Razgovor sa Iljumžinovim je prava stvar. Proveli bismo čitav dan u njegovoj kancelariji, da nismo bili tako uviđavni.
Ograničili smo se na četiri sata razgovora. Tokom čitavog tog vremena u čekaonici je čekao poznati biznismen Viktor Baturin. Ispratio nas je pogledom koji nije bio najprijatniji. Četiri sata kasnije, u njegovim očima sam pročitao mnogo, mnogo stvari. Brrr!
— Nazvali ste Fišera genijem. Da li ste još sreli ljude, o kojima možete to reći? — upitao sam Iljumžinova.
Kirsan Iljumžinov— Perelman. Lično, nažalost, nisam se upoznao sa njim. Ali komuniciramo preko jednog čovjeka. Prije pola godine, dao sam Perelmanu zanimljivu ponudu. Sada čekam odgovor.
— Kakvu ponudu?
Kirsan Iljumžinov— Izvinite, još ne mogu da govorim. Reći ću samo da Perelman takođe igra šah. Veoma me zanima taj čovek. Odbivši milion dolara, dao je do znanja da je svoje genijalno otkriće napravio ne zbog novca. Iako ga narod nije razumio. Gledao sam emisiju na tu temu. Perelmanovi komšije kažu, navodno, bolje bi bilo da je uzeo milion i popravio ulaz u zgradu, neko je tražio pomoć za bolnicu, dom za djecu. A Perelman, čini mi se, jednostavno je djelovao po instinktu.
Kirsan Nikolajevič se zamislio na trenutak, dodirnuo je prstima bradu - i odjednom je rekao:
— Zato što sam se odlučio da kažem o kontaktu sa vanzemaljcima?
— Zašto? — automatski smo pitali. Nismo stigli pravilno da razmislimo.
Kirsan Iljumzhinov— Takođe, po instinktu! Nisam sjedio i nisam razmišljao: eto, sutra me zovu na radio "Sloboda", tamo ću izreći istinu. Niko me nije vukao za jezik. Sami procjenite, kakve prednosti mogu biti u toj izjavi? Posebno za predsjednika republike i međunarodne federacije. Razgovori su odmah počeli: "Ko je taj lider, koji komunicira sa ‘malim zelenim’? Je li poludio? Treba li ga poslati kod Kašenka?" Sve se dogodilo spontano. Prije deset godina, pozvali su me u emisiju, gdje se raspravljalo o vertikali vlasti. Nedjeljni dan, strašno dosadna rasprava, neki ljudi u studiju, španski novinar. Muče me tom vertikalom... I iz mene je izletjelo: "Koja vertikala? Evo ih - da! — "Ko su oni?" — "Vanzemaljci". — "Da li ste, komunicirali s njima?" — "Naravno." Nastala je tišina. Preostalih pola sata do kraja emisije pokušavao sam prisutnima da objasnim, da se ne šalim s njima, već govorim ozbiljno.
— Onda ste zažalili? — Nakon nekoliko minuta, misao mi je proletjela kroz glavu: "Možda sam previše rekao?" Ali ako je signal došao odatle, onda sam morao da kažem. Ja nisam izmišljao ništa.
Iljumžinov je prošetao napred-nazad po kabinetu, protegnuo se.
Pogled mu je pao na bronzani bokal. Uzeo ga je pažljivo, položio na dlanove i predao nam ga.
— Držite. Kasnije ćete se sjetiti.
Prihvatili smo bokal sa hladnim poštovanjem. Da, lijep je. Stavili smo ga na sto.
— Ovo mi je poklonila Vanga, — osmjehnuo se Kirsan Nikolaevič.
— O! — uzviknuo sam i ponovo zgrabio bokal. — Stvarno?!
Kirsan nije ništa odgovorio. Samo se smješkao zanesen svojim mislima. U tom trenutku je u mislima bio daleko.
Još nismo mnogo odmakli od priče o votki i peljmenima u stanu najstarijeg svjetskog velemajstora Lilientala. Iznenada je izletelo iz mene:
— Kažu, Vanga je voljela viski?
