Piše: IM Zoran Petronijević
Skica za njegov portret
Iako je već dugo bio ozbiljno načet bolešću, spakovao je svoje stvari brzo i bez ikakvih problema: kao dugogodišnji i iskusan putnik, znao je šta mu sve treba za put, bez ikakvog spiska. Tu je, naravno, bio i laptop, kao i neizbežna gitara. Nije se javio svojim najbližima, prijavio se na let, i krenuo na aerodrom. Iz daleke Adelaide u Australiji, gde je od 1990. godine živeo i stekao svoj dom, krenuo je na dugo putovanje ka rodnom Nišu. Rastojanje između ta dva grada iznosi oko 14.600 kilometara, a put obično traje oko 27 sati. I previše za bolesnog čoveka. Šta je želeo: da vidi prijatelje (kojih je imao mnogo) i rodjake, da vidi svoj rodni Niš, ili da, nesvesno ili svesno, završi svoj ovozemaljski život u gradu u kojem je rodjen, i koji je, nema sumnje, najviše voleo? Ili sve to zajedno? Po svoj prilici, mi to nikada nećemo saznati.
Bio je to Aleksandar Davidović (u Srbiji poznatiji pod nadimkom David, u Australiji kao Alex), doktor kompjuterskih nauka, ali je za ovaj tekst važnije to što je bio internacionalni majstor u šahu, i ovaj tekst pišem pre svega za šahovsku publiku, prijatelje i rodjake (mada, naravno, može da ga pročita svako ko to želi). Unapred priznajem da neću biti potpuno objektivan (uostalom, apsolutna objektivnost nije moguća). U ovom slučaju, dajem prednost Alberu Kamiju u odnosu na Aristotela: izmedju istine i prijatelja, biram – prijatelja.
Početak
Aleksandar je rodjen 22. septembra 1961. godine u Nišu, u porodici oca Dimitrija i majke Ljiljane. Porodično okruženje često odredi čitav životni put čoveka. Otac Dimitrije je bio vrhunski pravnik, dok je majka Ljiljana bila jedna od najboljih arhitekata u Nišu u ono vreme. Ko poznaje Niš, dovoljno je reći da je, između ostalog, projektovala veliki broj stambenih zgrada na Bulevaru Nemanjića (treba imati u vidu da je naselje projektovano u vreme socijalističkog realizma, kada je funkcionalnost imala prednost nad individualnom kreativnošću arhitekata). Projektovala je i školu „Edvard Kardelj“, današnju Osnovnu školu „Sveti Sava“, kao i obdanište u neposrednoj blizini crkve Svetog Nikole. Ali reći samo ovo o porodici malog Saše, nije dovoljno. Radi se o dvoje dubokih, pravih intelektualaca, sa esencijalnim unutrašnjim kulturnim potrebama (ne iz snobizma!), kod kojih potreba za znanjem i učenjem izvire iz samog njihovog bića. Dimitrije i Ljiljana su “gutali“ knjige (malo je reći da su ih samo čitali), posećivali pozoriste, gledali svaki važan film, posećivali izložbe (treba reći da ih u to vreme u Nišu baš i nije bilo mnogo), prosto, živeli životom pravih intelektualaca (u ono vreme, kao i danas, bilo je mnogo onih koji su to radili samo iz potrebe da budu vidjeni). Otac Dimitrije je bio pasionirani ljubitelj šaha (čak je imao i literaturu o ovoj igri), tako da je svoju ljubav prema šahu preneo i na svog sina.
Sve ove osobine roditelja (a možda treba reci da su mu baba i deda, kao i tetka, bili profesori matematike), mali Saša je sublimirano nosio kroz ceo svoj ovozemaljski zivot. O tome ćemo malo kasnije. Stan, u samom centru Niša, u blizini Radio Niša, bio je prepun knjiga: pored ostalih, izdvajala su se sabrana dela Lajoša Zilahija i Eriha Marije Remarka, koje je, Saša, mislim, pročitao još dok je bio u osnovnoj školi (!).
