Dr SLOBODAN ILIĆ: U ŠAHOVSKOM OGLEDALU

Niš, 2024

Dr Slobodan Ilić
U ŠAHOVSKOM OGLEDALU

Šahovska istorija slavi Fajna i Krogijusa, a mi imamo Bobija Ilića. Svaki u svoje vreme, pojavljivali su se u periodima kada su Amerika, Rusija i Jugoslavija tek stupale krupnim koracima na svetsku šahovsku mapu. Dva doktora psihologije i prof. dr Slobodan Ilić, doktor psihijatrije. Dvojica istaknutih velemajstora i majstorski kandidat majstorske snage, proživeli su šahovske turnire svaki svog nivoa, prošli na svojoj koži ono što su pisali o šahu i šahistima.

Fajn i Krogijus su se proslavljali i kao šahovski pisci, a profesor Ilić je tek nadomak šezdesete rešio da nas podari iskričavim pričama i dubokim psihološkim analizama. Na sreću, svoje rasute bisere je sačuvao u ovoj knjizi, po mnogo čemu drugačijoj, a svakako iskrenijoj i dražoj od knjiga slavnih prethodnika.

Oslobođeni taštine i tereta slave, ovi komentari nisu pisani strogo akademski, niti je u njima dotjerivano svako slovo. Oni nose miris „vrućeg hleba iz peći“, kako bi rekao velemajstor Ljubojević.

Ovo je niška, naša knjiga, sa mnogo spontanosti, ljubavi i razumevanja za paralelni univerzum zvani šah.

Marjan Kovačević

---

Predgovor

Ceo svoj život sam u šahu. Na razne načine, u različitim ulogama. Igrač-amater, rukovodilac, lekar, organizator, publicista, sekundant, psiholog, navijač, komentator, svašta sam bio i radio. Očevo pomenuto delo, knjiga Vladimira Vukovića: Umeće rokadnog napada, olakšala mi je bolničke dane detinjstva, na njenim krilima, po izlasku iz bolnice, postao sam pionirski prvak grada. Tu negde se i okončala moja takmičarska ambicija, ali istovremeno je započela uzbudljiva karijera šahovskog posmatrača, opservatora, radoznalca koja mi nesmanjenom snagom ullepšava i ove „jesenje životne dane“. Odigrao sam mnogo turnira, evropski šampionat i seniorsko prvenstvo sveta, trudio se svom snagom da u okviru svojih mogućnosti ostvarim rezultat, ali više od toga, privlačila me je i ispunjavala šahovska atmosfera, ambijent, nevidljiva aura pripadnosti koju čine i pravi prisutni šahovski hodočasnici. Duž crno-belih meridijana upoznavao sam i prijateljio sa predstavnicima različitih generacija, nacionalnosti, religioznih orijentacija, obrazovanja, društvenog statusa, sa čudacima, avanturistima, sanjarima, svaki od njih je imao svoj lični, unikatno kodirani, razlog zbog koga mu je šah ulepšavao svakodnevicu.

Trajna želja da slojevitost šahovskog života, nezavisno od rezultata, partija i otvaranja, približim onima koji nisu aktivno u takmičarskom šahu, povremeno je uspevala da probije moj urođeni konformizam i putem šahovskih zapisa ostavi trag. U njima sam, kroz prizmu ličnog psihološkog uvida, opisao šahovske događaje i ljude koji su ih kreirali. Tokom protekle decenije (2012-2023. god.) na portalu Večiti šah, Blogu Šah-mat liste i Šahovskoj strani Politike, zahvaljujući dobroj volji i podršci koja se ne zaboravlja, posvećenih šahovskih promotera Vladice Andrejića, Gorana Tomića i Marjana Kovačevića, objavljena je većina tekstova. Ideja da se tematski i hronološki urede i kao svedočanstvo šahovskih zbivanja u određenom vremenu, stave na uvid, motivisala me je da razvejane tekstove prikupim i predstavim kao celinu.

Autor

KOMENTARI

ODLAZI JOŠ JEDNA (ŠAHOVSKA) GODINA (2012)

Fraza kojom obično počinju decembarski tekstovi, „kraj godine je vreme za sumiranja rezultata", gubi od svoje neoriginalnosti ako je osvešćena. Autentično upotrebljena, „u ovoj drugoj verziji" ona može nedvosmisleno da izazove zanimanje čitalaca. Dakle kraj godine je vreme za sumiranje rezultata u ličnim i kolektivnim sferama pa se u opštem kontekstu može odnositi i na šah. Ili još mnogo uže na srpski šah!

U kvalitativnom smislu tokom godine se nije ništa spektakularno događalo, bilo je organizovano par open turnira, administracija je birokratski uigrano odradila lige i lokalne kadetske performanse.

Zdušno je pohvaljen plasman muške reprezentacije na Olimpijadi u Istanbulu, dok debakl ženskog tima i bleda igra naših predstavnika na kadetskom prvenstvu sveta u Mariboru nikog nisu previše uzbudili.

Autentičnu šahovsku Srbiju, danas čine „vikendaški nomadi" koji snalazeći se za prevoz ko kako zna i ume, lutaju po srpskim varošicama, ne bi li u jednodnevnom lupanju po šahovskim časovnicima zaradili neki dinar za golo preživljavanje. Na kraju krajeva to je do daljnjeg OK (show must gone) jer, pošto nije trenutno sposoban da se nametne na neki afirmativniji način, aktuelni srpski šahovski život ovako bar pošteno pokazuje da lojalno prati postojeće društvene trendove.

Ideje ovog članka međutim nisu „zemaljske stvari sklone čestim kvarenjima", već dva šahovska događaja vezana za odlazeću godinu, koja svojim sadržajem i porukama nadrastaju mogućnosti ljudi da ih oboje svojim uticajem. Ove godine napustio nas je (mislim da svi koji se iskreno raduju šahu bez obzira na nivo šahovskog umeća imaju pravo na ovakav način prisvajanja) velemajstor Svetozar Gligorić.

Svojim delovanjem za šahovskom tablom i van nje obeležio je vreme i uz sve poznate takmičarske uspehe i medalje, darivao našem narodu nešto još važnije. Decenijama je doprinosio podizanju njegovog kolektivnog samopoštovanja i ličnim primerom ga preporučio svetu. Gligorić je i svojim odlaskom izazvao sveopštu žalost i poslednji put napravio kolektivnu katarzu okupljajući šahiste svih generacija i kategorija, amatere, profesionalce, znane i neznane poklonike drevne igre, ljubitelje šaha iz različitih oblasti javnog života u jedinstvenom konsenzusu (tako retkom na ovim prostorima) koji njegovu zaostavštinu stavlja u zalog daljem napretku. Mala zemlja mora da slavi i stalno podseća na svog velikana jer će u suprotnom sve svoje partije gubiti u minijaturama! Gligorić joj je svojom ličnošću, delom, međunarodnim  ugledom, potvrđenim i u post mortem komentarima svetskih uglednika proširio granice i pokazao da može funkcionisati sa pravim vrednostima bez obzira što je mala. Havana slavi Kapablanku, TalinKeresa, Moskva Aljehina, Riga Talja, Vršac Boru Kostića, Lenjingrad

Botvinilka, Polanica Zdroj Akibu Rubinštajna, Ljubljana Vidmara, Plovdiv Tringova. Nadajmo se da će i Beograd naći snage (pre svega snage, jer ako bude snage biće i novca) da se memorijalnim turnirom pokloni senima Svetozara Gligorića.

Godina Gligorićevog odlaska na svom drugom polu koji označava dolazak, kao svojevrsni prilog stalnoj potrebi za balansom, najavila je novo ime koje pokazuje predispozicije da postane dragocenost srpskog šaha. Aleksandar Inđić je ove godine ušetao na našu centralnu šahovsku scenu bez velike pompe, ali to mu nije smetalo da vrlo brzo postane njen zapažen akter i nagovesti velike mogućnosti. Na prvi pogled u njemu nema ničeg spektakularnog posebno u eri kad šahovski geniji niču kao pečurke posle kiše, sve niže spuštajući starosnu dob genijalnosti. Inđić nije vunderkind, niti se dosada okitio nekom kadetskom evropskom titulom, ali je neosporno (tajm aut za dežurne skeptike, to je fela u kojoj nikad nismo oskudevali) satkan od posebnog materijala koji obećava visoke domete. Univerzalnim pogledom na šah koji objedinjuje pristup igri, protivniku, šahovskom nasleđu, literaturi, kao i vanšahovskim aspektima igre, tako neobičnim za mladog šahistu na početku karijere, Inđić budi nadu da će plemenite poruke šaha, potpuno izbledele u eri šahovske kompjuterizacije nastaviti da žive na ovom prostoru. Pratio sam uživo nastup Inđića na prvenstvu Evrope u Plovdivu (2012), razgovarao sa njim u Vrnjačkoj Banji i uverio se u navedeno, istovremeno i našao istomišljenike u armiji šahista različitih profila koji poznaju Inđića i prate njegov razvoj. Njegov vanšahovski potez na turniru u Paraćinu (ponuda remija u partiji gde je bio nadigran i gde se prosta pozicija nakon grubog previda protivnika konvertovala u njegovu korist) kojim je ličnu dobit pretpostavio empatijskom saosećanju i nevidljivoj šahovskoj pravdi,

još jedna je potvrda specifičnosti njegove šahovske ličnosti. O takvoj odluci se ne razmišlja, ona se donosi nesvesno, u trenutku, „iz karaktera" i na stranu da li je „šahovski rečeno pametna" (različita su mišljenja igrača koje sam anketirao), ona nedvosmisleno ukazuje da mladi Inđić ne igra na sitno (na pola boda ili par rejting poena) nego na nešto veliko o čemu verovatno na svesnom nivou trenutno ni sam nema jasnu predstavu.

Gligorić i Inđić se verovatno nikada nisu sreli, pitanje je da li je proslavljeni velemajstor okupiran drugim temama pred kraj svog života uopšte i čuo za mladog šahistu. Inđić o Gligoriću zna mnogo, između ostalog imao je potrebu da mu i svojim prisustvom na ispraćaju oda poštovanje. Nisu se sreli, ali su se „okrznuli u simboličnom mimohodu", jedan na putu u legendu, drugi ka šahovskoj pozornici.

Njihova veza treba da budemo mi koji činimo šahovsku javnost, kreiramo šahovsko mnjenje i istinski odani drevnoj igri najdobronamernije želimo da prošlost i sadašnjost srpskog šaha povežemo u ime budućnosti. I sami ćemo biti vredniji, ako znamo da cenimo vrednosti drugih. A u našoj šahovskoj sredini, pravih vrednosti nema baš u izoobilju. Godina za nama broji poslednje dane, ali nova kao da je već počela, u njoj Gligoriću dugujemo memorijal, a Inđiću osmišljenu podršku.

ŠAMPIONAT I NJEGOVA SENKA

„Protesti su dobri i kad ne uspevaju"
Mirko Kovač

Šampionat Srbije (Subotica, 7-17. 04. 2014) je završen, slava pobedniku! Pobeda Aleksandra Inđića, našeg najmladeg velemajstora je uzvišeni trenutak srpskog šaha, a za njega, uveren sam tek početak velike karijere. Ništa manje divljenja svojom borbenošću nije izazvao i najstariji učesnik turnira velemajstor Branko Damljanović koji se, u maniru strašnog Viktora iz najboljih dana, „spuštenog garda upustio u otvorenu tuču sa omladinom". Sa samo dva remija u svojoj turnirskoj koloni, simbolično je ostao poslednji na sceni i stavio završnu tačku na turnir.

Ideja ovog članka, međutim, nije glorifikacija pobednika i nagrađenih, o njima će se sledećih dana puno govoriti i pisati. Njegova namena je, da pre nego što se svetla i definitivno pogase i eho proteklih događanja nepovratno prestane da odjekuje pustom pozornicom, zvaničnim pobednicima pridoda i dvojac „izopštenih" koji to vaistinu jesu iako nisu povukli nijedan potez.

Kratka retrospektiva događaja prostire pred nas sledeću priču.

Velemajstori Boban Bogosavljević (u tom trenutku zvanični šampion zemlje) i Miroslav Miljković, sa svim legalnim pravima učešća na turniru, izvukli su turnirske brojeve ali se nisu pojavili u sali za igru. Iako su i pored izraženog nezadovoljstva što su im na volšebannačin (bez blagovremene najave u raspisu) ukinuti finansijski bonusi, bili spremni da igraju, o čemu svedoči njihov dolazak u Suboticu i Bogosavljevićevo pismeno obraćanje objavljeno u Politici od 7. Aprila 2014, odustali su od nastupa. Suočeni sa autoritarnim, bahatim, arogantnim, pretećim ponašanjem oficijelnih zvaničnika na tehničkoj konferenciji, procenili su da su odbrana ličnog dostojanstva i samopoštovanje vredniji od „potencijalne dobiti učestvovanja" štiteći na tajnačin pored sebe i izvorna načela igre kojoj su posvećeni. I to bi u najkraćim crtama bilo to. Bura se brzo stišala, vreme taj dragoceni saveznik z zabašurivanja svakolikih ujdurmi dalo je svoj doprinos i performans je krenuo. Ispostavilo se da je neprijatna epizoda bila prava „double win" kombinacija jer je „svim preostalim sem njih dvojice" donela dodatne benefite. Učesnici turnira, esnafske kolege „buntovnika" koji su njihovu borbu za svoja prava odgledali sa akademskim mirom, „zadubljeni u svoje misli i pogleda upravljenog ka daljini", dobili su kraći i komforniji turnir, a organizatori su posledično umanjili troškove. No i pored svih „divota" koje su nastale nakon odlaska dva revolucionara" i pored toga što kako reče jedan od njihovih kolega “koga nema bez njega se može" tamna senka koja je natkrilila dotična zbivanja nije izgubila na „tamnoći". Niti će je izbrisati idilični scenario dobro obavljenog posla" koji će slavodobitno biti predstavljen u nekom zvaničnom godišnjem, polugodišnjem, kvartalnom izveštaju, na odboru, izvršnom savetu, skupštini, nadzornom odboru bilo gde.

Da li šahovska javnost treba da bude ponosna na svoje zvanične predstavnike koji se na takav način odnose prema perspektivnim velemajstorima čije interese treba da brane, od kojih je jedan u tom trenutku i zvanični šampion zemlje? Koje ih to reference kvalifikuju za takvo bahato ponašanje? U kojoj zemlji se tako odnose prema svom prvaku, zar nam stvarno toliko pretiče, da se tako lako možemo odreći vrednosti koja se na najpošteniji način višestruko dokazala? Birokratski svet koji na ovakav način kreira aktuelnu šahovsku politiku, bez obzira na sve iluzije psihologije vlasti koja zamišlja sebe kao trajnu kategoriju, već posle jednog-dva mandata biće zaboravljen, a ime velemajstora Bobana Bogosavljevića kao šampiona zemlje (višestrukog) ostaće zapisano uz imena svojih slavnih prethodnika i nastaviti da traje u istoriji srpskog šaha!

Korčnoj, kome su njegove ruske kolege u vreme svoje najveće snage zamerali „na prevelikom ponosu", u svojoj autobiografiji je napisao: „ne znam kojim putem će krenuti i koliko daleko stići moja karijera, ali jedno sigurno znam, nikad neću dozvoliti da mi sredina u kojoj živim svojim represivnim metodama ruši samopoštovanje".

Bravo! To je razlog zbog koga se Bogosavljević odrekao odbrane svoje titule, a Miljković debija na dosada najvažnijem turniru svoje karijere.Sa Bogosavljevićem sam se sreo u nekoliko navrata, ali Miljkovića znam od prvih šahovskih koraka. Pratio sam njegov razvoj iz neposredne blizine, odigrali smo i nekoliko turnirskih partija, za vreme studija držao sam mu praktičnu nastavu, kod mene je polagao ispit iz Nuklearne medicine. Imali smo specifičan odnos, znao je da ima šahovski" kredit, ali to nikada nije zloupotrebio. Prvomajsku rupu u semestru smo (na opšte odobravanje studenata u grupi) čak iskoristili da skoknemo do Halkidikija i odigramo turnir na kome je osvojio prvo mesto. Uvek ga je odlikovala naglašena pravdoljubivost i solidar nost sa drugima, mnogo puta se to okretalo na njegovu štetu. Sa velemajstorom Marjanovićem ozbiljno se pripremao za ovaj turnir, kao najmlađi niški velemajstor on je miljenik sredine, svi smo se spremali za brazilsko navijanje". U prvim komentarima, iz subjektivnog žaljenja što propušta veliku šansu, većina nas je bila spremna da odluku o odustajanju proglasi impulsivnom, ali „viša konotacija" koju sadrži ovaj moralni čin vredna je svakog poštovanja. Kao profesor čiji je primarni zadatak da razvija osećaj etičnosti u mladim ljudima, ponosan sam što sam imao studenta (i to šahistu) koji je spreman da više vrednosti pretpostavlja „dnevnim dobitima".

Istorija „šahovskog bunta" stara je skoro kao i sama igra. Mnogo se primera na tu temu može naći u šahovskoj zaostavštini. I gotovo po pravilu buntovnici su stradali, ali su zato ideje u ime kojih su se davali, doprinosile razvoju igre i boljitku sledećih generacija. Podsetimo se na trenutak najslavnijeg među njima, legendarnog Bobija Fišera I svega onog blagodetnog u čemu uživaju današnje generacije šahista, kao posledicu njegovog „revolucionarnog delovanja". A na žrtvenik bunta položio je ono najdragocenije što je imao-titulu prvaka sveta.

