7. avgust 2025.
Karolina Mellen - Da li je to što živite u Španiji sticaj okolnosti ili je Španija po vašem mišljenju zemlju u kojoj se može dobro živeti?
Ljubomir Ljubojević –Pa na neki način je sticaj okolnosti ipak, zato što zahvaljujući šahu sam dospeo u Španiju. Daleke 1971. godine, januara, meseca, sećam se da sam prvi put upoznao tu zemlju. Još je bio tada Franko živ, kada sam ovaj prvi put upoznao tu zemlju. Bila su vremena kada je bilo teško uspostaviti diplomatske odnose između Jugoslavije i Španije u to vreme i sećam se da sam bio čak i malo uplašen kad sam trebao da idem na taj šahovski turnir u Malagu, 1971. godine, januara, meseca. Međutim, po samom dolasku u tu zemlju, ja sam prijatno bio iznenađen neverovatnom sličnošću mentaliteta ljudi, da tako kažem mediteranskog mentaliteta, ljudi koji su vrlo topli, gostoprimljivi, imaju nečeg zajedničkog sa nama, čak nam i liče dosta, možda su samo rastom manji od nas, ali su vrlo temperamentni, imaju načina da sklope bar poznanstvo, tako da kažem, pošto u prijateljstvo neću da ulazim nešto dublje, vrlo brzo se nametnu zapravo svojom neposrednošću. Kada sam shvatio da je takav mentalitet nešto što me činilo da se osećam dobro. Čovek obično u tim godinama, kada je mlad, on ne zna zbog čega se neke stvari događaju, ali se one događaju, tako i tako. I onda nije svestan kakve će njegove reakcije biti, već sve prima da se tako izrazim, vrlo spontano i vrlo pristrasno, zato što imam utisak da u tim situacijama, onako kako se osećaš, tako ti diktiraju, šta ja znam, ti unutrašnji impulsi, unutrašnje osjećanje. I meni se tako dogodilo da sam išao na turnir koji je trajao dve nedelje, a ostao sam tri i po meseca, te prve godine i prvi put.
I onda sam shvatio, odjedanput sam imao, neverojatno da se toga dobro osjećam, da sam imao intuiciju, da ću za tu zemlju biti nekako vezan, ceo život. To je vrlo čudno, zato što smo slušali mnoge priče, čitali smo u mnogim knjigama i tako dalje, međutim, pravih informacija o toj zemlji, onda kada smo čitali udžbenike u školi, bar u mojoj generaciji, nije se znalo zbog različitosti političkih sistema koji su vladali tamo. I onda je bilo sasvim logično da moje iznenađenje bude veliko, kada sam ishvatio se tamo jako dobro osećam, iako je politički režim bio drugačiji, naučili su me da nije dobar. Prema tome, mislim da ljudi čine ono što je osnovno u jednoj zemlji, ne bih rekao ni da je politika čini i tako dalje. Ljudi su sami nosioci svega onoga što treba da bude karakteristika svakog prostora. I tako je od tih prvih dana…Stekao sam veliki broj prijatelja sa kojima sam i danas jako dobar. Upoznao sam veliki broj ljudi koji su tamo imali određene, da kažem, kulturne pozicije, književnika, puno pevača, raznih i tako dalje, koji su ujedno voleli šah i to je bio neki most koji smo mogli da se približimo. Razgovarali smo i o španskom građanskom ratu, toga sam dobro sećam, razgovarali smo i o politici u to vreme.
Razgovarali smo o mnogim stvarima. Naravno da sam bio mladi, dosta neiskusan, tako da ne verujem da sam bio u stanju da vodim neke dublje razgovore tada, ali sam skupljao informacije, ono što su mi je govorili i znao sam da su bile dragocene te informacije, jer su se posle u daljem toku života pokazale kao vrlo važne, rekao bih, istinite, čak za razvoj na našem Balkanu ovde.
Karolina Mellen -Obzirom na to da ste vi proputali ceo svet, da li postoji neka druga zemlja u kojoj biste isto mogli da živite?
Ljubomir Ljubojević –Ja sam oduvek strašno voleo Daleki istok. Ne znam da li je to zbog neke misterije koja vlada na Dalekom istoku, odnosno za nas -pošto nam je sve nepoznato, ljudi drugačije izgledaju i tako. Ali Daleki istok je u meni proizvodio jedno specijalno osećanje, a to je da Daleki istok poseduje jednu vrstu specijalnog duševnog mira. Ja se sećam kad sam se prvi put upoznao sa Dalekim istokom 1983. godine, dobio sam utisak kada sam se vraćao u Evropu, kako je Evropa u stvari vrlo hladna, nekako tužna. Imao sam utisak kao da nešto u meni samo plače zbog toga što sam se vraćao za Dalekog istoka. Ali tamo je život drugačiji, tamo su velike razlike, recimo da kažem socijalne. Postoji puno bogatih i siromašnih, ali u jedno sam sam siguran: ljudi tamo, imam utisak, možda objektivno se ne rađuju srećni, ali sam siguran da umiru srećni. To je već jedan veliki napredak u samom kvalitetu života. Ljudi ne žive možda pod onim standardima kojima bi zapadna civilizacija, odnosno evropska civilizacija, trebala da ih svrsta. Oni žive pod vedrim nebom, kupaju se na kiši, imaju dovoljno hrane na drveću, zato je što je takva klima. A mi mislimo da je standard života, ako budemo imali dobar stan, koji je zagrejan, za naše uslove jeste, ali za njih nisu. Trebali bi da važe sasvim drugi parametri.
