skupštini, nadzornom odboru bilo gde.
Da li šahovska javnost treba da bude ponosna na svoje zvanične predstavnike koji se na takav način odnose prema perspektivnim velemajstorima čije interese treba da brane, od kojih je jedan u tom trenutku i zvanični šampion zemlje? Koje ih to reference kvalifikuju za takvo bahato ponašanje? U kojoj zemlji se tako odnose prema svom prvaku, zar nam stvarno toliko pretiče, da se tako lako možemo odreći vrednosti koja se na najpošteniji način višestruko dokazala? Birokratski svet koji na ovakav način kreira aktuelnu šahovsku politiku, bez obzira na sve iluzije psihologije vlasti koja zamišlja sebe kao trajnu kategoriju, već posle jednog-dva mandata biće zaboravljen, a ime velemajstora Bobana Bogosavljevića kao šampiona zemlje (višestrukog) ostaće zapisano uz imena svojih slavnih prethodnika i nastaviti da traje u istoriji srpskog šaha!
Korčnoj, kome su njegove ruske kolege u vreme svoje najveće snage zamerali „na prevelikom ponosu", u svojoj autobiografiji je napisao: „ne znam kojim putem će krenuti i koliko daleko stići moja karijera, ali jedno sigurno znam, nikad neću dozvoliti da mi sredina u kojoj živim svojim represivnim metodama ruši samopoštovanje".
Bravo! To je razlog zbog koga se Bogosavljević odrekao odbrane svoje titule, a Miljković debija na dosada najvažnijem turniru svoje karijere.Sa Bogosavljevićem sam se sreo u nekoliko navrata, ali Miljkovića znam od prvih šahovskih koraka. Pratio sam njegov razvoj iz neposredne blizine, odigrali smo i nekoliko turnirskih partija, za vreme studija držao sam mu praktičnu nastavu, kod mene je polagao ispit iz Nuklearne medicine. Imali smo specifičan odnos, znao je da ima šahovski" kredit, ali to nikada nije zloupotrebio. Prvomajsku rupu u semestru smo (na opšte odobravanje studenata u grupi) čak iskoristili da skoknemo do Halkidikija i odigramo turnir na kome je osvojio prvo mesto. Uvek ga je odlikovala naglašena pravdoljubivost i solidar nost sa drugima, mnogo puta se to okretalo na njegovu štetu. Sa velemajstorom Marjanovićem ozbiljno se pripremao za ovaj turnir, kao najmlađi niški velemajstor on je miljenik sredine, svi smo se spremali za brazilsko navijanje". U prvim komentarima, iz subjektivnog žaljenja što propušta veliku šansu, većina nas je bila spremna da odluku o odustajanju proglasi impulsivnom, ali „viša konotacija" koju sadrži ovaj moralni čin vredna je svakog poštovanja. Kao profesor čiji je primarni zadatak da razvija osećaj etičnosti u mladim ljudima, ponosan sam što sam imao studenta (i to šahistu) koji je spreman da više vrednosti pretpostavlja „dnevnim dobitima".
Istorija „šahovskog bunta" stara je skoro kao i sama igra. Mnogo se primera na tu temu može naći u šahovskoj zaostavštini. I gotovo po pravilu buntovnici su stradali, ali su zato ideje u ime kojih su se davali, doprinosile razvoju igre i boljitku sledećih generacija. Podsetimo se na trenutak najslavnijeg među njima, legendarnog Bobija Fišera I svega onog blagodetnog u čemu uživaju današnje generacije šahista, kao posledicu njegovog „revolucionarnog delovanja". A na žrtvenik bunta položio je ono najdragocenije što je imao-titulu prvaka sveta.
Ne može se „hodati širokim drumovima", a pritom biti zagledan samo u svoju senku. U svojoj čuvenoj knjizi „King", obraćajući se mladima koji su odlučili da se profesionalno bave šahom Doner poručuje: „Vi koji ste odlučili da u ime šaha žrtvujete naučne karijere, socijalno prihvaćene profesije, porodični život i sve ono svakodnevno uobičajeno, dostupno masama, znajte da ste krenuli na zamoran i mukotrpan put. Neprijateljstvo i zavist je vaša sudbina jer će vaša hrabra odluka postati ogledalo u kome će inferiorni, sujetni, ,gladno ambiciozni" prepoznati svoju beznačajnost. I pošto zbog toga sigurno nećete biti pohvaljeni, možete samo očekivati uznemiravanje i poniženja. Zato vam je potrebno zajedništvo. Vreme je da se mi šahisti odbranimo od onih koji žele da nas liše časti. Nije naš primarni cilj promocija interesa, mi pre svega treba da budemo organizacija koja će sprečiti ono što ne želimo. A mi ne želimo da budemo diskriminisani, ne želimo da budemo prekorevani i prezirani što smo šahisti. Naša organizacija ne treba da bude profitabilno preduzeće, već nešto manje moderno: esnaf, ekskluzivna grupa koja će se odupreti svemu što preti da naruši dostojanstvo naše profesije"!
U kontekstu poručenog, skandal na otvaranju šampionata poput bljeska, na trenutak je osvetlio pozornicu na kojoj su svi akteri opisanih događanja mogli jasno da vide svoja lica. I autoritarna, rigidna, nekompetenta vlast i poslušna pastva koja je u ime lične dobiti spremna da joj pokorno služi. Još u antičko doba Platon je besedio da „država koju čine pojedinci isključivo orijentisani ka svojim interesima, evoluira u mediokritetsko društvo u kome nema napretka jer ono ne živi već vegetira izjedajući samu sebe". Naše društvo je na dobrom putu da ostvari Platonovu viziju. Odluka Bogosavljevića i Miljkovića, da borbu za civilizacijsko ophodenje i dignitet profesije pretpostave ličnim interesima, je iskra koja bi šahovskom rodu mogla da posluži kao inspiracija da u takvom scenariju bude izuzetak!
ŠAHOVSKA RAZGLEDNICA IZ BUGARSKE
U Bugarskoj su na Crnom moru tokom juna 2012 godine odigrana su tri atraktivna open turnira (Albena, Zlatni Pjasci, Varna) koji su se nadovezivali jedan na drugi i privukli veoma koloritno šahovsko društvo iz najraznovrsnijih delova sveta. Brazil, Indija, Sirija, Wales, Novi Zeland, Indonezija i Kina su neke od najzanimljivijih destinacija.Turniri su bili odlično organizovani, spontano su se uklopili u turističku sezonu i održavani su u komfornim uslovima probranih hotela. Svaki turnir je imao svog individualnog pobednika Albena: Tigran Petrosjan - Jermenija (ko zna možda i reinkarnacija bivšeg svetskog prvaka?), Zlatni Pjasci: Nils Grandelius - Švedska, Varna: Mekhitarian Sevag - Brazil, svi oni su herojski napravili astronomski procenat, (Petrosjan čak 8 iz 9) i zasluženo se okitili lovorom. Za ilustraciju šampionske borbenosti može da posluži podatak da je Petrosjan u zadnjem kolu crnim figurama glatko odbio remi (iako je Vajda igrač sa rejtingom preko 2600) koji mu osigurava deobu, a s obzirom na odličan buholc vrlo verovatno i čisto prvo mesto. To je možda i krunski dokaz da on ipak nije „onaj Tigran Petrosjan" koji je u ovakvim situacijama znao da bude mnogo miroljubiviji.