Ne može se „hodati širokim drumovima", a pritom biti zagledan samo u svoju senku. U svojoj čuvenoj knjizi „King", obraćajući se mladima koji su odlučili da se profesionalno bave šahom Doner poručuje: „Vi koji ste odlučili da u ime šaha žrtvujete naučne karijere, socijalno prihvaćene profesije, porodični život i sve ono svakodnevno uobičajeno, dostupno masama, znajte da ste krenuli na zamoran i mukotrpan put. Neprijateljstvo i zavist je vaša sudbina jer će vaša hrabra odluka postati ogledalo u kome će inferiorni, sujetni, ,gladno ambiciozni" prepoznati svoju beznačajnost. I pošto zbog toga sigurno nećete biti pohvaljeni, možete samo očekivati uznemiravanje i poniženja. Zato vam je potrebno zajedništvo. Vreme je da se mi šahisti odbranimo od onih koji žele da nas liše časti. Nije naš primarni cilj promocija interesa, mi pre svega treba da budemo organizacija koja će sprečiti ono što ne želimo. A mi ne želimo da budemo diskriminisani, ne želimo da budemo prekorevani i prezirani što smo šahisti. Naša organizacija ne treba da bude profitabilno preduzeće, već nešto manje moderno: esnaf, ekskluzivna grupa koja će se odupreti svemu što preti da naruši dostojanstvo naše profesije"!

U kontekstu poručenog, skandal na otvaranju šampionata poput bljeska, na trenutak je osvetlio pozornicu na kojoj su svi akteri opisanih događanja mogli jasno da vide svoja lica. I autoritarna, rigidna, nekompetenta vlast i poslušna pastva koja je u ime lične dobiti spremna da joj pokorno služi. Još u antičko doba Platon je besedio da „država koju čine pojedinci isključivo orijentisani ka svojim interesima, evoluira u mediokritetsko društvo u kome nema napretka jer ono ne živi već vegetira izjedajući samu sebe". Naše društvo je na dobrom putu da ostvari Platonovu viziju. Odluka Bogosavljevića i Miljkovića, da borbu za civilizacijsko ophodenje i dignitet profesije pretpostave ličnim interesima, je iskra koja bi šahovskom rodu mogla da posluži kao inspiracija da u takvom scenariju bude izuzetak! 

ŠAHOVSKA RAZGLEDNICA IZ BUGARSKE

U Bugarskoj su na Crnom moru tokom juna 2012 godine odigrana su tri atraktivna open turnira (Albena, Zlatni Pjasci, Varna) koji su se nadovezivali jedan na drugi i privukli veoma koloritno šahovsko društvo iz najraznovrsnijih delova sveta. Brazil, Indija, Sirija, Wales, Novi Zeland, Indonezija i Kina su neke od najzanimljivijih destinacija.Turniri su bili odlično organizovani, spontano su se uklopili u turističku sezonu i održavani su u komfornim uslovima probranih hotela. Svaki turnir je imao svog individualnog pobednika Albena: Tigran Petrosjan - Jermenija (ko zna možda i reinkarnacija bivšeg svetskog prvaka?), Zlatni Pjasci: Nils Grandelius - Švedska, Varna: Mekhitarian Sevag - Brazil, svi oni su herojski napravili astronomski procenat, (Petrosjan čak 8 iz 9) i zasluženo se okitili lovorom. Za ilustraciju šampionske borbenosti može da posluži podatak da je Petrosjan u zadnjem kolu crnim figurama glatko odbio remi (iako je Vajda igrač sa rejtingom preko 2600) koji mu osigurava deobu, a s obzirom na odličan buholc vrlo verovatno i čisto prvo mesto. To je možda i krunski dokaz da on ipak nije „onaj Tigran Petrosjan" koji je u ovakvim situacijama znao da bude mnogo miroljubiviji.

Srpsko predstavništvo u bugarskom open opusu bilo je malobrojno, a dalo je doprinos sveopštem turnirskom koloritu, svojom profesionalno-amaterskom kombinacijom kojoj smo se i sami čudili kad smo se sreli. Velemajstori Abramović, Cvetković i inter majstor Z.Arsović su krenuli od prvog turnira u Albeni i preselili se potom na Zlatnu obalu, tamo smo im se pridružili Nebojša Baralić i moja malenkost, u Varni sam bio jedini naš učesnik. Na prva dva turnira igraoje i „naš naturalizovani Turčin" VM Šolak, kao sudija u Zlatnim Pjascima boravio je Saša Jeftić. I to je bilo to. Glavni sudija turnira je bio opet „naš čovek" Vlada Šakotić koji je svoj posao obavljao lakoćom dostupnoj samo vrhunskim profesionalcima, a iz zvanično crnogorskog tabora „opet naši ljudi, dugogodišnji šahovski prijatelji" velemajstori Draško i Blagojević. Nagradni fond naročito na prva dva turnira je bio veoma atraktivan, ne samo visinom glavnih nagrada već i njihovom brojnošću i distribucijom kroz razne kategorije (veterani, žene, omladanci raznih uzrasnih grupa) i što je za igrače različite igračke moći najprivlačnije, takođe, raspodeljen i u okviru raznolikih rejting grupa. Tako da je svako bio motivisan i igrao za nešto, nezavisno od samo retkima (najboljima) dostupnih visina prvih stolova. U tom gemištu Cvetković i Abramović su na oba turnira uzeli veteranske nagrade, naizmenično drugu (oba puta je u njihovoj kategoriji, prvi bio VM Svešnikov), a onda Cvele treću u Albeni i Boško i sam iznenađen petu u Pjascima uprkos porazu u zadnjem kolu. Nagradu u svojoj rejting kategoriji je osvojio i Baralić koji je došao sa porodicom više onako turistički i sam sebe iznenadio dobrom igrom. Skupio je pet poena i junački se borio u svakoj partiji. Imao je turnir na kome bi mu mnogi u estetskom smislu pozavideli, jer je nakon poraza u prvom kolu od Tigrana Petrosjana pobednika Albene, zaredao pet uzastopnih kola sa pet atraktivnih učesnica iz pet različitih zemalja (pamtim mu Indijku, Bugarku i Moldavku). S obzirom da je fizički naočit momak ovakav razvoj događaja mu je iznedrio titulu „šahovski Kazanova", a pojavile su se čak i neke ideje (od onih koji su mu na ženskom rasporedu najviše zavideli) da mu se izračuna ženska norma za intera, sve do ekstremnih predloga da mu se omogući učešće na predstojećem ženskom prvenstvu Evrope u Beogradu.

Velika atrakcija je bila ila indijska ekspedicija, polno ravnomerno izmiksovana koja je brojala 40 učesnika uglavnom u tinejdžerskom uzrastu. Nastupili su u okviru organizovanog projekta i apsolutno obeležili drugi verovatno i najjači turnir na Zlatnoj obali. U zadnjem kolu skoro da nijedan od prvih stolova nije bio bez Indijca. Koncentrisani, dubinski fokusirani na igru, dostojanstvenog kulturnog ponašanja, svojim stavom, odnosom prema protivniku i samom šahu delovali su kao dostojni naslednici drevnih legendi o indijskom poreklu šaha.

Među njima je bilo puno devojaka i dece, šah je u Indiji u velikoj ekspanziji, očigledno je da je i dugotrajna Anandova titula odigrala svoje i ima mnogo igrača sa velikom snagom koji prosto nisu imali priliku da se oprobaju na turnirima van Indije. Dve „indijske partije" u zadnjemkolu su mi privukle posebnu pažnju: u jednoj je mali Indijac „nalik romskoj dečici koju svakodnevno srećemo na našim ulicama kako prose" serijom nemilosrdnih taktičkih udara koje je izvodio u klečećem položaju (jer drugačije nije mogao da dopre do najudaljenijih protivničkih polja) masakrirao svoju sunarodnicu koja je sve to izdržala sa monaškim mirom i srdačno mi čestitala pobedu; u drugoj je nastradao naš selektor Boško Abramović koji se sa indijskim tinejdžerom borio za svoju seniorsku nagradu i nakon dobre igre, i veoma izgledne pozicije, prevideo taktički udar, posle koga uprkos zdušnoj podršci „srpske ekspedicije", više nije imao nikakvih šansi. Indus je egzekuciju surovo priveo logičnom finalu, sa nepomičnim skoro blagim izrazom lica, potpuno u kontrastu sa hladnom preciznošću završnih poteza, koje je vukao bez imalo uzbuđenja što bi se mogla prirodno očekivati od tinejdžera kad se nalazi pred pobedom nad velemajstorom. Na kraju je Boško raznim spletom okolnosti koje obično praterezultate poslednjeg kola ipak osvojio petu veteransku nagradu, i pružio satisfakciju i našoj „navijačkoj energiji koja eto nije protraćena uzalud".

Mnogo je priča u kuloarima bilo o kompjuterskom šahu, novim trendovima u pripremi za turnire i načinu šahovskog razmišljanja generacija koje počinju svoje šahovske karijere uz kompjuter. Bez sumnje, dovoljno je nekoliko turnirskih partija sa „tim novim šahovskim profilima" da se uverite da je u procesu formiranja specifičan turnirski prototip igrača" nalik robotu, napunjen šiframa otvaranja, emotivno apsolutno nivelisan, alineiran u odnosu na okruženje i protivnika sa kojim igra: „softverski ubica nevinog ćosavog lica", mentalno isprogramiran da se sa šahom počinje i završava svet. Sa jednim od takvih novo-produkata" sam se upario već u prvom kolu turnira, došao je na partiju sa ogromnom flašom vode koju je neprestano nagijao kao da sipa gorivo u mašinu, bez pogleda ili reakcije na konvencionalni kontakt očima, pozdravio se i „odzdravio" tako što je ponudio vrhove prstiju, svaki potez mu je (kasnije sam proverio) uglavnom bio jedna od „hudinijevih linija", kad se partija završila bez reči se potpisao neurotičnom žvrljotinom i nestao kao da si ga „dilitovao".

Iako je bio topao dan, skoro da mi je trebao džemper od emocionalne bladnoće, koja je sve vreme trajanja igre opkoljavala našu tablu. Boško je pokazao partiju sa petnaestogodišnjakinjom u kojoj je belima rano upao u inferioran položaj i jedva spasao remi i gde prosto nijemogao da joj pogodi potez jer su isti bili rukovođeni kompjuterskom logikom koja je igračima odraslim i školovanim na klasičnim principima „bazično nelogična".

Puno je diskusija bilo na temu, kako aktuelni takmičarski šah kao neophodnost zahteva „reprogramiranje" aktivnih igrača srednje I nadsrednje" generacije čiji je dosadašnji šahovski vek protekao u isključivoj primeni „klasičnih principa". Ali ne samo „reprogramiranja" u smislu da se nauči korišćenje mega baze, kompjuterske pripreme na direktnog protivnika ili primene arhive koja sadrži partije iz svog repertora, već suštinskog mentalnog restruktuiranja kroz koje će seautentično ukoreniti nova šahovska neurostrategija, savremeniji način mišljenja kompatibilan sa specifičnom kompjuterskom logikom.

To podrazumeva fleksibilnost duha i „mladalačku spremnost" za stvaranje novih nervnih sinapsi, modernizovanje stereotipne kognicije, korišćenje moždanih kapaciteta u pomerenom modalitetu koji je I samom sebi nepoznat" ali pritom ne izaziva strah već naprotiv predstavlja izazov. Tek u takvom novom „presvučenom izdanju", dosadašnja praksa, nagomilano iskustvo, neosporno „bazično šahovsko znanje se mogu koristiti kao veliki adut u duelima sa generacijom koja je svoje šahovske karijere započela na „fricevima, ribkama i hudinijima".

Ovakva mentalna recikliranja su moguća, mozak je božanstven organ, pun najfinije plastike" koji se za razliku od ostalih organa ne troši već regeneriše i razgranava dodatnim radom. Na praktičnom šahovskom primeru takve mogućnosti je kroz uspešne šahovske karijere koje su dugo odolevale novim zahtevima vremena pokazala plejada korifeja spremnih na „unutrašnje promene" od Botvinika, preko Korčnoja pa sve do današnjih Geljfanda, Ananda, Kramnika.

Kompjuterski „cheating" (naša reč varanje nekako kao da plastičnije odslikava problem) je poput duha koji se izmigoljio iz boce I rasuo atmosferom i ovde bio nezaobilazna tema, a s obzirom na bezgranične mogućnosti i tek pionirska razmišljanja o njegovom iskorenjivanju, neosporno će biti sastavni deo svih sledećih iole ozbiljnijih šahovskih turnira. Ni ovde nije prošlo bez incidenta, „ruski mališa" od jedanaest leta je ulovljen sa mobilnim androidom (literarno deluje kao sa vanzemaljcem) u toaletu na kome se nakon pritiska na odgovarajuće dugme pojavila trenutna pozicija na njegovoj tabli. Zajedno sa dedom koji mu je bio pratilac na turniru (nije poznato da li i saučesnik u varanju) vraćen je kući. Ceo postupak je izveden pod profesionalnim sudijskim nadzorom, diskretno i po pravilima etičkog kodeksa, ali ostaje utisak bez obzira na „bezopasnu bizarnost ovog događaja" da će više i od samih konkretnih slučajeva koji se i koji će se tek otkrivati, za neko novo šahovsko vreme najpogubnija biti sumnja koja se sve manje može kontrolisati i preti da poprimi paranoidne razmere. Kroz njih će vrlo skoro (to je vizija koja bi bila najdestruktvnija po bazičnu metafizičku poruku šaha) svi sumnjati, zagleđivati, pretpostavljati, uhoditi, dežurati, svaka pobeda slabijeg nad jačim će biti „problematična", svako duže zadržavanje u toaletu direktni symptom potencijalnog varanja. Pojavili su se ovde neki ljudi sa ingerencijom zvaničnika zaduženih ispred Evropske šahovske asocijacije sa zadatkom da rade na stvaranju strategije i metodologije zaštit zaštite od ove nove i rekao bih „olako shvaćene pošasti" i to je svakako vredno hvale, a kako će se cela tema razvijati s obzirom na ubrzanja koja već startno dobija saznavaćemo i brže nego što očekujemo. Možda i ključni akter ovakvog „atmosferskog trenda" čuveni Ivanov koji je u celoj priči po mišljenju mnogih paradoksalno odigrao pozitivnu ulogu jer je svojim ekstremnim stavom problem radikalizovao, pojavio se na turniru u Varni sa molbom organizatoru da participira, s obzirom da mu aktuelna suspenzija važi samo za turnire pod okriljem Fide i Evropske asocijacije. Glatko je odbijen jer je nakon skandala na majskom turniru u Velikom Trnovu i odnosu bugarskih igrača prema njegovoj „nedokazanoj pobedničkoj metodologoji", bilo više nego očigledno da bi njegovo eventualno učešće na turniru bilo direktan povod za novi incident. Inače, „problem Ivanov" je ovde u Bugarskoj prerastao šahovskegranice i proširio se na pravni, medijski, etički teren, pa je shodno toj multidisplinarnosti na Bugarskoj televiziji organizovana jednočasovna debata na ovu temu, sa učešćem eksperata koji svojim profesijama gravitiraju problemu (bio je prisutan i Ivanov). Emisiju sam odgledao sa velikim auditorijumom bugarskih igrača, sudija i organizatora u bašti evropske kuće šaha u Zlatnim Pjascima, po verbalnim i neverbalnim reakcijama potpuno ravnodušnim prema vanšahovskim aspektima problema. A u samom studiju diskusija radi diskusije, sa zaključkom da stvar treba da se dodatno „proanalizira, sagleda, ispita, skenira, izvidi, - nikad nisam bio bliži Srbiji kao u momentu gledanja ove emisije. Jednom rečju da ne beše ohlađenog „Traminera" koji je lansirao moj bugarski prijatelj međunarodni šahovski sudija Georgi Živkov bilo bi to propalo veče.Da medalja ima i svoju drugu stranu pokazao je drugi slučaj koji može poslužiti kao inspiracija onima koji kroz šahovske bitke duhovno rastu i časno streme svojim ambicijama. Partija dva Izraelca i prijatelja Nabatija i Raznikova igrala se na četvrtom stolu zadnjeg kola na turniru u Zlatnim Pjascima i nakon velike borbe završena je među poslednjima na turniru remijem. Naizgled ništa neobično, protivnici su dobri poznanici, srdačno su se rukovali na kraju partije i zajednički pronalizirali njen sadržaj. Iza kulisa međutim, ono što bi u „srpsko-bugarskom šahovskom moralnom miljeu" zahtevalo njihovu psihijatrijsku opservaciju, (neki igrači tu na licu mesta nisu mogli da se čudom načude, a neki su se čak i doslovno prekrstili) jesu finansijske mogućnosti koje su stajale pred njima da je partija nekim slučajem odlučena. Naime odigranim remijem Nabati je osvojio nagradu od 1200 Eura, a Raznikov je dobio 700, u slučaju pobede Nabati bi osvojio 3500 Eura, a Raznikovu bi pripalo 200, kad se sve sabere I proračuna, da se odigralo po „bugarsko-srpskom scenariju" koji sa časnim izuzecima, uzgred budi rečeno, počinje da radi još daleko pre završnog kola „za laganu internu raspodelu ostalo bi da visi" čistih 1800 Eura. Što reče jedan od mojih bugarskih prijatelja kad smo kasnije komentarisali slučaj „ili su blesavi ili pripadaju nekoj sekti".