Aleksandra sam upoznao u “Pionirskom domu”, na jednom od mojih prvih časova šaha, kod legendarnog Dragoljuba Mihajlovića. Došao je direktno iz škole, sa sobom je nosio školsku torbu, na njoj vezane patike “šangajke“ – za fizičko vaspitanje. Znači, nakon napornih 6 časova u školi, dao je prednost šahu u odnosu na odlazak kući, i ručku. Aleksandar je već bio poznat u krugovima pionira kao jak igrač, i od njega su se očekivali veliki rezultati. Sa časa smo izašli zajedno i opet, umesto da odmah ide kući, dugo smo razgovarali o šahu, na uglu kod “Čaira“, pored Arhitektonskog zavoda (kasnije sam saznao da mu je tu radila majka).
Krajem 1975. godine, na prvenstvu organizovanom za školsku 1975/76. godinu, ostvario je prvi veliki uspeh: postao je pionirski prvak Niša. Od njega se mnogo očekivalo na Prvenstvu Srbije u Vrnjačkoj Banji, ali ga je zadesio peh. Turnir je trebalo da bude odigran krajem januara. Pre polaska okupili smo se u Pionirskom domu, ali Saše nije bilo. Mihajlović, koji je bio vođa puta, pozvao je telefonom, i saznao da je tokom noći Aleksandar dobio visoku temperaturu (dan pre toga smo se videli i bilo je sve u redu), i da nema govora o bilo kakvom njegovom odlasku na turnir. Tako je propala njegova velika šansa da dođe do samog vrha pionirskog šaha u Srbiji. U pionirskoj konkurenciji je još igrao i ekipno pionirsko prvenstvo Srbije na Divčibarama (maj 1976), gde smo zauzeli visoko trece mesto, a Aleksandar briljirao na prvoj tabli.
Srednja škola
Kada se završilo pionirsko doba (tada je granica bila 15 godina), trebalo je naći svoje mesto u omladinskom šahu, sto nimalo nije bilo jednostavno – tadašnja Jugoslavija, a i Niš, je bila rasadnik šahovskih talenata, i nije bilo jednostavno uspeti. Aleksandar je igrao za tada najbolji šahovski klub u Nišu, ŠK “Železničar“, bio rezerva i čekao svoju priliku. Nije morao dugo da čeka. Kada je tada perspektivnom omladincu Ivanu Đorđevicu krenulo nizbrdo na ligi, Aleksandar je iskoristio svoju šansu, i postao standardni prvotimac ŠK “Želeleznicar“. Bilo je to 1976. godine, znači, sa nešto malo više od 15 godina, što je onda smatrano velikim uspehom. Naravno, škola i samoobrazovanje su imali prednost (što za njega nije bio problem s obzirom na to da mu je potreba za novim saznanjima prenešena, može da se kaže, sa majčinim mlekom), tako da je uz ligu igrao turnire u Nišu, i omladinska prvenstva Srbije, što je inače bilo tipično za omladince tog doba u Srbiji. Ne treba ni spomenuti da je Aleksandar bio odličan đak, ali ne baš tipičan. Njegovo poznavanje školskog gradiva je bilo duboko, ne samo za ocenu, prirodna radoznalost ga je terala da upoznaje različite oblasti, tako da je bio podjednako dobar kako u prirodnim, tako i u društvenim naukama, što je retka osobina. Ali, znao je i da prekrši po neko pravilo: ponekad je znao da zapali po neku cigaretu u školskom dvorištu ili WC-u, ili da, uveče u gradu popije po neko piće, tek toliko da se ne razlikuje od društva. U to vreme, to je bio način pokazivanja zrelosti. Da li ga zbog toga treba osuđivati? Naravno ne, jer je zapravo i to bila samo potreba da se spozna sve što može da se spozna, i to što pre. Usavršavao se i u šahu, a već tada važio je za izuzetno čvrstog igrača kojeg je bilo veoma teško pobediti. Treba reći da je po prirodi bio miran. Neki su ga nazivali „David ledeni“, ne shvatajući da su se najveće religije i filosofske škole vekovima bavile upravo pitanjem kako čovek može da dostigne unutrašnji mir. Standardno je igrao za svoj klub, bio je jedan od članova tima koji je 1979. godine uveo svoj klub u prvu saveznu ligu. A godine 1980. je u punoj omladinskoj zrelosti, uspeo da se kvalifikuje na omladinsko prvenstvo Jugoslavije, a to nije bilo nimalo lako – u Srbiji je tada bilo mnogo jakih igrača, koji su kasnije postali velemajstori ( navedimo samo Branka Damljanovića, Dragana Paunovića, Aleksu Strikovića, Miloša Pavlovića), i mnoštvo budućih internacionalnih majstora. Na omladinskom prvenstvu Jugoslavije igranom u Kladovu početkom avgusta, opravdao je ugled koji je već stekao i osvojio 4. mesto odmah iza 3 buduća velemajstora - Ognjena Cvitana, Milana Draška, i Dragana Paunovića. Nakon ovog turnira, usledila je prva savezna liga, igrana u Donjem Milanovcu, i događaj koji zaslužuje da se posebno spomene.