Srpsko predstavništvo u bugarskom open opusu bilo je malobrojno, a dalo je doprinos sveopštem turnirskom koloritu, svojom profesionalno-amaterskom kombinacijom kojoj smo se i sami čudili kad smo se sreli. Velemajstori Abramović, Cvetković i inter majstor Z.Arsović su krenuli od prvog turnira u Albeni i preselili se potom na Zlatnu obalu, tamo smo im se pridružili Nebojša Baralić i moja malenkost, u Varni sam bio jedini naš učesnik. Na prva dva turnira igraoje i „naš naturalizovani Turčin" VM Šolak, kao sudija u Zlatnim Pjascima boravio je Saša Jeftić. I to je bilo to. Glavni sudija turnira je bio opet „naš čovek" Vlada Šakotić koji je svoj posao obavljao lakoćom dostupnoj samo vrhunskim profesionalcima, a iz zvanično crnogorskog tabora „opet naši ljudi, dugogodišnji šahovski prijatelji" velemajstori Draško i Blagojević. Nagradni fond naročito na prva dva turnira je bio veoma atraktivan, ne samo visinom glavnih nagrada već i njihovom brojnošću i distribucijom kroz razne kategorije (veterani, žene, omladanci raznih uzrasnih grupa) i što je za igrače različite igračke moći najprivlačnije, takođe, raspodeljen i u okviru raznolikih rejting grupa. Tako da je svako bio motivisan i igrao za nešto, nezavisno od samo retkima (najboljima) dostupnih visina prvih stolova. U tom gemištu Cvetković i Abramović su na oba turnira uzeli veteranske nagrade, naizmenično drugu (oba puta je u njihovoj kategoriji, prvi bio VM Svešnikov), a onda Cvele treću u Albeni i Boško i sam iznenađen petu u Pjascima uprkos porazu u zadnjem kolu. Nagradu u svojoj rejting kategoriji je osvojio i Baralić koji je došao sa porodicom više onako turistički i sam sebe iznenadio dobrom igrom. Skupio je pet poena i junački se borio u svakoj partiji. Imao je turnir na kome bi mu mnogi u estetskom smislu pozavideli, jer je nakon poraza u prvom kolu od Tigrana Petrosjana pobednika Albene, zaredao pet uzastopnih kola sa pet atraktivnih učesnica iz pet različitih zemalja (pamtim mu Indijku, Bugarku i Moldavku). S obzirom da je fizički naočit momak ovakav razvoj događaja mu je iznedrio titulu „šahovski Kazanova", a pojavile su se čak i neke ideje (od onih koji su mu na ženskom rasporedu najviše zavideli) da mu se izračuna ženska norma za intera, sve do ekstremnih predloga da mu se omogući učešće na predstojećem ženskom prvenstvu Evrope u Beogradu.
Velika atrakcija je bila ila indijska ekspedicija, polno ravnomerno izmiksovana koja je brojala 40 učesnika uglavnom u tinejdžerskom uzrastu. Nastupili su u okviru organizovanog projekta i apsolutno obeležili drugi verovatno i najjači turnir na Zlatnoj obali. U zadnjem kolu skoro da nijedan od prvih stolova nije bio bez Indijca. Koncentrisani, dubinski fokusirani na igru, dostojanstvenog kulturnog ponašanja, svojim stavom, odnosom prema protivniku i samom šahu delovali su kao dostojni naslednici drevnih legendi o indijskom poreklu šaha.
Među njima je bilo puno devojaka i dece, šah je u Indiji u velikoj ekspanziji, očigledno je da je i dugotrajna Anandova titula odigrala svoje i ima mnogo igrača sa velikom snagom koji prosto nisu imali priliku da se oprobaju na turnirima van Indije. Dve „indijske partije" u zadnjemkolu su mi privukle posebnu pažnju: u jednoj je mali Indijac „nalik romskoj dečici koju svakodnevno srećemo na našim ulicama kako prose" serijom nemilosrdnih taktičkih udara koje je izvodio u klečećem položaju (jer drugačije nije mogao da dopre do najudaljenijih protivničkih polja) masakrirao svoju sunarodnicu koja je sve to izdržala sa monaškim mirom i srdačno mi čestitala pobedu; u drugoj je nastradao naš selektor Boško Abramović koji se sa indijskim tinejdžerom borio za svoju seniorsku nagradu i nakon dobre igre, i veoma izgledne pozicije, prevideo taktički udar, posle koga uprkos zdušnoj podršci „srpske ekspedicije", više nije imao nikakvih šansi. Indus je egzekuciju surovo priveo logičnom finalu, sa nepomičnim skoro blagim izrazom lica, potpuno u kontrastu sa hladnom preciznošću završnih poteza, koje je vukao bez imalo uzbuđenja što bi se mogla prirodno očekivati od tinejdžera kad se nalazi pred pobedom nad velemajstorom. Na kraju je Boško raznim spletom okolnosti koje obično praterezultate poslednjeg kola ipak osvojio petu veteransku nagradu, i pružio satisfakciju i našoj „navijačkoj energiji koja eto nije protraćena uzalud".
Mnogo je priča u kuloarima bilo o kompjuterskom šahu, novim trendovima u pripremi za turnire i načinu šahovskog razmišljanja generacija koje počinju svoje šahovske karijere uz kompjuter. Bez sumnje, dovoljno je nekoliko turnirskih partija sa „tim novim šahovskim profilima" da se uverite da je u procesu formiranja specifičan turnirski prototip igrača" nalik robotu, napunjen šiframa otvaranja, emotivno apsolutno nivelisan, alineiran u odnosu na okruženje i protivnika sa kojim igra: „softverski ubica nevinog ćosavog lica", mentalno isprogramiran da se sa šahom počinje i završava svet. Sa jednim od takvih novo-produkata" sam se upario već u prvom kolu turnira, došao je na partiju sa ogromnom flašom vode koju je neprestano nagijao kao da sipa gorivo u mašinu, bez pogleda ili reakcije na konvencionalni kontakt očima, pozdravio se i „odzdravio" tako što je ponudio vrhove prstiju, svaki potez mu je (kasnije sam proverio) uglavnom bio jedna od „hudinijevih linija", kad se partija završila bez reči se potpisao neurotičnom žvrljotinom i nestao kao da si ga „dilitovao".
Iako je bio topao dan, skoro da mi je trebao džemper od emocionalne bladnoće, koja je sve vreme trajanja igre opkoljavala našu tablu. Boško je pokazao partiju sa petnaestogodišnjakinjom u kojoj je belima rano upao u inferioran položaj i jedva spasao remi i gde prosto nijemogao da joj pogodi potez jer su isti bili rukovođeni kompjuterskom logikom koja je igračima odraslim i školovanim na klasičnim principima „bazično nelogična".
Puno je diskusija bilo na temu, kako aktuelni takmičarski šah kao neophodnost zahteva „reprogramiranje" aktivnih igrača srednje I nadsrednje" generacije čiji je dosadašnji šahovski vek protekao u isključivoj primeni „klasičnih principa". Ali ne samo „reprogramiranja" u smislu da se nauči korišćenje mega baze, kompjuterske pripreme na direktnog protivnika ili primene arhive koja sadrži partije iz svog repertora, već suštinskog mentalnog restruktuiranja kroz koje će seautentično ukoreniti nova šahovska neurostrategija, savremeniji način mišljenja kompatibilan sa specifičnom kompjuterskom logikom.
To podrazumeva fleksibilnost duha i „mladalačku spremnost" za stvaranje novih nervnih sinapsi, modernizovanje stereotipne kognicije, korišćenje moždanih kapaciteta u pomerenom modalitetu koji je I samom sebi nepoznat" ali pritom ne izaziva strah već naprotiv predstavlja izazov. Tek u takvom novom „presvučenom izdanju", dosadašnja praksa, nagomilano iskustvo, neosporno „bazično šahovsko znanje se mogu koristiti kao veliki adut u duelima sa generacijom koja je svoje šahovske karijere započela na „fricevima, ribkama i hudinijima".
Ovakva mentalna recikliranja su moguća, mozak je božanstven organ, pun najfinije plastike" koji se za razliku od ostalih organa ne troši već regeneriše i razgranava dodatnim radom. Na praktičnom šahovskom primeru takve mogućnosti je kroz uspešne šahovske karijere koje su dugo odolevale novim zahtevima vremena pokazala plejada korifeja spremnih na „unutrašnje promene" od Botvinika, preko Korčnoja pa sve do današnjih Geljfanda, Ananda, Kramnika.