Znači treba gledati ljude onako kako se oni osećaju ono što u stvari daju životu i što od života uzimaju. Zato je, u principu sam strašno voleo Daleki istok. I jako sam voleo Japan, jedna od retkih zemalja koja je prouzrokovala iz, verovatno zbog visokog stupnja civilizacije, ali i zbog toga što nosi u sebi jednu strašnu tradiciju koja se provlači kroz svakodnevni život tog naroda. Mislim, tih godine Japan nije bila toliko jaka ekonomska sila, tako da kažem. Ja se sećam, Japan je tek osamdeset I nekih godina postao pravi, napravio ekonomski bum koji je danas maltene svrstavao najbogatiju zemlju sveta. Ali tih tih godina nije bio takav. Japan je bio kontroverzan, nije se znalo kojom će linijom ići.
Postojao je veliki otpor u unutrašnjosti zemlje za, da se tako kažem, život poistoveti sa zapadnom civilizacijom. Mnogi su se tome opirali, želeći da se očuvaju svoje tradicije. Drugi su opet bili za to da se Japan ne udaljava od sveta, nego da se približi, da se živi na način koji je bliži, da tako kažem, standardima zapadnevrpske civilizacije, uopšte mislim zapadne civilizacije, tako se razume. Međutim, njihove vrednosti su ostale, po meni, neprikosnovane. Bez obzira koliko su se približili u načinu odevanja, u načinu života, tako da kažem, mislim da su njihove tradicije i način razmišljanja, ostao nekako veran onome što su uvek, mislim, vekovima nosili.
To je taj njihov neki specijalan pečat njihovom duhovnom razvoju. I sam narod, bez obzira koliko poprimaju sazapada sve, mislim da će se baš zbog identiteta njihove nacija i svega zadržati u taj star način, pristupa.
Karolina Mellen-Šta mislite što se Španije tiče, meni se čini da su oni isto zadržali dosta svoga, a opet primili nešto od Evrope i da imaju fantastičan balans između toga da rade, da su, za razliku od nas, vredni, a opet imaju i volju za zabavom uopšte da se provode.
Ljubomir Ljubojević - Španija je specijalna zemlja, moram da kažem. Pirineji su odvojili Španiju od Evrope. Mnogo godina su imali i taj režim Frankov koji ih je isto na neki način odaljio od Evrope, zato što Evropa nije tolerisala te čvrste režime, vladala je diktatura, da se tako izrazim, ali bez obzira na sve to, da li se dogodilo ili ne, ipak Španija je specijalna zemlja.
Odvojena je bila Pirinejima, znači postala je neka barijera koja je sprečavala. U istoriji se to isto događalo, Španija je ratovala sa svim evropskim silama. Bila je I ujedinjena sa njima neki put i tako. Ali bio je jedan španski vladar koji je živeo početkom 16. veka, kada se Španija oslobodila arapske kolonizacije od 900 godina. To su bili kralji i kraljica koji su počeli propagiraju katoličanstvo, Izabella i Fernando, ali onda imali oni jednu ćerku koja je rodila posle sina i taj je bio vladar Karlos I, odnosno bio peti nemački, jer mu je otac bio Nemac.
Interesantno da je bio iz mešanog braka, ali se tamo negde sredinom 16. veka, ili 1570. i neke godine, on se borio na svim frontovima, Španija je tada bila velika kolonija sila, jedna od najjačijih u Evropi. On je tada jako dobro shvatio ko u Evropi predstavlja šta, njegova čuvena izreka je bila tada, rekao je ovako: Italijanima treba ostaviti da se bave muzikom, Francuzima da se bave ženama, Nemcima da se bave konjima, Britancima i Englezima da se bave mačevima, a Špancima treba ostaviti da se bave bogovima. Prema tome to je bio jedan vrlo interesantan čovek, ali je bio čovek koji je čak napao direktno Rim. Smatrao je da je on bolji katolik od samog pape u Rimu. I on se borio protiv toga da pokaže kako je takav.
Dobro, imao je svojih principa i svega, ali očigledno da je bio jako vispren i kad se malo pogledaju ovako, te nacije, otprilike uvijek je tako.
Karolina Mellen- Da, koliko su Španci religiozni sada stvarno?
