Blog Šah mat liste: Intervju Dmitrija Gordona s Viktorom Korčnojem

Viktor Korčnoj - u gostima kod Dmitrija Gordona (2012)

Dmitrij Gordon:
Dobro veče. Veoma sam srećan i počašćen što je legendarni Viktor Korčnoj, na moj poziv, danas doletio iz Švajcarske u Kijev. Sastajemo se ovdje, u Kijevu. Znam da su vaši roditelji rođeni u Ukrajini?

Viktor Korčnoj:
Da, moj otac je rođen u Melitopolju, a majka u Baštilju, gdje sam danas i sletio.

Dmitrij Gordon:
Znam i da ste u djetinjstvu odlično razumjeli ukrajinski jezik?

Viktor Korčnoj:
Ne sasvim. Ne znam tačno kako se to desilo, ali imao sam poljske rođake, i do početka rata između Njemačke i Sovjetskog Saveza slobodno sam govorio poljski.

Dmitrij Gordon:
A šta se dogodilo tokom rata?

Viktor Korčnoj:
Desilo se to da su svi oni umrli od gladi. Ja sam ih na sankama vozio na Volkovsko groblje. Tako sam izgubio mogućnost da s nekim razgovaram na poljskom i zaboravio sam jezik.

Dmitrij Gordon:
Znam da su vam se roditelji razveli ubrzo nakon vašeg rođenja i da ste ostali da živite s ocem?

Viktor Korčnoj:
Da, ali otac je otišao na front i poginuo tamo. Odrastao sam kod maćehe.

Dmitrij Gordon:
A gdje je bila vaša majka?

Viktor Korčnoj:
Majka se nekoliko puta razvodila od oca, i na kraju konačno. Uvijek se žalila da nema dovoljno novca da me izdržava, pa me davala drugima da me čuvaju. A onda bi se u njoj iznenada probudila majčinska osjećanja i tražila me nazad. Čini mi se da su me tada „mijenjali“ za šestočlanu baštu – tako se pričalo.

Dmitrij Gordon:
I gdje ste se tada nalazili kad je počeo rat?

Viktor Korčnoj:
Kad je rat počeo, otac je procijenio situaciju i odlučio da me pošalje u evakuaciju. Tada su mnoge škole i ustanove slali negdje u Srednju Aziju, i ja sam otišao tamo sa školom.

Dmitrij Gordon:
A vaša majka?

Viktor Korčnoj:
Ona se ni s kim nije posavjetovala. Čula je da se tamo, u evakuaciji, dešavaju ozbiljne stvari, da ima bombardovanja, i došla je. Uzela me odande i vratila u već opkoljeni Lenjingrad.

Dmitrij Gordon:
Dakle, vi ste proveli svih 900 dana blokade u Lenjingradu. Slikar Ilja Glazunov mi je pričao o užasima tog vremena – izgubio je sve rođake i plakao dok je o tome govorio. I pisac Danil Granin mi je mnogo pričao o blokadi. Recite, jeste li i vi imali tako strašno djetinjstvo tokom blokade kao i drugi?

Viktor Korčnoj:
Pa, već sam vam rekao – ja sam sahranjivao svoje rođake, vozio ih na groblje. Naravno, bilo je teško. Imao sam jedanaest godina. Hodao sam po vodu na Nevu, otprilike kilometar. Bilo je teško i opasno, jer su ulice stalno granatirali. Glad je bila strašna. Moji poljski rođaci su umrli od gladi.

Ali sjećam se i toga da mi je otac, kad je odlazio na front, slučajno ostavio i svoju prehrambenu karticu. Moja maćeha je radila u jednoj od dvije konditorske fabrike u gradu i s vremena na vrijeme uspijevala je da mi donese komadić čokolade…

Da, sjećam se – maćeha je povremeno uspijevala da me odvede u fabriku gdje je radila i da me nahrani. Tamo je bilo čokolade, i to mi je tada bilo pravo bogatstvo. Ali usprkos svemu, negdje u drugoj polovini druge godine rata završio sam u bolnici za distrofike.

Kasnije je postalo lakše. Nakon rata završio sam Lenjingradski državni univerzitet, na istorijskom fakultetu.