Kompjuterski „cheating" (naša reč varanje nekako kao da plastičnije odslikava problem) je poput duha koji se izmigoljio iz boce I rasuo atmosferom i ovde bio nezaobilazna tema, a s obzirom na bezgranične mogućnosti i tek pionirska razmišljanja o njegovom iskorenjivanju, neosporno će biti sastavni deo svih sledećih iole ozbiljnijih šahovskih turnira. Ni ovde nije prošlo bez incidenta, „ruski mališa" od jedanaest leta je ulovljen sa mobilnim androidom (literarno deluje kao sa vanzemaljcem) u toaletu na kome se nakon pritiska na odgovarajuće dugme pojavila trenutna pozicija na njegovoj tabli. Zajedno sa dedom koji mu je bio pratilac na turniru (nije poznato da li i saučesnik u varanju) vraćen je kući. Ceo postupak je izveden pod profesionalnim sudijskim nadzorom, diskretno i po pravilima etičkog kodeksa, ali ostaje utisak bez obzira na „bezopasnu bizarnost ovog događaja" da će više i od samih konkretnih slučajeva koji se i koji će se tek otkrivati, za neko novo šahovsko vreme najpogubnija biti sumnja koja se sve manje može kontrolisati i preti da poprimi paranoidne razmere. Kroz njih će vrlo skoro (to je vizija koja bi bila najdestruktvnija po bazičnu metafizičku poruku šaha) svi sumnjati, zagleđivati, pretpostavljati, uhoditi, dežurati, svaka pobeda slabijeg nad jačim će biti „problematična", svako duže zadržavanje u toaletu direktni symptom potencijalnog varanja. Pojavili su se ovde neki ljudi sa ingerencijom zvaničnika zaduženih ispred Evropske šahovske asocijacije sa zadatkom da rade na stvaranju strategije i metodologije zaštit zaštite od ove nove i rekao bih „olako shvaćene pošasti" i to je svakako vredno hvale, a kako će se cela tema razvijati s obzirom na ubrzanja koja već startno dobija saznavaćemo i brže nego što očekujemo. Možda i ključni akter ovakvog „atmosferskog trenda" čuveni Ivanov koji je u celoj priči po mišljenju mnogih paradoksalno odigrao pozitivnu ulogu jer je svojim ekstremnim stavom problem radikalizovao, pojavio se na turniru u Varni sa molbom organizatoru da participira, s obzirom da mu aktuelna suspenzija važi samo za turnire pod okriljem Fide i Evropske asocijacije. Glatko je odbijen jer je nakon skandala na majskom turniru u Velikom Trnovu i odnosu bugarskih igrača prema njegovoj „nedokazanoj pobedničkoj metodologoji", bilo više nego očigledno da bi njegovo eventualno učešće na turniru bilo direktan povod za novi incident. Inače, „problem Ivanov" je ovde u Bugarskoj prerastao šahovskegranice i proširio se na pravni, medijski, etički teren, pa je shodno toj multidisplinarnosti na Bugarskoj televiziji organizovana jednočasovna debata na ovu temu, sa učešćem eksperata koji svojim profesijama gravitiraju problemu (bio je prisutan i Ivanov). Emisiju sam odgledao sa velikim auditorijumom bugarskih igrača, sudija i organizatora u bašti evropske kuće šaha u Zlatnim Pjascima, po verbalnim i neverbalnim reakcijama potpuno ravnodušnim prema vanšahovskim aspektima problema. A u samom studiju diskusija radi diskusije, sa zaključkom da stvar treba da se dodatno „proanalizira, sagleda, ispita, skenira, izvidi, - nikad nisam bio bliži Srbiji kao u momentu gledanja ove emisije. Jednom rečju da ne beše ohlađenog „Traminera" koji je lansirao moj bugarski prijatelj međunarodni šahovski sudija Georgi Živkov bilo bi to propalo veče.Da medalja ima i svoju drugu stranu pokazao je drugi slučaj koji može poslužiti kao inspiracija onima koji kroz šahovske bitke duhovno rastu i časno streme svojim ambicijama. Partija dva Izraelca i prijatelja Nabatija i Raznikova igrala se na četvrtom stolu zadnjeg kola na turniru u Zlatnim Pjascima i nakon velike borbe završena je među poslednjima na turniru remijem. Naizgled ništa neobično, protivnici su dobri poznanici, srdačno su se rukovali na kraju partije i zajednički pronalizirali njen sadržaj. Iza kulisa međutim, ono što bi u „srpsko-bugarskom šahovskom moralnom miljeu" zahtevalo njihovu psihijatrijsku opservaciju, (neki igrači tu na licu mesta nisu mogli da se čudom načude, a neki su se čak i doslovno prekrstili) jesu finansijske mogućnosti koje su stajale pred njima da je partija nekim slučajem odlučena. Naime odigranim remijem Nabati je osvojio nagradu od 1200 Eura, a Raznikov je dobio 700, u slučaju pobede Nabati bi osvojio 3500 Eura, a Raznikovu bi pripalo 200, kad se sve sabere I proračuna, da se odigralo po „bugarsko-srpskom scenariju" koji sa časnim izuzecima, uzgred budi rečeno, počinje da radi još daleko pre završnog kola „za laganu internu raspodelu ostalo bi da visi" čistih 1800 Eura. Što reče jedan od mojih bugarskih prijatelja kad smo kasnije komentarisali slučaj „ili su blesavi ili pripadaju nekoj sekti".
Bugarski šahovski mesec je bio ilustrativna demonstracija nespornog uvida, da je šah definitivno „igra miliona", svih generacija, oba pola, različitih rasa, vera i kultura. Starosna granica se aktivno spustila ispod 10 i istovremeno podigla iznad 70 godina, fascinantan je kolorit ličnih opredeljenja da se uživa u satima provedenim nad šahovskom tablom. Na turnirima je bilo mnogo dece (u Varni je održan I školski šahovski festival), koja su se poput leptira na livadi rasejala šahovskim salama, a da slika ipak ne bude potpuno idilična „potrudili" su se njihovi roditelji koji su neprestano zujali oko njih sa brižnim I ozbiljnim licima i ne pokušavajući da prikriju lične potisnute ambicije projektovane na svoje potomke. Bili su tu i „tigrovi treće generacije", koji su zvanično krenuli ka osmoj deceniji, a „nezvanično" se duhovno mladalački transformisali, obukli patike i košulje sa kratkim rukavima i upustili se u herojsku bitku sa mladima istovremeno prevenirajući fiziološki preteću demenciju. Od jednog takvog dvojca (Raondi-Estonija, Taylor-Wales) izgubio sam mini meč 0,5-1,5, a u Varni sam zabeležio sliku koju doslovno samo šah može da priredi: „ljuti dvoboj ruskog devetogodišnjaka sa organizatorom turnira Hristovom koji broji 75 godina, igran do golih kraljeva i završen remijem posle dva i po sata „fokus" igre. Šah je definitivno postao i igra žena (kao da se prelio u drugu estetsku dimenziju), bilo ih je mnogo, takođe, raznih godišta, igraju sve bolje, potpuno ravnopravno, a najbolji dokaz da su od svojih kolega neosporno prihvaćene kao „deo roda" je njihov ozbiljan I profesionalan pristup u međusobnim partijama. Ovakve turnire, naravno prati i paralelan netakmičarski, ali ne i nešahovski svet bez koga se ne može (sudije, funkcioneri, organizatori, pratioci), a njihov dostojni predstavnik koji je plenio pozitivnom energijom, srdačnošću, humorom, dinamizmom bio je već pomenuti arbitar, narodski rečeno „devojka za sve"- Georgi Živkov. Pored toga što je profesionalno obavljao svoj primarni sudijski posao, vozio je i dovozio, zasmejavao, organizovao šahovske sedeljke, svakome bi ponešto objasnio, pomogao, oko njega je uvek bilo puno ljudi i svi su imali nasmejana lica. Čovek koga bi trebalo prepisivati na recept! I na kraju, umesto zaključka slobodan sam da napravim okvirno poređenje sa aktuelnim statusom šaha u Bugarskoj (koju sam zadnje tri godine veoma često posećivao) i našoj zemlji. Uprkos patriotizmu „za koji imam lične, subjektivne dokaze" trebalo bi ga baš iskarikirati pa ne priznati da su Bugari trenutno u svim šahovskim elementima (takmičarskim, organizacionim, sudijskim, turnirskim) ispred nas. Nekad se to nije moglo zamisliti, danas je to lako uočljiva realnost. To je međutim samo presečeno stanje, ono što treba da dodatno zabrine (ako u našim šahovskim elitama postoji uopšte neko ko može da se zabrine) da će se u kontekstu projekata i vizija za dalji razvoj koji imaju, ta distanca sve više povećavati. Svako iole šahovski edukovan ko igra naše opene i prati naš šahovski milje, može se lako u to uveriti ako proživi šahovski mesec kao što je bio ovaj u Bugarskoj.
Za utehu da se iz trenutnog stanja stvari ipak može izvući korist može da posluži činjenica da Bugarska nije daleka, a ni previše skupa destinacija, pa je kao takva relativno lako dostupna svima koji žele da se šahovski usavršavaju!