Ljubomir Ljubojević- Ja mislim da su Španci religiozni, i ako bih rekao, možda da nisu religiozni. Oni su religiozni svaki za sebe. Oni svi veruju u nešto, imaju neku silu koja ih vuče. Da li će biti tradicija da će ići na mise nedeljne ili neće ići …ja mislim da to od manjeg značaja. Oni veruju u ono što veruju, i zato ako se gleda realno, recimo, Španija je bila velika kolonijalna sila. Ona je, ovaj, najviše pronala svoj jezik. Nije pronala toliko, ovaj, svoju želju za obogaćenjem. I čak se dogodilo, recimo, sledeće, da su Južnu Ameriku, kada je Kolumbo otkrio Ameriku, onda su španski kolonizatori pokorili i Srednju Ameriku, i Severnu, i Južnu. I mnogi od njih, koji su se našli, u prilici da se upoznaju sa novim civilizacijama, Aszteka, Maja, ovih, Inka i tako, oni su shvatili da te civilizacije imaju nečeg jako dobrog. I oni su se toliko stopili sa tim stanovništvom tamo. Neki su možda i pljačkali, pa su donosili, ali većina od njih je u stvari tamo ostala i oni su se, čak, u sledećim vekovima onda borili čak za nezavisnost tih…kao Španci su se borili protiv španske krune. Hoću reći, oni su bili ti konkvistadori, ali možda im nije bilo toliko važno da eksploatišu te zemlje. Imam više utisak da su hteli da prenesu tamo krst i da ostave pečat svog jezika. Tako kad se gledaju, recimo, daleki Filipini-čudno je da su Filipini toliko godina govorili španske, da su imali religiju i sve, a nemaju nikakve veze sa Španijom. Neki afričke zemlje isto tako. Tamo se govori španski jezik. Južna Amerika cela govori španski, osim Brazila. I srednja Amerika, svi osim Brazila.
Prema tome to nije čudno uopšte. A nisu u stvari ništa dobili. Imaju jako dobre veze sa svim tim delovima sveta. I mislim da je projekcija Španije, po nekom mom shvatanju, trebala biti mnogo više vezana za Južnu Ameriku, za Srednju Ameriku, za možda te zemlje sa kojima je jako vezana, kao što je britanski Commonwealth više vezan za svoj Commonwealth nego za Evropu, tako bih rekao. Španija treba biti mnogo više vezana za njih nego za samu Evropu. I ako znamo da su u Evropi ratovali Britanci protiv Francuza, Francuzi protiv Nemaca, Francuzi protiv Španaca, Španci protiv Britanaca, svi su međusobno ratovali. Ne verujem da će se te istorijske velike razlike koje su delile moći tako lako zaboraviti.
Pa i ako pratite malo razvoj u Evropskoj zajednici, videćete da su to nepremostive prepreke u mnogim drugim sferama, pitanjima, čak i kulturi. Da se ne prihvata ono za što je ostalo i tako dalje. Velika stvar da postoji tolerancija, da se to sve poštuje, da može da se prima ono što je dobro i da se minimize. Španija je tako da kažem imala nesreću ili sreću, ne znam šta je, da bude svim tim izolovana malo od tendencije evropske kulture.
Znam da je mladi svet željan da se približe Evropi, da primi od Evrope tendencije koje postoje, ali imam utisak da će to primanje nekako, da ih, neću da kažem, osiromaši, nego ima da otupi oštricu njihovog temperamenta i karaktera, kakvim su se uvek, mogu da kažem, ponosili sami. Želeli su da ostanu takvi, da ih niko ne menja. U Španiji postoje jake tradicije koje pokušavaju da zadrže kroz vekove tradicije svega.
Karoline Mellen- Porodice na primer, je,l’?
Ljubomir Ljubojević- Svega u principu, oni su tradicionalna zemlja. Ja sam dobio utisak, strašno vole način života kojim žive. Prihvataju neke promene i uticaje sa strane, ali su uvek zabrinuti ako neko hoće da im menja stil života. To oni baš ne vole tako nasilno.
Karoline Mellen- Pa koje?
Ljubomir Ljubojević-Pa ne znam, drugi način života. Oni vole svoju muziku, oni imaju svoj stil života. Ako ćete vi reći da u Španiji hoćete da večerate u 8 uveče, nećete naći ništa otvoreno. Morate da idete da večerate od polaa deset do 12, do jedan noću. Zbog toga što bliže su zapadu, život se odvija i sve ide nekako kasnije.
Ako ćete tražiti neki normalan doručak u Španiji, nećete ga nikad dobiti zbog toga jer nisu naučili s obzirom da kasno večeraju, onda pratično i ne doručkuju, samo piju kafu.
Tako to je drugi način života. Imaju oni svoje običaje, koje oni smatraju da propustiti jedan ručak, to je u stvari zlo. Mislim, za zdravlje, za sve. Oni imaju tu disciplinu rada. Imaju veliku kulturu, dobru kuhinju. Imaju svoju tradiciju koju ja smatram sa pravom žele da zaštite i sa pravom žele da očuvaju i ne samo to, nego da upoznaju čitav svet sa njom.
Karolina Mellen- Vaše mišljenje je da vas oni nikada ne bi prevarili ili iskoristili vaše neznanje kao stranca?
Ljubomir Ljubojević- Pa ne znam, mislim da toga ima svuda. Može se dogoditi I u Španiji. Ja se dobro sećam tih dana kada sam bio prvi put, prvog utiska. Ja se sećam da su ljudi ostavljali otvorene kuće, otvorene automobile. Meni su nikada nije dogodilo da su bih bilo što tamo ukrali, da su me čak prevarili. U početku nisam znao ni jezik, bilo mi jako teško da se sporazumevam. Nikada se nisam osećao tako, sasvim suprotno. Postojalo je to poštovanje prema onome.