Dmitrij Gordon:
Ali, na kraju, niste postali istoričar.

Viktor Korčnoj:
Da, tako je.

Dmitrij Gordon:
Hajde da nabrojimo ko ste zapravo postali: četvorostruki šampion Sovjetskog Saveza u šahu, petostruki šampion Evrope, šestostruki pobjednik šahovske olimpijade u sastavu sovjetske reprezentacije, pobjednik oko stotinu međunarodnih turnira i, konačno, dvostruki kandidat za svjetsku titulu – 1978. i 1981. godine. Impresivna lista!

Viktor Korčnoj:
Da. I da dodam – igrao sam meč s Karpovom. On je tada razmišljao o mogućnosti da zaigra protiv Fišera, ali do toga nikad nije došlo. Moglo bi se reći da sam bio i trostruki kandidat za svjetsku titulu.

Dmitrij Gordon:
U Sovjetskom Savezu, šah je tada bio i politika, zar ne?

Viktor Korčnoj:
Da, naravno. Zato, kad se završio moj meč s Karpovom na Filipinima 1978. godine, napisao sam knjigu koju sam nazvao Antišah. Objavljena je na mnogim jezicima. „Antišah“ je značio – protiv sovjetskog sistema, jer je sovjetska vlast pravila politiku od svega, pa i od šahovske borbe.

Dmitrij Gordon:
Kao i mnogi velemajstori tog vremena, bili ste član Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Ali razlikovali ste se od drugih – bili ste vrlo otvoreni, direktni, imali ste izražen osjećaj za pravdu. To vam sigurno nije pomoglo, naprotiv, vjerovatno vam je odmoglo. Kada ste prvi put osjetili da vam je u Sovjetskom Savezu loše?

Viktor Korčnoj:
To je istina. Taj osjećaj sam prvi put imao 1975. godine. Tada je reprezentacija Sovjetskog Saveza igrala u Zapadnoj Njemačkoj na Evropskom ekipnom prvenstvu. Poslije turnira velemajstori su odlazili po raznim gradovima da zarade nešto novca. Ja sam zajedno s velemajstorom Jefimom Gellerom otišao u jedan mali grad.

Tamo nas je dočekao čovjek koji je govorio ruski. Pitao sam ga kako to da zna naš jezik, a on je rekao da ga je naučio slušajući radio. Razgovarali smo prijatno, popili čaj. On je zatim izgovorio nekoliko riječi na engleskom – Geller nije znao engleski, nije reagovao. Onda se obratio meni i na engleskom mi predložio da ostanem u Njemačkoj. Obećao je pomoć.

To je bila 1965. godina. Ja sam tada taj prijedlog ljubazno odbio.

Znači, tada još niste bili spremni?

Viktor Korčnoj:
Da, nisam bio spreman. Da bi se napravio takav korak, moraš sazreti. Tada nisam bio spreman.

Dmitrij Gordon:
Ali u to vrijeme vam je, generalno, bilo dobro u Sovjetskom Savezu?

Viktor Korčnoj:
Pa, u poređenju s drugima – da, nije mi bilo loše. Mada, naravno, KGB je skupljao dosijee o svima nama, pa i o meni. Sjećam se jedne situacije iz 1965. godine: dogovorio sam se s jednom Njemicom ruskog porijekla da idemo u bioskop. Iako do tog izlaska nikad nije došlo, to je već bilo zabilježeno u KGB-u – „Korčnoj je pozvao strankinju“.

Dmitrij Gordon:
A bila je lijepa?

Viktor Korčnoj:
Da, bila je. (smijeh)
Kasnije, recimo 1966. godine, igrao sam turnir u Kirovu. Igrali smo u hotelu, a pored je bilo kazino. Nakon što sam izgubio partiju, otišao sam u kazino da se malo opustim i tamo sam, naravno, izgubio nešto novca. To je takođe završilo u mom dosijeu – „igrao u kazinu“.

Znate, to su sitnice koje su se gomilale. Velike šahiste zbog toga nisu dirali, ali za mene su govorili: „Eto, taj Korčnoj, još se i ne zna koje je nacionalnosti, a dozvoljava sebi svašta!“ Tako se postepeno stvarala slika o meni.