Bugarski šahovski mesec je bio ilustrativna demonstracija nespornog uvida, da je šah definitivno „igra miliona", svih generacija, oba pola, različitih rasa, vera i kultura. Starosna granica se aktivno spustila ispod 10 i istovremeno podigla iznad 70 godina, fascinantan je kolorit ličnih opredeljenja da se uživa u satima provedenim nad šahovskom tablom. Na turnirima je bilo mnogo dece (u Varni je održan I školski šahovski festival), koja su se poput leptira na livadi rasejala šahovskim salama, a da slika ipak ne bude potpuno idilična „potrudili" su se njihovi roditelji koji su neprestano zujali oko njih sa brižnim I ozbiljnim licima i ne pokušavajući da prikriju lične potisnute ambicije projektovane na svoje potomke. Bili su tu i „tigrovi treće generacije", koji su zvanično krenuli ka osmoj deceniji, a „nezvanično" se duhovno mladalački transformisali, obukli patike i košulje sa kratkim rukavima i upustili se u herojsku bitku sa mladima istovremeno prevenirajući fiziološki preteću demenciju. Od jednog takvog dvojca (Raondi-Estonija, Taylor-Wales) izgubio sam mini meč 0,5-1,5, a u Varni sam zabeležio sliku koju doslovno samo šah može da priredi: „ljuti dvoboj ruskog devetogodišnjaka sa organizatorom turnira Hristovom koji broji 75 godina, igran do golih kraljeva i završen remijem posle dva i po sata „fokus" igre. Šah je definitivno postao i igra žena (kao da se prelio u drugu estetsku dimenziju), bilo ih je mnogo, takođe, raznih godišta, igraju sve bolje, potpuno ravnopravno, a najbolji dokaz da su od svojih kolega neosporno prihvaćene kao „deo roda" je njihov ozbiljan I profesionalan pristup u međusobnim partijama. Ovakve turnire, naravno prati i paralelan netakmičarski, ali ne i nešahovski svet bez koga se ne može (sudije, funkcioneri, organizatori, pratioci), a njihov dostojni predstavnik koji je plenio pozitivnom energijom, srdačnošću, humorom, dinamizmom bio je već pomenuti arbitar, narodski rečeno „devojka za sve"- Georgi Živkov. Pored toga što je profesionalno obavljao svoj primarni sudijski posao, vozio je i dovozio, zasmejavao, organizovao šahovske sedeljke, svakome bi ponešto objasnio, pomogao, oko njega je uvek bilo puno ljudi i svi su imali nasmejana lica. Čovek koga bi trebalo prepisivati na recept!
I na kraju, umesto zaključka slobodan sam da napravim okvirno poređenje sa aktuelnim statusom šaha u Bugarskoj (koju sam zadnje tri godine veoma često posećivao) i našoj zemlji. Uprkos patriotizmu „za koji imam lične, subjektivne dokaze" trebalo bi ga baš iskarikirati pa ne priznati da su Bugari trenutno u svim šahovskim elementima (takmičarskim, organizacionim, sudijskim, turnirskim) ispred nas. Nekad se to nije moglo zamisliti, danas je to lako uočljiva realnost. To je međutim samo presečeno stanje, ono što treba da dodatno zabrine (ako u našim šahovskim elitama postoji uopšte neko ko može da se zabrine) da će se u kontekstu projekata i vizija za dalji razvoj koji imaju, ta distanca sve više povećavati. Svako iole šahovski edukovan ko igra naše opene i prati naš šahovski milje, može se lako u to uveriti ako proživi šahovski mesec kao što je bio ovaj u Bugarskoj.

Za utehu da se iz trenutnog stanja stvari ipak može izvući korist može da posluži činjenica da Bugarska nije daleka, a ni previše skupa destinacija, pa je kao takva relativno lako dostupna svima koji žele da se šahovski usavršavaju! 

KARAVAN OKUPLJEN OKO VODE

Šahovsko leto stiglo je u Srbiju, startno okupljanje je obavljeno (20-28. 06. 2015) u živopisnom ambijentu Srebrnog jezera. Prisutna je, osim prve olimpijske postave, bila manje više kompletna rezervna velemajstorska linija (ukupno 15), gotovo sva omladina koja pledira da preuzme „statusnu šahovsku imovinu", respektibilni ženski sastav, mnogo jakih srednjaka, gomila amatera i rekreativaca, poslovično preambicioznih roditelja, organizatora, sudija. Preko 20 stranaca iz 9 zemalja (ceo region plus SAD, Slovačka, Turska, Grčka) dodatno su cbojili kolorit desetodnevne fešte u kojoj je svako imao priliku da shodno znanju i motivaciji osmisli sebe.

Igralo se u dve rejtingom podeljene grupe (treća je bila dečija) ma različitim lokacijama i bez dupliranja kola u istom danu što je sve ređe na sličnim turnirima. Ušteda od dupliranih kola je nadoknađena čak i za naše uslove prihvatljivom pansionskom ponudom, a višak slobodnih prepodneva je smanjio kolektivnu nervozu, otvorio prostor za druženje, fizičku aktivnost, obilaske predivne okoline i što je najbitni je kvalitetniju igru. Organizovan je omladinski šahovski kamp, sudijski seminar, takmičenje u atomskom šahu i atraktivan cuger na brodu koji je svoju živopisnu dunavsku maršrutu tempirao na devet kola. Iz
je kao senzacionalni pobednik izronio omladinac Danilo Besedeš (7.5 iz 9) ispred serijala „sertifikovanih revolveraša": Atalik, Damljanović, Popović, Kovačević, Savić, Milanović, Pikula, Lajthajm, Abramović. Srećom igrao se blic jer da je ovakav ishod bio na nekom sporijem tempu shodno aktuelnom paranoidnom ambijentu o mogućnosti varanja morali bi da iz Vinče dopreme radioaktivni detektor da se nepredviđeni pobednik pretraži.
Na oba turnira pobedili su stranci, glavni je pripao turskom velemajstoru Suatu Ataliku, rezervni talentovanom bugarskom omladincu Valentinu Mitevu. Iako tok turnira to nije predskazivao u prvih deset se ipak ubacilo osam naših velemajstora. Potencijalni „naslednici" (Radovanović, braća Radović, Đorđević, Rajković, Cvetanović, Todorović) ni jednog trenutka igrom, pristupom i posledično plasmanom nisu nagovestili prosperitetnu budućnost. Ilustrativan pokazatelj naše trenutne realnosti. Ostaje nada da ih je bar malo inficirala enerja i gladijatorski pristup velemajstora Damljanovića, veterana čija fascinantna posvećenost partiji, ni posle toliko godina ne prestaje da zaziva divljenje. Krajnji saldo njegovog „krvavog pira" iznosio je 6 pobeda, dva poraza i fajterski remi sa pobednikom turnira.
Vedru atmosferu ukrasilo je mnoštvo simpatičnih vanšahovskih vinjeta. Bilo je zanimljivo upoznati šahovsku porodicu Gazik iz
Slovačke (otac, majka i dva sina) ili proćaskati sa vitalnom starinom Milomirom Životićem koji broji 83 godine, a na svih devet dosadašnjih turnira je dolazio biciklom iz okolnog sela. Pored navedenih pohvala na teret organizatora pada i značajna mrlja birokratskog ignorisanja aktuelnog šampiona Srbije velemajstora Antića čija se zakasnela prijava suočila sa objašnjenjem da je kvota velemajstora sa namenskim uslovima već popunjena. Nije baš da nam preliva da bi se dokazanih vrednosti tako lako odricali.
Turnir na Srebrnom jezeru raste u kvalitetu i sadržaju i postaje dragocenost našeg miljea. Iduća godina je jubilarna, slavi se desetogodišnjica i kako reče moj ispisnik Branislav Šuhartović. sudija i organizator prisutan na svim dosadašnjim turnirima biće to prilika da se napravi presek i okrene nova, još kvalitetnija stranica.
Većina učesnika se sa Srebrnog jezera preselila u Paraćin, na turnir čiji je ugled zavredeo pažnju i elitnih profesionalaca. Lista gostiju iz dvadesetak zemalja se od Amerike preko cele Evrope i Rusije proteže sve do Indije. Nade i simpatije naše šahovske javnosti okrenute su ka mladom Milanu Zajiću, kome nedostaje još malo rejtinga za velemajstorsku titulu. Odavno se u našem okružrenju nije pojavio tako blistav potencijal, nezavisno od mladosti, šahovski već harmonično raspoređen u svim segmentima ličnosti. Pojava mladog Zajića predstavlja dar, ali i izazov šahovskoj zajednici, da osmišljenim doprinosom pokaže da je dostojna prisustva takve nadarenosti.
Posle Paraćina, šahovski karavan će se pomeriti na sever, šahovsko leto nastavlja da traje. Openi u Senti, Grockoj, prvenstvo Vojvodine, čekaju igrače. Neko zlonameran bi mogao da pomisli da se glavna „kvaka" letnjeg šahovskog hodočašća krije u pogrešno interpretiranoj premijerovoj poruci koja treba da glasi: „letujte u Srbiji i igrajte šah".

U SUSRET ŠAHOVSKOM ŠAMPIONATU SRBIJE U VRBASU

Upravo se završava američki šahovski šampionat, fenomenalna predstava u kojoj nam se kroz efektnu marketinšku produkciju u
majstorski izbalansiranom performansu prikazuje objektivna veličina i značaj šahovskog događaja i predstavlja nova generaciju američkog i svetskog šaha. Šahovska scena u Americi u nekom širem kontekstu nikad nije bila zanimljivija, Sevian i Troff su još daleko od osamnaeste, odmah iznad te granice su naslagani Naroditsky, Holt, Robson, Wesley So, Shanklad, nešto malo dalje već dokazani Nakamura, a sve to koordiniraju „mladi veterani“ Kamski, Onischuk i Akobian. Prekaljeni su majstori istovremeno i vrhunski velemajstori Yaser Seiravan i Mauricius Ashlei potpomognuti šarmantnom voditeljkom Jen Shade stručnim komentarima, duhovitim opaskama, relaksiranim govorom način demonstriraju moderni trend praćenja šaha koja prestaje da bude dosadna uspavanka već se pretvara u uzbudljiv dinamski događaj koji drži pažnju i otvara prostor sadržajnoj i raznovrsnoj dimenziji uživanja. Uhvaćen je svaki kritični momenat u partijama, uvremenjeno ispraćeni cajtnoti, intervjuisani u svakog kola, iz različitih uglova prikazan enterijer, u svakom iskorišćena prilika da se prikažu ljudi iz organizacionog pula.

Internet i kompjuterizacija su svojim mogućnostima napunili jedra popularizaciji šaha i rastvorili mnoge predrasude o ulozi i značaju šahovske igre, možda najviše o samom procesu njegove dijalektike koji je dugo obitavao u elitističkom inkapsuliranom obliku. Svi neposredni akteri šahovske seanse ogoljeni su do svoje suštine koju mogu da odbrane jedino adekvatnom igrom. A kad takav stav postane integrativni deo profesionalnog ambijenta, onda nema čuđenja što npr. Robson i Wesley So najbolji prijatelji, stalni cimeri, u trenutku kad remi ne kvari nikom ništa igraju svoju partiju u ratničkom transu.

U istom kontekstu može se govoriti i o Svetskom šampionatu za žene završenom početkom aprila u Sočiju. Izvanredna rganizacija,
efektno otvaranje koje nagoveštava vrhunsku predstavu, vrhunski press centar sa raznovrsnom ponudom komentara, intervjua, samopregor u organizacionim detaljima kojim se u svakom trenutku demonstrira poštovanje prema ličnosti i profesiji učesnica, omogućili su šahistkinjama da razviju vitešku borbenost i do maksimuma oslobode svoje kreativne potencijale. Slike uplakane Ane Muzichik i pretužne Harike Dronavali nakon ispadanja, izmešane sa gospodski kontrolisanim zadovoljstvom Pie Kramling i mladalačkom erupcijom sreće mlade šampionke Marie Muzichuk obogaćuju sadržaj i dodatno potenciraju značaj neposrednog događaja na tabli. Šira šahovska publika je dobila priliku da se upozna sa fascinantnom ličnošću Natalije Pogonine koja je u ženskom šahu možda najdalje otišla u direktnoj primeni psihološke pripreme na sabranost i kontrolu svojih emocija shodno
aktuelnim turnirskim zahtevima. U virtuelnom prostoru koji ga deli sa igračima i kroz ovakvu vrstu ponude i posmatrač interaktivno postaje emotivno investiran učesnik obogaćujući svoje vreme koje troši na praćenje partija. Velemajstor Spragett je na svom sajtu objavio da je postignut apsolutni rekord u on line prisustvu ljubitelja šaha na jednom ženskom šahovskom dogadaju. I kroz komentare i kontinuirani vizuelni sadržaj sajta vizionarski se zalaže za afirmaciju nove još neistražene kvalitativne ženske dimenzije koja na posredan način oslobađa prostor za njihovo još kreativnije delovanje. Oslobođeni kontakt sa svojom prirodom, spontani i autentični izraz estetske erotičnosti, emocionalno oslobađanje potisnute ženstvenosti čak i tokom trajanja seanse što je po difoltu tradicionalnih predrasuda „o nužnoj ozbiljnosti i prenaglašenoj intelektualnosti žena koje se profesionalno i uspešno bave šahom" dosada bilo apriori zanemareno, nezadrživo osvajaju medijsku šahovsku scenu Kao suplement koji na najafirmativniji način može da podrži postavljenu tezu je karijera bivše svetske prvakinje i trenutno jedne od vodećih svetskih igračica Aleksandre Kostenjuk rodonačelnice u praktičnoj primeni pomenute ideje.

Veliki turniri su za nama, veliki turniri su pred nama, a godina arhivira tek svoj prvi kvartal. Prošao je Tata Steel, Bazel, Gibraltar,
Rejkjavik, muški i ženski Grand Prix, upravo su završeni Aeroflot i Karpoš. Dubai je u trajanju, najavljen je memorijal posvećen Gašimovu, sledi ekipno prvenstvo sveta. Postavlja se pitanje gde se u svemu tome nalazi naš šah, koji su naši trenutni individualni i organizacioni dometi. Nažalost još uvek samo lokalni, uz „optimističko napumpavanje postojećeg stanja" možda bi se moglo dodati i regionalni. Imamo tri igrača preko 2600 rejting poena, generaciju talentovane mlađarije koja „samu sebe traži" i otežalu, zastarelu, demodiranu i neefikasnu administraciju, nepovratno limitiranu svojom dugogodišnjom birokratskom tradicijom, čiji se dometi uglavnom svode na realizaciju staromodnog takmičarskog programa, i to po pravilu uz hroničnu neizvesnost do poslednjeg časa. Nema plana, nema razvojne dugoročne strategije, nema vizija, stimulišućeg marketinga za sponzore, da li je onda čudno što nema ni para.

Na takmičarskom planu 2015 godina je ipak krenula uspešno, poveli su je naš najbolji i najperspektivniji igrač. Ivanišević je pobedio na jakom Karpoš openu, mladi Zajić na Memorijalu Tringova u Plovdivu. U čisto šahovskom smislu Prvenstvo Centralne Srbije održano u Kragujevcu koje je bilo kvalifikacionog karaktera, takođe, zavređuje pozitivan komentar. Odavno se u našim internim krugovima nije videla tako viteška, borbena, do poslednjih poteza neizvesna i uzbudljiva predstava. Svi koji vole šah i nalaze u njemu izraz pravdoljubivosti kojom pojedinac svojim znanjem i umećem može da diktira svoju sadbinu, mogli su da uživaju u za srpske prilike nadrealnoj slici zadnjeg kola gde je na prvih devet stolova igrano do poslednjih mogučnosti u kojima je svako tražio i imao svoju šansu. Mladi lavovi (M. Ratković, M. Zajić, N. Radovanović, B. Jovanović) su na argumento
van način najavili smenu generacija, iskusni asovi su ih sa uvažavanjem primili u svoj svet. Svako je tu svakog shvatao ozbiljno. A imali smo i mi, doduše na veteranskom nivou (što dodatno doprinosi etičkoj težini) vitešku repliku pomenute partije Robson-Wesli So. Akteri su bili Abramović i Cvetković čija vremenska dužina druženja otprilike odgovara zbiru godina američko-filipinske kombinacije.
Pred nama je nacionalni šampionat (Vrbas, 18-28. 04. 2015) koji bi po principima uspešnih šahovskih sredina trebao da predstavlja jezgro, refleksiju, presek aktuelnog šahovskog trenutka u zemlji kako u igračkom pozicioniranju tako i u organizacionim mogućnostima. Tako bi trebalo da bude ali da li će i biti? Svima su nam još uvek u sećanju mučne scene sa prošlogodišnjeg šampionata u kojima su dva igrača (jedan od njih aktuelni šampion) napustili turnir u znak protesta zbog organizacionih propusta, pravo pitanje je da li smo nešto naučili iz tog skandala, da li smo se pomerili sa tih kota? Ukoliko bi se predviđena lista učesnika realizovala bio bi to respektabilan turnir, ali to će se po našim „erodirajućim“ običajima znati u poslednjem momentu, usled nezadovoljstva raspisom u preliminarnoj najavi su već brojni otkazi. Kako ćemo zakrpiti listu učesnika ako se to desi i da li

neko razmišlja da se u tom slučaju uvede danas u javnom političkom životu tako popularni „lex specialis“ koji bi omogućio nastup Zajiću, N. Radovanoviću, čime bi se i „iz potencijalnog raspada sistema“ izvukla neka dugoročna korist. Ostalo je nepunih deset dana do početka, mnogo nepoznanica visi u atmosferi vezanoj za turnir. Tajnovitost, međutim, istovremeno nudi i nadu da u okviru objektivnih mogućnosti može biti i pozitivnih iznenađenja. Da su gore navedene pesimistične misli više izazvane uspostavljenim stereotipnim navikama vezanim za naše uobičajene prilike, a ne aktuelnim stanjem na terenu. Možda „raspada i neće biti“, možda će kako Englezi kažu sve ići „smoothly“: najbolji igrači, fajterska borba, raznovrstan marketing, organizacioni performans na radost i uzbuđenje šahovskih fanova.
Deluje doduše mnogo manje verovatno od prvo ponuđene opcije, ali i to je moguće. Moguće je. Ako ne veruju sebi, organizatori budućeg šampionata Srbije u šahu se mogu jednim kompjuterskim klikom konektovati na sajt koji prati američki šampionat i na delu se uveriti da je moguće.