Dok ne mogu da kažem, neću da nabrajam zemlje u kojima iskustva nisu bila, da tako kažem, toliko pozitivna. Zato mislim da zaslužuju to. Ima i tamo naravno svega, to je jasno, ali hoću reći u samom polazu da oni znaju jako dobro kada je neko u nevolji. I ne verujem da će ikada iskoristiti tu nevolju čoveka da naprave neki lični interes čak suprotno. Ja mislim da će priskočiti čoveku u nevolji i da će hteti da mu pomognu. U principu je tako. I to je jedna karakteristika koju bih rekao čak i za naš narod. Da imaju tu tendenciju. Ja se sećam kada su jurili ubicu turskog ambasadora kroz Pionirski park u Beogradu. Goloruki ljudi, tamo, pa su jednog ubili i tako. Mislim, to je dokaz jedne nacije koja, ustvari posjeduje nešto iskonsko u sebi.
Karolina Mellen- Ali da li ste primetili sada promene kod nas? Ne znam da li bi se to i sada desilo.
Ljubomir Ljubojević -Što ja znam? Ja imam utisak da su emocije ljudi ovde na Balkanu…da su takve emocije koje jako teško kontrolišu. One izlaze same po sebi napolje i u takvoj situaciji vrlo su lako zapaljivi i može se lako dogoditi da dođe do svega zahvaljujući baš toj nabijenosti mentaliteta došlo je do toga. Ja sam skoro siguran.
Mislim da bi se to dogodilo i danas kao što verujem uopšte. Ja vjerujem da ljudi sami po sebi imaju vrlo pozitivnu stranu na ovim prostorima. Da uopšte verujem da –pogotovo mediteranski čovek. Ja bih nekako ovojio Mediteranca od drugih…Nije čudo da su sve civilizacije nastale na Mediteranu zbog toga.
Karolina Mellen- Više puta sam čula od ljudi koji žive u inostranstvu da je prve tri godine potrebno samo raditi da bi se došlo do neke pozitivne nule. Da li je možda vaše iskustvo bilo drugačije obzirom na vašu profesiju?
Ljubomir Ljubojević- Ne, ja mislim da sam bio u velikoj pozitivi od početka, pa posle dolazim na tu nulu o kojoj se govori o nekoj ravnoteži se radi. Mislim da je moj utisak bio mnogo pozitivniji od samog početka nego posle kad se počinje da upoznaje život, da se upoznaju pravi problemi društva i svega onoga. Onda sam shvatio da je mnogo lakše kad čovjek ne zna nego kad zna. Jer kada čovjek ne zna, onda nije strašno. Onda u stvari zapostavlja mnoge činjenice, zapostavlja mnoge aspekte koji mogu strašno da utiču na njegovo raspoloženje, promenu njegovih rešenja, neke situacije. Ali kada se dogodi da čovjek upozna malo dublje sve, onda je ipak svako njegovo razmišljanje skroz uslovljeno timo što je on poznaje. Znači kad više zna. Kada čovjek zna više neku materiju u principu, odjedanput prosto počinje da se zabrinjava i shvata u stvari, što mu se horizonti više šire, on shvata da su horizonti toliko veliki da se oseća kao da ništa i ne zna. To se često događa.
Recimo mlađi čovek manje je opterećen zbog toga u principu i treba bude tako. Zašto? Da bi mogao da upija više. Onda sve se to širi i širi se taj vidokrug problema, uzgred. U svemu onome što može da bude pozitivno da je naučio više, da ima više iskustva. Možda sve, ali sa druge strane gubi se možda ta oštrina intuicije, oštrina osećanja, oštrina upijanja informacija onake kakve jesu. Jako je važno upiti informaciju kakva jeste u onom potpunom smislu bez ikakve interpretacije tvoje da li ti se sviđa, ili ti se ne sviđa, nego prosto upiti kakva jeste i snimati je u sebi neko vreme da bi mogla se transformiše u ono što vi želite da prihvatite od nje.
Karolina Mellen- Iz razgovora sa vama stičem utisak da imate veliko opšte obrazovanje. Koliko je to karakteristika uopšte za šahiste?
Ljubomir Ljubojević- Ne znam, ja nemam ne bih rekao da je tako. Šahisti su specifična profesija. Mislim ljudi, čak bi se više reklo zatvoreni nego otvoreni.
Karolina Mellen- Da, pomalo čudaci.
Ljubomir Ljubojević- Pa zato što razgovaraju sa svojim figurama, sa svojom tablom koji predstavlja jedan određeni svet i na neki način uspostavlja zakone u tom svetu i ti zakoni su dosta čisti, dosta iskreni, neiskvareni. I ti zakoni može se reći da su ono što sve ljude koji ne znaju o šahu a upoznaju ga da ih i privlači tome. Jer vide veliku vrstu čistoće koja je, kako bih rekao, nezainteresovana. Ne postoji nikakva opipljiva mera da se kaže da postoji neki interes u šahu. Ne, to je čisti osećaj istine, osećaj onoga što čovjek želi da...
Karolina Mellen - A koje su negativne strane te profesije?