— Uopšte je voljela male poklone, — odgovorio je Kirsan Nikolaevič iznenada, vraćajući se iz razmišljanja. — Jednom sam otišao u Duty Free, kupio joj lijepu maramu, plavu. Kao i čokolade. U istu kesu sam stavio i viski Blue Label. Vanga me primila uveče, sjeli da večeramo. Jedemo meso, sipamo rakiju. A ona kaže: "Neka Kirča natoči ono što je donio". Boca je ležala u mojoj torbi, i zaboravio sam je. Čak je nisam ni stavio na sto. Nasula je pola čaše, opustila se... Ona je svakog dana primala po sto ljudi, i svi su imali probleme. Zamislite, koliko negativnosti je prolazilo kroz nju?
— Šta još pamtite?
— Vanga je bila sitna, mršava — ali glas joj je bio oštar. Još uvek ga čujem u ušima. Na mog prijatelja je sa vrata viknula: "Šta sjediš? Brzo kući, treba da se obavi tvojoj ženi operacija!" Doveo sam kod nje urednika jedne od centralnih moskovskih novina. I počela je da priča o njemu.
— Zašto?
— Odmah je izgovorila imena dve njegove ljubavnice. Čovjek je bio šokiran. Pitao sam Vangu: "Odakle znaš?" Odgovorila je: "Ja ne znam." Ona je samo bila provodnik informacija. Mada svako od nas je po malo Vanga. Mi koristimo dva-tri procenta moždanih sposobnosti. Ako bismo koristili 15 — mogli bismo se teleportovati. Ili komunicirati na daljinu bez telefona. Nedavno sam pročitao knjigu Ciolkovskog "Putovanje atoma". Mi smo skup atoma, oni dolaze i odlaze. Danas su u obliku ljudi, sutra u obliku planete. Postoji duša. Postoji sjećanje na prošle živote.
— Rekli ste u intervjuu da živite svoj 69-ti život.
— Da, po budizmu. Ako je prošlo 108 reinkarnacija normalno, postižeš nirvanu. Jedan čovjek je ušao u meditaciju pored mene i pričao je o svojim prethodnim životima. Ja sam sjedio sa olovkom i bilježio. Bio je ratnik, vladar, monah. Nedavno je putovao po Južnoj Americi, sreo se sa vladarom Inka u Peruu. Imao je osjećaj kao da je kod kuće. U starom francuskom zamku odmah je znao kuda treba ići. Ali tamo, pokazao je rukom, to je moja spavaća soba. To je efekat 'Već viđeno'. 9. maja 1980. godine su me pozvali u vojsku. Iznenada je počeo da pada snijeg na poligonu! A ja sam gledao i mislio: dalje će nas odvesti na ručak, ja ću sjediti na drugom spratu pored prozora. I tačno, postavili su me pored prozora.
Sjedili smo lagano zbunjeni. Činilo se da smo bili oduševljeni onim što smo to čuli, ali smo bili opterećeni novostima: koliko je svega oko nas, što nismo primjetili! Koliko je to suptilna tema!
Kada smo se sabrali, pokušali smo da uključimo mozak bar četiri procenta. Iako je sve to ličilo na igranje nad provalijom. Na kraju smo nekako uspjeli da smislimo jedno smisleno pitanje:
— Nakon što ste razgovarali sa Vangom, znate li šta vas čeka u budućnosti?
— Naravno, — blago se nasmješio Iljumžinov.
Samo smo uzdahnuli. Ono što ne bismo željeli jeste da preuzmemo na sebe takvu sudbinu - poznavanje budućeg puta.
Iljumžinovu je postala dosadna pauza — i nije čekao nova ispitivanja:
— O Vangi često spekulišu! Ne želim da se hvalim, ali bio sam jedan od onih s kojima je provodila mnogo vremena. Sjedili smo tačno kao sada sa vama. Pili čaj. Kad je trebalo — zvao sam je. Ili bi ona zvala. Vanga nije govorila o budućnosti direktno, samo metaforički. Pitao sam: "Kako vidite Kalmykiju?" Odgovorila je: "Vidim oazu. Cvjetajući vrt..." Bio sam iznenađen — kod nas je polupustinja. Onda je dodala: "Tražite vodu. Voda je vrednija od zlata".
— Dakle?
— Kako je znala u svojoj Bugarskoj da gotovo u svim naseljenim mjestima imamo uvoznu vodu iz Dagestana? Nije učila geografiju, nije znala da piše. Slijepa od 14 godine. Rođena u Makedoniji, nije izlazila dalje od Bugarske.
—Da li se sve ostvarilo?