Da li treba otpisati Davida?
Na prvoj omladinskoj tabli Aleksandar je postigao solidan rezultat, ali u poslednjem kolu čekao ga je najteži protivnik: trebalo je da igra sa aktuelnim šampionom Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji – sa Predragom Nikolićem. Na sastanku pre meča, neprikosnovena prva tabla i kapiten Slavoljub Marjanović (koji je na toj ligi postigao najbolji rezultat na prvoj tabli, 6 iz 9), bio je jasan: na ovoj tabli nemamo čemu da se nadamo: crne figure, aktuelni šampion koji je pobedio i Marjanovića, sve u svemu rezultat je jasan. Ali da li je tako? Još tada ga je krasio nesalomljiv stil igre. Duboko je razumevao pozicione nijanse, dobro poznavao otvaranja i gotovo nikada nije odustajao od odbrane lošijih pozicija. Upravo će te osobine obeležiti čitavu njegovu kasniju karijeru. Ako je imao neku manu, onda je to bilo što je ponekad znao da se prebrzo zadovolji remijem. Elem, meč je protekao u žestokoj borbi, na prvu omladinsku tablu niko nije ni obraćao pažnju (sem mene, ali da budem potpuno iskren, i ja sam bio skeptik po pitanju rezultata – činjenice su bile tvrdoglave.). Malo po malo, potez po potez, Aleksandar je gradio poziciju, čvrsto je držao, bio je Damin gambit, branio se, igrao profilaktičke poteze, postepeno menjao figure, i nakon teške rovovske borbe, nakon što je pokušao sve moguće, aktuelni šampion je, teška srca, na bosanskom naglasku rekao “predlažem remi“. Ne treba ni reći da je ovo bila poslednja partija koja je igrana na ovom turniru. Mnoge ekipe su već odavno spakovale kofere i – otišle.
Vojska i studije
Nakon lige usledila je vojska (on je bio prva generacija koja je išla na odsluženje vojnog roka odmah nakon završene srednje škole). Umesto šahovske table i knjiga – Bitolj, „na desno“, „k nozi“ i „ostav“. Punih godinu dana. Po povratku iz vojske upisao je studije engleskog jezika, mada je, zapravo, mogao da studira gotovo šta god je želeo. Da li se on još tada pripremao za odlazak iz zemlje?
Tokom studija, igrao je obavezno lige, po neki turnir, skoro sve brzopotezne turnire u Nišu, i poneki turnir van Niša. Studije su, ipak, studije. Anglistiku je završio briljantno, naravno na vreme, i koliko se sećam, pao je samo jednom na ispitu. Pao je iz fonetike, kod Đorđa Vidanovića, koji zaslužuje da ovde bude spomenut (naravno ne zbog toga što je oborio Aleksandra!), obzirom da je i on bio veliki ljubitelj šaha. Briljantan um, uspešan u svom poslu, vrhunski intelektualac. Takmičili su se da mu nađu neku reč koju neće moći da prevede na engleski. Koliko znam, niko nije uspeo u tome. Nažalost, prošle godine je i on preminuo. Iako je bio u izvrsnim odnosima sa Aleksandrom - protekcije nije bilo, tako da je Aleksandar morao da usred lige dođe da polaže ispit po drugi put – takva je bila ta garda starih profesora!
Godine 1984, tokom studija, igrali smo turnir u Skoplju, i sećam se jednog slučaja sa satom.
