PRVI DEO
Tokom protekle dve nedelje u Samarkandu, doživeo sam 46. Šahovsku olimpijadu iz nekoliko različitih uglova – kao sudija, učesnik Kongresa FIDE, šahista, a ponekad jednostavno kao posmatrač.
Odlučio sam da neke od tih utisaka, priča i razmišljanja pretočim u reči i podelim ih ovde kroz seriju tekstova u narednih nekoliko dana.
PRVI UTISCI
Svaka Olimpijada počinje putovanjem. Moja je počela prilično konvencionalno: transferom do beogradskog aerodroma, letom za Istanbul, a zatim sa nekoliko sati čekanja na mestu koje je bez sumnje jedno od najefikasnijih na svetu kada je reč o odvajanju putnika od njihovog novca. Kafa, sendvič, možda nešto slatko – i odjednom počinjete da se pitate da li bi prelazak u biznis klasu zapravo bio jeftinija opcija.
Iz Istanbula je noćni let za Taškent prošao manje-više po planu. A onda je usledio moj prvi pravi susret sa Uzbekistanom.
Na pasoškoj kontroli službenik je jednom pregledao moj pasoš. Zatim ponovo. I još jednom. Do petog pregleda počeo sam da se pitam da li je otkrio nešto o meni što čak ni ja nisam znao.
„Viza?“
Mirno – mada možda nešto glasnije nego što je bilo strogo neophodno – objasnio sam da sam iz Srbije i da građanima Srbije nije potrebna viza.
Još jedan pogled na pasoš.
Još jedan pogled na mene.
Na kraju je Srbija ipak pobedila i dozvoljeno mi je da uđem u zemlju.
Sledeći koraci bili su umirujuće jednostavni. Moj kofer je stigao, što posle međunarodnog putovanja avionom nikada ne treba uzimati zdravo za gotovo, a zatim sam kupio lokalnu SIM karticu sa 100 GB interneta za otprilike 10 američkih dolara. U tom trenutku Uzbekistan je već počeo da izgleda kao odlična vrednost za novac – naročito posle aerodroma u Istanbulu.
Onda smo upoznali volontere.
To je bio i trenutak kada smo se upoznali sa onim što će povremeno postati ponavljajuća karakteristika Olimpijade: nekoliko veoma ljubaznih ljudi koji se iskreno trude da pomognu, dok niko nije bio potpuno siguran koji je pravi odgovor.
Da li ćemo akreditacije dobiti na aerodromu?
Da.
Ne.
Možda.
Posle određene rasprave, konačan odgovor se ispostavio kao – ne.
Zatim je usledilo još jedno čekanje, ovog puta na autobus. Na kraju se pojavio i odvezao nas do železničke stanice u Taškentu, gde sam otkrio da nije bilo zgodne menjačnice. Bankomat je rešio problem i obezbedio mi prvu skromnu zalihu uzbekistanskih soma – i, s obzirom na sve te nule, kratkotrajan, ali prijatan osećaj da sam postao znatno bogatiji.
Volonteri su nas čekali na stanici. Usladila je još jedna mala doza konfuzije – do tada već gotovo utešna svojom poznatošću – ali ubrzo smo se našli u još jednom autobusu koji nas je odvezao ka kompleksu Silk Road Samarkand.
Ja sam prvi iskrcan u svom hotelu. Posle aerodroma, misterije oko akreditacija, čekanja i autobusa, bio sam spreman za tradicionalnu rečenicu sa međunarodnih turnira:
„Vaša soba će biti spremna posle 14 časova.“
Umesto toga, dogodilo se nešto neverovatno.
Dali su mi sobu odmah!
I bila je odlična.
Hotel je bio moderan, prostran i besprekorno čist. Sve je izgledalo novo; soba je bila zaista udobna, a dok sam nastavljao sa inspekcijom, otkrio sam jedan mali tehnološki detalj koji je nekako učinio da se čitavo putovanje isplati.
Daska na WC šolji je bila grejana!