— Od deset predviđanja — devet. U aprilu 1995. Zove me Bojka Cvetkova. Njena rođaka, ljekar. Pita mme: "Da li je sve u redu s tobom? Tetka je već nekoliko puta ponovila da vidi dva Kirčeva. Kirčev se, kaže, razdvojio". Sam sam nazvao Vangu — smijala se. Uzeo sam avion, odletio k njoj. Večerali smo, svi njeni rođaci su sjedili oko nas. Onda je naglo pokazala na mene: "Takav mršav, mali, a zauzima dvije stolice..." I nekoliko mjeseci kasnije izabrali su me za predsjednika FIDE-a.
— Koju vam je sudbinu dalje predvidjela?
— Ne mogu da o tome govorim. Ako vam ciganka gleda karte, nikome ne pričajte —jer se neće ostvariti. Misao se materijalizuje — neko ju je čuo i odnio. Ja sam ranije gatao — na pasulju, kartama... Mogao sam ljude liječiti. Ali u 26. godini otišao sam na Pamir, bio sam sa ljudima sa takvim sposobnostima. Rekli su mi: prestani liječiti i gatati. Tvoja energija je za nešto drugo. Ne za liječenje i proricanje, to je tabu.
— Od tog dana niste nijednom gatali?
— Ne. Ponekad osjećam mnogo toga sam. Prvi put kada sam došao kod babe Vange — ona kaže: "Šta pitaš? Ti sam sve vidiš!"
— Pamtite li Vangin telefon?
— Cvetkova. Tada nije bilo mobilnih telefona, Cvetkova bi donosila Vangi običnu telefonsku slušalicu. Ako ikada budete u Vanginom muzeju — na prvom spratu je moja fotografija. Moj zatjev, odštampan na mašini. Stacionarni aparat sa žicom, preko kojeg je govorila. A kod mene stoje dve šolje i bokal iz njenog doma. Možete ih dodirnuti.
— Zanimljivo.
— Došao sam Vangi mjesec dana prije smrti, 1996. Bilo je vruće, želio sam vode. Ništa joj nisam rekao — i onda čujem: "Šta se mučiš? Popij!" Nasuo sam iz bokala. "Znam da žuriš", — rekla je Vanga. Zaista sam žurio u Cirih. "Dobro, idi. A ja ovde umirem. Ali me se sjeti. Uzmi šolju iz koje sam pila." Stavio sam je u torbu. "A ti nećeš piti sa mnom?" Uzeo sam drugu šolju. "Odakle ćeš nalivati vodu?" Uzeo sam i bokal.
— Osjećali ste da ona umire?
— Bilo je očigledno, umirala je od raka. Čak je i sama sve znala. A kad sam uzeo bokal, shvatio sam: to je naš poslednji susret.
— I vi takođe lako dajete stvari.
— Danas se moji sat svidio mom drugu, pa sam ga dao. Ili ova zgrada u kojoj sjedimo, kupio sam je 1992. za milion dolara. Pola hektara zemlje na Kutuzovskom. Bivši vrtić, čak ni ograde nije bilo. Popravio sam ga, napravio bazen — i prepisao ga na republiku. Njoj je i ostala. Za svojih 30 miliona dolara izgradio sam najveći budistički hram u Evropi.
— Koliko ste sveukupno hramova izgradili?
— Budističkih — 46. 22 pravoslavne crkve. Džamiju, crkvu, dva pozorišta... U Moskvi sam obnavljao crkvu Svetog Nikole. Ulica Roždestvenka, kućni broj 15. Lako dajem. Buda je učio — ne treba se ni na šta privikavati. Treba se lako prihvatati životne promjene.
— A prema stvarima?
— Pogotovo prema njima. Kuća će se jednog dana srušiti, auto će se pokvariti. Duša će napustiti tijelo. Bez obzira koliko idete u teretanu, za 50 godina napustićete to tijelo. Imam ovdje telefon s kamerom od 5 megapiksela. Dobar, ali sledeće godine će vjerovatno izaći moderniji. Generalno, lako se odnosim prema stvarima. Možda zato isto tako one lako dolaze kod mene.
https://www.sport-express.ru/golyshak-vspominaet/reviews/kirsan-ilyumzhinov-byvshiy-prezident-fide-i-kalmykii-golyshak-vspominaet-2197200
Нема коментара:
Постави коментар