Dmitrij Gordon:
Znam da je u Sovjetskom Savezu počela prava kampanja protiv vas. Jedan od onih koji su to, navodno, organizovali bio je i svjetski prvak Tigran Petrosjan. Koji je bio razlog – lična netrpeljivost?

Viktor Korčnoj:
Pa, teško je reći tačno. Razlog sukoba s Petrosjanom bio je, zapravo, vrlo konkretan. Igrali smo meč u Odesi. Zgrada u kojoj smo igrali bila je nova, ali sto za partiju bio je grubo sklepan. Imao sam naviku da u napetim situacijama oslonim nogu na prečku stola. Petrosjanu to nije odgovaralo.

Jednom sam ga zamolio da se ponaša tiše, ali on nije prestajao. Kasnije je napisao žalbu sudijskom odboru – tvrdio je da sam mu ometao igru.

Dmitrij Gordon:
Čak je pisao da ste ga udarali nogama ispod stola?

Viktor Korčnoj:
Da, upravo to je napisao! I tako je to trajalo do samog kraja meča – igrali smo do četiri pobjede. Ja sam već vodio 2:0 i bio pred trećom pobjedom, kad je on počeo da udara nogom o pod. Tada sam otišao da se žalim sudiji, ali sudija je samo slegnuo ramenima – „šta ja tu mogu“.

Na kraju sam ga ipak pobijedio, ali Petrosjan je odbio da nastavi meč. Napisao je pismo Centralnom komitetu KPSS-a, pa čak i predsjedniku FIDE. Tvrdio je da sam ga „vrijeđao“. Tako je meč završio.

Poslije toga, u raznim komitetima počela su se voditi razna „razmatranja“ mog ponašanja. Petrosjan je, s druge strane, glumio da se ništa nije desilo, a kad smo igrali za istu reprezentaciju, on je ubrzo tražio da me zamijene.

Dmitrij Gordon:
Dakle, prijateljstva više nije bilo?

Viktor Korčnoj:
Ne, prijateljstvo je trajalo kratko. A znate, ja sam mu jednom, prije njegovog meča sa Spaskim, rekao otvoreno u lice: „Izgubićeš.“ Nisam mogao da glumim.

Kasnije, kad se pripremao za meč s američkim velemajstorom Robertom Byrn-om, htio je da me uzme u svoj tim, ali bez ikakve naknade – samo da mu pomažem „za čast domovine“. Pitao sam ga: „Zar misliš da ću, kao kandidat za svjetsku titulu, ići s tobom da ti budem sekundant?“ Naravno, odbio sam. To mu je bila još jedna uvreda.

Sve se to, naravno, prenosilo dalje. Ljudi su govorili da sam „težak“, da sam „neposlušan“. A istina je da sam samo govorio ono što mislim.

U 1976. godini u Sovjetskom Savezu odjeknula je prava informativna bomba: slavni velemajstor Viktor Korčnoj nije se vratio s turnira u Amsterdamu — odlučio sam da ostanem na Zapadu, u Švajcarskoj. Tako sam postao „nepovratnik“, čovjek koji je izazvao sovjetski sistem.

Dmitrij Gordon:
Vaš meč s Karpovom 1974. godine u Moskvi bio je, kako ste kasnije rekli, održan u prilično sumnjivim uslovima?

Viktor Korčnoj:
Da, sve je bilo „razvodnjeno“. U Sovjetskom Savezu je bilo jasno: svi treba da pomažu Karpovu. A ako bi neko pokušao pomoći meni – bio bi kažnjen, izopšten, ili jednostavno ne bi više bio poslat na turnire na Zapad.

Dmitrij Gordon:
Zašto?

Viktor Korčnoj:
Zato što sam ja bio „neposlušan“. KGB je to tako zvao – „nepokoran sovjetski čovjek“. Karpov je, s druge strane, bio idealan za sistem: disciplinovan, „stopostotno Rus“, lojalan.