POIGRAVANJE GLIGORIĆEVIM IMENOM

Upravo završen „ekipni bućkuriš" u Kragujevcu (6-12.12.2014) pod pompeznim nazivom Kup Svetozara Gligorića na najbolji način je predstavio jad i čemer u kome se nalazi Šahovski savez Srbije.

Otkazan iznenada u svom regularnom terminu (solidarnost sa poplavljenima) u trenutku kad je nekoliko ekipa već stiglo u Prolom Banju, obaveza da se Kup mora održati (kako bi „izuzetno bogat i raznovrstan" godišnji izveštaj o radu bio kompletan) provlačila se kao avetinjska mora orgnizatorima tokom cele godine. I u poslednjem trenutku svoje ostvarenje najavila u Kragujevcu, u providnoj nadi da će joj ime našeg slavnog velemajstora u naslovu i učešće aktuelnog prvaka zemlje ekipe Vodovod (Kragujevca) biti dovoljni za legitimitet značajnog šahovskog događaja. Farsu koja je od nekad stvarno respektabilnog takmičenja napravljena, čiji smo svedoci bili proteklih dana nije vredno u detaljima opisivati. Suočeni sa otkazima većine prvoligaških ekipa i klubova koja su pravo za nastup izborili na regionalnim kvalifikacijama, organizatori su za popunu potrebne kvote od deset ekipa kao glavne kriterijume za učešće odredili oficijelnu registraciju (plaćene dažbine) čime se konstatuje postojanje kluba i platežna likvidnost za cenu pansiona. I „nakon sadržajnih i neizvesnih borbi" zadovoljno su odahnuli jer je i ove godine KUP Svetozara Gligorića „uspešno realizovan".

U međuvremenu dok su se oni bavili namamljivanjem ekipa po nižerazrednim ligama čije učešće na Kupu Svetozara Gligorića bi trebalo da na metaforičan način obnovi sećanje na našeg velikana, u Havani je održan (ko zna koji po redu) memorijal Kapablanke, u Moskvi memorijal Petrosjana, u Sočiju memorijal Talja, u Talinu memorijal Keresa, u Plovdivu memorijal Tringova. U ime dobrog ukusa, pijeteta i neprocenjivog legata koji je ostavio našoj šahovskoj i kulturnoj tradiciji ime Svetozara Gligorića ne bi trebalo koristiti u populističke namene koje služe zamajavanju šahovske javnosti da se radi o osmišljenoj realizaciji, mudro isplaniranih takmičarskih programa.

Mi smo mala zemlja da bismo „olako trošili ono što zaista vredi" i ako već nismo u stanju da zaostavštinu naših veličina (kojima Gligorić svakako pripada) koristimo u svrhu edukacije, razvoja i etičkih poruka ne treba je upotrebljavati u demagoške svrhe. I zato ekipno takmičenje koje je za nama i njima slična koja (to nije sporno) doprinose lokalnom šahovskom životu treba nazivati u skladu sa njihovim rangom i ulogom kao napr KUP Šahovskog saveza Srbije ili Šahovsko ekipno druženje regiona, a ime Svetozara Gligorića ostaviti nekim budućim generacijama šahovskih radnika koji će umeti da na dostojan način simbolizuju njegovu ulogu i doprinos srpskom šahu!

KOMENTARI

DRAGULJ MEĐU NAMA

U Plovdivu je (3-9. 02. 2014) u ekskluzivnom hotelu Novotel odigran tradicionalni februarski turnir, u spomen poznatom bugarskom velemajstoru Georgi Tringovu. Uvodno slovo na otvaranju turnira bilo je posvećeno evociranju sećanja na njegovu kontroverznu (boemsku) šahovsku ličnost koja se može sumirati u poentalnoj rečenici govornika, glavnog sudije Angelova: „ako je za uspeh u šahu potrebno 10% talenta i 90% rada, Tringov je to postigao obrtanjem ovih brojeva". Organizatori su stavili na uvid knjigu u kojoj je skupljeno 600 njegovih partija, izrađena je skulptura i velika karikatura sa njegovim likom, jednom rečju Bugari su na impresivan način pokazali kako se treba odnositi prema svojim veličinama. Tema koja budi gorčinu pri pomisli na naše prilike, gde jedan Gligorić još nema svoj dostojan memorijal.

Turnir je bio festivalskog karaktera, sastavljen uglavnom od igrača iz regiona, šarena atmosfera u kojoj su se izmešali šahisti oba pola i svih uzrasnih doba, jaki velemajstori sa amaterima i početnicima, veterani sa decom. Kao ilustrativni primer sveopštem koloritu u tom neposrednom okruženju igrala se partija najstarijeg učesnika turnira (84 godine) sa mladim junošom koji još nije proslavio desetogodišnjicu, koja se posle ljute bitke završila remijem. Stari ne piše poteze, ne pritiska sat, pionir ga stalno opominje, tokom cele partije vode dijalog, pljušte žrtve na obe strane, gens una sumus, stisak ruke-remi. U liniji neposredno iza prvih stolova gde igraju najjači igrači sto da stola mogli ste npr. videti bugarskog vunderkinda Stojanov Tsvetana prvaka sveta do 10 godina velemajstora Ermenkova koji je osvojio prvu veteransku nagradu.

Pored prirodno najbrojnijih domaćih igrača, bilo je dosta igrača iz Rumunije, Grčke i Srbije, ali i predstavnika Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Italije, čak i jedan Islanđanin. Sve ukupno 242 učesnika koje je relativno uspešno „progutala" velika turnirska sala, uz amandman da je možda za prvu liniju gde su se igrale glavne partije trebalo obezbediti veći komfor. Prvo mesto su podelili velemajstori Vajda (Rumunija) i Đukić (Crna Gora) i bilo je istinsko zadovoljstvo na pobedničkom postolju videti i „našeg čoveka“.

Srpska ekspedicija je shodno karakteru turnira bila mešavina mladosti i iskustva, veterani (Abramović, Cvetkovič, Vujačić, Maksimović, Z. Ilić, S. Ilić, Skoko) podmlađeni talentovanim momcima iz Paraćinskog šahovskog kluba (Zajić, Mladenović, Cvetanović, Đorđević), plus Nišlija Livaja. Spojna tačka dve starosne grupacije bio je velemajstor Dejan Antić, ženski predstavnik i ukras „celog pula" Sandra Đukić.

I kao što to uvek na šahovskim ratištima biva, prolazili su dani u kojima je svako imao svoju individualnu priču, razlog i potrebu da bude tu gde se upravo nalazi. Potrošeni su sati i sati nad tablom, u pripremi i oni najlepši večernji u druženju. Na kraju kad je čarolija i definitivno isparila (do njenog sledećeg vaskrsnuća-novog turnira), a dolazak na njeno mesto najavila trivijalna svakodnevica treba podvući crtu i posvetiti koju reč onima koji su se našli iznad nje.

Boško Abramović je posle prošlogodišnjih veteranskih uspeha u Albeni i Zlatnoj obali i u Plovdivu nastavio svoj bugarski veteranski harač (druga nagrada iza Ermenkova). Prelazak u veteranski status mu je paradoksalno podigao motivaciju za igru i zadivljujuće je kako sa lakoćom iznosi teret nonstop igranja. Tu nema relaksiranih remija, borbena tenzija prati svaku partiju. Bilo je impresivno gledati kako je, sa velikom energijom cedio suvu drenovinu u partiji sa bugarskom olimpijkom Nikolovom i kako zdravo podnosi, što je uprkos velikom trudu na kraju nije iscedio. Upravo u tom „normalnom mentalnom pristupu prema svemu što ga u šahovskoj partiji može zadesiti" krije se ključ njegove dugovečnosti, plus hedonistički rituali i verska doslednost koje on uspeva da uspešno spoji.

Do nagrade u seniorskoj konkurenciji stigao je i velemajstor Dejan Antić iako je praktično konkurenciji dao dva poena fore. Naime u drugom kolu protiv bugarskog autsajdera je u dobijenoj poziciji prevideo mat, a dva kola kasnije zbog privatnih obaveza u Grčkoj izgubio partiju kontumacijom zakasnivši na nju sedam minuta. Uprkos tome nije odustajao i da je dobio bolju poziciju u zadnjem kolu našao bi se na deobi trećeg mesta. Velemajstor Antić je apsolutno neiskorišćena vrednost srpskog šaha u svakom pogledu, posebno kao trener ili selektor neke od reprezentacija (ženske, omladinske, kadetske). Njegov trenerski rad u Australiji i posebno u Grčkoj doneo je mnogo šahovskog dobra tim sredinama. Poseduje izvanredno šahovsko obrazovanje, u toku je sa modernim teoretskim zbivanjima (uvaženi teoretski publicista prestižnog časopisa New in Chess), njegova monografija Francuska odbrana u koautorstvu sa Maksimovićem dobila je od kompetentnih poznavalaca najviše pohvale. Maksimalno odan poslu za koji se opredelio, on časno iznosi lepotu ali i težinu svoje profesije i spreman je da se bori (što baš nije opcija kojom se naša šahovska sredina može podičiti) za njen dignitet.

U šahovskoj javnosti je ostalo nezapaženo njegovo pismo prethodnom sazivu šahovskog saveza Srbije u kome je osudio i tražio da se ispitaju sumnjive radnje (svi koji smo u šahu znamo šta to znači) na prošlogodišnjem prvenstvu Centralne Srbije, koje je bilo kvalifikacionog karaktera za šampionat. Iako je tražio, od svojih kolega je dobio mlaku podršku, više je bilo onih koji su mu zamerili što pokušava da otvori Pandorinu kutiju u „kojoj se za svakoga nađe ponešto". U šahovskom savezu je pismo doživljeno kao remećenje javnog reda i mira" i nepotrebno talasanje na koje je najmudrije odćutati jer će zastarelost slučaja (što je sada moderna kategorija kad se želi izbeći preuzimanje odgovornosti) odraditi svoje. I odradilo je, problem je samo u tome što za neki dan počinje novo prvenstvo sa istim ulogom.

Odličan turnir odigrala je Sandra Đukić i na delu dokazala da sa razlogom pripada najužem krugu najboljih srpskih šahistkinja. Osvojila je treću žensku nagradu, značajno podigla rejting, ali ono najbitnije pokazala igrom, da sa lakoćom može da se nosi sa tituliranim igračima koji su od nje imali i više od dvesta rejting poena. Ne znam koliko joj koristi što skoro pola svoje partije provodi šetajući između stolova, ali u tom radoznalom porivu neosporno ima i genetskog nasleđa jer je njen otac IM Željko Đukić svojevremeno igrajući svoje turnire svaki predah nakon odigranog poteza koristio da se informiše šta se dešava na ostalim tablama. U svakom slučaju Sandra i u čisto šahovskom i u psihološkom smislu, poseduje još puno unutrašnje rezerve za dalje napredovanje, da li će je pronaći i iskoristiti, e to je već drugo pitanje.

I na kraju nešto o „dragulju među nama" što je naslov i poenta ovog članka. Reč je o našem omladincu Milanu Zajiću koji je na turmiru igrački izdrilovan partijama sa četiri velemajstora i dva internacionalca, više nego zasluženo osvojio inter bal. Prvi put gledam izbliza mladog Zajića u igri i ne mogu se oteti utisku da će naša šahovska sredina uskoro dobiti vrhunskog igrača. Ceo turnir odigrao je na prvim stolovima i sa „budističkim mirom" potpuno nekarakterističnim za njegov uzrast, izdržao tenziju koju su nametale teške partije. U Zajiću (što je uostalom i globalna odlika posebno nadarenih) vlada harmonija unutrašnjih previranja i njihove spoljašnje ekspresije, zadivljujući balans samopouzdanja i respekta prema protivniku. To je ravnoteža koja ne sputava već stimuliše i čiju meru određuje dar sam po sebi.

U ovoj atmosferi paraćinske šahovske sredine Zajić trenutno ima uslove za adekvatan razvoj, ali treba biti spreman na neospornu činjemicu da će je vrlo brzo prerasti i tu će se (kao i u većini slučajeva naših talenata koji se nisu ostvarili shodno svojim potencijalima) postaviti problem „više logistike (sponzorstvo, stimulativni trenerski rad, izbor turnira, psihološka edukacija) koja treba da isprati dinamiku njegovog razvoja. Jer kako u jednoj od diskusija reče selektor Abramović, autentični cvetovi (čitaj talenti) se razvijaju vrlo brzo i treba imati spremnu programsku strategiju da bi se to kompatibilno pratilo".

U suprotnom dolazi do uskih grla u razvojnom procesu, fiksacija i predugog zadržavanja na uzlaznim kotama, što nije dalek korak od opšte stagnacije. U redu je, odlično je, šah u škole, masovnost, podizanje opšte šahovske kulture, ali „cvetovi" traže specifičan tretman, oni su „opšte narodno dobro" i za njihov dalji razvoj treba kolektivno da se radi. Upravo na tom polju, u stvaranju stimulativnog ambijenta i kreiranju savremenih organizacionih uslova za nesmetani razvoj naših najvećih talenata, čiji je elitni primerak Milan Zajić krije se ključ za referentno funkcionisanje i velika šansa šahovskog saveza da pokaže svoju svrsishodnost.

LIČNOSTI

SPOKOJNO PUTUJ DOKTORE

Pre nekoliko dana nas je zatekla tužna vest, umro je Milan Matulović, u šahovskim krugovima poznatiji kao Doktor ili prosto Matulja. I paradoksalno uobičajenom ponašanju u sličnim prilikama ne odlikuje naglašeno čemeran izraz lica i žalopojke prepune hvale pokojnika, kod svih sagovornika sa kojima sam podelio informaciju Matuljkovićevoj smrti nailazio sam na neobičan stav, oličen u mešavini iskrenog žalovanja ali i praćen obaveznim osmehom koji je izražavao neskrivene simpatije prema njegovoj ličnosti i načinu života koji je vodio. I svako je imao nešto svoje da kaže i prokomentariše, da pomene neku anegdotu vezanu za njegove nastupe, izjave, celokupno ponašanje za i oko šahovske table. Tu bih odmah da se deklarišem, uz dužno poštovanje drugih pojedinačnih izbora njegovih „lucidnosti": meni lično najdraža (kao nezaboravni prilog temi „kolektivno-induvidualne samironije") ostaje njegova opaska izrečena na timskom sastanku pred meč sa Rusima na nekoj od Olimpijada, koju je preneo komentator u Šahovskom Glasniku. Naime na insistiranje kapitena da zameni Matanovića i suoči se crnim figurama sa Korčnojem, Matulović koji je hronično izražavao nezadovoljstvo što po njegovom mišljenju nepravedno stalno igra iza Matanovića, energično se tome suprotstavio argumentom „da se nikako ne sme dozvoliti da Matanović u tom meču ne dobije jednu debelu nulu". I dugo je na tome istrajivao neumorno ponavljajući svoju izjavu, sve dok suočen sa mogućim neprijatnih posledica takvog ponašanja (čitaj deportaciju), nije prihvatio odluku kapitena, nastupio u meču i lako održao remi Korčnoju.

Doktora sam lično upoznao ranih osamdesetih (1981, 1983), igrao je (ne naročito uspešno) na dva u to vreme tradicionalna niška velemajstorska turnira. Dočekali smo ga sa znatiželjom jer je sa svojim šahovskim prtljagom donosio i svu, naširoko već poznatu kontroverznost svoje ličnosti. Šahovski nismo ga pominjali po dobrom, baš tokom prvog turnira smo sa njim imali neprijatno iskustvo jer je pobedom nad našim majstorom Pavlovićem u poslednjoj partiji ekipnog šampionata u Aranđelovcu (zbog koje je pomereno oficijelno proglašenje pobednika), direktno uticao da naš klub ispadne iz prve lige.

Pregledavao sam bilten turnira sa ambicijom da bude nešto više od prostog objavljivanja partija, radili smo noću i imali nezaboravno zadovoljstvo da našu improvizovanu redakciju, negde pred ponoć obavezno poseti uvaženi Doktor. Pojavljivao bi se iznenada, ma koliko mi bili spremni za njegov dolazak, nikad nije prihvatao ponudu da sedne, već šetao se između stolova prosipajući sugestivnim glasom statističke podatke vezane za turnir i igrače, ako bi ga neko podtaknuo i za širu jugoslovensku i svetsku šahovsku scenu i munjevito, bez pozdrava odlazio. I mada sam bio koncentrisan na predviđanje trenutka njegovog odlaska (iz noći u noć to mi je postajala i blaga opsesija), uvek bi me u tome predupredio. Dogovarali smo ekskluzivni intervju koji je na početku turnira oba puta obećao, ali kako mu je položaj na tabeli stalno klizio nizbrdo i šanse za detaljan razgovor su se proporcionalno smanjivale i na kraju bi mi jedino preostajalo da njegove usputne, prolazne komentare uobličim kroz rubriku o turnirskim zanimljivostima. To je uvek  odobravao, a kao potvrdu zadovoljstva objavljenim citatima, na moje pitanje da mi objasni poreklo svoje doktorske titule, duhovito je odgovorio aludirajući na moje zvanje: „nije važno, ali dozvoljavam vam da me zovete kolega". Tokom osamdesetih viđali smo se uglavnom na ekipnim šampionatima, uvek u prolazu, sa par izmenjenih reči, ali titulisanje ozvaničeno u „noćima stvaranja biltena" je trajno nastavilo da živi.