Ljubomir Ljubojević - Svaka profesija ima svoju deformaciju. Svaka profesija, kada se čovjek njom bavi, dovodi do određene vrste deformacije. Svaka deformacija je negativna po meni. Deformacija kičme, ako se mnogo sedi. Deformacija vrste razmišljanja. Deformacija je jedna kod šahista jer čitav svet gledaju kroz neke zakone šaha. Oni gledaju kroz čistije zakone. Neki put se čude, kako je moguće da neka stvar dogodi i da bude tako ili se bore možda za pravdu, znajući da u šahu postoji neka vrsta pravde. Ali, mislim, da deformacija postoji. Onda je vrlo teško da se čovek otrgne autokritičnosti, objektivnost u svemu tome, zato što radi se puno puta jer se bori sa protivnikom. Želi da dokaže da je on više u pravu nego njegov protivnik. To je borba nekih ideja, borba ličnosti, karaktera u krajnjem slučaju. Prema tom onaj koji to ne uspe da dokaže, a pati od velike ambicije da to uradi, onda to ga strašno boli, to mu smeta i onda, verovatno, postepeno, posle određenog groja godina, posle velike frustracije, ako velika ambicija ne dođe do svoga cilja - na kraju onda u tim ličnostima verovatno da postoje neke vrste kočnica koje će ga, koje će ga možda načiniti takvim da ga ljudi drugačije gledaju. Da ga ne prihvataju takvim, odnosno, verovatno će se posle određenog vremena takva ličnost osjećati neprirodnom, i što je, apsolutno normalno i realno za sve zakone psihologije.
Karolina Mellen – Obzirom da imate sina od 10-11 godina, da li se on možda interesuje za šah, i da li biste vi njemu predložili da se bavi tom profesijom?
Ljubomir Ljubojević- Pa mislim da u principu decu ne treba siliti da rade ono zašto ne pokazuju interesovanje. Dati im opštu kulturu, dati im ono osnovno što treba. Mislim da je to u redu, ali ne bih rekao da ih treba siliti. To s ozirom da moj sin ne pokazuje nekakvo interesovanje, onda ga treba ga pustiti da ide svojim putem. Svaki čovjek i dete je ličnost za sebe. Imaju svoje tendencije, imaju svoje kriterijume po kojima se vode u životu. Prema tome, ne bih rekao da je važno terati bilo koga da radi nešto, da radi nešto protiv njihove volje u tom smislu. Treba im dati odruđeno vrstu, naravno, discipline, načina mogućnosti da sami pronađu sebe ako mogu, dati jednu disciplinu rada, da imaju poverenje u sebe, da imaju poverenje u druge ljude i tako dalje. Ali je jako važno da što pre pronađu sebe. Mislim da je to osnovna karakteristika razvoja čovjeka. Da mora pronađe sebe i da bude ono što jeste.
Karolina Mellen- Zanimljivo je pitanje da li vaš sin govori naš jezik uopšte?
Ljubomir Ljubojević - U početku je dolazio češće, i tako govorio. Međutim kod dece, ako se to ne potencira svakodnevno, dođe do neko vrsta zaborava. Mislim da je podosta reči zaboravio jer je jak utisak same sredine moje, nije toliko sad često odsustovanje, ali ipak, neka vrsta odsustovanja je napravilo da bude španski jezik, njegov maternji. I jako mi je žao što je došlo do tog zaborava, ali mislim da će vrlo brzo povratiti kad dođe razgovor sa decom svog uzrasta i kad vidi babu i dedu ovde i tako, da će biti dobro.
Karolina Mellen -Obzirom da je vaša supruga Španjolka i da eto živite u Španiji, da li vam se čini možda nekada da, maltene i vaše deca budu stranci u odnosu na vas, s obzirom da nisu odrasli u okolini u kojoj ste vi odrasli i da ne govore vaš jezik. Da li ima toga možda nekada?
Ljubomir Ljubojević- Ne bih rekao. Ja nalazim puno sličnosti u deci sa temperamentom ovih prostora i ovog naroda. Kada kažu da krv nije voda, mislim da je apsolutno ispravna i imaju toliko toga da čak i drugi poneki put, uopšte koji nemaju nikakvog dodira ni sa našom zemljom ovde ni sa mnom mogu čak to da prepoznaju u njima. Prema tome ne bih rekao, ne verujem. Mislim da su oni ono što jesu i da je dobro što je tako.
Karolina Mellen- A pokazuju li interestovanje recimo za Jugoslaviju?
Ljubomir Ljubojević -Pa pokazuju, mislim naučili su … Moj sin je naučio na geografskoj karti, naravno znaju. Bio je u toliko mesta ovde i upoznao zemlju i zna otprilike gde je i šta je. On zna dosta toga. Video je puno slika. Seća se detinjstva. Dobro, nije baš bio mnogo veliki kad je bio poslednji put, ali bez obzira. Međutim, ja mislim da on treba da raste bez ikakvih predrasuda i da prime ono. On jeste to što jeste ne može se ništa. Sa njim se razgovara, njemu se objašnjavaju mnoge stvari što mu nisu jasne tako da zaključi nešto što mu je dosta nejasno, recimo što u ovoj situaciji, verujem da je mnogima nejasno ono što se događalo na Balkanu. Poistavlja razna pitanja, nije znao, nije razumeo mnoge stvari. To je ono što je karakteristika tako da kažem mešanih brakova.