A ja? Kod mene su uvijek govorili – „ko zna koje je on nacionalnosti“. Nisam imao tipičan izgled Rusa, nisam se pozivao na porijeklo. Nisam bio ni iz privilegovane porodice – moj otac je bio radnik, majka takođe. Ali nisam se ponašao „kako treba“.

Pitali bi me, recimo, koji mi je omiljeni film. Ja bih odgovorio: „‘Kabinet doktora Kaligarija’“. A oni bi me gledali i govorili: „Trebao si reći ‘Oslobođenje’!“ (smijeh)

Tako je to išlo. Karpov je, naravno, bio mlađi od mene dvadeset godina, perspektivniji. Sistem je htio novog heroja, mladog, poslušnog.

Kad smo igrali meč, atmosfera je bila takva da su šahisti koji bi se usudili da se pozdrave sa mnom ili mojom ženom — poslije toga više nisu pozivani na turnire.

Evo primjer: David Bronštajn, moj prijatelj. Pomagao mi je u pripremi, zajedno smo radili u predgrađu Lenjingrada. Rekao sam mu: „Hajde da te zvanično imenujemo za mog glavnog trenera.“
Ali on je tada radio u novinama Izvestija, bio je urednik šahovskog odjeljka. Kad su vlasti saznale da mi pomaže, odmah su ga kaznile — oduzeli su mu rubriku i zabranili mu da se pojavljuje dva mjeseca.

Dmitrij Gordon:
I pored svega, vi ste ga ipak pobijedili u jednoj partiji u 19 poteza?

Viktor Korčnoj:
Da, ta partija je postala poznata. Neko mi je čak poslao i kratak epigram o njoj – šalu, kao čestitku.

Na kraju meča, Karpov je dobio „pohvale“ za volju za pobjedom, za „političku zrelost“. A ja sam tada, sjedeći na zatvaranju meča, sebi rekao: „Gotovo je. Ja odlazim.“

To je bio decembar 1974. godine. Već tada sam znao da ću otići iz Sovjetskog Saveza.

Kasnije, nakon meča s Karpovom, pozvali su me u Moskvu „na razgovor“. Htjeli su da mi pokažu koliko su moćni. Umjesto da odem, ja sam odlučio da legnem u bolnicu.

Dmitrij Gordon:
Zbog čega?

Viktor Korčnoj:
Navodno zbog „čira na želucu“. Ali čira, naravno, nije bilo. To je bio samo izgovor da izbjegnem put.

Kasnije, moj sin, koji je želio da mi se pridruži na Zapadu, poslužio se istim trikom – i on je „završio u bolnici s čirem“.

Viktor Korčnoj:
U tim sovjetskim „odgovarajućim organizacijama“ čak su čuvali fotografije na kojima sam „navodno bolestan“. Takva je bila ta zemlja — sve je bilo lažno, formalno, pod kontrolom.

Evo vam jedan primjer iz mog privatnog života. Imao sam psa — kraljevsku pudlu. Taj pas je ponekad imao štence. Kad sam otišao, moja žena je imala finansijskih problema, pa je jednog šteneta prodala jednoj ženi po imenu Liza Ljuton. Nakon nedjelju dana, ta žena dolazi nazad i kaže: „Uzmite svog psa nazad, ne želimo imati nikakve veze s neprijateljem naroda!“
Zamislite — čak ni psa nisu htjeli zadržati jer je bio „povezan s Viktorom Korčnojem“.

Dmitrij Gordon:
Vi ste tada svjesno odlučili da prkosite sovjetskom sistemu. To je zahtijevalo veliku hrabrost. Bili ste hrabar čovjek?

Viktor Korčnoj:
To me pitanje često pitaju, i uvijek kažem — ne, nisam bio hrabar, bio sam očajan. To su različite stvari.
Nekad očajanje da čovjeku snagu koju hrabrost ne može dati.

Dmitrij Gordon:
Niste sebe smatrali disidentom?

Viktor Korčnoj:
Ne. Nikad. Ja sam rekao: „Boreći se protiv SSSR-a, borio sam se za sebe.“
Da, znao sam da mi od tada prijeti opasnost. Mogli su mi namjestiti šta god su htjeli. Mogao sam nastradati, nestati. Sve mi je to bilo jasno.