KARAVAN OKUPLJEN OKO VODE
Šahovsko leto stiglo je u Srbiju, startno okupljanje je obavljeno (20-28. 06. 2015) u živopisnom ambijentu Srebrnog jezera. Prisutna je, osim prve olimpijske postave, bila manje više kompletna rezervna velemajstorska linija (ukupno 15), gotovo sva omladina koja pledira da preuzme „statusnu šahovsku imovinu", respektibilni ženski sastav, mnogo jakih srednjaka, gomila amatera i rekreativaca, poslovično preambicioznih roditelja, organizatora, sudija. Preko 20 stranaca iz 9 zemalja (ceo region plus SAD, Slovačka, Turska, Grčka) dodatno su cbojili kolorit desetodnevne fešte u kojoj je svako imao priliku da shodno znanju i motivaciji osmisli sebe.
Igralo se u dve rejtingom podeljene grupe (treća je bila dečija) ma različitim lokacijama i bez dupliranja kola u istom danu što je sve ređe na sličnim turnirima. Ušteda od dupliranih kola je nadoknađena čak i za naše uslove prihvatljivom pansionskom ponudom, a višak slobodnih prepodneva je smanjio kolektivnu nervozu, otvorio prostor za druženje, fizičku aktivnost, obilaske predivne okoline i što je najbitni je kvalitetniju igru. Organizovan je omladinski šahovski kamp, sudijski seminar, takmičenje u atomskom šahu i atraktivan cuger na brodu koji je svoju živopisnu dunavsku maršrutu tempirao na devet kola. Iz je kao senzacionalni pobednik izronio omladinac Danilo Besedeš (7.5 iz 9) ispred serijala „sertifikovanih revolveraša": Atalik, Damljanović, Popović, Kovačević, Savić, Milanović, Pikula, Lajthajm, Abramović. Srećom igrao se blic jer da je ovakav ishod bio na nekom sporijem tempu shodno aktuelnom paranoidnom ambijentu o mogućnosti varanja morali bi da iz Vinče dopreme radioaktivni detektor da se nepredviđeni pobednik pretraži. Na oba turnira pobedili su stranci, glavni je pripao turskom velemajstoru Suatu Ataliku, rezervni talentovanom bugarskom omladincu Valentinu Mitevu. Iako tok turnira to nije predskazivao u prvih deset se ipak ubacilo osam naših velemajstora. Potencijalni „naslednici" (Radovanović, braća Radović, Đorđević, Rajković, Cvetanović, Todorović) ni jednog trenutka igrom, pristupom i posledično plasmanom nisu nagovestili prosperitetnu budućnost. Ilustrativan pokazatelj naše trenutne realnosti. Ostaje nada da ih je bar malo inficirala enerja i gladijatorski pristup velemajstora Damljanovića, veterana čija fascinantna posvećenost partiji, ni posle toliko godina ne prestaje da zaziva divljenje. Krajnji saldo njegovog „krvavog pira" iznosio je 6 pobeda, dva poraza i fajterski remi sa pobednikom turnira. Vedru atmosferu ukrasilo je mnoštvo simpatičnih vanšahovskih vinjeta. Bilo je zanimljivo upoznati šahovsku porodicu Gazik iz Slovačke (otac, majka i dva sina) ili proćaskati sa vitalnom starinom Milomirom Životićem koji broji 83 godine, a na svih devet dosadašnjih turnira je dolazio biciklom iz okolnog sela. Pored navedenih pohvala na teret organizatora pada i značajna mrlja birokratskog ignorisanja aktuelnog šampiona Srbije velemajstora Antića čija se zakasnela prijava suočila sa objašnjenjem da je kvota velemajstora sa namenskim uslovima već popunjena. Nije baš da nam preliva da bi se dokazanih vrednosti tako lako odricali. Turnir na Srebrnom jezeru raste u kvalitetu i sadržaju i postaje dragocenost našeg miljea. Iduća godina je jubilarna, slavi se desetogodišnjica i kako reče moj ispisnik Branislav Šuhartović. sudija i organizator prisutan na svim dosadašnjim turnirima biće to prilika da se napravi presek i okrene nova, još kvalitetnija stranica. Većina učesnika se sa Srebrnog jezera preselila u Paraćin, na turnir čiji je ugled zavredeo pažnju i elitnih profesionalaca. Lista gostiju iz dvadesetak zemalja se od Amerike preko cele Evrope i Rusije proteže sve do Indije. Nade i simpatije naše šahovske javnosti okrenute su ka mladom Milanu Zajiću, kome nedostaje još malo rejtinga za velemajstorsku titulu. Odavno se u našem okružrenju nije pojavio tako blistav potencijal, nezavisno od mladosti, šahovski već harmonično raspoređen u svim segmentima ličnosti. Pojava mladog Zajića predstavlja dar, ali i izazov šahovskoj zajednici, da osmišljenim doprinosom pokaže da je dostojna prisustva takve nadarenosti. Posle Paraćina, šahovski karavan će se pomeriti na sever, šahovsko leto nastavlja da traje. Openi u Senti, Grockoj, prvenstvo Vojvodine, čekaju igrače. Neko zlonameran bi mogao da pomisli da se glavna „kvaka" letnjeg šahovskog hodočašća krije u pogrešno interpretiranoj premijerovoj poruci koja treba da glasi: „letujte u Srbiji i igrajte šah".
U SUSRET ŠAHOVSKOM ŠAMPIONATU SRBIJE U VRBASU
Upravo se završava američki šahovski šampionat, fenomenalna predstava u kojoj nam se kroz efektnu marketinšku produkciju u majstorski izbalansiranom performansu prikazuje objektivna veličina i značaj šahovskog događaja i predstavlja nova generaciju američkog i svetskog šaha. Šahovska scena u Americi u nekom širem kontekstu nikad nije bila zanimljivija, Sevian i Troff su još daleko od osamnaeste, odmah iznad te granice su naslagani Naroditsky, Holt, Robson, Wesley So, Shanklad, nešto malo dalje već dokazani Nakamura, a sve to koordiniraju „mladi veterani“ Kamski, Onischuk i Akobian. Prekaljeni su majstori istovremeno i vrhunski velemajstori Yaser Seiravan i Mauricius Ashlei potpomognuti šarmantnom voditeljkom Jen Shade stručnim komentarima, duhovitim opaskama, relaksiranim govorom način demonstriraju moderni trend praćenja šaha koja prestaje da bude dosadna uspavanka već se pretvara u uzbudljiv dinamski događaj koji drži pažnju i otvara prostor sadržajnoj i raznovrsnoj dimenziji uživanja. Uhvaćen je svaki kritični momenat u partijama, uvremenjeno ispraćeni cajtnoti, intervjuisani u svakog kola, iz različitih uglova prikazan enterijer, u svakom iskorišćena prilika da se prikažu ljudi iz organizacionog pula.
Internet i kompjuterizacija su svojim mogućnostima napunili jedra popularizaciji šaha i rastvorili mnoge predrasude o ulozi i značaju šahovske igre, možda najviše o samom procesu njegove dijalektike koji je dugo obitavao u elitističkom inkapsuliranom obliku. Svi neposredni akteri šahovske seanse ogoljeni su do svoje suštine koju mogu da odbrane jedino adekvatnom igrom. A kad takav stav postane integrativni deo profesionalnog ambijenta, onda nema čuđenja što npr. Robson i Wesley So najbolji prijatelji, stalni cimeri, u trenutku kad remi ne kvari nikom ništa igraju svoju partiju u ratničkom transu.