Sat
Klub mi je uplatio jednokrevetnu sobu u hotelu “Kontinental” u Skoplju, poneo sam veliki mehanički budilnik, za slučaj da treba da se probudim u određeno vreme. Samo oni koji su živeli u tadašnjoj Jugoslaviji znaju koliko je bilo „sigurno“ da će vas recepcionar probuditi u vreme koje ste naručili. Aleksandar je takođe imao uplaćenu jednokrevetnu sobu, ali to tada nije značilo ništa: na naše očajničko objašnjenje da imamo rezervisane i plaćene sobe, sledilo je ledeno – nema jednokrevetnih soba. Šta smo mogli drugo nego da uzmemo dvokrevetnu sobu, “privremeno” kako je obećavao recepcionar. Smestili smo se u sobu ali je Aleksandru odmah zasmetao sat, jer je glasno otkucavao. Koliko znam, u to vreme nije bilo drugih – Taj budilnik služio me je još godinama, sve dok ga jednog dana moj petogodišnji sestrić nije izbacio kroz prozor jer je i njemu smetalo njegovo neumorno otkucavanje. Dogovorili smo se da ga nekako sklonimo, uvio ga je u ćebe i stavio u orman. Ali, ne lezi vraže, Aleksandru je ovaj sat trebao mnogo više nego meni – on je prekidao skoro svaku partiju! I pre nego što bi posegnuo za njim, svaki put bi me pitao: „Gde ti je ono što budi ljude ujutro, a tokom noći im ne da da spavaju?“
Bioskop u inostranstvu
Film je bio jedna od njegovih velikih ljubavi. Zato nije propuštao priliku da na turnirima u inostranstvu pogleda neko novo ostvarenje, pogotovo ono koje u Jugoslaviju još nije stiglo. Film je bio na engleskom, tako da je smatrao da neće imati problema sa njegovim razmevanjem. Međutim, iz bioskopa se vratio mnogo ranije nego što je planirao. Zaboravio je da se u ono vreme filmovi u ovoj zemlji nisu titlovali kao kod nas, već sinhronizovali, tako da nije mogao da čuje Engleski, i mogao je da gleda samo slike. Umesto toga, izabrao je da izađe, i čeka dok film ne dođe kod nas.
Šahovski profesionalac
Kada je završio studije, opet je iznenadio sve nas koji smo ga poznavali: umesto akademske karijere na Anglistici, on je izabrao karijeru – profesionalnog šahiste, i to je bio narednih 5 godina (po svom sopstvenom tvrđenju), i to od 1985. do njegovog odlaska u Australiju. Dobri rezultati počeli su još pred kraj studija. Na Prvoj saveznoj ligi u Puli osvojio je 3,5 poena iz pet partija, da bi već naredne godine, na Cetinju, ostvario još bolji učinak – 6 poena iz devet partija, što je bio najbolji rezultat u svom timu. U to vreme je radio u klubu kao sekretar, i često je igrao turnire na raznim krajevima Evrope. Na verovatno najjacem Berger brzopoteznom turniru igranom u Motelu “Nais” pored Niša, pobedio je ubedljivo, ispred imena kakva su Predrag Nikolić, Dragoljub Velimirović, Slavoljub Marjanović… U to vreme Niš je bio organizovana šahovska sredina, svaki je klub organiovao brzopotezna mesečna prvenstva kluba, kao i godišnja. Naravno, bilo je i brzopotezno prvenstvo grada. Na ovakvim je turnirima za Aleksandra uvek bilo “rezervisano” jedno od prvih mesta – vrlo često prvo. Prilikom jednog od naših poslednjih viđena “uživo“ (pošto danas imamo različita sredstva komunikacije), rekao mi je da je jedan od njegovih glavnih problema bio da je brzopotezni šah igrao znatno bolje nego standardni. Jedan od njegovih zadivljujućih rezultata je pobeda u prijateljskom meču u Nišu nad velemajstorom Vladimirom Raičevićem rezultatom 5,5 - 2,5. Njegovo ime počelo je da se pojavljuje na turnirima širom Evrope – Dortmund (dva puta), Solnok, Solun, Lihtenštajn, London, Andora, Nirnberg... Na Berger turniru u Dortmundu B grupa, osvaja treće mesto, i ispunjava svoju poslednju normu za titulu internacionalnog majstora (FIDE mu je tu titulu zvanično priznala 1988). I dalje nastavlja sa turnirima širom Evrope: Lihtenštajn, London, Andora, Nuremberg pa opet Dortmund.