Kad se završio moj meč s Karpovom na Filipinima, mnogo godina kasnije, Mihail Talj mi je rekao nešto što me zaprepastilo. Bilo je to 1990. godine, tokom Olimpijade u Novom Sadu. Prišao mi je i rekao: „Znaš, mi smo se tada jako bojali da ne pobijediš. Jer da si pobijedio ti, i nas bi mogli fizički ukloniti.“
Zamislite, on mi je to rekao otvoreno, s tugom u glasu. On je tada već bio teško bolestan, tražio mir i pokajanje.

I ja mu vjerujem. Jer zaista, kad smo odlazili s Filipina, osjetio sam da nas ti ljudi oko Ferdinanda Markosa gledaju čudno. Bila je to napeta atmosfera — kao da samo čekaju naredbu.

Dmitrij Gordon:
Kada ste ostali u Švajcarskoj, sovjetski velemajstori, prvaci svijeta i slavna imena potpisali su zajedničko pismo osude protiv vas. Jedini koji ga nije potpisao bio je šestostruki svjetski prvak Mihail Botvinik. Zašto?

Viktor Korčnoj:
Zato što Botvinik nije želio biti kao svi. I tačno je — on, Boris Spaski, David Bronštajn i Iivo Nei nisu potpisali.
Spaski je tada već bio u Francuskoj, pa mu je bilo svejedno. Ali ostali su zbog toga ispaštali.

Botvinik, na primjer, još od najranijih dana nikada nije potpisivao kolektivna pisma. To je bilo poznato i čak je, kažu, Staljin lično znao da „Botvinik ne potpisuje“. I prihvatao je to. Ipak, zbog toga ga desetak godina nisu puštali da ide preko granice.

David Bronštajn takođe nije potpisao. A znate zašto? Zato što je već bio podnio zahtjev za iseljenje u Izrael. Zbog toga je dobio dodatnih sedam godina čekanja.

Treba ogromna građanska snaga da ne potpišeš tako nešto u tom sistemu.

Dmitrij Gordon:
Po vašem mišljenju, bili su nesrećni ljudi?

Viktor Korčnoj:
Da, duboko nesrećni. Ti veliki šahisti, prvaci svijeta, pobjednici bezbrojnih turnira – svi su bili robovi sistema.
Imali su neke privilegije – putovanja, poneki dolar – ali su morali živjeti po pravilima koja su im drugi propisivali.

Možete samo zamisliti šta im je Partija naredila nakon mog „nepovratka“.

Dmitrij Gordon:
Kako su se prema vama ponašali vaši bivši kolege, prijatelji s kojima ste putovali, igrali, pili, razgovarali?

Viktor Korčnoj:
Neki su me potpuno ignorisali. Recimo, Mihail Talj mi je kasnije rekao: „Da si pobijedio na Filipinima, ukinuli bi šah u Sovjetskom Savezu!“
Zvuči kao šala, ali nije. U toj zemlji, ako nešto nije išlo po planu – to bi se jednostavno zabranilo.

Na turnirima poslije mog odlaska bilo je jasno: mnogi su potpisali pismo jer su morali. Ali kad bi me sreli, nisu se usuđivali ni da mi pruže ruku.

Sjećam se, 1978. godine, došao sam na Olimpijadu u Buenos Ajres, direktno s Filipina. Oko mene stotine šahista iz svih zemalja. Neki bi me pogledali, pa skrenuli pogled. Rusi su prolazili pored mene kao da ne postojim. Samo bi mi, možda, neka devojka iz daleka namignula – potajno, krišom.

Jedini koji su otvoreno razgovarali sa mnom bili su Rumuni. Iako ih nisam posebno volio, moram priznati da su tada pokazali hrabrost. Na njih sovjetska vlast nije mogla tako lako da pritisne.

Dmitrij Gordon:
Kada ste otišli, vaša porodica je ostala u Sovjetskom Savezu. Vaša supruga i sin Igor su podnijeli zahtjev da se isele u Izrael, ali su odbijeni. Vašem sinu su rekli da prvo mora da odsluži vojni rok. On je to odbio i zato je osuđen na dvije i po godine zatvora. Glas Amerike je tada svakodnevno izvještavao o tome. Šta ste osjećali, znajući da vam sin sjedi u zatvoru, a supruga ne može doći k vama?