Osebujnost Doktorove ličnosti, nepredvidljivost njegovih odluka, za organizatore šahovskih turnira su bili atraktivni mamac, ali istovremeno i stalna strepnja da se rutinski turnirski protokol može obojiti incidentom ili nekim sitnim skandalom. Uvek je bio spreman da vodi razgovore, ali uglavnom u prolazu, imao je izvrsnu memoriju, baratao je neverovatnim statističkim podacima o svemu i svačemu koje je neprestano apdejtovao i mogao vam je u trenu izbaciti listu najboljih deset u istoriji šaha, u aktuelnom svetskom trenutku, u zemlji, u Beogradu, a ako baš nastavite da navaljujete i „u vašem matičnom klubu". I svaka lista bi imala svoju detaljnu argumentaciju. Bio je veliki ljubitelj ženskog sveta, uvek tajanstven kad bi se pokrenula tema, a u šahovskim krugovima su kružile lascivne priče o njegovoj „dodatnoj profesiji". Mnogi su hranili svoje sujete šegačeći se na račun njegovog ponašanja, drugi su nalazili kompenzaciju svojih neostvarenih šahovskih ambicija u mogućnosti da mu neposredno pridu, ali šahisti „sa pedigreom" su bez obzira kakve gafove Doktor izvodio uvek bili svesni da pred sobom imaju autentičnu šahovsku veličinu.

Posvećenost šahu je bila esencijalni ekstrakt njegovog kreativnog duha, dragocenost samoostvarivanja i krucijalni životni oslonac. Bio mu je viteški odan i zahvalan za sva dobra koja mu je darivao, ali je bio svestan da je veza interaktivna da postoji i njegov deo obaveza da bi njihova zajednička priča opstala. Uvek teorijski spreman, stalno u trendu novih događanja bio je preteča modernih vremena u kojima je poznavanje otvaranja uslov nad uslovima za vrhunska ostvarenja.

Za pomen ostaje njegova čuvena krilatica „dobio sam teorijski duel" tako bitna u njegovom poimanju igre da je pored primarne uloge u kreiranju pobeda, postajala i dragocena uteha u porazu. Pa i to igranje izgubljenih pozicija zbog kojih je mnogo kritikoje njegovoj interpretaciji na neki način bila specifična oda šahu podsvesno izvinjavanje svom dobrotvoru zbog nadolazećeg poraza, nalik dečjim molbama koje nakon nedoličnog ponašanja ne prestaje da traži roditeljski oproštaj. Odgovornost prema igri i sebi unutar nje, ali i prema neposrednom okruženju (svojim timskim kolegama) sa kojima je delio lepotu i neizvesnost zajedničke profesije, na raskošanc način je iskazivao svojim vrhunskim ekipnim rezultatima i dugogodišnjom lojalnošću svom klubu Partizanu bez obzira na njegov aktuelni rang. Karijeru je završio časno, sa kritičnim uvidom u svoje mopgućnosti i saznanjem da bi profesionalna šahovska aktivnost u poznim godinama, bilo nedosledno odstupanje od njegove bazične šahovske filozofije.

Doktorova šahovska priča je završena poklonimo se njegovim senima. Izrazimo poštovanje velikanu srpskog šaha velemajstoru Milanu Matuloviću, nosiocu četri olimpijske medalje, vlasniku tri srebrna odličja sa evropskih šampionata, dobitniku zlata za pojedinačni rezultat na svojoj olimpijskoj tabli, dvostrukom šampionu zemlje. U vise od stotinu partija za različitim olimpijskim i stolovima evropskih šampionata, na belosvetskim destanacijama, pod zastavom koja je personifikovala i sve nas, on je ulagao energiju i trošio svoje nervne i duhovne kapacitete da bi svetu predstavio lepšu sliku nas samih i podsticao kolektivno samopoštovanje. Iza sebe nije ostavio pisani trag, ne beleži se kao trener ili kapiten neke od državnih selekcija, društvena priznanja su ga uglavnom mimoilazila, ali kao neoboriv dokaz sećanja na njegove dane, u šahovskim kuloarima će trajno opstajati osmeh neskrivene simpatije na svaki pomen njegovog imena. 

GAZDA I NASLEDNICI

Sedeo sam u kafiću sa velemajstorom Igorom Miladinovićem, I šta bi drugo, kao i obično pričali smo o šahovskim temama. O nastupajućoj olimpijadi, o njegovom trenerskom radu u Tunisu, o imenovanju našeg zajedničkog prijatelja „grosa" Marjanovića za selektora, „ode Velimirko" rekoh iznenada, „da ode gazda" ponovi on sa setom.

Spustismo poglede i zaćutasmo za tren. A potom nakon predaha obojica, sa osmehom oživesmo trenutke druženja sa njim. Na isti ili sličan način šahovski rod je listom reagovao na vest da nas je napustio Draško Velimirović i nismo ni slutili koliko nam je ljudski i „šahovski" bio blizak. Nevolja ljudske prirode je što do takvih saznanja dolazi kad onih na koje se ona odnose više nema. Da je obrnuto, formalno se ništa ne bi promenilo, ali suštinski da, jer sa uvremenjenim saznanjima se radosnije živi. Bezinteresni fajter, slobodarska duša, nesebični sejač svojih umeća, gazda u bukvalnom značenju te reči, počeo je da nam nedostaje već u samom činu svog odlaska.

Na svojoj fejsbuk stranici aktuelni šampion Srbije velemajstor Aleksandar Inđić objavio je fotografiju na kojoj je Velimirović u društvu sa omladincima šahovskog kluba Itaka koje je trenirao. Gazda zrači svojim karakterističnim šeretskim osmehom, pored njega sede radoznali učenici, „kroz šahovski prozor" naivno zagledani u nadolazeći život. „Nije zabranjeno da razmisliš pre nego što povučeš potez" citira trenerovu zaostavštinu njegov najbolji učenik. I kao da se sama jungovska simbolika uplela u scenario nasleđa koje nastavlja da živi, neposredno pred njegov odlazak osvaja prvenstvo zemlje.

Šampionski pohod Aleksandra Inđića predstavlja inspiraciju I motivacijski „vetar u jedra" novoj generaciji srpskih šahovskih talenata na koje se u budućnosti može računati kao dostojnim naslednicima naših šahovskih velikana Gligorića, Matulovića i nedavno preminulog Velimirovića. Pomenimo samo neke od brojnih koji inficirani šahovskom čarolijom, svoje dečačke dane troše tražeći svoje mesto u crno-belom mozaiku.

Marko Nenezić (prisutan na pomenutoj slici) raskošni i još uvek nedovoljno iskazani potencijal srpskog šaha, u svojoj kolekciji ima više velemajstorskih skalpova. Upravo završeni kadetski šampionat zemlje u Subotici afirmisao je Novicu Radovanovića, Nenada Todorovića, mladi Čabarkapa je već pokazao da može da se nosi sa ozbiljnom seniorskom konkurencijom. U nižoj uzrasnoj grupi konstantno napreduju braća Janko i Luka Radovič izdrilovani zavidnom „minutažom" na jakim open turnirima Na starosnoj koti 15 nalazi se možda i naše najveće šahovsko blago vicešampion sveta nadareni Zajić koji napreduje „kao iz vode" ka dometima čija se visina ne može ni racionalno proceniti. Godinu ispod njega nalazi se supertalentovani Vuk Đorđević, briljantni izdanak niške šahovske tradicije iz koje se ponikla brojna afirmisana šahovska imena. I tako dalje preko Ljubišića, Lazovića, Ratkovića, do Vukovog ispisnika Mladena Rajkovića.

Kako pomoći našoj šahovskoj omladini da se dalje razvija, u vremenu kad godinama vreme ubrzava i napredak i stagnaciju? I svaka nova generacija viša kota traži drugačiju metodologiju i šire šahovsko razumevanje. Pokušajmo da se organizujemo na tekovinama dragocenog trenerskog nasleđa koje nam je ostavio Draško Velimirović. Inspirativnog u raznovrsnosti, originalnog u sadržaju, prepoznatljivog u svim njegovim učenicima i njihovom šahovskom stilu. Oličenog u podrazumevajućem komentaru da se na primer na konstataciju da su Aca Kovačević i Nataša Bojković školovani igrači, po automatizmu dodaje rečenica „da ali oni su radili sa Velimirovićem".

Srbija je prepuna vrsnih igrača najviših šahovskih zvanja koji su dostigli svoje igračke pikove, nagomilali iskustvo i znanje i imaju iskustva u trenerski-pedagoški rad. Marjanović, Antić, Abramović, Čabrilo, Rajković, Tadić, Nestorović, Miodrag Perunović, Novoselski, Ilić, Lazić, Maksimović, Arsović, Đukić, samo su neka od tih prezimena.

To su ljudi koji su živote posvetili šahu i predstavljaju dragocenu I perspektivna unutrašnju rezervu koju bi poželela svaka šahovska sredina. Svi oni bi u okviru koordinisane nacionalne strategije razvoja mladih šahovskih talenata bili voljni da u okviru klubova, seminara, radionica, kroz grupni i individualni edukativno-trenerski rad daju svoj doprinos. Moderna elektronska tehnologija sa kojom je šahovska igra apsolutno kompatibilna može u tom procesu znatno olakšati organizaciju.

Primarni zadatak našeg aktuelnog šahovskog rukovodstva je da kroz akcioni plan formuliše globalni interes i poveže dve grupe. Da ujedini energiju i ambiciju mladih sa znanjem i iskustvom starijih, da zajedno sa majstore sa našim talentima. U atmosferi osmišljenog rada i zajedničkom interesu šahovski ambijent će rasti i produkovati kvalitetnije igrače, a svi mi koji kroz različite vidove šahovskih aktivnosti tome služimo, naći ćemo svoj kreativni smisao.

ĆIRI U SLAVU

Napustio nas je još jedan velikan srpskog šaha. Posle Gligorića, Matulovića, Velimirovića, Karaklajića, nema više ni Dragoljuba Ćirića - Ćire. Polako se osipaju, (parafraziraću naslov kultnog Kasparovljevog serijala), naši slavni prethodnici sa njima u nepovrat odlazi I deo naše prošlosti, u kojima smo direktno ili posredno bili vezani sa njima.

Ćirina karijera vrhunskog igrača nije bila duga, ali je u kratkom rasponu njenog uzleta sijala blistavim sjajem. To je vreme šezdesetih godina, uvod i izlazak iz njegovih tridesetih, doba u kome je Ćira bio u najvećoj fizičkoj i mentalnoj snazi. Nakon što je kao član jugoslovenske reprezentacije 1961 god. osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Oberhauzenu, 1965 godine mu je priznata titular velemajstora koja je bila simbolični triger njegove „šahovske eksplozije". Raskoš talenta koju je njegova skromna priroda neprestano obuzdavala više nije mogla da podnese ograničavanja. Iste godine je na izuzetno jakom Čigorinovom memorijalu (pobednik Spaski) bio treći, a već sledeće na velemajstorskom turniru u Sarajevu podelio je prvo mesto sa Taljem. Na Olimpijadi u Havani 1966 godine napravio je Fišerovskih 8 iz 8, a svoju visoku klasu potvrdio godinu dana kasnije, osvajanjem trećeg mesta (opet pobednik Spaski) na turniru u Bevervajku, koji je u to vreme bio referentno mesto za procenu i potvrdu igračke vrednosti. U Sarajevu 1968 godine ponovo je na deobi prvog mesta ovoga puta sa Lejnom, da bi nešto kasnije iste godine u sastavu reprezentacije Jugoslavije osvojio srebrnu medalju na Olimpijadi u Luganu. Na još uvek improvizovanom ELO marketingu vredeo je u tom trenutku 2640 bodova što je odgovaralo 37-oj poziciji u svetu. Pedigre Ćirinih šahovskih žrtava u tim furiozno-inspirativnim godinama bio je reprezentativno zastupljen, da pomenemo samo Keresa i Talja, Polugajevskog, Kotova, Hibnera, Gligorića kao nosioce najslavnijih biografija.

Velemajstora Ćirića upoznao sam u Ohridu, 1979 godine na ekipnom takmičenju druge šahovske lige gde je nastupao za naš klub, niški Železničar. Bili smo mladi, šahovska atmosfera u gradu je bila inspirativna, imali smo izuzetnog predsednika, u nama je stasao projekat da u velikoj zemlji postanemo prvoligaš, sastavljen isključivo od domaćih klupskih igrača, koji su imali velike potencijale (Đukić, Ilić Zoran, Maksimović, Davidović, Tošić, Suzana Maksimović, Golubović). Za uspešnu realizaciju projekta bila nam je neophodna jaka prva tabla, naši niški velemajstori Marjanović i Šahović bili su pod obavezom u svojim tadašnjim klubovima Rakovici i Partizanu i nisu mogli da nam se priključe. Ne sećam se ko je predložio, ali zato vrlo dobro pamtim da smo se aklamacijski saglasili da angažujemo Ćiru kao prelazno rešenje. Za njegovu adaptaciju i uklapanje u društvo bio sam zadužen po prirodi svoje struke i viška vremena koje sam kao rezervni igrač imao i tako je krenulo naše druženje, slobodan sam da kažem I prijateljstvo koje, dok mu posvećujem ove reči živo osećam bez obzira što smo se u međuvremenu uglavnom čuli, a samo još jednom videli.

Mnogo toga iz ličnih dosijea izmenili smo u razgovorima tokom dugih šetnji pored jezera. Ćira je imao senzibilnu, osetljivu psihu, bio je osoba građanskog vaspitanja, širokog obrazovanja i kosmopolitskih shvatanja. Obožavao je žene, ujedno bio i njihov suptilan poznavalac. Teško se nosio sa agresivnim zahtevima novih vremena, njegova priroda je bila previše skromna i defanzivna za konkretno praćenje aktuelnih trendova. U to vreme prolazio je kroz težak period, preuzela ga je kriza srednjih godina, igračka snaga je počela da mu evidentno opada. Ne toliko u čisto šahovskoj sferi, koliko na psihološkom planu. Obuzimao ga je strah pred neminovnom napetošću koju donosi šahovska borba, uvukla se nesigurnost, teško je podnosio poraz. Partije su mu postajale sve kraće, svoj teško stečeni kredit vrhunskog igrača nemilice je trošio na beskrvne, brze remije sa mnogo slabijim protivnicima. Vremenom misao o remiju je postala njegova igračka mantra, a s obzirom na to da je uvek imao dobru pripremu I bio odličan teoretičar otvaranja lako ih je ostvarivao i sa jačim protivnicima. U onim retkim trenutcima kad nije bilo ponuda ili kad bi ista bila odbijana, primoran da igra za goli opstanak oslobađao bi svoju nadarenost i na krilima nesvesnog duševnog olakšanja ponovo postajao opasan protivnik i kreativac. Opisani psihološki fenomen nije ekskluzivna Ćirina svojina. Puno talentovanih igrači osakatili su svoje obećavajuće karijere, ne mogavši da se odupru unutrašnjem demonu, koji je „nirvanu remija" pretpostavljao „adrenalinskom disaju borbe sa neizvesnim ishodom.

Retrogradni pogled na šahovsku istoriju nam kazuje da je u tom „opsesivnom remi bratstvu" samo Petrosjan uspeo da se mentalno izdigne iznad svog „karakternog remi poriva" i ne samo da ga ukroti, već i stavi u službu najviših ciljeva.

Mnogo smeha i anegdota vezano je za naše metode i kolektivne pokušaje da rastvorimo Ćirine strahove i podignemo nivo njegove borbene gotovosti. Zajedno sa Željkom Đukićem detaljno sam ih opisao u Ohridskom dnevniku, koji na moje veliko zadovoljstvo i posle tri decenije od svog nastanka, zabavlja našu lokalnu šahovsku mlađariju. Bili su nam potrebni poeni na njegovoj tabli, svi smo verovali u njega i znali da nam ih objektivnom šahovskom snagom može doneti.

Moj zadatak kao nezvaničnog klupskog psihologa je bio da u vremenskoj zoni potencijalnog brzog remija dežuram u blizini njegove table I 69u „zuharavskom stilu" mu stimulišem borbenost. Dobra osmišljena psihološka tehnika donela je brze rezultate. Posle nekoliko uvodnih miroljubivosti (od kojih nam se dizala kosa na glavi), stigla je i prva pobeda, za njom vrlo brzo i druga, pa onda treća u izvanrednom kombinacionom stilu i naš brod je sa razigranim čelnim igračem kako I priliči budućim prvoligašima na kraju prvi uplovio u pobedničku luku.

U zahvalnost što nam je pomogao u ostvarenju zacrtanog projekta, u poznu jesen te iste godine pozvali smo ga da kao počasni gost učestvuje na tradicionalnom velemajstorskom turniru. Tada sam ga i poslednji put video. Bili su to nezaboravni dani druženja sa velikim šahistom i divnim čovekom Dragoljubom Ćirićem. Uprkos zamašnoj vremenskoj distanci, oni još uvek žive u mom sećanju, pa i sada dok pišem ove memorijalne redove ne mogu da se oduprem paradoksalnom doživljaju da uprkos tužnom povodu zbog koga to radim, u meni prevladava osećaj vedrine i zadovoljstva što sam imao priliku da ga upoznam.

Nove generacije naših šahista treba da znaju ko je bio Dragoljub Ćirić i upoznaju se sa njegovom zaostavštinom. Šahovska snaga nacije ne meri se samo rejtingom njegovih igrača i plasmanom na Olimpijadima već i njenom šahovskom kulturom, koja obuhvata odnos prema svojoj tradiciji i nasleđu. Nećemo se proslaviti zanemarivanjem naše prošlosti, ali možemo daleko ako nastavimo putevima koje se prokrčili naši znameniti prethodnici, među kojima ugledno mesto pripada i velemajstoru Dragoljubu Ćiriću.

SPOMEN KRUNOSLAVU HULAKU

Šahovski satovi su utihnuli na tren, umro je Krunoslav Hulak. Elitni šahovski promoter, ljudina, globtroter, prijatelj. Jedan od onih dragocenih ljudi koji se za života kao podrazumevaju, ali posle čijeg odlaska se oseća istinska tuga. Oni koji su ga poznavali, družili se ili na bilo koji drugi način bili u njegovom okruženju, ovih dana je listom osećaju.