U tom trenutku, posle Beograda, Istanbula, pasoške kontrole, nedostajućih akreditacija, bankomata, autobusa i 300 kilometara uzbekistanske železnice, došao sam do svog prvog čvrstog zaključka o 46. Šahovskoj olimpijadi:
Šta god da se dogodi tokom naredne dve nedelje, bar ćemo se sa tim suočavati u udobnosti.
Posle kratkog odmora, međutim, ostao je još jedan važan test: ručak.
Prvi susret sa hotelskim restoranom bio je nešto manje impresivan od sobe. Izbor je bio prilično skroman, kafa iz aparata nije bila dovoljno topla, a voda za piće kao da je bila rešena da ostane na svakoj mogućoj temperaturi osim hladnoj.
Traženje leda izazvalo je još upečatljiviju reakciju.
Izraz lica osoblja sugerisao je da nisam tražio nekoliko kockica leda, već da sam im upravo saopštio neku strašnu porodičnu tragediju.
Na kraju ću naučiti da u Uzbekistanu hladna pića i ja nemamo uvek isto shvatanje reči „hladno“.
Posle ručka i kratkog, ali potpuno zasluženog odmora, radoznalost je pobedila džet-leg. Olimpijada za osobe sa invaliditetom počela je nekoliko dana ranije, pa sam odlučio da je posetim. Održavala se u hotelu Minyoun, koji će takođe postati neka vrsta sedišta za mnoge događaje i aktivnosti povezane sa glavnom Olimpijadom.
„U blizini“, međutim, relativan je pojam.
Od hotela za arbitre do Minyouna bilo je dobrih dvadesetak minuta hoda duž kanala. Prijatno prvi put. Posle toga što ste istu trasu prešli mnogo puta tokom naredne dve nedelje, počinjete da razvijate nešto sofisticiranije shvatanje udaljenosti.
Kada sam stigao, Olimpijada je odjednom počela da deluje stvarno.
Poznata lica bila su svuda: stari prijatelji, novi prijatelji, kolege, poznanici i ljudi koje sam upoznao na turnirima širom sveta. Bilo je i ljudi koje sam tada jedva poznavao, ali sa kojima ću tokom naredne dve nedelje deliti i dobro i loše – i prilično mnogo toga između.
To je, možda, jedna od neobičnih lepota Olimpijade. Tokom dve nedelje ljudi iz potpuno različitih zemalja, kultura i delova šahovskog sveta smešteni su u isti ogroman balon. Na kraju, neki stranci postanu prijatelji, neka poznanstva postanu mnogo prisnija – a povremeno otkrijete da to što nekoga manje poznajete nije nužno bilo ni loše.
Pošto sam već bio tamo, nije bilo razloga da ne bacim prvi pogled i na glavno mesto odigravanja.
A ovog puta prvi utisak zaista je bio impresivan.
Pre nego što se stigne do same igračke sale, ulazilo se u prostor Ekspa, kojim su dominirali ogromni promotivni štandovi dvojice kandidata na izborima za predsednika FIDE. Šahovska politika je očigledno stigla u Samarkand dobro pripremljena – i, po svemu sudeći, sa prilično velikim budžetom za štampu.
Za politiku će biti dovoljno vremena kasnije.
Za trenutak je sala za igru zasluživala pažnju. Bila je ogromna, elegantna i uređena sa izuzetno dobrim ukusom. Sve je izgledalo spremno za ono što Olimpijada treba da bude: ne samo još jedan šahovski turnir, već jedan od veoma retkih događaja koji mogu da nateraju čak i ljude koji čitav život provode u šahu da na trenutak zastanu i pogledaju oko sebe.
Posle aerodroma, autobusa, konfuzije oko akreditacija, mlake kafe i diplomatske krize izazvane mojim zahtevom za led, ovo je bio prvi trenutak kada sam pomislio:
Da. Ovo će biti nešto posebno.
BITI SUDIJA NA OLIMPIJADI
Sektorske sudije su neka vrsta „nužnog zla“ na svakoj Šahovskoj olimpijadi.
