Piše: IM Zoran Petronijević
Skica za njegov portret
Iako je već dugo bio ozbiljno načet bolešću, spakovao je svoje stvari brzo i bez ikakvih problema: kao dugogodišnji i iskusan putnik, znao je šta mu sve treba za put, bez ikakvog spiska. Tu je, naravno, bio i laptop, kao i neizbežna gitara. Nije se javio svojim najbližima, prijavio se na let, i krenuo na aerodrom. Iz daleke Adelaide u Australiji, gde je od 1990. godine živeo i stekao svoj dom, krenuo je na dugo putovanje ka rodnom Nišu. Rastojanje između ta dva grada iznosi oko 14.600 kilometara, a put obično traje oko 27 sati. I previše za bolesnog čoveka. Šta je želeo: da vidi prijatelje (kojih je imao mnogo) i rodjake, da vidi svoj rodni Niš, ili da, nesvesno ili svesno, završi svoj ovozemaljski život u gradu u kojem je rodjen, i koji je, nema sumnje, najviše voleo? Ili sve to zajedno? Po svoj prilici, mi to nikada nećemo saznati.
Bio je to Aleksandar Davidović (u Srbiji poznatiji pod nadimkom David, u Australiji kao Alex), doktor kompjuterskih nauka, ali je za ovaj tekst važnije to što je bio internacionalni majstor u šahu, i ovaj tekst pišem pre svega za šahovsku publiku, prijatelje i rodjake (mada, naravno, može da ga pročita svako ko to želi). Unapred priznajem da neću biti potpuno objektivan (uostalom, apsolutna objektivnost nije moguća). U ovom slučaju, dajem prednost Alberu Kamiju u odnosu na Aristotela: izmedju istine i prijatelja, biram – prijatelja.
Početak
Aleksandar je rodjen 22. septembra 1961. godine u Nišu, u porodici oca Dimitrija i majke Ljiljane. Porodično okruženje često odredi čitav životni put čoveka. Otac Dimitrije je bio vrhunski pravnik, dok je majka Ljiljana bila jedna od najboljih arhitekata u Nišu u ono vreme. Ko poznaje Niš, dovoljno je reći da je, između ostalog, projektovala veliki broj stambenih zgrada na Bulevaru Nemanjića (treba imati u vidu da je naselje projektovano u vreme socijalističkog realizma, kada je funkcionalnost imala prednost nad individualnom kreativnošću arhitekata). Projektovala je i školu „Edvard Kardelj“, današnju Osnovnu školu „Sveti Sava“, kao i obdanište u neposrednoj blizini crkve Svetog Nikole. Ali reći samo ovo o porodici malog Saše, nije dovoljno. Radi se o dvoje dubokih, pravih intelektualaca, sa esencijalnim unutrašnjim kulturnim potrebama (ne iz snobizma!), kod kojih potreba za znanjem i učenjem izvire iz samog njihovog bića. Dimitrije i Ljiljana su “gutali“ knjige (malo je reći da su ih samo čitali), posećivali pozoriste, gledali svaki važan film, posećivali izložbe (treba reći da ih u to vreme u Nišu baš i nije bilo mnogo), prosto, živeli životom pravih intelektualaca (u ono vreme, kao i danas, bilo je mnogo onih koji su to radili samo iz potrebe da budu vidjeni). Otac Dimitrije je bio pasionirani ljubitelj šaha (čak je imao i literaturu o ovoj igri), tako da je svoju ljubav prema šahu preneo i na svog sina.
Sve ove osobine roditelja (a možda treba reci da su mu baba i deda, kao i tetka, bili profesori matematike), mali Saša je sublimirano nosio kroz ceo svoj ovozemaljski zivot. O tome ćemo malo kasnije. Stan, u samom centru Niša, u blizini Radio Niša, bio je prepun knjiga: pored ostalih, izdvajala su se sabrana dela Lajoša Zilahija i Eriha Marije Remarka, koje je, Saša, mislim, pročitao još dok je bio u osnovnoj školi (!).
Aleksandra sam upoznao u “Pionirskom domu”, na jednom od mojih prvih časova šaha, kod legendarnog Dragoljuba Mihajlovića. Došao je direktno iz škole, sa sobom je nosio školsku torbu, na njoj vezane patike “šangajke“ – za fizičko vaspitanje. Znači, nakon napornih 6 časova u školi, dao je prednost šahu u odnosu na odlazak kući, i ručku. Aleksandar je već bio poznat u krugovima pionira kao jak igrač, i od njega su se očekivali veliki rezultati. Sa časa smo izašli zajedno i opet, umesto da odmah ide kući, dugo smo razgovarali o šahu, na uglu kod “Čaira“, pored Arhitektonskog zavoda (kasnije sam saznao da mu je tu radila majka).
Krajem 1975. godine, na prvenstvu organizovanom za školsku 1975/76. godinu, ostvario je prvi veliki uspeh: postao je pionirski prvak Niša. Od njega se mnogo očekivalo na Prvenstvu Srbije u Vrnjačkoj Banji, ali ga je zadesio peh. Turnir je trebalo da bude odigran krajem januara. Pre polaska okupili smo se u Pionirskom domu, ali Saše nije bilo. Mihajlović, koji je bio vođa puta, pozvao je telefonom, i saznao da je tokom noći Aleksandar dobio visoku temperaturu (dan pre toga smo se videli i bilo je sve u redu), i da nema govora o bilo kakvom njegovom odlasku na turnir. Tako je propala njegova velika šansa da dođe do samog vrha pionirskog šaha u Srbiji. U pionirskoj konkurenciji je još igrao i ekipno pionirsko prvenstvo Srbije na Divčibarama (maj 1976), gde smo zauzeli visoko trece mesto, a Aleksandar briljirao na prvoj tabli.