U istom kontekstu može se govoriti i o Svetskom šampionatu za žene završenom početkom aprila u Sočiju. Izvanredna rganizacija, efektno otvaranje koje nagoveštava vrhunsku predstavu, vrhunski press centar sa raznovrsnom ponudom komentara, intervjua, samopregor u organizacionim detaljima kojim se u svakom trenutku demonstrira poštovanje prema ličnosti i profesiji učesnica, omogućili su šahistkinjama da razviju vitešku borbenost i do maksimuma oslobode svoje kreativne potencijale. Slike uplakane Ane Muzichik i pretužne Harike Dronavali nakon ispadanja, izmešane sa gospodski kontrolisanim zadovoljstvom Pie Kramling i mladalačkom erupcijom sreće mlade šampionke Marie Muzichuk obogaćuju sadržaj i dodatno potenciraju značaj neposrednog događaja na tabli. Šira šahovska publika je dobila priliku da se upozna sa fascinantnom ličnošću Natalije Pogonine koja je u ženskom šahu možda najdalje otišla u direktnoj primeni psihološke pripreme na sabranost i kontrolu svojih emocija shodno aktuelnim turnirskim zahtevima. U virtuelnom prostoru koji ga deli sa igračima i kroz ovakvu vrstu ponude i posmatrač interaktivno postaje emotivno investiran učesnik obogaćujući svoje vreme koje troši na praćenje partija. Velemajstor Spragett je na svom sajtu objavio da je postignut apsolutni rekord u on line prisustvu ljubitelja šaha na jednom ženskom šahovskom dogadaju. I kroz komentare i kontinuirani vizuelni sadržaj sajta vizionarski se zalaže za afirmaciju nove još neistražene kvalitativne ženske dimenzije koja na posredan način oslobađa prostor za njihovo još kreativnije delovanje. Oslobođeni kontakt sa svojom prirodom, spontani i autentični izraz estetske erotičnosti, emocionalno oslobađanje potisnute ženstvenosti čak i tokom trajanja seanse što je po difoltu tradicionalnih predrasuda „o nužnoj ozbiljnosti i prenaglašenoj intelektualnosti žena koje se profesionalno i uspešno bave šahom" dosada bilo apriori zanemareno, nezadrživo osvajaju medijsku šahovsku scenu Kao suplement koji na najafirmativniji način može da podrži postavljenu tezu je karijera bivše svetske prvakinje i trenutno jedne od vodećih svetskih igračica Aleksandre Kostenjuk rodonačelnice u praktičnoj primeni pomenute ideje.
Veliki turniri su za nama, veliki turniri su pred nama, a godina arhivira tek svoj prvi kvartal. Prošao je Tata Steel, Bazel, Gibraltar, Rejkjavik, muški i ženski Grand Prix, upravo su završeni Aeroflot i Karpoš. Dubai je u trajanju, najavljen je memorijal posvećen Gašimovu, sledi ekipno prvenstvo sveta. Postavlja se pitanje gde se u svemu tome nalazi naš šah, koji su naši trenutni individualni i organizacioni dometi. Nažalost još uvek samo lokalni, uz „optimističko napumpavanje postojećeg stanja" možda bi se moglo dodati i regionalni. Imamo tri igrača preko 2600 rejting poena, generaciju talentovane mlađarije koja „samu sebe traži" i otežalu, zastarelu, demodiranu i neefikasnu administraciju, nepovratno limitiranu svojom dugogodišnjom birokratskom tradicijom, čiji se dometi uglavnom svode na realizaciju staromodnog takmičarskog programa, i to po pravilu uz hroničnu neizvesnost do poslednjeg časa. Nema plana, nema razvojne dugoročne strategije, nema vizija, stimulišućeg marketinga za sponzore, da li je onda čudno što nema ni para.
Na takmičarskom planu 2015 godina je ipak krenula uspešno, poveli su je naš najbolji i najperspektivniji igrač. Ivanišević je pobedio na jakom Karpoš openu, mladi Zajić na Memorijalu Tringova u Plovdivu. U čisto šahovskom smislu Prvenstvo Centralne Srbije održano u Kragujevcu koje je bilo kvalifikacionog karaktera, takođe, zavređuje pozitivan komentar. Odavno se u našim internim krugovima nije videla tako viteška, borbena, do poslednjih poteza neizvesna i uzbudljiva predstava. Svi koji vole šah i nalaze u njemu izraz pravdoljubivosti kojom pojedinac svojim znanjem i umećem može da diktira svoju sadbinu, mogli su da uživaju u za srpske prilike nadrealnoj slici zadnjeg kola gde je na prvih devet stolova igrano do poslednjih mogučnosti u kojima je svako tražio i imao svoju šansu. Mladi lavovi (M. Ratković, M. Zajić, N. Radovanović, B. Jovanović) su na argumento van način najavili smenu generacija, iskusni asovi su ih sa uvažavanjem primili u svoj svet. Svako je tu svakog shvatao ozbiljno. A imali smo i mi, doduše na veteranskom nivou (što dodatno doprinosi etičkoj težini) vitešku repliku pomenute partije Robson-Wesli So. Akteri su bili Abramović i Cvetković čija vremenska dužina druženja otprilike odgovara zbiru godina američko-filipinske kombinacije. Pred nama je nacionalni šampionat (Vrbas, 18-28. 04. 2015) koji bi po principima uspešnih šahovskih sredina trebao da predstavlja jezgro, refleksiju, presek aktuelnog šahovskog trenutka u zemlji kako u igračkom pozicioniranju tako i u organizacionim mogućnostima. Tako bi trebalo da bude ali da li će i biti? Svima su nam još uvek u sećanju mučne scene sa prošlogodišnjeg šampionata u kojima su dva igrača (jedan od njih aktuelni šampion) napustili turnir u znak protesta zbog organizacionih propusta, pravo pitanje je da li smo nešto naučili iz tog skandala, da li smo se pomerili sa tih kota? Ukoliko bi se predviđena lista učesnika realizovala bio bi to respektabilan turnir, ali to će se po našim „erodirajućim“ običajima znati u poslednjem momentu, usled nezadovoljstva raspisom u preliminarnoj najavi su već brojni otkazi. Kako ćemo zakrpiti listu učesnika ako se to desi i da li
neko razmišlja da se u tom slučaju uvede danas u javnom političkom životu tako popularni „lex specialis“ koji bi omogućio nastup Zajiću, N. Radovanoviću, čime bi se i „iz potencijalnog raspada sistema“ izvukla neka dugoročna korist. Ostalo je nepunih deset dana do početka, mnogo nepoznanica visi u atmosferi vezanoj za turnir. Tajnovitost, međutim, istovremeno nudi i nadu da u okviru objektivnih mogućnosti može biti i pozitivnih iznenađenja. Da su gore navedene pesimistične misli više izazvane uspostavljenim stereotipnim navikama vezanim za naše uobičajene prilike, a ne aktuelnim stanjem na terenu. Možda „raspada i neće biti“, možda će kako Englezi kažu sve ići „smoothly“: najbolji igrači, fajterska borba, raznovrstan marketing, organizacioni performans na radost i uzbuđenje šahovskih fanova. Deluje doduše mnogo manje verovatno od prvo ponuđene opcije, ali i to je moguće. Moguće je. Ako ne veruju sebi, organizatori budućeg šampionata Srbije u šahu se mogu jednim kompjuterskim klikom konektovati na sajt koji prati američki šampionat i na delu se uveriti da je moguće.
POIGRAVANJE GLIGORIĆEVIM IMENOM
Upravo završen „ekipni bućkuriš" u Kragujevcu (6-12.12.2014) pod pompeznim nazivom Kup Svetozara Gligorića na najbolji način je predstavio jad i čemer u kome se nalazi Šahovski savez Srbije.
Otkazan iznenada u svom regularnom terminu (solidarnost sa poplavljenima) u trenutku kad je nekoliko ekipa već stiglo u Prolom Banju, obaveza da se Kup mora održati (kako bi „izuzetno bogat i raznovrstan" godišnji izveštaj o radu bio kompletan) provlačila se kao avetinjska mora orgnizatorima tokom cele godine. I u poslednjem trenutku svoje ostvarenje najavila u Kragujevcu, u providnoj nadi da će joj ime našeg slavnog velemajstora u naslovu i učešće aktuelnog prvaka zemlje ekipe Vodovod (Kragujevca) biti dovoljni za legitimitet značajnog šahovskog događaja. Farsu koja je od nekad stvarno respektabilnog takmičenja napravljena, čiji smo svedoci bili proteklih dana nije vredno u detaljima opisivati. Suočeni sa otkazima većine prvoligaških ekipa i klubova koja su pravo za nastup izborili na regionalnim kvalifikacijama, organizatori su za popunu potrebne kvote od deset ekipa kao glavne kriterijume za učešće odredili oficijelnu registraciju (plaćene dažbine) čime se konstatuje postojanje kluba i platežna likvidnost za cenu pansiona. I „nakon sadržajnih i neizvesnih borbi" zadovoljno su odahnuli jer je i ove godine KUP Svetozara Gligorića „uspešno realizovan".
U međuvremenu dok su se oni bavili namamljivanjem ekipa po nižerazrednim ligama čije učešće na Kupu Svetozara Gligorića bi trebalo da na metaforičan način obnovi sećanje na našeg velikana, u Havani je održan (ko zna koji po redu) memorijal Kapablanke, u Moskvi memorijal Petrosjana, u Sočiju memorijal Talja, u Talinu memorijal Keresa, u Plovdivu memorijal Tringova. U ime dobrog ukusa, pijeteta i neprocenjivog legata koji je ostavio našoj šahovskoj i kulturnoj tradiciji ime Svetozara Gligorića ne bi trebalo koristiti u populističke namene koje služe zamajavanju šahovske javnosti da se radi o osmišljenoj realizaciji, mudro isplaniranih takmičarskih programa.