Svi se slažu da su potrebne. Neko mora da podesi i proveri satove, rešava probleme, tumači pravila i pobrine se da nekoliko hiljada veoma takmičarski nastrojenih šahista nekako preživi jedanaest kola, a da pritom ne izazove međunarodni incident.
Ali kada se to ustanovi, tradicionalni pristup na mnogim velikim događajima deluje prilično jednostavno: smestiti sudije u najudaljeniji hotel koji je na raspolaganju, nahraniti ih, obezbediti im prevoz do sale za igru i nazad, i nadati se da će tamo mirno ostati do sledećeg kola.
Dnevni program stoga nije naročito komplikovan:
hotel – sala za igru – hotel – hrana – spavanje – ponovi.
Ovog puta, srećom, stvari su bile znatno bolje.
Postavljen sam za sektorskog sudiju u Sektoru 1 Open dela takmičenja i, zajedno sa ostalim sudijama, bio smešten u hotelu Wellness Park Bactria, unutar samog kompleksa Silk Road Samarkand. Hotel je bio veoma dobar i, tehnički gledano, boravili smo u istom kompleksu u kojem se praktično sve što je bilo povezano sa Olimpijadom i odvijalo.
Reč „tehnički“ ovde je važna.
Izložbeni centar i sala za igru bili su udaljeni oko 25 minuta hoda od našeg hotela. Za sama kola to uopšte nije predstavljalo problem. Šatl-autobusi funkcionisali su izuzetno dobro, i pre i posle partija, a prevoz je bio jedan od onih delova organizacije koji je jednostavno radio svoj posao – što na događaju ove veličine zaslužuje više pohvala nego što možda zvuči.
Van radnog vremena, međutim, stvari su postajale nešto vise avanturističke.
Ako smo želeli da odemo na drugu stranu kompleksa – tamo gde se odvijala većina društvenog života, sastanaka i različitih aktivnosti Olimpijade – mogućnosti su nam se uglavnom svodile na to da pešačimo ili da ostanemo u Bactriji i razmišljamo o smislu života.
„Važniji“ deo kompleksa Silk Road bio je obezbeđen prisustvom policije dovoljno impresivnim da se na trenutak zapitate da li je neko zaboravio da vam kaže da je tokom noći proglašeno vanredno stanje.
Pešaci su mogli da prolaze. Automobili uglavnom nisu.
Taksiji nam zato nisu bili od velike pomoći, a mali golf-autići koji su elegantno kružili kompleksom delovali su kao da pripadaju transportnom sistemu namenjenom nekoj društvenoj klasi koja je bila malo iznad naše.
Možda su predsednici, delegati, zvaničnici, VIP gosti i drugi ugledni članovi šahovske porodice mogli da pozovu golf-autić.
Mi smo, međutim, bili sudije.
Obične smrtnike među sudijama.
Zato smo pešačili.
Ipak, u poređenju sa mnogim prethodnim Olimpijadama i velikim prvenstvima, ovo je već predstavljalo značajno poboljšanje. Bili smo unutar glavnog kompleksa; prevoz do posla bio je pouzdan, hotel odličan, a uz dovoljno odlučnosti i udobnu obuću, zapravo smo mogli da učestvujemo u životu izvan igračke sale.
Za sudiju na Olimpijadi, to se gotovo moglo smatrati luksuzom.
Rad u Sektoru 1 bio je privilegija druge vrste.
Moj sektorski sudija, Mahdi Abdulrahim, stalno me je postavljao da sudim najvažnije mečeve. U pet od jedanaest kola bio sam sektorski sudija na meču broj 1 u OPEN konkurenciji. Kada nisam bio na prvom meču, obično bih se našao uz reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država ili neku drugu od vodećih ekipa.
Stojite samo nekoliko metara od nekih od najjačih igrača na svetu i pratite partije koje stotine hiljada ljudi prate preko interneta. Vidite njihove izraze lica, govor tela, trenutke napetosti koji se nikada ne pojavljuju na prenosu uživo, kao i sve one sitne detalje koje ekran računara jednostavno ne može da prenese.
Ali ta privilegija ima i drugu stranu.