Kruno Hulak je u periodu sedamdesetih i osamdesetih bio aktivni učesnik i nezaobilazni deo sjajne jugoslovenske šahovske atmosfere, protkane slavom, pojedinačnim i ekipnim uspesima, brojnim turnirima, putovanjima, druženjima. Bilo ga je svuda. Nastupio je na četiri zonska i dva međuzonska turnira, bezbroj velikih i malih Bergesa reprezentacijom je osvojio četvrto mesto na Olimpijadi u Lucernu i dva druga na evropskim prvenstvima u Plovdivu 1983 i Haifi 1989 godine, (sa rezultatom 7 iz 9 na svojoj tabli). Pobedio je u Varni 1974., Vajk an Zeu 1986., Banja Luci 1987. U Boru 1976 godine i zvanično se upisao u istoriju jugoslovenskog šaha kao seniorski šampion.

Šah koji je igrao bio je u skladu sa njegovim mentalitetom, otvoren, dinamičan. Oslobođen strahova od autoriteta, umeo je da dosledno isprati svoje kreativne porive i napravi delo, „šahovsku lepoticu". U kolekciji njegovih skalpova obitavaju imena poput Korčnoja, Jusupova, Horta, Psahisa, Barejeva, Halifmana, Bologana, Najdiča, Kirila Georgijeva, Grande.

U periodu 1980-1990. viđali smo se na saveznim prvim ligama, bio je prepoznatljivi brend zagrebačke Mladosti za koju je igrao tokom cele šahovske karijere. Odigrali smo više uzbudljivih klupskih mečeva, iako su uvek važili za favorite umeli smo da im se odupremo, Kruno je uglavnom igrao na drugoj tabli i vodio teoretske duele sa našim IM Zoranom Ilićem. Bilo je to vreme kad je svaki meč imao svoju uvertiru, a posebno završnicu u holu ili društvenoj prostoriji gde je bila zajednička okupljanja. U njima je Hulak uvek bio u centrali, bilo da je igrao cuger (uz obavezni prateći komentar na račun protivnika) ili prosto pijuckao za šankom  zabavljajući se sa društvom.

Fenomenalno je igrao brzopotezni šah, oko njegovog stola uvek je bila gužva, „grozdovi kibicera" su znali gde je mesto vrhunske zabave. Voleo je da igra u Srbiji, svuda gde je prolazio dočekivan je sa simpatijama, odlazio je uvek sa zalogom nekog novostvorenog prijateljstva. Svoj možda najveći turnirski uspeh ostvario je pobedom na ekstremno jakom openu u Beogradu 1988 godine ostavivši iza sebe gomilu od preko 100 velemajstora. U Boru je postao šampion države, a 1985 godine priredio nam je čast i zadovoljstvo učestvujući na tada tradicionalnom niškom velemajstorskom turniru. Igrao je sjajno, osvojio drugo mesto, ali više od toga svojim neformalnim ponašanjem, lucidnim komentarima i spremnošću da zastane, porazgovara, popije piće sa poznatim i nepoznatim davao je turniru boemski, kreativni šmek. Bliže sam ga upoznao na openu u Val Toransu 1983 godine, bilo je leto, ali bez značajnijeg klimatskog uticaja na okolne planine koje su se belile snegom. Sa nama na turniru su igrali Cvele i Miša Cebalo, iz jugoslovenske komune bio je tu i Mika Todorčević ovoga puta u svojstvu trenera elitnih francuskih omladinaca. Kruno je prepodne neumorno skijao, popodne igrao šah, uveče uživao u druženju, kartanju, brzopoteznom šahu. Hedonistički se predavao svemu što radi, kako u fragmentu koji bi tog trenutka bio u njegovom fokusu tako i u celini koju predstavlja sam život iz kog su ti fragmenti i napravljeni.

I u godinama ratova i kolektivnih nacionalističkih ludila, u danima kad je „tako privlačno bilo biti nenormalan", Kruno je zadržao svoj izvorni kod. Još mnogo velikih šahovskih rezultata napravio je pod zastavom svoje nezavisne zemlje ali se starih prijateljstava nije odricao. Na evropskom prvenstvu u Debrecinu 1992 godine, kad je naša zemlja nakon odigranog prvog kola, zbog aktuelnih sankcija izbačena sa šampionata, Hulak je bio među malobrojnima koji je osetio potrebu da poseti naše igrače, pruži podršku i izrazi žaljenje zbog nepravedne odluke.

Da je neko poželeo da napravi ljudsku verziju robota čija bi osnovna karakteristika bila „normalnost" Kruno bi nedvosmisleno poslužio kao dobar model. Prosto zato što je sve oko njega i u njemu bilo neposredno, neformalno, prirodno. Zarazno prirodno. Nove šahovske generacije treba da znaju ko je bio Krunoslav Hulak, treba da se upoznaju sa njegovim nasleđem. Svojom karijerom promovisao se kao značajan akter jugoslovenskog šahovskog vremeplova, koji je ne tako davno, slavodobitno boravio na ovim prostorima. Svi šahisti koji su tome svedočili sa poštovanjem se klanjaju njegovim senima.

ODLAZE OSTAVLJAJU NAS NAŠI ŠAHOVSKI PRIJATELJI

Umro je velemajstor Slobodan Martinović Šoća i nema šahiste u Srbiji koga ta vest nije rastužila. Šoća je bio originalna pojava, istaknuti velemajstor, koji je bez obzira na igrački status, više pripadao širokim šahovskim narodnim masama, nego profesionalnom esnafu.

Šahovska karijera mu je protekla u ambivalentnom procepu lica i naličja koji su od njegovog karaktera tražili ista prava. Lice je zagovaralo profesionalizam, rad, samodisciplinu, naličje hedonizam, uživanje, život u širokom polju. U zlatnom periodu karijere koji obuhvata vreme njegove četvrte deceniju (1971-85.) lice je imalo prioritet. U brzinskom nizu je osvojio sve titule, postao istaknuti velemajstor i redovni učesnik jakih berger turnira kojih je u našoj zemlji tada bilo na pretek.

Nametnuo se kao trener, imao je dar da prenese znanje, još važnije da to uradi na stimulativan relaksiran način. U dva navrata bio je sekundant reprezentacije, ženskoj 1980. na Malti i muškoj 1982. u Lucernu.

A onda kad je trebalo sopstvenu kotu podići na viši nivo naličje je došlo po svoj deo, volja za profesionalni rad je oslabila, samodisciplina popustila, krenula je druga faza u njegovoj karijeri koji su uglavnom karakterisali klupski nastupi, igranje po openima, vikend turniri.

Upoznao sam ga davno, na nekoj od liga, bili su to slavni dani šahovskog kluba Goše čiji je bio „zaštitni znak". U međuvremenu smo se sreli nebrojeno puta, odigrali, uz više ubrzanih i jednu turnirsku partiju, nekoliko sezona igrao je i za niški klub. Šoća je bio drag čovek, koga je bilo prijatno sresti i imati u društvu. U mlađim danima nosio je u sebi šarm zavodnika, sa godinama, boemija mu je postala karta na koju je najviše voleo da ulaže. Nadareno duhovit, prekaljen u šeretskim nadgornjavanjima, hvatao je vic u letu i bio uvek spreman da se štos još dublje razradi". Šole, Martinko, Šoća kako su ga zvali, tepali mu, prozivali ga na svakoj šahovskoj terasi gde su bubnjali satovi, rušile se figure i sevale doskočice uvek je na tim seansama držao „centralnu banku".

Verovatno nema varošice, gradića, grada u Srbiji gde Šoća nije igrao šah. Igrao ga je u svim oblicima, brzopoteznom, ubrzanom, sporopoteznom, sa obaveznim prekidom, sa vremenskim dodacima ili dosamog pada zastavice, igrao ga je neumorno i totalno, po elitnim šahovskim salama, ali i ordinarnim ćumezima, po mesnim zajednicama, skupim i jeftinim hotelima, u raznoraznim klubovima, po zonskim, kvalitetnim, drugim, prvim i međunarodnim ligama, kupovima, memorijalima igrao ga je celog svog života posvuda, sa vrhunskim igračima, amaterima, kafanskim fajterima, sa omladinom i veteranima, igrao ga je fanatično kao da je upao u neki „perpetual check" iz koga ne može ali i ne želi da se izvuče. Do samog kraja (ceo dan uoči smrti proveo je igrajući šah) nalazio se u njemu (večnom šahu).

Dan pred badnje veče u Nišu je umro i Dragiša Stojanović -Gile, šahovski radnik, osnivač, finansijer, idejni tvorac trenutno najboljeg niškog šahovskog kluba Čelin kamen. Možda nedovoljno poznat široj šahovskoj javnosti, Dragiša je bio šahovski posvećenik pred kojim bi i sama Kaisa napravila naklon. Mnoga dobra je učinio za afirmaciju šahovske igre, sa tugom će ga se setiti i pijetetom pomenuti brojni šahovski poklonici, namernici, stranci i domaći igrači koji su imali priliku da osete iskrenost njegovog gostoprimstva. Nezaboravna su šahovska druženja za njegovom trpezom koja su uvek bila kruna odigranog meča, završenog turnira, obeleženog jubileja. U vreme kad lična korist, uzimanje, iskorišćavanje predstavljaju brend koji kreira sistem vrednosti, Dragiša je izabrao da bude „vanvremenski", da daje, ulaže, bude šahovski mecena. Od seoske šahovske sekcije, napravio je jak klub, okupio igrače koji su obeležili zlatne godine niškog šaha, otvorio vrata kluba talentovanoj omladini, organizovao i sponzorisao dva velemajstorska turnira. I možda još važnije od toga, nesebičnim ulaganjem sebe u druge, stvarao je ambijent u kome smo se svi trudili da budemo bolji ljudi. Dragiša je bio neobičan čovek, jedan od onih čija vrsta definitivno izumire, sa svim značenjima kojih nažalost postajemo svesni, kad nas takvi ljudi definitivno napuste.

Šoća i Dragiša se nisu poznavali, verovatno se nikada nisu ni sreli. Ali nezavisno od toga imali su mnogo toga zajedničkog. Obojica su bili ljudi iz naroda, svako u svom rangu i iz svog svesnog ili nesvesnog razloga posvetili su postojanje šahu. Svojim delovanjem ispisalisu svetle stranice srpskog šaha, a nama, njihovim prijateljima podarili nezaboravne trenutke šahovskih druženja.

POČIVAJ U MIRU „BURAZERU"

Umro je Miodrag Milićević Milićko. Stari drug. Faca. Jedan od (danas ih je teško naći i pod mikroskopom) koji je uradio mnogo za srpski šah, a da pritom nije imao potrebe da svoj doprinos razglašava putem oglasa. Neumorni entuzijasta, sposoban rukovodilac, elitni šahovski amater, spojio je u svojoj ličnosti više suprotsavljenih profila, koje je sa lakoćom usaglašavao i svakome prema aktuelnoj potrebi davao primat. Uspeo je da hudinijevski izmeša uglednu društvenu poziciju i šahovsku posvećenost u polzu ličnog zadovoljstva ali I opšteg dobra. Kombinacija koja se u današnjem svetu posrnulog morala čini kao nedostižni ideal.

Milićko je bio kreator i lider zlatnog doba kragujevačkog šaha (period sedamdesetih na osamdesete prošlog veka), u kome je njegov Radnički bio ravnopravni član respektabilnog prvoligaškog društva elitnih klubova tada velike zemlje. Jedan od pionira šahovske decentralizacije zajedno sa svojim saborcima (Dimitrijević, brat Beli, Čukić, Milošević) na delu je pokazao da tzv. provincija nije imuna na vrhunski šah. Još važnije od takmičarskih rezultata, u njegovoj režiji stvorena je narastajuća pozitivna šahovska atmosfera, puna energije, planova, ideja koja je iznedrila značajna imena srpskog šaha, velemajstora Barlova, internacionalne majstore Novoselskog, Aleksića, poznate kragujevačke igrače pokojnog Dragoljuba Lazića, Rihterovića, Komnenića. Većina od njih ga je igrački relativno brzo prerasla, ali to je za njega bilo najmanje važno. Milićko im je omogućio zdrav napredni ambijent, pružao konstantnu podršku, verovao u njih, naučio ih je samopoštovanju sebe i protivnika, a to je za mladog igrača mnogo bitnije od poznavanja forsirane varijante u npr. zmajevoj sicilijanci.

Uz Radnički i konstantno prisutnu Gošu iz Smederevske Palanike i naš klub ŠK. Železničar je kontinuirano podižući nivo unutrašnje organizacije vremenom postao konkurentan za članstvo među najelitnijim jugoslovenskim klubovima. Došlo je do direktnih ligaških duela, oni su mi pružili privilegiju da se i lično upoznam sa Milićkom, od tih ranih sedamdesetih krenulo je naše drugarstvo. Bio sam dosta mlađi i uvek ispunjen zadovoljstvom što me je prihvatao kao drugara.

Ne mogu tačno da prizovem sliku konkretnog upoznavanja, ali zato odlično pamtim negde u to vreme odigran ligaški meč u Umagu u kome su nas dobili sa pet razlike. U toku meča sevnula je varnica vezana za nepravilno odigran potez na jednoj od seniorskih tabli, Milićko se odmah uključio u raspravu i to je bila prilika da na delu upoznam energiju i oštrinu kojom se brani svoj stav. I svoj klub. Životna praksa I odgovoran posao, naučili su ga tehnikama manipulacije i kad bi procenio da to koristi klupskim interesima, spremno je vadio oružje.

Vremenom, kako smo se češće sretali postali smo „burazeri", nije mi smetalo što sam tu počast delio sa armijom drugih sa kojima se Milićko družio i uvažavao. Uvek je bio spreman za dobar štos, imao je onu životnim iskustvom pravljenu širinu da ga od srca prihvati i na svoj račun. Susreti su nam uvek donosili radost viđenja, izmenili bi po neku dvosmislenu poruku, pecnuli jedan drugog ako je za to bilo nekog takmičarskog povoda i rastajući se ostavljali neokaljanu vedrinuambijenta da uspokojava neke druge ljude. Dve turnirske partije sam odigrao sa njegovim pravim burazerom (možda iz tog autentičnog izvora potiče univerzalnost burazerstva za privilegovane ljude) Predragom Milićevićem - Belim, sa Milićkom nijednu, ali sam ga često gledao dok igra. Glavni motiv mi je bila fascinacija (valjda zbog toga što to meni nije uspevalo) lakoćom transformacije kojom je uspevao da se od privrednika, direktora firme, šahovskog organizatora, rukovodioca, čoveka sa milion paralelnih obaveza konvertuje u posvećenog igrača, fokusiranog na konkretan problem za šahovskom tablom. Milićko je bio solidan igrač, ako me sećanje ne vara kraljeva indijka je bila što bi Englezi rekli njegovo parče kolača. Zbog slabog vida delovao je usporeno, u cajtnotima često i konfuzno, ali ma koliko delovao pogubljeno nikad ga nije napuštao zdrav mentalni stav, da se radi o problemu koji niko drugi sem njega ne može da reši.

Rastajući se ovim tekstom od Milićka sa setom dajem omaž i jednom vremenu koje je prepoznavalo vrednosti i omogućavalo ljudima od integriteta, da svoje potencijale stave u funkciju napretka i opšteg dobra. U Milićku šahovska kultura na ovim prostorima imala je poslenika koji je svojim delovanjem opravdavao njeno ime i značenje.

Milićkovi jurišnici su nastavili svojim stazama, Barlov je životnu sreću potražio u Španiji, Aleksić u Italiji, Lazića više nema, kao čuvar vatre ostao je Novoselski. Kragujevcem špartaju neki novi šahovski klinci.

Legendarni Radnički preimenovao se u Vodovod. Nova vremena donela su i svoja pravila. I svoju meru vrednosti.

POŠTOVANJE ZA VELEMAJSTORA

U novembarski ponedeljak u podne, uz opelo i prisustvo većeg broja lokalnih i niških šahista, na malom svrljiškom groblju sahranjen je velemajstor Miroslav Tošić. Pogrebu su prisustvovali i predstavnici šahovskog saveza Srbije, prisutna je bila i njegova bivša supruga ruski velemajstor Marija Manakova. Tužne slike, tragična priča. Briga za zdravlje Tošiću nikad nije bila prioritet, baš naprotiv imao je prema njemu izraženo autodestruktivan odnos, u kome telo nije imalo šanse da na duže vreme pretekne. Ispraćen je u atmosferi žalosti i neverovanja, sa jednodušnom konstatacijom izgovorenom i odćutanom da je bio odličan šahista, jak velemajstor ali pre svega poštenjačina, naivčina jednom rečju dobar čovek. Da, i uz sve to bio je i hodočasnik bez jasnog smera, pseudofilozof, poetska duša, provincijski sanjar u trajno nerazrešenom odnosu sa svojom lokalnom sredinom, koju je silinom svoje nadarenosti daleko prevazišao, ali od čijeg ograničavajućeg uticaja nikad nije uspeo da se do kraja otrgne. Prenaglašena individualnost i nomadska priroda, nisu ga na dužu stazu zadržali ni u niškom šahu gde je formacijski najviše pripadao. Iza svih njegovih uloga i interakcija razvijala se i do pred samu smrt trajala jedna hrabra, originalna šahovska karijera, kontroverzna u porukama, rasejana usponima i padovima, permanentno egzistencijalno opterećena, nikad dovoljno finansijski i porodično stabilna da u potpunosti razigra svoj neosporni potencijal.