Mi smo mala zemlja da bismo „olako trošili ono što zaista vredi" i ako već nismo u stanju da zaostavštinu naših veličina (kojima Gligorić svakako pripada) koristimo u svrhu edukacije, razvoja i etičkih poruka ne treba je upotrebljavati u demagoške svrhe. I zato ekipno takmičenje koje je za nama i njima slična koja (to nije sporno) doprinose lokalnom šahovskom životu treba nazivati u skladu sa njihovim rangom i ulogom kao napr KUP Šahovskog saveza Srbije ili Šahovsko ekipno druženje regiona, a ime Svetozara Gligorića ostaviti nekim budućim generacijama šahovskih radnika koji će umeti da na dostojan način simbolizuju njegovu ulogu i doprinos srpskom šahu!
KOMENTARI
DRAGULJ MEĐU NAMA
U Plovdivu je (3-9. 02. 2014) u ekskluzivnom hotelu Novotel odigran tradicionalni februarski turnir, u spomen poznatom bugarskom velemajstoru Georgi Tringovu. Uvodno slovo na otvaranju turnira bilo je posvećeno evociranju sećanja na njegovu kontroverznu (boemsku) šahovsku ličnost koja se može sumirati u poentalnoj rečenici govornika, glavnog sudije Angelova: „ako je za uspeh u šahu potrebno 10% talenta i 90% rada, Tringov je to postigao obrtanjem ovih brojeva". Organizatori su stavili na uvid knjigu u kojoj je skupljeno 600 njegovih partija, izrađena je skulptura i velika karikatura sa njegovim likom, jednom rečju Bugari su na impresivan način pokazali kako se treba odnositi prema svojim veličinama. Tema koja budi gorčinu pri pomisli na naše prilike, gde jedan Gligorić još nema svoj dostojan memorijal.
Turnir je bio festivalskog karaktera, sastavljen uglavnom od igrača iz regiona, šarena atmosfera u kojoj su se izmešali šahisti oba pola i svih uzrasnih doba, jaki velemajstori sa amaterima i početnicima, veterani sa decom. Kao ilustrativni primer sveopštem koloritu u tom neposrednom okruženju igrala se partija najstarijeg učesnika turnira (84 godine) sa mladim junošom koji još nije proslavio desetogodišnjicu, koja se posle ljute bitke završila remijem. Stari ne piše poteze, ne pritiska sat, pionir ga stalno opominje, tokom cele partije vode dijalog, pljušte žrtve na obe strane, gens una sumus, stisak ruke-remi. U liniji neposredno iza prvih stolova gde igraju najjači igrači sto da stola mogli ste npr. videti bugarskog vunderkinda Stojanov Tsvetana prvaka sveta do 10 godina velemajstora Ermenkova koji je osvojio prvu veteransku nagradu.
Pored prirodno najbrojnijih domaćih igrača, bilo je dosta igrača iz Rumunije, Grčke i Srbije, ali i predstavnika Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Italije, čak i jedan Islanđanin. Sve ukupno 242 učesnika koje je relativno uspešno „progutala" velika turnirska sala, uz amandman da je možda za prvu liniju gde su se igrale glavne partije trebalo obezbediti veći komfor. Prvo mesto su podelili velemajstori Vajda (Rumunija) i Đukić (Crna Gora) i bilo je istinsko zadovoljstvo na pobedničkom postolju videti i „našeg čoveka“.
Srpska ekspedicija je shodno karakteru turnira bila mešavina mladosti i iskustva, veterani (Abramović, Cvetkovič, Vujačić, Maksimović, Z. Ilić, S. Ilić, Skoko) podmlađeni talentovanim momcima iz Paraćinskog šahovskog kluba (Zajić, Mladenović, Cvetanović, Đorđević), plus Nišlija Livaja. Spojna tačka dve starosne grupacije bio je velemajstor Dejan Antić, ženski predstavnik i ukras „celog pula" Sandra Đukić.
I kao što to uvek na šahovskim ratištima biva, prolazili su dani u kojima je svako imao svoju individualnu priču, razlog i potrebu da bude tu gde se upravo nalazi. Potrošeni su sati i sati nad tablom, u pripremi i oni najlepši večernji u druženju. Na kraju kad je čarolija i definitivno isparila (do njenog sledećeg vaskrsnuća-novog turnira), a dolazak na njeno mesto najavila trivijalna svakodnevica treba podvući crtu i posvetiti koju reč onima koji su se našli iznad nje.
Boško Abramović je posle prošlogodišnjih veteranskih uspeha u Albeni i Zlatnoj obali i u Plovdivu nastavio svoj bugarski veteranski harač (druga nagrada iza Ermenkova). Prelazak u veteranski status mu je paradoksalno podigao motivaciju za igru i zadivljujuće je kako sa lakoćom iznosi teret nonstop igranja. Tu nema relaksiranih remija, borbena tenzija prati svaku partiju. Bilo je impresivno gledati kako je, sa velikom energijom cedio suvu drenovinu u partiji sa bugarskom olimpijkom Nikolovom i kako zdravo podnosi, što je uprkos velikom trudu na kraju nije iscedio. Upravo u tom „normalnom mentalnom pristupu prema svemu što ga u šahovskoj partiji može zadesiti" krije se ključ njegove dugovečnosti, plus hedonistički rituali i verska doslednost koje on uspeva da uspešno spoji.
Do nagrade u seniorskoj konkurenciji stigao je i velemajstor Dejan Antić iako je praktično konkurenciji dao dva poena fore. Naime u drugom kolu protiv bugarskog autsajdera je u dobijenoj poziciji prevideo mat, a dva kola kasnije zbog privatnih obaveza u Grčkoj izgubio partiju kontumacijom zakasnivši na nju sedam minuta. Uprkos tome nije odustajao i da je dobio bolju poziciju u zadnjem kolu našao bi se na deobi trećeg mesta. Velemajstor Antić je apsolutno neiskorišćena vrednost srpskog šaha u svakom pogledu, posebno kao trener ili selektor neke od reprezentacija (ženske, omladinske, kadetske). Njegov trenerski rad u Australiji i posebno u Grčkoj doneo je mnogo šahovskog dobra tim sredinama. Poseduje izvanredno šahovsko obrazovanje, u toku je sa modernim teoretskim zbivanjima (uvaženi teoretski publicista prestižnog časopisa New in Chess), njegova monografija Francuska odbrana u koautorstvu sa Maksimovićem dobila je od kompetentnih poznavalaca najviše pohvale. Maksimalno odan poslu za koji se opredelio, on časno iznosi lepotu ali i težinu svoje profesije i spreman je da se bori (što baš nije opcija kojom se naša šahovska sredina može podičiti) za njen dignitet.
U šahovskoj javnosti je ostalo nezapaženo njegovo pismo prethodnom sazivu šahovskog saveza Srbije u kome je osudio i tražio da se ispitaju sumnjive radnje (svi koji smo u šahu znamo šta to znači) na prošlogodišnjem prvenstvu Centralne Srbije, koje je bilo kvalifikacionog karaktera za šampionat. Iako je tražio, od svojih kolega je dobio mlaku podršku, više je bilo onih koji su mu zamerili što pokušava da otvori Pandorinu kutiju u „kojoj se za svakoga nađe ponešto". U šahovskom savezu je pismo doživljeno kao remećenje javnog reda i mira" i nepotrebno talasanje na koje je najmudrije odćutati jer će zastarelost slučaja (što je sada moderna kategorija kad se želi izbeći preuzimanje odgovornosti) odraditi svoje. I odradilo je, problem je samo u tome što za neki dan počinje novo prvenstvo sa istim ulogom.
Odličan turnir odigrala je Sandra Đukić i na delu dokazala da sa razlogom pripada najužem krugu najboljih srpskih šahistkinja. Osvojila je treću žensku nagradu, značajno podigla rejting, ali ono najbitnije pokazala igrom, da sa lakoćom može da se nosi sa tituliranim igračima koji su od nje imali i više od dvesta rejting poena. Ne znam koliko joj koristi što skoro pola svoje partije provodi šetajući između stolova, ali u tom radoznalom porivu neosporno ima i genetskog nasleđa jer je njen otac IM Željko Đukić svojevremeno igrajući svoje turnire svaki predah nakon odigranog poteza koristio da se informiše šta se dešava na ostalim tablama. U svakom slučaju Sandra i u čisto šahovskom i u psihološkom smislu, poseduje još puno unutrašnje rezerve za dalje napredovanje, da li će je pronaći i iskoristiti, e to je već drugo pitanje.