Što ste bliže meču broj 1, to su greške skuplje.
To ne znači da su sudije koje su radile na poslednjim stolovima imale lakši posao. Mnogi od njih bili su odlične i iskusne kolege koje su obavljale potpuno isti profesionalni posao.
Razlika je u vidljivosti.
Ako se nešto neobično dogodi na poslednjim mečevima i sudija napravi malu grešku, postoji razumna šansa da će se nekoliko minuta kasnije svet nastaviti da okreće.
Napravite istu grešku na meču broj 1 i, pre nego što stignete do sudijske sobe, neko je verovatno već iseckao snimak, objavio ga na internetu i okupio međunarodni panel stručnjaka da objasni zašto vam više nikada ne bi trebalo dozvoliti da priđete šahovskoj tabli.
To menja psihologiju posla.
Uživаtе u privilegiji da budete blizu najboljih igrača sveta, ali istovremeno znate da svaka odluka mora biti ispravna, svaka procedura besprekorno sprovedena, a svaka neuobičajena situacija može postati upravo ona situacija koju će svi pamtiti sa Olimpijade.
Pet puta biti određen za meč broj 1 zato je značilo da mi je Mahdi dao nešto mnogo vrednije od dobrog pogleda.
Dao mi je svoje poverenje.
A sa poverenjem dolazi i odgovornost.
Na nižim stolovima greška bi možda postala neprijatna priča za večerom.
Na meču broj 1, pogrešna greška mogla bi da bude trenutak kada počnete da se pitate gde ste tačno ostavili ekser o koji ćete zauvek okačiti svoju sudijsku legitimaciju.
Srećom, tokom takmičenja nije bilo neke velike drame u vezi sa mojim radom.
U nekoliko navrata morao sam da podsetim Hansa Niemanna da kafa, čaj i voda treba da budu ispod stola, a ne na njemu. Bilo je i nekoliko zahteva za remi koje je trebalo rešiti, ali svi su bili rutinski. Satovi su pokretani, partije završavane, formulari potpisivani i, iz ugla sudije, svet je ostajao umirujuće miran. A upravo tako i volimo.
Zapravo, veliki deo mog najzahtevnijeg posla nije zahtevao ni poznavanje Pravila šaha ni godine iskustva međunarodnog sudije.
Zahtevao je veštine čišćenja.
Na kraju svakog kola, naš sektor izgledao je kao da su najbolji šahisti sveta sprovodili mali eksperiment o tome koliko napola praznih flašica vode, ostavljenih šoljica za kafu i nedovršenih šoljica čaja može da se nakupi na jednom ograničenom prostoru.
A onda je dolazio svakodnevni ritual.
Sve je moralo ponovo da bude pripremljeno za sledeće kolo, gotovo hirurškom preciznošću: table i satovi na svojim mestima, stolice poravnate, stolovi raščišćeni, prostor za igru besprekorno čist.
A brdo flašica i šoljica moralo je da nestane.
Možda je to ona manje glamurozna istina o tome kako je biti sudija na Olimpijadi.
Ljudi zamišljaju teške odluke, nejasne članove Pravila šaha i dramatične sporove u kojima učestvuju velemajstori.
Ponekad se pravi posao jednostavno svodi na to da Hans drži kafu ispod stola i da do sutra popodne niko ne može da primeti da je prethodnog dana tu nekoliko desetina velemajstora provelo šest sati.
Najbolji deo Sektora 1, međutim, bili su ljudi.
Mahdi me je postavio za svog zamenika sektorskog sudije, ali u praksi gotovo da nije bilo potrebe da razmišljamo u terminima titula ili hijerarhije. Radili smo kao tim. Ako je nekome trebalo da na nekoliko minuta napusti prostor za igru, druga kolega bi odmah preuzela meč. Ako je nekome trebala kafa, odlazak do toaleta ili samo još jedan par očiju na trenutak, uvek je bilo nekoga spremnog da uskoči.
Na događaju koji traje jedanaest kola, takve sitnice znače mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.
A Mahdi je uvek bio tu.