Šahovski se prepoznao relativno kasno, tek u srednjoj školi, ali kad je „virus ušao u krvotok" vrlo brzo ga je preplavio i postao sastojak od koga je do poslednjih dana bio zavistan. Posmatrajući njegovedebitantske partije na omladinskoj tabli niškog kluba, sećam se kao danas tih reči, pokojni velemajstor Šahović komentarisao je u svom stilu: „od ovog seljačeta će se napraviti jak igrač". Kao da je naslućivao budućeg šahovskog dvojnika koji ga je po dubinskom shvatanju igre, nonšalantnom odnosu prema teoriji, glorifikovanju ličnog neusavršavanja i potpunom ignorisanju sportskog načina života, skoro doslovno prekopirao. Bez šahovskih učitelja, van standardizovanih okvira napredovanja kroz kadetska i omladinska takmičenja, stalno u razmeđu lokalnog provincijskog kluba koji mu je obezbeđivao skromnu apanažu i sezonskih nastupa u jačim klubovima koji su mu donosili samo privremenu egzistencijalnu relaksaciju, Tošić je monaškom doslednošću koračao svojom šahovskom stazom. Polovni kompjuter je nabavio mnogo vremena nakon što je postao velemajstor i to ne iz autentične potrebe (imao je averziju prema „šahu van šahovske table") već vise zbog pritiska svojih šahovskih drugara. Osnovna šahovska literature mu se uglavnom sastojala iz raznoraznih časopisa koje je dovlačio sa brojnih turnira odigranih u Rusiji, korisnih za njegov model studiranja, ali istovremeno i pogodnih da se u trenucima finansijske krize bez žaljenja ponude za otkup. Ali ako se u „vanigračkom miljeu" ponašao amaterski nonšalantno, kad krene igra i „tabla počne da diše" pretvarao bi se u vrhunskog profesionalca, fanatično fokusiran na aktuelnu šahovsku temu, neumorno angažovan u traganju za najlogični jim rešenjima, budan i spreman da se u trenu prilagodi promeni ritma i dinamskim zahtevima pozicije. U više navrata sam imao priliku da se u to lično uverim, odigrali smo dosta turnirskih partija. Uvošten Monalizin osmeh susretao me je kad god podignem glavu, kroz njega se nesvesno maskirala kreativna odsutnost. Česti pušački izleti u međupotezima njegovih partija bili su svojevrsna demonstracija „mesečarskog transa", u kome je on sa nesmanjenom koncentracijom i u pušačkoj zoni igrao svoju partiju.

U toku svoje šahovske karijere koja je trajala više od četiri decenije, Toške je na raznoraznim domaćim i stranim lokacijama odigrao bezbroj partija i turnira u svim formatima. Borio se bespoštedno i ravnopravno sa više generacija počev od one najslavnije (Gligorić, Ivkov, Matulović, Marjanović) koju je ispratio u odlasku, preko trajno prisutne (Damljanović, Rajković, Abramović, Dražić, Cvetković) sa kojom se najviše rvao, pa sve do reprezentativno aktuelne (Ivanišević, Perunović, Sedlak) i već afirmisano nadolazeće (Radovanović, Zajić, Vuk Đorđević). Najbolje je igrao u periodu 1995-2000 godine, bio je na pragu reprezentacije, dobio je velemajstorske akreditive, dogurao do svog maksimalnog rejtinga 2525, pod bombama 1999 godine osvojio šampionat zemlje. U to vreme mu se rodio sin, osam godina je proveo u braku sa ruskom šahistkinjom Marijom Manakovom čija je dinamična umetnička priroda, umnogome uticala na oslobađanje njegovih potisnutih potencijala. Neko vreme je živeo u Moskvi, napravio kontakte koji su mu omogućili više nastupa na ruskim turnirima, posebno je bio rado pozivan na tradicionalna šahovska susretanja u Čeljabinsku. Nažalost, kao i mnogi neiskazani talenti u našem šahovskom podneblju, nije ozbiljno shvatio svoj životni momentum. Posledično nije ga ni oplodio. Autodestruktivne sile njegove prirode polako su počele da preuzimaju primat, čežnjivo je tragao za originalnom formulom „naduspeha" sve više se utapajući u pseudofilozofsku letargiju.

Zaljuljala mu se vera, ne toliko u samu igru koliko u sopstvenu dostojnost da u njoj učestvuje. Polako je počeo da presušuje izvor inspirativne energije, rezultati su mu izgubili kontinuitet, do samog kraja karijere na mah bi blesnula poneka blistava kreacija ali bi se poput na tren osvetljenog bisera, vrlo brzo utopila u sivilo prosečnosti. Ma koliko paradoksalno zvučalo Tošić je i pored svoje opsesivne takmičarske angažovanosti svoje primarno šahovsko vreme trošio na kontemplaciju, šahovsko sanjarenje, na razmišljanje o šahu u opštem značenju.

Neostvarena ambicija mu je bila da postane selektor ženske reprezentacije, uveren (i verovatno obodren iskustvom zajedničkog života sa našom dugogodišnjom reprezentativkom) da bi u tom miljeu, njegove univerzalne šahovske ideje" najintenzivnije doživele stvaralačku primenljivost. Vizionarski je glorifikovao značaj psihološkog samouvida I traganja za sopstvenim umetničkim mogućnostima kao važnog uslova za vrhunske domete. Verovao je da su žene najprijemčivije za takve uticaje i kad god bi se zatalasalo oko „ženskog selektorstva", napaljeno bi mi predlagao rad na psihološkom programskom projektu, kao ekskluzivnom adutu kandidature. Naravno dotični se nikad nije pokremuo, prosto iz razloga što osnovnom uslovu za njegovo ostvarivanje, lobiranju, administrativnim spletkama, animiranju šire šahovske javnosti i ličnom marketingu nije bio logistički, niti karakterno dorastao.

Velemajstor Tošić je bio šahovski samouk, neobična i originala figura, njegovim odlaskom naša mala šahovska zajednica izgubila je vernika na koga se uvek kad je u pitanju šahovska profesija u svakom aspektu njene primenljivosti moglo računati. Do poslednjih dana ije ga napuštala uverenost da se spasonosna tajna osmišljenog življenja krije u šahu, iluziju njenog potencijalnog otkrića ostavio je u amanet budućim generacijama. A nama sa kojima je tokom svog šahovskog veka rastao, družio se i igrao ostaje legat njegovih originalnih partija, trajno sećanje na plemenitog čoveka i drugarska obaveza da, ako nekad sretnemo Mariju" ispratimo poetični naslov lirskog dokumentarca, koji je snimio i posvetio svojoj bivšoj supruzi i po dobru ga pomenemo.

ESEJ O PETROSJANU

Šahovska biografija

Petrosjan je jermenskog porekla, rođen 1929 godine u Tbilisiju, u kome je proveo detinjstvo. Rano je ostao bez majke, značajna figura u njegovom životu kojoj duguje „toplinu odrastanja“ je očeva sestra koja mu je lekovitim travama lečila dečje bolesti, ali i bila najveća podrška u njegovim šahovskim počecima. Porodica je živela siromašno, otac Vartan je čistio ulice, a ispomoć je svakog popodneva stizala od sina Tigrana. U 16-oj godini je ostao i bez oca, rat sa svim svojim traumatičnim posledicama se upravo završio, vladalo je siromaštvo i u takvim uslovima u posleratnom Tbilisiju, Petrosjan je počeo da gradi svoju karijeru.

Nakon pobeda na šampionatu Jermenije i omladinskom prvenstvu SSSR 1946 godine, u fantastično kratkom vremenu (1949-1953.) Petrosjan je prešao put od talentovane nade, preko ne baš jakog majstora do pretendenta na šahovsku krunu. U istom pionirskom dvorcu gde je napravio prve šahovske korake, 14 godina kasnije, postaje šampion Sovjetskog saveza. Još tri puta (1961, 1969 i 1975 godine) ponovio je Petrosjan isti podvig, poslednji put u Erevanu gradu svog porekla, čime je simbolika njegovog životnog i šahovskog puta zaokružila samu sebe u celinu.

Učestvovao je na 10 Olimpijada, osvojio 9 zlatnih i jednu srebrnu medalju i šest puta postigao najbolji rezultat na svojoj tabli.

Toliko medalja ima samo još Smislov, koji, međutim, nikada nije bio predvodnik, dok je Petrosjan četri puta igrao na prvoj tabli. Njegov individualni olimpijski rezultat je više nego impresivan: 79 pobeda, 50 remija a jedini poraz doživeo je od Hibnera 1972 godine u Skoplju.

Stvaralačka dugovečnost Petrosjana izaziva osećaj ushićenja I poštovanja. Kroz njegovu karijeru prožima se posleratna istorija borbe za šahovsku krunu u kojoj je od 10 pretendentskih ciklusa Petrosjan učestvovao u 7, pri čemu je dva propustio u periodu šampionskog zvanja. Prvak sveta, deveti po redu u istoriji šaha postao je u 34-oj godini života, 1963 godine pobedom nad  Botvinikom, ostavši na tronu 6 godina. Od tri odigrana meča za zvanje šampiona sveta dobio je dva, a titulu je izgubio u drugom meču sa Spaskim, 1969 godine, na svoj 40-ti rođendan. Izgubivši titulu nije prestao da veruje u svoje mogućnosti, i u naredna četri uzastopna ciklusa bio je kandidat za prvaka sveta.

U neprekidnom nizu od trideset godina (sa retkim izuzecima) uvek je bio u turnirskom krugu pobednika. Njegova stabilnost je bila prosto zadivljujuća.

Paralelno sa svojom igračkom karijerom Petrosjan je u šahu “boravio" i kroz razne alternativne aktivnosti. Neposredno pred revanš meč sa Spaskim 1969 godine na filozofskom fakultetu u Erevanu odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom: „Šahovska logika-problemi u realizaciji logične šahovske misli". Veliko priznanje zaslužuje njegova žurnalistička aktivnost i pedagoška delatnost. Bavio se izveštavanjem, sportskom žurnalistikom i komentarisanjem šahovskih događanja. Kao novinara odlikovala ga je objektivnost, dobronamernost, neopterećujući humor. Bio je akreditovani komentator Botvinikovih mečeva sa Smislovom i Taljem, redaktor časopisa „Šahmatna Moskva", a od 1968 godine, deset godina je uređivao popularni jednonedeljnik „64". Pred kraj života u okrilju svog voljenog šahovskog kluba „Spartak" kome je pripadao tokom cele svoje karijere osnovao je šahovsku školu za mlade talente.

Umro je u 55-oj godini života od karcinoma želuca.

Šahovski stil

Petrosjan je do vrha stigao zahvaljujući svom sveobuhvatnom šahovskom talentu i to mu je bilo jedino preimućstvo, koje je imao u odnosu na svoje protivnike. Igrao je lako i brzo pronalazio najbolje poteze, bio je neprevaziđeni majstor manevra i još u mladosti je dobio naziv „udav" za svoje umeće, kojim je postepenom igrom gušio poziciju protivnika. Tokom dalje karijere proširio se arsenal životinjskih metafora, kojima se se pokušavale objasniti karakteristike Petrosjanovog šahovskog stila. Zvali su ga „stonoga" koja luta u mraku, upoređivali sa „tigrom" koji strpljivo čeka priliku za svoj skok ili još žovijalnije, Eve ga je uporedio sa „krokodilom" spremnog da satima priprema odlučujući udar. Harold Shonberg, američki novinar i prvi dobitnik Pulicerove nagrade za kritiku, je igru sa Petrosjanom slikovito opisao „kao pokušaj da jegulji navučete ogrlicu", a čuvena je izjava Spaskog da ga Petrosjan podseća na „ježa", jer kad god pomisliš da si mu prišao on ispusti bodlje.

Njegov osećaj za opasnost i umešnost pravovremene primene profilaktičkih mera bili su glavni razlozi njegovih retkih poraza. Polugajevski je u periodu pika Petrosjanove karijere izjavio, da je „lakše dobiti šampionat Rusije, nego partiju protiv njega". Istom kontekstu pripada i Fišerova opaska, „da je Petrosjan u stanju da čak i 20 poteza unapred predvidi odakle preti najveća opasnost". Mnogi su mu pripisivali preteranu opreznost, vrlo često je zbog toga u šahovskoj publicistici bio kritikovan, ali Petrosjan je ostajao dosledan sebi, uveren da probleme sagledava dublje od svojih kritičara, a objektivnost mu nije dozvoljavala da precenjuje svoje šanse.

Petrosjan se u šahu rukovodio „filozofijom ograničenja". Kad mu se na tabli pojavljivala taktička pоzicija u kojoj protivnikove figure stoje u borbenom postrojenju ili se nalaze pod direktnim udarom, njegov osećaj za opasnost se spontano pokretao nepogrešivo predviđajući potrebe pozicije. Njegova snaga u praktičnoj igri sastojala se u sveobuhvatnom i dubokom razumevanju pozicije, na čijim osnovama konkretna delovanja predstavljaju logičnu posledicu, a ne slučajni faktor. U njegovoj igri dominirao je visok stepen stabilnosti, bilo ga je moguće zadiviti ili iznenaditi nekim neočekivanim potezom, ali veoma teško izbaciti iz sedla. Stremio je takozvanim „uzročno-posledičnim" pozicijama, gde faktor vreme i taktički element nemaju presudnu ulogu, gde se igra zasniva na stvaranju plana iz koga „železnom posledicom" nastaje prednost koju visoka tehnika realizacije pretvara u pobedu. Svoj plan sprovodio je virtuozno, umetnički, bez tenzije, intuitivno. Profilaktičke mere zasnivao je na stalnom razmišljanju o protivnikovim napadačkim mogućnostima, o kojima oni često nisu mogli ni da slute. Inspirisan ovom njegovom osobinom Talj je u komentaru o Petrosjanovom stilu igre pisao da je on spojio osećaj za opasnost Šlehtera i tehniku Kapablanke i da je njegovo razmišljanje često bilo izvan mogućnosti protivnika da shvati ideje koje su mu padale na pamet.

U svojoj doslednosti nije bio dogmata, baš naprotiv kadgod se za to pružala prilika bio je kreativno „protivrečan" i tada bi njegova igra uprkos bazičnoj opreznosti nepredvidljivo iskakala iz svoje matrice i očaravala jedinstvenim rešenjima. Ilustrativna je njegova partija sa Tajmanovom na šampionatu SSSR 1955 godine, u kojoj je Petrosjan za 24 poteza koliko je trajala 6 puta igrao topom, čak 4 puta uzastopno. Za trideset godina koliko mu je trajala karijera, stvaralački kredo Petrosjana zasnovan na nešablonskom rešavanju problema u svim fazama partije nije se izmenio. Njegova priprema repertoara otvaranja se zasnivala na kombinaciji teorijskih znanja i poznavanja ljudske psihologije, a pozicije koje je gradio zahtevale su od protivnika samostalno rešavanje problema za tablom. Šahiste koji nisu mogli bez „Šahovskog informatora" po svedočenju Smislova, ironično je zvao „decom informatora".

Ali uz svu jedinstvenost odbrane, vrhunskih rezultata ne bi bilo da Petrosjan nije bio i precizan, hitroumni taktičar. Ogromna, postojana upornost u odbrani, milimetarsko odstupanje, taktika nivelisanja protivnikove inicijative, sve se to u trenutku moglo pretvoriti u neočekivani kontranapad. Ovu Petrosjanovu osobinu na efektan način je izrazio Kotov koji piše da su „njegove harmonične pozicije primarno usmerene rešavanju pitanja odbrane ali se u svakom momentu mogu konvertovati u opasnu kontra-akciju". Botvinik je nakon meča za titulu prvaka sveta priznao da veoma često nije uspevao da razjasni Petrosjanov stil igre ne može se lako definisati, jer mu je talenat omogućavao originalnost raznovrsnost i nešablonski pristup igri.

U opširnom intervju o svetskim prvacima u kome komentariše njihovstil igre i doprinos razvoju šahovskih ideja, Kramnik Petrosjana naziva „misterioznim igračem“ čije nasleđe tek treba proučavati: „postoji nešto tajnovito, često nepredvidljivo u Petrosjanovoj igri, što me sprečava da stvorim jasan sud o njegovom stilu. On je defnitivno bio igrač koji se mogao suočiti sa svakim tipom pozicije, briljantan taktičar, izvanredan strateg, a opet primarno odbrambeni igrač sa suptilnim osećajem za opasnost. Kroz svoje partije pokazao je da se praktično može braniti skoro svaka pozicija i da se u njima krije enormni arsenal odbrambenih mogućnosti".

Kasparov koji je svoj prvi međunarodni turnir (u Banja Luci) odigrao u društvu sa Petrosjanom sa respektibilnim poštovanjem evocira šahovske razgovore, savete i pouke iz njihovog druženja i odigranih partija: „njegov duboki filozofski pogled na sve što je vezano za šahovsko stvaralaštvo, pomogao mi je u kreiranju „stoičkog duha neophodnog u prevladavanju situacija punih napetosti i neizvesnosti.

Nezaboravne pouke ostavio mi je Petrosjan u našim partijama igranim u Moskvi i Tilburgu 1981 godine, gde sam se na ličnom primeruuverio u zadivljujuće umeće Petrosjanove odbrane pasivnih pozicija, koje se u najneočkivanijem trenutku za protivnika transformišu u kontranapad. Partije sa Petrosjanom su raširile granice mog poimanja šahovskog stvaralaštva. Da nije bilo ovih poraza teško da bih dostigao šahovski vrh. U njima sam se uverio koliko mnogo skrivenih mogućnosti odbrane kriju pasivne pozicije i konačno sa bezgraničnim uvažavanjem se uverio u talenat Petrosjana".

Petrosjan je svojim partijama ostavio šahovskom svetu u zalog osnovu stvaralaštva zasnovanu na istini. Dubina njegovog stila odražava jasnost mišljenja i retku kombinaciju razumevanja, kako globalnih šahovskih problema, tako i konkretnih suptilnosti taktike i strategije. U njegovoj igri bez obzira da li se radilo o žrtvi materijala, stvaranju slabosti ili izbavljenju sopstvenih slabosti, osnovni cilj je uvek bio postići harmoniju u svojoj i izazvati disharmoniju u protivnikovoj poziciji. Takva osobenost šahovskog talenta kako piše Tajmanov prosto nije dozvolila nikom da podražava stil Petrosjana. 