I na kraju nešto o „dragulju među nama" što je naslov i poenta ovog članka. Reč je o našem omladincu Milanu Zajiću koji je na turmiru igrački izdrilovan partijama sa četiri velemajstora i dva internacionalca, više nego zasluženo osvojio inter bal. Prvi put gledam izbliza mladog Zajića u igri i ne mogu se oteti utisku da će naša šahovska sredina uskoro dobiti vrhunskog igrača. Ceo turnir odigrao je na prvim stolovima i sa „budističkim mirom" potpuno nekarakterističnim za njegov uzrast, izdržao tenziju koju su nametale teške partije. U Zajiću (što je uostalom i globalna odlika posebno nadarenih) vlada harmonija unutrašnjih previranja i njihove spoljašnje ekspresije, zadivljujući balans samopouzdanja i respekta prema protivniku. To je ravnoteža koja ne sputava već stimuliše i čiju meru određuje dar sam po sebi.
U ovoj atmosferi paraćinske šahovske sredine Zajić trenutno ima uslove za adekvatan razvoj, ali treba biti spreman na neospornu činjemicu da će je vrlo brzo prerasti i tu će se (kao i u većini slučajeva naših talenata koji se nisu ostvarili shodno svojim potencijalima) postaviti problem „više logistike (sponzorstvo, stimulativni trenerski rad, izbor turnira, psihološka edukacija) koja treba da isprati dinamiku njegovog razvoja. Jer kako u jednoj od diskusija reče selektor Abramović, autentični cvetovi (čitaj talenti) se razvijaju vrlo brzo i treba imati spremnu programsku strategiju da bi se to kompatibilno pratilo".
U suprotnom dolazi do uskih grla u razvojnom procesu, fiksacija i predugog zadržavanja na uzlaznim kotama, što nije dalek korak od opšte stagnacije. U redu je, odlično je, šah u škole, masovnost, podizanje opšte šahovske kulture, ali „cvetovi" traže specifičan tretman, oni su „opšte narodno dobro" i za njihov dalji razvoj treba kolektivno da se radi. Upravo na tom polju, u stvaranju stimulativnog ambijenta i kreiranju savremenih organizacionih uslova za nesmetani razvoj naših najvećih talenata, čiji je elitni primerak Milan Zajić krije se ključ za referentno funkcionisanje i velika šansa šahovskog saveza da pokaže svoju svrsishodnost.
LIČNOSTI
SPOKOJNO PUTUJ DOKTORE
Pre nekoliko dana nas je zatekla tužna vest, umro je Milan Matulović, u šahovskim krugovima poznatiji kao Doktor ili prosto Matulja. I paradoksalno uobičajenom ponašanju u sličnim prilikama ne odlikuje naglašeno čemeran izraz lica i žalopojke prepune hvale pokojnika, kod svih sagovornika sa kojima sam podelio informaciju Matuljkovićevoj smrti nailazio sam na neobičan stav, oličen u mešavini iskrenog žalovanja ali i praćen obaveznim osmehom koji je izražavao neskrivene simpatije prema njegovoj ličnosti i načinu života koji je vodio. I svako je imao nešto svoje da kaže i prokomentariše, da pomene neku anegdotu vezanu za njegove nastupe, izjave, celokupno ponašanje za i oko šahovske table. Tu bih odmah da se deklarišem, uz dužno poštovanje drugih pojedinačnih izbora njegovih „lucidnosti": meni lično najdraža (kao nezaboravni prilog temi „kolektivno-induvidualne samironije") ostaje njegova opaska izrečena na timskom sastanku pred meč sa Rusima na nekoj od Olimpijada, koju je preneo komentator u Šahovskom Glasniku. Naime na insistiranje kapitena da zameni Matanovića i suoči se crnim figurama sa Korčnojem, Matulović koji je hronično izražavao nezadovoljstvo što po njegovom mišljenju nepravedno stalno igra iza Matanovića, energično se tome suprotstavio argumentom „da se nikako ne sme dozvoliti da Matanović u tom meču ne dobije jednu debelu nulu". I dugo je na tome istrajivao neumorno ponavljajući svoju izjavu, sve dok suočen sa mogućim neprijatnih posledica takvog ponašanja (čitaj deportaciju), nije prihvatio odluku kapitena, nastupio u meču i lako održao remi Korčnoju.
Doktora sam lično upoznao ranih osamdesetih (1981, 1983), igrao je (ne naročito uspešno) na dva u to vreme tradicionalna niška velemajstorska turnira. Dočekali smo ga sa znatiželjom jer je sa svojim šahovskim prtljagom donosio i svu, naširoko već poznatu kontroverznost svoje ličnosti. Šahovski nismo ga pominjali po dobrom, baš tokom prvog turnira smo sa njim imali neprijatno iskustvo jer je pobedom nad našim majstorom Pavlovićem u poslednjoj partiji ekipnog šampionata u Aranđelovcu (zbog koje je pomereno oficijelno proglašenje pobednika), direktno uticao da naš klub ispadne iz prve lige.
Pregledavao sam bilten turnira sa ambicijom da bude nešto više od prostog objavljivanja partija, radili smo noću i imali nezaboravno zadovoljstvo da našu improvizovanu redakciju, negde pred ponoć obavezno poseti uvaženi Doktor. Pojavljivao bi se iznenada, ma koliko mi bili spremni za njegov dolazak, nikad nije prihvatao ponudu da sedne, već šetao se između stolova prosipajući sugestivnim glasom statističke podatke vezane za turnir i igrače, ako bi ga neko podtaknuo i za širu jugoslovensku i svetsku šahovsku scenu i munjevito, bez pozdrava odlazio. I mada sam bio koncentrisan na predviđanje trenutka njegovog odlaska (iz noći u noć to mi je postajala i blaga opsesija), uvek bi me u tome predupredio. Dogovarali smo ekskluzivni intervju koji je na početku turnira oba puta obećao, ali kako mu je položaj na tabeli stalno klizio nizbrdo i šanse za detaljan razgovor su se proporcionalno smanjivale i na kraju bi mi jedino preostajalo da njegove usputne, prolazne komentare uobličim kroz rubriku o turnirskim zanimljivostima. To je uvek odobravao, a kao potvrdu zadovoljstva objavljenim citatima, na moje pitanje da mi objasni poreklo svoje doktorske titule, duhovito je odgovorio aludirajući na moje zvanje: „nije važno, ali dozvoljavam vam da me zovete kolega". Tokom osamdesetih viđali smo se uglavnom na ekipnim šampionatima, uvek u prolazu, sa par izmenjenih reči, ali titulisanje ozvaničeno u „noćima stvaranja biltena" je trajno nastavilo da živi.
Osebujnost Doktorove ličnosti, nepredvidljivost njegovih odluka, za organizatore šahovskih turnira su bili atraktivni mamac, ali istovremeno i stalna strepnja da se rutinski turnirski protokol može obojiti incidentom ili nekim sitnim skandalom. Uvek je bio spreman da vodi razgovore, ali uglavnom u prolazu, imao je izvrsnu memoriju, baratao je neverovatnim statističkim podacima o svemu i svačemu koje je neprestano apdejtovao i mogao vam je u trenu izbaciti listu najboljih deset u istoriji šaha, u aktuelnom svetskom trenutku, u zemlji, u Beogradu, a ako baš nastavite da navaljujete i „u vašem matičnom klubu". I svaka lista bi imala svoju detaljnu argumentaciju. Bio je veliki ljubitelj ženskog sveta, uvek tajanstven kad bi se pokrenula tema, a u šahovskim krugovima su kružile lascivne priče o njegovoj „dodatnoj profesiji". Mnogi su hranili svoje sujete šegačeći se na račun njegovog ponašanja, drugi su nalazili kompenzaciju svojih neostvarenih šahovskih ambicija u mogućnosti da mu neposredno pridu, ali šahisti „sa pedigreom" su bez obzira kakve gafove Doktor izvodio uvek bili svesni da pred sobom imaju autentičnu šahovsku veličinu.