Dao nam je odgovornost i verovao nam da ćemo svoj posao obaviti kako treba, ali kad god je nekome bio potreban savet, pomoć ili jednostavno još jedno mišljenje, odmah je bio tu. To je verovatno najbolja ravnoteža koju sektorski sudija može da postigne: biti prisutan, a da pritom ne podseća stalno sve oko sebe da je on glavni.
Do kraja Olimpijade, Sektor 1 više nije delovao kao grupa sudija koji su se slučajno našli raspoređeni u istom delu sale. Delovao je kao tim.
Možda je upravo zbog toga sve tako dobro funkcionisalo.
Na kraju krajeva, dobri sudije se retko pamte po krizama koje su rešili. Idealno takmičenje je ono na kojem se većina kriza uopšte ne dogodi.
A ako niko ne primeti da ste sve to radili, verovatno ste svoj posao obavili veoma dobro.
DRUGI DEO
SAMARKAND – DRUGA ZVEZDA OLIMPIJADE
Ako je šah bio razlog zbog kojeg smo došli u Samarkand, sam grad je bio veoma dobar razlog da s vremena na vreme zaboravimo na šah.
A Samarkand je imao dovoljno vremena da nauči kako da impresionira posetioce.
Star više od 2.700 godina, jedan od velikih gradova drevnog Puta svile i danas dom nešto više od 600.000 ljudi, Samarkand je sa izuzetnom upornošću preživeo osvajače, carstva i različite političke sisteme. Aleksandar Veliki ga je poznavao kao Marakandu; vekovima kasnije Amir Timur ga je učinio prestonicom svog carstva, a pod Timurom (kakva smešna slučajnost) i njegovim potomcima postao je jedan od velikih kulturnih i naučnih centara Centralne Azije.
Danas je istorijski grad pod zaštitom UNESCO-a i nalazi se na listi svetske baštine – mada vam UNESCO gotovo i nije potreban da bi vam rekao da ste na nekom posebnom mestu.
Pre putovanja u Uzbekistan, međutim, gotovo svako ko je tamo bio govorio mi je isto:
„Sve je neverovatno jeftino.“
Ispostavilo se da je to jedna od onih tvrdnji koje su potpuno tačne pod uslovom da ih ne analizirate previše pažljivo.
Uzbekistan svakako nije skupa zemlja. Ali Samarkand – ili bar Samarkand kakav je doživeo jedan učesnik Olimpijade – nije baš raj gotovo besplatne hrane i pića kakvim su mi ga predstavili.
Unutar kompleksa Silk Road, u boljim hotelima, a posebno oko glavnih turističkih atrakcija, cene su često bile uporedive sa cenama u Srbiji, a povremeno i sa delovima Evrope. Ništa preterano, ali sasvim dovoljno da se zapitam gde su tačno odsedali svi oni ljudi koji su mi obećavali luksuz sa pet zvezdica po ceni sendviča.
Ipak, postojao je jedan veličanstveni izuzetak.
Yandex.
Za tri ili četiri evra mogli ste udobno da sednete u automobil i pola sata putujete kroz grad. Posle nekoliko dana, pritiskanje dugmeta na telefonu i posmatranje automobila koji se gotovo odmah pojavljuje počelo je da deluje kao osnovno ljudsko pravo.
A kada napustite uglađeni svet Silk Road Samarkanda, grad postaje mnogo zanimljiviji.
Samarkand je grad kontrasta.
Drevni spomenici stoje pored prometnih savremenih puteva. Veličanstvene tirkizne kupole uzdižu se iznad ulica prepunih malih prodavnica i svakodnevnog života. Tu su pažljivo obnovljene istorijske oblasti, monumentalni novi kompleksi, tragovi sovjetskog perioda, moderne zgrade i obična stambena naselja, ponekad na iznenađujuće maloj udaljenosti jedni od drugih.
A tu je i saobraćaj.
Mnogo saobraćaja.