Godine 1989 igra turnire u Lihtenštajnu, Telavivu, i vrlo uspešno igra Bundesligu: 3 iz 4.
Godine 1985, na turniru u Nišu, upoznaje najboljeg australijskog šahistu, velemajstora Iana Rogersa. Taj susret će se pokazati kao jedna od prelomnih tačaka u njegovom životu. Rogers mu pomaže da dobije useljeničku vizu za Australiju kao sportista od posebnog značaja, pa Aleksandar sa suprugom Vesnom i sinom Damjanom (u Australiji Damien) kreće za svojom srećnom zvezdom, u daleki Adelaide, gde će započeti novo poglavlje svog života.
U Australiju stiže 1990. godine i odmah nastavlja sa igranjem turnira. Na turniru u Kanberi osvaja odlično 2. mesto, odmah iza velemajstora Iana Rogersa. Ian Rogers mu je pomagao i po dolasku u Australiju. Povezao ga je sa Kosnickim, organizatorom šaha u školama u Adelaideu, koji je istovremeno uređivao i šahovsku rubriku u jednom lokalnom listu. To poznanstvo Aleksandru je znatno olakšalo prve godine života u novoj sredini. Na Berger turniru u Sidneju osvaja vrlo dobro četvrto mesto. Igra odlično na veoma jakom open turniru u svom novom gradu - Adelaideu. U tom periodu dostiže najviši rejting u karijeri – 2425. Godine 1992. igra na Olimpijadi za reprezentaciju Australije u Manili (postiže odličan rezultat 5,5 iz 9). Posle toga postepeno prestaje sa aktivnim turnirskim bavljenjem šahom. U međuvremenu je dobio ćerku Dianu i trebalo je obezbediti egzistenciju četvoročlanoj porodici, a profesionalni šah to retko može da pruži. Opet pokazuje snagu karaktera, dubinsko obrazovanje, kao i neutaživu želju za saznanjem. Još je u Nišu proučavao kompjutere (bio je prvi među šahistima Niša u tome), ali je to uglavnom bilo na nivou korisnika. U Australiji završava još jedan fakultet, a potom 1999. godine doktorira iz računarstva i informatike. Tema doktorata mu je bila adaptivno podučavanje. Bavi se programiranjem veoma uspešno: pravi edukativne programe za Vladu (za to je potrebno dobro znanje), pravi različite programe za TV stanice, i naravno pravi i edukativne programe za šah. To mu je omogućilo stabilan život, kupovinu kuće i finansijsku sigurnost za porodicu. U zrelijim godinama dobio je i treću ćerku, Sia-Sofiju. Posebnu radost u poznijim godinama donosila su mu i njegova tri unuka.
Još dok je živeo u Nišu, Aleksandrovi roditelji su se iz Niša preselili na more – sagradili su za sebe kuću u malom i pitomom mestu Dobrota pored Kotora. Nije teško pretpostaviti da je projekat kuće uradila upravo Ljiljana. Kada je sin jedinac otišao u daleki svet, njima nije preostalo ništa drugo nego da prodaju kuću i krenu za njim. Tamo su kupili kuću u blizini sinovljeve kuće, i ostali tamo do kraja svojih života. Majka Ljiljana je preminula 2016, a otac Dimitrije 2024. godine. I on je, poput sina, bio strastveni putnik, pa ga je smrt zatekla upravo na jednom od njegovih putovanja.
Među mnogim interesovanjima koja je imao, posebno mesto zauzimala su putovanja. Često se putovanja povezuju sa avanturističkim duhom, ali ja bih da rizikujem, i da postavim hipotezu da je kod Aleksandra to bilo malo drugačije. Naravno, u tome je bilo i avanturističkog duha, ali po mom mišljenju, kod njega su putovanja bila pre svega povezana sa onom večitom i bezgraničnom težnjom za saznanjem koju je poneo iz roditeljskog doma. Njegova putovanja su, mislim, uvek bila povezana sa tim da nauči nešto, da vidi nešto novo, da upije što više od sveta koji ga je okruživao. Svet je obišao nekoliko puta, a što se tiče Australije, nju je “prošpartao” više puta (o tome mi je sa posebnim zadovoljstvom pričao). I eto, rekao mi je jednom, od vas, sem Bobeka (Dr. Slobodana Ilića), niko mi nije došao u posetu. Rekao je to tako mirnim glasom, kao da je to putovanje do Leskovca.