Posvećenost šahu je bila esencijalni ekstrakt njegovog kreativnog duha, dragocenost samoostvarivanja i krucijalni životni oslonac. Bio mu je viteški odan i zahvalan za sva dobra koja mu je darivao, ali je bio svestan da je veza interaktivna da postoji i njegov deo obaveza da bi njihova zajednička priča opstala. Uvek teorijski spreman, stalno u trendu novih događanja bio je preteča modernih vremena u kojima je poznavanje otvaranja uslov nad uslovima za vrhunska ostvarenja.
Za pomen ostaje njegova čuvena krilatica „dobio sam teorijski duel" tako bitna u njegovom poimanju igre da je pored primarne uloge u kreiranju pobeda, postajala i dragocena uteha u porazu. Pa i to igranje izgubljenih pozicija zbog kojih je mnogo kritikoje njegovoj interpretaciji na neki način bila specifična oda šahu podsvesno izvinjavanje svom dobrotvoru zbog nadolazećeg poraza, nalik dečjim molbama koje nakon nedoličnog ponašanja ne prestaje da traži roditeljski oproštaj. Odgovornost prema igri i sebi unutar nje, ali i prema neposrednom okruženju (svojim timskim kolegama) sa kojima je delio lepotu i neizvesnost zajedničke profesije, na raskošanc način je iskazivao svojim vrhunskim ekipnim rezultatima i dugogodišnjom lojalnošću svom klubu Partizanu bez obzira na njegov aktuelni rang. Karijeru je završio časno, sa kritičnim uvidom u svoje mopgućnosti i saznanjem da bi profesionalna šahovska aktivnost u poznim godinama, bilo nedosledno odstupanje od njegove bazične šahovske filozofije.
Doktorova šahovska priča je završena poklonimo se njegovim senima. Izrazimo poštovanje velikanu srpskog šaha velemajstoru Milanu Matuloviću, nosiocu četri olimpijske medalje, vlasniku tri srebrna odličja sa evropskih šampionata, dobitniku zlata za pojedinačni rezultat na svojoj olimpijskoj tabli, dvostrukom šampionu zemlje. U vise od stotinu partija za različitim olimpijskim i stolovima evropskih šampionata, na belosvetskim destanacijama, pod zastavom koja je personifikovala i sve nas, on je ulagao energiju i trošio svoje nervne i duhovne kapacitete da bi svetu predstavio lepšu sliku nas samih i podsticao kolektivno samopoštovanje. Iza sebe nije ostavio pisani trag, ne beleži se kao trener ili kapiten neke od državnih selekcija, društvena priznanja su ga uglavnom mimoilazila, ali kao neoboriv dokaz sećanja na njegove dane, u šahovskim kuloarima će trajno opstajati osmeh neskrivene simpatije na svaki pomen njegovog imena.
GAZDA I NASLEDNICI
Sedeo sam u kafiću sa velemajstorom Igorom Miladinovićem, I šta bi drugo, kao i obično pričali smo o šahovskim temama. O nastupajućoj olimpijadi, o njegovom trenerskom radu u Tunisu, o imenovanju našeg zajedničkog prijatelja „grosa" Marjanovića za selektora, „ode Velimirko" rekoh iznenada, „da ode gazda" ponovi on sa setom.
Spustismo poglede i zaćutasmo za tren. A potom nakon predaha obojica, sa osmehom oživesmo trenutke druženja sa njim. Na isti ili sličan način šahovski rod je listom reagovao na vest da nas je napustio Draško Velimirović i nismo ni slutili koliko nam je ljudski i „šahovski" bio blizak. Nevolja ljudske prirode je što do takvih saznanja dolazi kad onih na koje se ona odnose više nema. Da je obrnuto, formalno se ništa ne bi promenilo, ali suštinski da, jer sa uvremenjenim saznanjima se radosnije živi. Bezinteresni fajter, slobodarska duša, nesebični sejač svojih umeća, gazda u bukvalnom značenju te reči, počeo je da nam nedostaje već u samom činu svog odlaska.
Na svojoj fejsbuk stranici aktuelni šampion Srbije velemajstor Aleksandar Inđić objavio je fotografiju na kojoj je Velimirović u društvu sa omladincima šahovskog kluba Itaka koje je trenirao. Gazda zrači svojim karakterističnim šeretskim osmehom, pored njega sede radoznali učenici, „kroz šahovski prozor" naivno zagledani u nadolazeći život. „Nije zabranjeno da razmisliš pre nego što povučeš potez" citira trenerovu zaostavštinu njegov najbolji učenik. I kao da se sama jungovska simbolika uplela u scenario nasleđa koje nastavlja da živi, neposredno pred njegov odlazak osvaja prvenstvo zemlje.
Šampionski pohod Aleksandra Inđića predstavlja inspiraciju I motivacijski „vetar u jedra" novoj generaciji srpskih šahovskih talenata na koje se u budućnosti može računati kao dostojnim naslednicima naših šahovskih velikana Gligorića, Matulovića i nedavno preminulog Velimirovića. Pomenimo samo neke od brojnih koji inficirani šahovskom čarolijom, svoje dečačke dane troše tražeći svoje mesto u crno-belom mozaiku.
Marko Nenezić (prisutan na pomenutoj slici) raskošni i još uvek nedovoljno iskazani potencijal srpskog šaha, u svojoj kolekciji ima više velemajstorskih skalpova. Upravo završeni kadetski šampionat zemlje u Subotici afirmisao je Novicu Radovanovića, Nenada Todorovića, mladi Čabarkapa je već pokazao da može da se nosi sa ozbiljnom seniorskom konkurencijom. U nižoj uzrasnoj grupi konstantno napreduju braća Janko i Luka Radovič izdrilovani zavidnom „minutažom" na jakim open turnirima Na starosnoj koti 15 nalazi se možda i naše najveće šahovsko blago vicešampion sveta nadareni Zajić koji napreduje „kao iz vode" ka dometima čija se visina ne može ni racionalno proceniti. Godinu ispod njega nalazi se supertalentovani Vuk Đorđević, briljantni izdanak niške šahovske tradicije iz koje se ponikla brojna afirmisana šahovska imena. I tako dalje preko Ljubišića, Lazovića, Ratkovića, do Vukovog ispisnika Mladena Rajkovića.
Kako pomoći našoj šahovskoj omladini da se dalje razvija, u vremenu kad godinama vreme ubrzava i napredak i stagnaciju? I svaka nova generacija viša kota traži drugačiju metodologiju i šire šahovsko razumevanje. Pokušajmo da se organizujemo na tekovinama dragocenog trenerskog nasleđa koje nam je ostavio Draško Velimirović. Inspirativnog u raznovrsnosti, originalnog u sadržaju, prepoznatljivog u svim njegovim učenicima i njihovom šahovskom stilu. Oličenog u podrazumevajućem komentaru da se na primer na konstataciju da su Aca Kovačević i Nataša Bojković školovani igrači, po automatizmu dodaje rečenica „da ali oni su radili sa Velimirovićem".
Srbija je prepuna vrsnih igrača najviših šahovskih zvanja koji su dostigli svoje igračke pikove, nagomilali iskustvo i znanje i imaju iskustva u trenerski-pedagoški rad. Marjanović, Antić, Abramović, Čabrilo, Rajković, Tadić, Nestorović, Miodrag Perunović, Novoselski, Ilić, Lazić, Maksimović, Arsović, Đukić, samo su neka od tih prezimena.
To su ljudi koji su živote posvetili šahu i predstavljaju dragocenu I perspektivna unutrašnju rezervu koju bi poželela svaka šahovska sredina. Svi oni bi u okviru koordinisane nacionalne strategije razvoja mladih šahovskih talenata bili voljni da u okviru klubova, seminara, radionica, kroz grupni i individualni edukativno-trenerski rad daju svoj doprinos. Moderna elektronska tehnologija sa kojom je šahovska igra apsolutno kompatibilna može u tom procesu znatno olakšati organizaciju.
Primarni zadatak našeg aktuelnog šahovskog rukovodstva je da kroz akcioni plan formuliše globalni interes i poveže dve grupe. Da ujedini energiju i ambiciju mladih sa znanjem i iskustvom starijih, da zajedno sa majstore sa našim talentima. U atmosferi osmišljenog rada i zajedničkom interesu šahovski ambijent će rasti i produkovati kvalitetnije igrače, a svi mi koji kroz različite vidove šahovskih aktivnosti tome služimo, naći ćemo svoj kreativni smisao.