Karolina Mellen - Kakve su vesti stizale u Španiju o onome šta se ovde događa?
Ljubomir Ljubojević - Stizale su razne vesti. Znam da je španski narod sam po sebi jako žalio da se tako nešto moglo dogoditi vrlo blizu njihove granica u jednoj evropskoj zemlji, na Mediterranu. Imajući u vidu da su oni skoro imali građanski rat, da su prošli kroz istu vrstu emocija i jako dobro znaju što se znači. To je najveća tragedija što se može da se dogodi. Prema tome mislim da su oni bili potreseni tim što se događa. Znali su i priskočili su u pomoć po meni u svakom smislu, i humanitarnom, i slali su pomoć na prostore, ljude su slali da radi za to, UNPROFOR, plave šlemove i tako dalje. Primili su veliki broj ljudi u svojoj zemlji, ljudi koji su želeli da odu sa predela tamo gde se ratovalo i onda su ih Španci, mislim da su ih lepo primili, da su im dali sve što su mogli. Imam utisak prema ono što sam čuo od svih ovih, da niko nije u Evropi bolje primljen od svih tih koji su napustili naše prostore nego baš u Španiji. A to su potvrdili razni, bilo ih je u Austriji, u Nemačkoj, u Francuskoj, u raznim zemljama, čak i u Italiji. Kažu da nigde nije bio tako lepo kao u Španiji. Ja to pričam za ono što sam čuo, ne mogu da proverim informaciju.
Karolina Mellen- A koji je profil ljudi koji sada žive u Španiji je poticao sa ovih prostora?
Ljubomir Ljubojević - Ima različitih profila ljudi. Ima jako visoko obrazovanih ljudi, ima i ljudi koji nisu visoko obrazovani, ima puno dece, baš male dece, koje su primljene, i data im je mogućnost ako žele da ostanu tamo. Ima i tragičnih sudbina.
Karolina Mellen- Koliko recimo jedan stranac može da uspe u Španiji?
Ljubomir Ljubojević –Pa ja mislim da je osnovno da nauči jezik. U Španiji se traži da se zna taj jezik, ali dok se taj jezik ne nauči, mislim da se prima sve i da mu se otvaraju vrata i otvaraju mogućnosti i da se uklopi u sistem društva, u taj svakodnevni život. Ali smatram da je jezik jedna od strana koja bi morala da se nauči jer Španci vole mnogo da pričaju i onda kada ih čovek dobro ne razume , odnosno kad ne može dobro da se izrazi, možda mogu malo da izgube pažnju i strpljivost prema tome zato što oni vole da pričaju. Govorljivi su.
Ljubomir Ljubojević –Pa dobro, ne znam, ja mu nikada nisam bio konkurent. To je jasno. nikada nisam bio ni kandidat za prvaka sveta. Da, ja sam važio u tim krugovima, novinarskim krugovima, u krugovima poznavalaca šaha, kao jedan od potencijalnih kandidata. Ali to je toliko široko nekako, da se ne može reći... Imao sam dobrih rezultata, pokazivao sam talenat, ali ne bih rekao da sam ikada imao materijal za prvaka sveta. Nikada. Ja sam jednostavno igrao šah i voleo ga i nije strašno… Mislim, i ako čovjek ne postane prvak sveta, da nije promašio i nije strašno. Ne mogu svi da budu prvaci sveta.
Karolina Mellen-Ali ste zato pobeđivali na sigurno desetak najjačih svetskih turnira.
Ljubomir Ljubojević –Dobro, da, sve je to u redu. Ali mislim, kao cilj, sama kulminacija, bavljenja jednom profesijom, da se postane najbolji, da se nešto tako izrazi u nekom imenu, kao prvak sveta predstavlja, naravno, izazov za one koji imaju ambiciju. Ja, nažalost, tu ambiciju nikad nisam imao smatrujući da, za mene ona nije važna toliko. Znači, da život jednog čovjeka ne mora da bude ispunjen samo sa tom ambicijom.
Mislim da je mnogo važnije imati nešto drugo.
Karolina Mellen -Za vas važi da ste kreativac i uopšte čovjek inspiracije i da ste rekli čak jednom, da kad nemate inspiraciju, da se osjećate kao pekar?
Ljubomir Ljubojević -Da, mislim, ja bih želeo da imam neprekridnu mogućnost kreiranja celog života, ali to je, nažalost, nemoguće. Neki put se događa, čovek mora da igra partiju i turnir u trenutku kada je indisponiran. Nije ni dobre volje, možda ni dobrog zdravlja, ni pozitivnih emocija, nema dobru intuiciju. Sve je nekako teško i onda dolazi do padova. U meni su se ti padovi više odgledali zbog toga zato što, možda sam nisam radio na tome da mi se sve to ne odražava toliko na igru i na moj stil. Ali sam smatrao šta se može, drugi možda rade više na tome, pa su uspeli da zanemare taj subjektivni uticaj na ličnost čovjeka spoljnjih faktora. I oni mogu, verovatno, do proizvode bolje rezultate na neke duge staze baš zbog toga. To je lako moguće. Ja nisam bio spreman da, odnosno nisam mogao, jednostavno, to je u meni, nisam mogao da se otmem onome što jeste.