Nemoguće je nabrojati sve oblasti koje su ga zanimale. Pomenuću samo da je pisao o dinosaurusima, pravio emisije za razne televizije, zanimala ga je alternativna medicina, voleo je filmove, serije, knjige nikada nije zaboravio…
A šta je sa šahom? To se, naravno, nikada ne napusta. Odigrao je još jednu Olimpijadu za reprezentaciju Australije, godine 1998 ovaj put u Elisti (prema Megabase imao je 4 iz 7), neke manje turnire, i tako i završio karijeru igrača, ali ne i šahiste. Malo je poznato da je u lokalnom listu u Adelaideu, vodio šahovsku rubriku punih 30 godina! To mu je, naravno, bilo malo, i radio je i kao trener, i to sa zavidnim uspehom: trenirao je jednog omladinskog prvaka sveta, kao i više od 10 šampiona Australije u svojim omladinskim uzrasnim grupama. Kada smo se videli poslednji put, rekao mi je da vrlo često igra prijateljske brzopotezne mečeve sa najjačim igračima iz svog grada.
Kraj
Vratimo se na početak teksta. Stigao je u Niš. Duh mu je, kao i uvek, bio snažan i vedar – bio je nepopravljivi optimista! Ali telo više nije htelo da sluša kao ranije. Godinama se hrabro borio sa teškom bolešću. U iznajmljenom apartmanu je legao, a da nikome nije stigao da se javi. Ovoga puta bolest je pobedila.
Iako je duže živeo u Australiji nego u Nišu, upravo je u svom rodnom gradu doživeo najvažnije trenutke: prvi put je udahnuo vazduh, ugledao svetlost i doživeo poslednju bol. Možda je zbog svega ovoga i došao.
Kažu da je krug najsavršenija figura u prirodi. Nisam stručan da to procenjujem, ali Aleksandar je tokom života više puta obišao planetu Zemlju, a svoj životni krug, započet u Nišu, završio je upravo ovde.
Komemoracija
Komemoracija je održana u prostorijama šahovskog kluba “Osnovac“ u Kalči. Toliko je ljudi došlo da nije bilo mesta za sve. Jedan broj njih je slušao govornike na komemoraciji iz hodnika! Bili su to njegovi prijatelji, rođaci i poštovaoci, ljudi koji su došli da mu odaju poslednju počast.
Njegov brat od tetke Ivan Petrović i snaja Smiljana, nakon komemoracije organizovali su dostojanstvenu zakusku u slavu duha Aleksandrovog, u njegovom omiljenom restoranu „Meze“. Ovaj je restoran Aleksandar posebno voleo i često bio, najčešće sa prijateljima. Sve su to učinili sa pravom merom, upravo onako kako je njihov Aleksandar i zaslužio. Ivan je doktor matematike i profesor na prestižnom Univerzitetu CUNY (City University of New York), dok je Smiljana doktor računarskih nauka na Univerzitetu Iona. Time se spisku intelektualaca iz ove porodice, o kojem je bilo reči na početku teksta, mogu dodati još dvoje istinskih intelektualaca.
Jedan od najemotivnijih trenutaka bio je kada je Smiljana pročitala poruku Aleksandrove ćerke Diane. Iz daleke Australije, Diana je u svojoj poruci zahvalila svima koji su došli da njenom ocu odaju poslednju počast.
I šta reći za kraj? Aleksandar je imao ispunjen život. Zanimalo ga je gotovo sve; svaki trenutak koristio je da nauči nešto novo, da vidi nešto novo i da proširi svoje vidike. Čitav njegov život bio je usmeren ka potrazi za odgovorima – kako na najvažnija pitanja sveta i života, tako i na ona naizgled manja, svakodnevna.
Sada će njegov prah, sjedinjen sa prirodom, moći da nastavi svoje beskonačno putovanje. Možda će, na neki drugi način, nastaviti ono što je čitavog života radio: da upoznaje, istražuje i saznaje.