Viktor Korčnoj:
Bilo mi je strašno. Imao sam neke prijatelje, ljudi koji su i sami pobjegli sa Istoka. Govorili su mi: „To nije važno, važno je da si ti slobodan.“
Ali kako da ne bude važno? To je bio moj sin. Moja porodica.

Pokušavao sam iz petnih žila da nađem ljude koji bi mogli da utiču na sovjetske vlasti i pomognu mojoj porodici. Ali takve ljude nisam vidio u Evropi. Takvi su bili u Americi.
Mogu reći da su najrazumljiviji i najosjetljiviji prema suštini sovjetske politike i načinu razmišljanja bili — ne svi, ali neki — Amerikanci. Bio sam iznenađen, jer su to bili ljudi visoke profesije, veoma obrazovani.

Kad sam pokušavao da razgovaram s drugima, jednostavno me nisu razumjeli. Nisu mogli da pojme kako život u SSSR-u zaista izgleda.

Dmitrij Gordon:
Da li ste pisali pismo Brežnjevu?

Viktor Korčnoj:
Ne, nisam mu pisao.
Ali, postoji nešto drugo. Napisao sam knjigu Antišah i onda sam poslao pismo Karpovu. Napisao sam mu da, ako on pomogne da moja porodica dobije dozvolu za izlazak iz SSSR-a, ja neću objaviti tu knjigu — a u njoj ima dovoljno antisovjetskog materijala.

To pismo sam poslao njemu, a kopiju i tadašnjem vođstvu — tada Brežnjev više nije bio živ, već je bio Černjenko. Poslao sam ga s povratnicom, i oni su ga primili.
Kasnije su čak stizali i odgovori — naravno, birokratski — kao da se ne obraća pažnja na mene, itd.

Želim da kažem nešto. Kad se Sovjetski Savez počeo raspadati, kupio sam neke dokumente iz KGB-a.
Nisu to bile direktne tajne, ali bile su interesantne — papiri iz partijskog arhiva. Koštali su 200 dolara, dakle dostupni čak i nekom prosječnom čovjeku.

Među tim dokumentima bio je i moj slučaj — pominjalo se moje pismo, ali i mnogo toga drugog. Na primjer, jedan izvod iz zapisnika u kojem se raspravlja o tome da dr. Eve (Holanđanin Maks Eve, bivši svjetski prvak i tada predsjednik FIDE) „ne postupa kako treba“ i da ga treba smijeniti.
Poslao sam te papire Volođi.

Dmitrij Gordon:
Da li je tačno da ste, da biste spasili svoju porodicu, tražili pomoć čak i od američke mafije?

Viktor Korčnoj:
Nije to bila američka, već ruska mafija u Americi. Imao sam neka poznanstva s ljudima iz tog „lijevog svijeta“.
I jednog dana, našao sam se s čovjekom koji je bio vođa njujorške mafije. Bio je okružen s dva tjelohranitelja. Razgovarali smo. To je bio vrlo dobar razgovor.

Rekli su mi: „Ne vjerujemo baš da možemo nešto da postignemo, ali pokušaćemo.“

I zaista — dvije godine kasnije, moju porodicu su pustili da dođe.
A onda mi je stiglo pismo — od njih. Pisalo je da se moramo naći. Ispostavilo se da žele ozbiljan novac.

Mislim da su tražili više od 40.000 dolara.
Rekao sam da imam samo šest hiljada u gotovini. Nisam im uspio ni dati ček.
Oni su me „očistili“ do gole kože — uzeli su mi hiljadu dolara koje sam imao kod sebe. Kad sam htio da im napišem ček na šest hiljada — odbili su.

Tako je to bilo. I to je kraj.
A čovjeka s kojim sam prvi put razgovarao — njega tada već nije bilo. Neko drugi je preuzeo njegovo mjesto. U mafiji je to tako.

Šta sam mogao? Uradio sam sve što sam mogao.