Da sam imao možda bolju vrstu škole, da sam imao nekoga ko će me naučiti od malena da se osećam onako kako treba da se osećam, jači u tom smislu verujem da bih bio bolji, ali ne bih voleo da budem drugačiji.
Karolin Mellen- Pa za vas važi da ste emotivac, to znači da nije dobra osobina ni u životu biti emotivac, a ni u šahu?
Ljubomir Ljubojević- Ja ne kažem da nije dobro, zašto? Mislim ne treba nekontrolisano, emotivno, prihvatati situacije neki put van svih mogućih okvira. Ali, mislim da je dobro biti čovjek emotivan, da preživljava ono što preživljava.
Karolin Mellen- Dobro je za okolinu, ali ne za njega.
Ljubomir Ljubojević -Ne, mislim da je dobro, dobro je i za njega. Zašto, bar će se osećati živim, naučiće nešto više, bar će saznati nešto više o sebi i o situacijima u kojima se nalazi, kroz koje je prošao, u kojima je reagovao na određeni način. Mislim da je jako pozitivno što je tako.
Karolin Mellen- A šta Vi mislite o situaciji u našem šahu, obzirom da smo mi dugo bili druga svjetska sila, maltene, posle Sovjetskog saveza. Eto, mnogi šahisti igraju pod tuđom zastavom, na primer, Miladinović praktično igra za Grčku. Šta mislite uopšte o toj situaciji trenutno?
Ljubomir Ljubojević - Mislim da mi kao zemlja šaha, sa duboko ukorenjenom tradicijom šaha, imamo, bez obzira na sve što se dogodilo, da smo zgubili veliki broj, vodećih šahista, pošto su mnogi pripadali, da kažem, drugim bivšim republikama. Imamo veliki broj talenata ipak koji su u stanju da za neko vreme doknade tu prazninu koja je nastala. Mislim da će se u neko dogledno vreme već pokazati da mi možemo da se vratimo na neke pozicije, ne bih rekao baš na drugo mesto, ali na visoke pozicije svjetskog šaha. Zato što u ovom narodu postoji veliki broj talenata i samo je sada jako važno, mislim, da treba dođi do preobražaja svega, pošto je došlo do preobražaju svega, preobražaja u šahovskoj organizaciji. Da se napravi, da kažem tako, nekako ekspeditivniji način lansiranja tih mladih ljudi u orbitu, da im se daje šansa odmalena, da im se daje u određenim godinama, da im se daje već mogućnost da se kale. I ne samo to, da im se obezbedi jedna stručna pomoć koja će moći da se zabavi njihovim razvojem na neki način. Mislim da talenata ima, samo moraju ga se sagrade, da sazru kao ličnosti. Problem Miladinovića, ne bih rekao da je mnogo težak. Ja mislim da je on velo talentovan, bio je omladinski prvak sveta, međutim nije dovoljno našao sebe, nije još uvek možda dovoljno sazreo i tako da nađe, a možda na tom putu nije imao nekoga ko će ga usmeriti da bolje sazri što je isto lako moguće. Prema tome so su sve nedostaci koje smo mi imali. Ne bih želeo da se na mlađim generacijama ponove ti nedostaci recimo iz prethodnih generacija, jer će se to osetiti na njihovim karijerama i na svemu onome što su zamislili, ako žele da se bave ovom profesijom.
Karolina Mellen –Inače takođe mi je rečeno da ste mnogo muka zadavali Spaskom, da mu nikada nije bilo lako kad je igrao sa Vama.
Ljubomir Ljubojević- Uvek se dogodi da neko nekom kao protivnik ne leži u smislu stila igre. Postoje drugi igrači koji su meni zadavali mnogo muka. To je uvek tako, sve je okrenuto od jednog do drugog, zahvaljujući sklopu zičnosti koja su drugačije. Jedna druga ne leži u nekom određenom trenutku, na nekom određenom polju. Ne mora to znači na svakom polju.
Karolina Mellen –Čujem Vas ovih dana, govorite i na engleskom, španskom naravno, i na ruskom.
Ljubomir Ljubojević- Da, ali jezik je jedna stvar… Sve ono što sam učio i znam, to sad jako malo znam. Prema tome, voleo bih da govorim samo jedan jezik, dobro, kako treba, pa bih onda, verovatno, bio srećniji. Ovako, govoriš od svega po malo pa tek onda vidiš koliko malo znaš. Pogotovo kada se čovjek upozna sa još literarnim jezikom, koji je daleko bogatiji i nije ono svakodnevno. Tako da, moja želja je ako mogu da znam malo više, mislim u pogledu svega ono što ja volim, mislim da se sve strašno širi, da postaje jako komplikovano.
Bolje bi bilo da, ovaj, da se orijentiše čovek na jednu stvar. Onaj ko se bavi jednom profesijom, da bude šahista, recimo, ja smatram da ima jako mnogo smisla da se samo posveti čovek tome i da bude, prvak sveta ako može, ali da da sve od sebe.