Centar je mogao ozbiljno da bude zakrčen, a posle nekoliko vožnji kroz grad počeo sam da sumnjam da je Uzbekistan pronašao naročito efikasno rešenje za problem izbora automobila koji treba kupiti:
Kupite Chevrolet.
Zatim kupite još jedan Chevrolet.
A kada ste u nedoumici, kupite Chevrolet druge boje.
Ponekad se činilo kao da možda 85 odsto automobila oko nas nosi isti znak. Nikada nisam sproveo naučno istraživanje, ali posle dve nedelje u Samarkandu zaista bih se iznenadio da saznam da Chevrolet nema sopstveno ministarstvo.
Postojao je još jedan lokalni proizvod za koji nikakva statistička provera nije bila potrebna.
Hleb.
Uzbekistanski hleb je fenomenalan.
Ne zanimljiv. Nešto što vredi probati. Ne baš dobar za lokalni hleb.
Fenomenalan.
Svež, okrugao, predivno pečen i opasno lak za jelo čak i kada apsolutno nemate razloga da budete gladni. Od svega što bi Uzbekistan mogao agresivnije da izvozi u Evropu, hleb bih bez problema stavio veoma visoko na listu.
Dan odmora pružio je organizatorima priliku da učesnicima pokažu nešto što prevazilazi hotele, šahovske table i autobuse za prevoz, pa su pripremili ambiciozan kulturni program.
Plan obilaska obuhvatao je Večni grad, turističko selo Konigil i kompleks Šahi Zinda, mauzolej Amira Timura, a na kraju i trg Registan sa večernjim laserskim šouom.
Drugim rečima, nekoliko vekova uzbekistanske istorije sabijeno u jedno popodne.
Možda je to bilo previše optimistično.
Saobraćaj u centralnom Samarkandu imao je sopstveno mišljenje o našem rasporedu.
Ipak, program je učesnicima pružio odličan uvod u izuzetnu raznovrsnost grada: od namerno uglađene i teatralne atmosfere modernog Večnog grada, preko tradicionalnih zanata u Konigilu, pa sve do istorijskih spomenika po kojima je Samarkand poznat.
A onda je tu Registan.
Postoje mesta koja na fotografijama izgledaju impresivno, a nekako deluju manja kada se konačno nađete ispred njih.
Registan nije jedan od njih.
Ogroman trg uokviruju tri monumentalne medrese — Ulug-begova, Šer-Dor i Tilja-Kari — prekrivene gotovo neverovatnom količinom plave, tirkizne i zlatne dekoracije. O njegovoj istoriji možete čitati, proučavati arhitekturu i unapred naučiti imena i datume, ali ništa od toga vas ne priprema u potpunosti za razmere ovog mesta kada zaista zakoračite na trg.
Izgrađen je da bi impresionirao.
Nekoliko vekova kasnije, još uvek to čini.
Možda je to bio i moj najjači opšti utisak o Samarkandu.
To nije grad koji se može lako opisati jednom rečju. On je istovremeno drevan i moderan, pažljivo obnovljen i pomalo haotičan, monumentalan i običan, skup na jednom mestu, a izuzetno pristupačan nekoliko ulica dalje.
I uprkos tome što je ugostio hiljade šahista, zvaničnika i posetilaca iz celog sveta, uglavnom je delovao mirno i bezbedno.
Kontrasti su svuda prisutni — između starog Samarkanda i ogromnog novog kompleksa Silk Road, između turističkih oblasti i svakodnevnih stambenih naselja, između veličanstvenih spomenika i saobraćajnih gužvi punih Chevroleta.
Nekako, sve to funkcioniše.
A nakon što smo većinu popodneva provodili okruženi šahovskim tablama, pravilnicima i velemajstorima, bilo je lepo podsetiti se da smo, kada nismo bili u sali za igru, zapravo boravili u jednom od najizuzetnijih gradova na drevnom Putu svile.
Iako, ako sam potpuno iskren, možda ću hleb pamtiti gotovo jednako lepo kao i Registan.
(Preneseno sa fejsbuka, prevedeno sa engleskog jezika)
(Nastaviće se)
(Stavljen nastavak 4)