Srednja škola
Kada se završilo pionirsko doba (tada je granica bila 15 godina), trebalo je naći svoje mesto u omladinskom šahu, sto nimalo nije bilo jednostavno – tadašnja Jugoslavija, a i Niš, je bila rasadnik šahovskih talenata, i nije bilo jednostavno uspeti. Aleksandar je igrao za tada najbolji šahovski klub u Nišu, ŠK “Železničar“, bio rezerva i čekao svoju priliku. Nije morao dugo da čeka. Kada je tada perspektivnom omladincu Ivanu Đorđevicu krenulo nizbrdo na ligi, Aleksandar je iskoristio svoju šansu, i postao standardni prvotimac ŠK “Želeleznicar“. Bilo je to 1976. godine, znači, sa nešto malo više od 15 godina, što je onda smatrano velikim uspehom. Naravno, škola i samoobrazovanje su imali prednost (što za njega nije bio problem s obzirom na to da mu je potreba za novim saznanjima prenešena, može da se kaže, sa majčinim mlekom), tako da je uz ligu igrao turnire u Nišu, i omladinska prvenstva Srbije, što je inače bilo tipično za omladince tog doba u Srbiji. Ne treba ni spomenuti da je Aleksandar bio odličan đak, ali ne baš tipičan. Njegovo poznavanje školskog gradiva je bilo duboko, ne samo za ocenu, prirodna radoznalost ga je terala da upoznaje različite oblasti, tako da je bio podjednako dobar kako u prirodnim, tako i u društvenim naukama, što je retka osobina. Ali, znao je i da prekrši po neko pravilo: ponekad je znao da zapali po neku cigaretu u školskom dvorištu ili WC-u, ili da, uveče u gradu popije po neko piće, tek toliko da se ne razlikuje od društva. U to vreme, to je bio način pokazivanja zrelosti. Da li ga zbog toga treba osuđivati? Naravno ne, jer je zapravo i to bila samo potreba da se spozna sve što može da se spozna, i to što pre. Usavršavao se i u šahu, a već tada važio je za izuzetno čvrstog igrača kojeg je bilo veoma teško pobediti. Treba reći da je po prirodi bio miran. Neki su ga nazivali „David ledeni“, ne shvatajući da su se najveće religije i filosofske škole vekovima bavile upravo pitanjem kako čovek može da dostigne unutrašnji mir. Standardno je igrao za svoj klub, bio je jedan od članova tima koji je 1979. godine uveo svoj klub u prvu saveznu ligu. A godine 1980. je u punoj omladinskoj zrelosti, uspeo da se kvalifikuje na omladinsko prvenstvo Jugoslavije, a to nije bilo nimalo lako – u Srbiji je tada bilo mnogo jakih igrača, koji su kasnije postali velemajstori ( navedimo samo Branka Damljanovića, Dragana Paunovića, Aleksu Strikovića, Miloša Pavlovića), i mnoštvo budućih internacionalnih majstora. Na omladinskom prvenstvu Jugoslavije igranom u Kladovu početkom avgusta, opravdao je ugled koji je već stekao i osvojio 4. mesto odmah iza 3 buduća velemajstora - Ognjena Cvitana, Milana Draška, i Dragana Paunovića. Nakon ovog turnira, usledila je prva savezna liga, igrana u Donjem Milanovcu, i događaj koji zaslužuje da se posebno spomene.
Da li treba otpisati Davida?
Na prvoj omladinskoj tabli Aleksandar je postigao solidan rezultat, ali u poslednjem kolu čekao ga je najteži protivnik: trebalo je da igra sa aktuelnim šampionom Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji – sa Predragom Nikolićem. Na sastanku pre meča, neprikosnovena prva tabla i kapiten Slavoljub Marjanović (koji je na toj ligi postigao najbolji rezultat na prvoj tabli, 6 iz 9), bio je jasan: na ovoj tabli nemamo čemu da se nadamo: crne figure, aktuelni šampion koji je pobedio i Marjanovića, sve u svemu rezultat je jasan. Ali da li je tako? Još tada ga je krasio nesalomljiv stil igre. Duboko je razumevao pozicione nijanse, dobro poznavao otvaranja i gotovo nikada nije odustajao od odbrane lošijih pozicija. Upravo će te osobine obeležiti čitavu njegovu kasniju karijeru. Ako je imao neku manu, onda je to bilo što je ponekad znao da se prebrzo zadovolji remijem. Elem, meč je protekao u žestokoj borbi, na prvu omladinsku tablu niko nije ni obraćao pažnju (sem mene, ali da budem potpuno iskren, i ja sam bio skeptik po pitanju rezultata – činjenice su bile tvrdoglave.). Malo po malo, potez po potez, Aleksandar je gradio poziciju, čvrsto je držao, bio je Damin gambit, branio se, igrao profilaktičke poteze, postepeno menjao figure, i nakon teške rovovske borbe, nakon što je pokušao sve moguće, aktuelni šampion je, teška srca, na bosanskom naglasku rekao “predlažem remi“. Ne treba ni reći da je ovo bila poslednja partija koja je igrana na ovom turniru. Mnoge ekipe su već odavno spakovale kofere i – otišle.
(Nastaviće se)
(Stavljen nastavak 1.)
Нема коментара:
Постави коментар