Ja nisam nikad bio u mogućnosti da celog sebe, apsolutno, stoprocenata predam samo šahu. I naravno, postoji neka pravda u životu, to se vraća. Oni koji su dali sebe, oni su, mnogi verovatno uspeli u tom trenutku.
Karolina Mellen- Pa koja su bila vaša druga interesovanja?
Ljubomir Ljubojević - Pa ne znam, interesovanja sam raznih imao, ali hoću reći, šah je bilo najjače interesovanje koje sam imao, to je sigurno, zato sam i ostao u šahu. Ali ovde se sad ne radi samo o širini drugih interesovanja, nego se radi onome koliko čovek dnevno vremena provede samo na šahu i misleći o šahu i igrajući šah. Fišer je to radio 24 sata dnevno, recimo, Kasparov isto, Karpov možda 20 sati dnevno. Kad govorim, čak uzimam tu, vreme sna kroz koje su ljudi prolazili jer se vrlo često događa da je čovjek i u snu prisutan u onome nešto radi. Hoću reći da se i velike ideje rađaju u snu. U podsvesti. Da se neki put, znam do se događalo I Fišeru stalno imao šah pod jastukom. Usred noći bi se probudio, sinula bi neka ideje u podsvesti, u snu. I radio je da vidi da li je to ispravno.
Događalo se vrlo često da su to bile najgenijalnije zamišljene ideje. Prema tome ljudska podsvest je tako, bezgranična. I ja o tome govorim, o tom sto procentnom angažovanju na jednom polju. Mislim da se tu rezultati vide. Mislim da ima smisla angažovati se u tom pogledu. Mnogi ljudi smatraju, ne, to je suviše velika ograničenost i tako dalje, ali ja mislim da ima velikog smisla ograničiti, baš kanalizovati, da se tako izrazim, usmeriti se samo na to jedno polje, da bi se tamo pokušalo stvoriti maksimalan rezultat, maksimalan domet. Ima logike. Ali mislim da bi time trebalo da se bave neki stručnjaci koji će tačno znati od koga može da se očekuje, recimo, taj kranji domet, kao maksimalan domet, gde bi mogao da bude.
Mogli bi da postoje neke vrste stručnjaka pri tim, sportskim organizacijama, radnim organizacijama i tako se zna. Obično su to neki iskusni ljudi koji imaju iskustva i moraju da budu i dobri psiholozi, dobri pedagozi, sve. Da bi mogli da ocene. To su vrlo nezahvalne ocene, znaš to, neki put se nekom uništi iluzija koju čovjek ima u životu.
Mnoge ljude pokreću iluzije, odnosno nada. Ona je veliki pokretač prema tome čovek mora biti obazriv kome će šta reći i tako. Mislim nije uopšte lako. Mi pričamo, sklop jednogdruštva je vrlo kompleksan i komplikovan. Mislim, mora da se gradi milimetar po milimetar. Ne može da se ide kilometarskim koracima napred, da se zapostavlja ono što smo prošli. Posle kažemo: “Uh, pa kako smo zaboravili to?” Pa naravno, jer smo išli suviše brzo.
Dobro, ja u principu imam dobre odnose sa svim tim sportistima koji su u Španiji, koje sam upoznao, i, uglavnom, mislim da su to dobri odnosi. Međutim, kako će oni misliti ovako na nekom privatnom planu, zbog svega ovoga što se dogodilo, ne znam, nisam imao prilike da razgovaramo o tome zbog različitih situacija u kojoj smo se nalazili. Međutim, imam utisak, bez obzira ako nisam razgovarao, siguran sam da, u stvari, svi imaju isto osećanje u sebi, to je da strašno žale za svemu onom što se dogodilo. Da je njima, svima strašno žao, strašno krivo, da nije smelo nikada da dođe do toga.
Naravno, neki će možda teretiti jednu stranu, drugi će teretiti drugu stranu, da je više kriva, međutim, to je sad manje važno, ko je sad kriv koliko i zašto i kako. Ono što je najvažnije da se to dogodilo, da je učinjeno što je učinjeno i sad trebamo samo da gledamo šta da radimo, da bi smo sve to doveli u normalne odnose.
Karolina Mellen- A da li ste vi možda doživjeli nekakav drugačiji tretman?
Ljubomir Ljubojević -Mislim, bio je problem u početku kad su sankcije stupile na snagu svi oni koji su prestavljali ovu, da kažem, malu Jugoslaviju, imali su dosta teškoća koje su se izražavale, mislim, jednostavno ne pozivima, zabranom igranja, zabranom nastupa. Čak je došlo je do blokade bankovnih računa.
Bilo je tu dosta problem. Ali to su posledice onoga svega što se dogodilo naizbežno. Neizbežno to je došlo tako zbog međunarodne zajednice koja je odlučila da nas kazni na neki način.
Karolina Mellen- No to je sad za nama.
Ljubomir Ljubojević -Pa dobro, jako je bila dobra vest za vreme ovog turnira da se uspelo da se nađe neki zajednički jezik među ljudima koji su uvek imali toliko različitih mišljenja među sobom da nađu neku vrstu dogovora koja je, eto, kažem, ne mala, nego velika nada, rekao bih da će se nešto ipak rešiti na kraju.
Kraj
Нема коментара:
Постави коментар