Ako se na početku teksta nisam slagao sa Aristotelom, ovde moram da se složim sa njim kada tvrdi da je samo život ispunjen smislom vredan življenja. Upravo onakav kakav je bio Aleksandrov.
Srećne ti nebeske visine, Aleksandre Davidoviću!
IM Zoran Petronijević
(1) Rogers,Ian (2510) - Davidovic,Aleksandar (2360) [E04]
Nis Nis (9), 05.10.1985
[Petronijevic,Zoran]
1.d4 Nf6 2.c4 e6 3.g3 d5 4.Bg2 dxc4 5.Nf3 a6 6.0–0 Nc6 7.Nc3 Rb8 8.e4 b5 [8...Be7] 9.Bg5 h6 10.Bxf6 Qxf6 11.e5? [11.d5] 11...Qd8 12.d5 exd5 13.Nxd5 Be7 [13...Bc5] 14.Nxe7 Qxe7 15.Nh4 Qc5 16.a3 Nxe5–+
17.Re1 0–0 18.Qh5 Nd3 19.Qxc5 Nxc5 20.Re7 Nd3 21.Rb1 g5 22.Nf3 c5 23.Ne5 Be6 24.Nd7 Bxd7 25.Rxd7 Rfd8 26.Ra7 Rb6 27.Bf1 Rbd6 28.Rc7 R8d7 29.Rc8+ Rd8 30.Rc7 Rd5 31.Rc6 R8d6 32.Rc8+ Kg7 33.Bg2 Rf5 34.f3 Re5 35.Bf1 Rf6 36.b3 Rxf3 37.bxc4 bxc4 38.Rd8 Rfe3 39.Rd1 Nb2 40.Rc1 c3 41.Kf2 c4 42.Rd4 Nd3+ 43.Bxd3 cxd3 44.Rxc3 Re2+ 45.Kg1 0–1
(2) King,Daniel J (2475) - Davidovic,Aleksandar (2405) [C43]
Thessaloniki op Thessaloniki, 1988
[Petronijevic,Zoran]
1.e4 e5 2.Nf3 Nf6 3.d4 Nxe4 4.Bd3 d5 5.Nxe5 Nd7 6.Nc3 Nxc3 7.bxc3 Nxe5 8.dxe5 Be6 9.0–0 f5 10.Rb1 Rb8 11.Be3 c5 12.Bb5+ Kf7 13.Be2 Be7 14.f4 Qd7 15.Bf3 Rhd8 16.Rf2 Qa4 17.Rd2 Qxa2 18.Ra1 Qb2 19.Bxd5? [19.Rd3] 19...Bxd5µ 20.Rxd5 Qxc3 21.Kf2 Ke6! 22.Rd3 Rxd3 23.cxd3 Rd8 24.Rxa7 Rxd3 25.Qf3? [25.Qe2]
25...Qb2+ –+ 26.Kg3 Rb3 27.Kh3 Qc3 28.Rxb7 Rxb7 29.Qxb7 Qxe3+ 30.g3 Qe4 0–1
(3) Davidovic,Aleksandar (2405) - Kozul,Zdenko (2470) [D76]
YUG-chT 40th Brezovica, 1988
[Petronijevic,Zoran]
1.Nf3 Nf6 2.c4 g6 3.g3 Bg7 4.Bg2 0–0 5.d4 d5 6.cxd5 Nxd5 7.0–0 Nb6 8.Nc3 Nc6 9.d5 Na5 10.e4 c6 11.Bf4 Nac4 12.Qe2 Bg4 13.h3 e5?! [13...Bxf3²] 14.dxe6 Bxe6 15.Rac1± h6 16.g4! g5 17.Bg3 Nd7 18.Rfd1 Qa5? [18...Qe7±]
19.Rxd7+- Bxd7 20.Qxc4 b5 21.Qc5 Rfd8 22.Bd6 Qb6 23.a3 Qxc5 24.Bxc5 a5 25.e5 b4 26.axb4 axb4 27.Bxb4 Rdb8 28.Ba3 Ra5 29.Ne4 Kh8 30.Nf6 Be6 31.Nh5 Bf8 32.Bxf8 Rxf8 1–0
IM Zoran Petronijević
(Kraj)
Нема коментара:
Постави коментар