Doprinos razvoju šahovske misli

Petrosjan se oslanjao na ideje Štajnica, Rubinštajna, Nimcoviča, Kapablanke, ali je za njega kvalitativno vezana nova etapa u razumevanju zakona šahovske strategije. Svojim delom je afirmisao dijalektički karakter logike u šahovskoj borbi i u formalnom smislu to, je njegov osnovni i najveći doprinos razvoju šahovske misli.

Petrosjan je ukazao na to da je „logičnost" primenljivih majstorskih rešenja protivrečna, a ne apriori univerzalna. U složenim pozicijama uloga jednog ili drugog strateškog faktora može biti veoma promenljiva. Borba izmedu ravnomernih suparnika prolazi kroz vise faza. Razumevajući ove procese Petrosjan je pokazao da ne samo taktika i kombinacije već i savremena strategija, može biti dinamična i sa mnogo planova. U mnogim partijama on je demonstrirao igru u kojoj se menjala hijerhija strateških faktora i transformisali planovi i ideje koji su opredeljivali ocenu pozicije. U tom kontekstu njegovo stvaralaštvo nije afirmisalo samo dinamizam, kao atribut savremene šahovske strategije, već nas uči i predviđanju i posledičnom upravljanju tih procesa (Krogijus).

Poziciona žrtva kvaliteta i profilaktično razmišljanje su dva najznačajnija strateška elementa, koja je u okviru pomenutog procesa dijalektičke strategije, Petrosjan ostavio u nasleđe pokolenjima kroz praktičnu primenu u svojim partijama.

„Firmirani brend" Petrosjana je poziciona žrtva kvaliteta. U harmoničnoj primeni takvih nesvojstvenih elemenata strategije kakva su žrtva kvaliteta i moć strpljivog manevrisanja, kriju se tajne njegove ogromne praktične snage i dubokog poimanja šahovskog umeća. Petrosjan je uveo u praksu „žrtvu kvaliteta u svrhu postizanja kvaliteta pozicije" pri čemu faktor vreme za njega nije igrao nikakvu ulogu. Za razliku od žrtava kvaliteta elitnih taktičara poput Aljehina ili Talja u kojima je vreme bilo veoma značajno, Petrosjanova žrtva kvaliteta se zasnivala na dugoročnom dejstvu pozicionih faktora. Sam Petrosjan o tome piše: „kod žrtve kvaliteta prvi problem je psihološko predubeđenje da li treba davati topa za laku figuru. Drugi problem je pitanje zašto davati kvalitet kad nema konkretne dobiti od toga. Znači treba proceniti kako će se događaji razvijati i shodno tome preduzimati odgovarajuće mere". U razvoju šahovske misli mnogo je vremena trebalo da se usvoje ove strateške postavke i ključnu ulogu u „prekvalifikaciji predstava" o mogućim dometima žrtve kvaliteta, upravo je odigrao Petrosjan. Malo šahista danas ima tu veštinu, da žrtvuje kvalitet i narušava materijalnu ravnotežu „prosto tako" za neku dugoročnu ugodnost, za neki skriveni resurs.

Ideja profilaktike (čak kao doprinos teoriji otvaranja: potezi Lg5 u kraljevoj i a3 u daminoj indijskoj odbrani) je druga značajna ideja u kojoj je je Petrosjan rodonačelnik. U svojoj igri on je pre svega stremio profilaksi i ograničavanju protivnikove aktivne igre i kad bi to postigao krenula bi njegova dejstva. Uvek je nastojao da harmoničnim rasporedom svojih figura, igrom na celoj tabli, postepenim stezanjem obruča oko kralja redukuje protivnikove mogućnosti i u pogodnom trenutku valorizuje njihov bolji raspored. To ne protivureči logici šahovske igre, već je naprotiv potencira jer smanjivanjem dinamskog potencijala protivnika, posledično povećava sopstvenu slobodu dejstva.

Pitanje shvatanja i posledičnog ispunjenja dugoročnih pozicionih faktora za mnoge čak i vrhunske igrače je nešto previše nekonkretno. Konačno svi znaju da u statičkom modalitetu procene pešačku strukturu ili ukažu na značaj slabih polja. Ali u eri dinamskog šaha, u kome je vreme više nego dragoceno, na to se ne obraća dovoljna pažnja jer se čini da je to očevidno. Međutim, veoma je teško čak i za jakog igrača sinhronizovati sve te dugoročne faktore sa konkretnim dinamskim zahtevima pozicije. Petrosjan je bio preteča u tome i među prvima se naučio, ne samo da ispunjava dugoročne pozicione elemente već i da ih povezuje sa dinamskim potrebama pozicije. On je predvidao gde i kada će se razviti, ali na kraju i ispariti inicijativa suparnika, koja će za sobom ostaviti trajna oštećenja pozicije. U tom konteksu poučna je Petrosjanova poruka: „snaga šahovskog igrača se prevashodno ogleda u njegovoj sposobnosti procene. Šablonska procena pozicije se lako uči i može se naći mnogo onih koji vladaju tim površnim iskustvom. Ali šahista je dužan ocenjivati poziciju u svetlu nenaglašenih nijansi. Duboko pronicanje u tajne pozicije je objektivan znak istinske šahovske snage".

Doprinos razvoju šahovske psihologije

Igra na ograničenje imala je i psihološko dejstvo i bila potpuno u skladu sa Petrosjanovim karakterom. Ona nije bila posledica njegove neodlučnosti ili unutrašnje pasivnosti, već izraz njegovog krajnje odgovornog odnosu prema svom delu i objektivnosti u proceni svojih mogućnosti. Osećaj odgovornosti formirao se u Petrosjanu još u njegovom teškom i siromašnom detinjstvu i držao ga je tokom cele karijere. Za razliku od svojih vršnjaka, on nije imao pravo „da vrati potez", njegov potez je uvek odlučivao mnogo (bio samo jedan) i zato je morao biti precizan. Uzroci objektivnosti i kritičke samoprocene, takođe, vode poreklo iz detinjstva. Ostavši rano u poziciji da sam, bez pomoći starijih donosi važne životne odluke, iskustvo uspešnog ili neuspešnog rešavanja dnevnih problema stvorilo mu je refleks, da voljno ili nevoljno stalno kritički preispituje i procenjuje svoje postupke. U njegovim zrelim godinama to se pretvorilo u potrebu za samospoznajom I samoposmatranjem.

Ako u najkraćem predstavimo suštinu psihološke borbe u šahu ona se sastoji u: a) u proučavanju protivnika, upoznavanju njegovih kvaliteta i slabosti; b) samoanalizi, izučavanju sopstvenih vrednosti I nedostataka i c) iskustvu i znanju adekvatnog suprotstavljanja sebe protivniku što podrazumeva umeće stvaranja situacija koje ne prijaju protivniku, a odgovaraju sebi. Većina šahista uspešno rešava prvi problem, ali se nažalost većina tu i zaustavlja (uvideti nedostatke drugih je mnogo lakše). Mnogo je teže ocenjivati sebe i najčešće se svoji promašaji, porazi vezuju za slučajnosti ili neverovatne događaje. U tom delu Petrosjan je bio neprikosnoven, redak primer umeća da bez sujete, objektivno sagleda svoje mogućnosti i pošteno proceni sebe u odnosu sa drugima.

Mada nije iza sebe ostavio puno pisanog materijala (prerana smrt ga je sprečila do dovrši nekoliko pisanih projekata), kao doprinos izučavanju šahovske psihologije od neprocenjive koriste su njegove beleške o psihološkoj pripremi za meč sa Botvinikom. U njima on demonstrira praktičnu primenu dubokog introspektivnog uvida u svoju karakterologiju, ali što je još važnije istom daje dinamsku dimenziju i koristi ga za praktičnu namenu u motivacionom stimulisanju sebe i neposrednom kreativnom izražavanju u partiji. Ilustrativni su redovi u kojima pokušava da svoja iskustva iz profesionalno-novinarskog praćenja prethodnih mečeva Botvinika sa Smislovom i Taljem transformiše u element svoje pripreme, ali ne samo kroz analizu propusta u njihovim partijama, već kroz retrogradno uživljavanje u samu atmosferu tih mečeva i razne alternativne psihološke aspekte koji su ih pratili. Opis njegovog kontinuiranog psihološkog stanja pred sam početak meča u kome navodi da su njegove misli, bez obzira šta radio (druženje sa prijateljima, kućni poslovi, boravak na fudbalskoj utakmici, čitanje novina) stalno bile posvećene Botviniku i budućem meču, predstavlja izvanredan primer spontane psihološke vežbe da se bude u neprestanom kontaktu sa svojim nesvesnim, da se ono kontinuirano stimuliše i drži u pripravnosti da kad krene „bitka" bude spremno da mu uzvrati „kreativnim materijalom" Njegov odnos sa svojim dugogodišnjim sekundantom Boleslavskim, koji je stalno vibrirao u kritičnoj interakciji dve jake ličnosti, istovremeno u ulozi prijatelja i profesionalnih saradnika predstavlja demonstraciju autentičnosti u kojoj su obojica kroz šahovski process svako na svoj način ispunjavali svoje životne misije. To se najilustrativnije iskazivalo u pripremama mečeva za šahovsku krunu, kad je tenzija rasla i još više naglašavala njihovu individualnost. Petrosjanova prisećanja na njihove diskusije, opservacije, vrlo često i direktan sukob mišljenja, predstavljaju dragocen zalog razvoju moderne šahovske psihologije.

Karateristike ličnosti

Petrosjan je u pravom smislu reči bio narodni čovek, od ranog detinjstva na ulici, u neprestanoj komunikaciji sa običnim ljudima I kasnije u svim fazama karijere njegov odnos sa narodom nije prestajao da bude interaktivan. Njegovi sunarodnici su u njemu prepoznavali „svog čoveka" identifikovali se sa njegovim uspesima, smatrali ih svojom duhovnom baštinom i proslavljali ih puni iskrene radosti.

Brojni su događaji koji svedoče o toj pripadnoj bliskoj vezi Petrosjana i njegovih zemjaka Na gostovanju ruske reprezentacije u Argentini, njegovi zemljaci jermenski iseljenici su ga dočekali transparentom na kome je pisalo „slava Petrosjanu" i sa aerodroma ga izneli na rukama, a sam Petrosjan svedoči o epizodi da je nakon dva startna poraza na jednom od ruskih šampionata, dobio telefonski poziv u kome mu se neznanac sa jermenskim akcentom obratio rečima „ko vam je dozvolio da izgubite dve partije. Mislite li vi o svom narodu"?

U Petrosjanu je na neki čudan, paradoksalan način živeo sklad božanskog talenta i odsustva častoljublja. Prema svakom čoveku ophodio se kao sebi ravnom. Bez obzira na životni trenutak koji je mogao biti i težak, Petrosjana nikad nije napuštala bodrost duha, uvek je plenio svojom veselošću i radošću življenja. Otvoreni, iskreni karakter Petrosjana bio je jednako očaravajući, kao i njegov unikatni stil igre.

Bio je skroman čovek što po sebi nije nedostatak, ali se u vrhunskim šahovskim krugovima to prosto nije smatralo kvalitetom. S obzirom da je bio delimično gluv (stalno je nosio slušni aparat) što je u specifičnim situacijama određivalo njegovo ponašanje, oni koji ga nisu dobro poznavali smatrali su ga osobenjakom i introvertom. Još od školskih dana, naučio je lekciju da se ništa u životu ne dobija na poklon i držao se te maksime dosledno u svim fazama svoje karijere U bukvalnom smislu on je izgradio sam sebe i uspeo da iz siromaštva I neizvesne budućnosti dospe do najvišeg trona šahovske slave. Petrosjan se poput autentično umnih ljudi nije kitio blistavošću svoga uma, jednostavnost i objektivnost su bile urođene crte njegovog karaktera.

Uviđao je svu besmislenost sujete i častoljublja i kad bi ih primetio kod svojih kolega, prema njima bi se odnosio sa ironijom ukazujući svojim humornim opaskama koliko je iznad njih (Gligorić).

Uzbudljive su reči Boleslavskog koje možda na najizraženiji način svedoče o ličnosti Petrosjana: „Niko ne uvažava svog protivnika više od Petrosjana. Bez obzira što igra sa partnerom koji je dve klase slabiji od njega, on pristupa partiji kao da razume sve suptilnosti pozicije koje on vidi. I sledstveno tome primenjuje mere protiv mogućih dejstava protivnika iako ovome to nikad ne bi palo napamet. On, kako bi se reklo igra za svog protivnika i u svojoj predstavi mu pripisuje retku pronicljivost. Sa svakim protivnikom Petrosjan igra tako kako bi igrao sa Fišerom, iako je svestan da je on jedan od mnogih, a ne Fišer!

Petrosjan uvek igra sa idealnim protivnikom. Po toj osobini on je na neki način nalik Tolstoju. Tolstoj je u svakom čoveku tražio ono što je dobro. Verovao je u ljude. Petrosjan je verovao u snagu i mogućnosti svakog svog protivnika. Svakog!"

Petrosjan je živeo umereno, izbegavao je velika naprezanja i dosledno sledio tok svoje sudbine. Uvek u balansu sa samim sobom, jakih nerava i čistih misli nepokolebljivo se držao svog ritma koji ga je do željenih ciljeva doveo „samo njemu poznatom logikom" bez turbulencija i neizvesnosti. Svojim načinom života i ličnom filozofijom bio je predodređen za dug život, nažalost priroda je sebi dopustila neoprostivu grešku da tako rano prekine njegovu životnu putanju.

Epilog

Vidljivo fizički izmenjen usled uznapredovale, neizlečive maligne bolesti Petrosjan se poslednjih meseci svog života još mogao sresti u Centralnom moskovskom šahovskom klubu na Gogoljevom bulevaru. U njemu je do samog kraja postojala vera da će se bolest smiriti i omogućiti mu da se vrati turnirskom šahu, bio je ispunjen nadom u mogućnost nastupa na drugom „Meču veka" koji se juna 1984. održavao u Londonu. Nažalost njegovo preostalo životno vreme vođeno nepoznatim i ljudskom umu nerazumljivim zahtevima odbrojavalo je poslednje dane.

Petrosjan je umro 13 avgusta 1984 godine u 55-oj godini života. Sahranjen je na Moskovskom groblju, Vagankovo, gde počivaju mnogi zaslužni ljudi Rusije iz raznih oblasti javnoga života. Tri godine kasnije (1987.) na grobu je održano memorajalno sećanje na Petrosja na kojom prilikom je Kasparov položio lovorov venac, a na spomeniku uklesana slika na kojoj sunce u vidu krune simbolično sija nad vrhovima planine Ararat - nacionalnom simbolu Jermenije.

U Erevanu je 2006 godine podignut spomenik u čast Tigrana Petrosjana, a jedna ulica u gradskoj oblasti Dautashen nosi njegovo ime. Ceremonija predstavljanja spomenika obavljena je nakon osvajanje zlatne medalje Jermenije na 37 šahovskoj Olimpijadi u Torinu, a na njoj je bio prisutan predsednik Jermenije Sarkisyan i ceo olimpijski sastav predvođen najboljim jermenskim šahistom Aronjanom. U Jermeniji se svake godine održava memorijalni turnir u sećanje na Tigrana Petrosjana.

Poruke, razmišljanja, komentari

O sebi

K: U mom šahovskom stilu, kao u ogledalu prikazao se moj karakter. Za mene je svojstvena opreznost, obazrivost. Do takvog stepena da posmatrajući neke svoje partije nisam mogao prepoznati sebe do toga da sam se pitao „da li sam stvarno ja ovo igrao". Istovremeno sam uveren da produkujući samo obazrivost ne mogu se dobiti dva meča za prvensvo sveta i četri šamponata zemlje. Moje mišljenje je da se u šahu sve može naučiti!

K: Prema slavi sam se odnosio kao prema konfeti. Ako je tu, dobro jest, ako nije, može se i bez nje!

K: Niko bolje od mene ne zna koliko me je nerava stajao naziv „Železni"!

K: Kad je Nimcovič postao velemajstor, njemu se dugo vremena javljalo nepoznato osećanje ka protivniku koji je dospeo u slabiji položaj. Njemu ga je prosto bilo na neki način žao. U meni se često javljala ista slabost.

K: Ja sam u mladosti za tablom računao mnogo varijanti, dovoljno brzo i dovoljno daleko. I danas sam sačuvao moć dobrog i tačnog pro računa, ali ne više pet puta zaredom u toku jedne partije. Uključiti svoj „računarski aparat" na najvišu frekvencu (voltažu) sad mogu jednom do dva puta u toku partije. Zato i biram otvaranja koja su šematskog karaktera i gde nije nužno računati varijante potez za potezom.

Ali u kritičnom trenutku partije, kad je to potrebno ja mogu da ga koristim isto kao i ranije.

K: Svoje grube previde sam mučno preživeo, ali od poraza nikad nisam pravio tragediju.

K: Ne pripadam onim igračima koji posle poraza igraju sa „duplom" energijom. Više volim da narednu partiju odigram spokojno i ne proganja me potreba neposrednog revanša.

K: Uvek sam nastojao da na mene ne deluje ponašanje protivnika, već snaga njegovog poteza.

K: Nikad nisam stavljao u prvi plan poznavanje otvaranja. Bez straha pred slabijim pozicijama igrao sam razne varijante i na taj način se prosto iz navike, jer sam ih često igrao u meni postepeno razvilo samopouzdanje u odbrani slabijih pozicija

K: Ako je stil - čovek, onda svako igra onako kako nalaže njegova priroda. Meni je po prirodi svojstvena opreznost, u principu ne volim rizične situacije. Ali, i to je stvarno paradoksalno ja se nikad nisam žalio na svoje kombinaciono znanje. I uopšte mislim, mada mnogi to smatraju pogrešnim, da se šah održava na taktici. Ako je strategija komad mermera, taktika je gravura (figura) kojom vajar (majstor) kleše proizvode svog šahovskog iskustva.

K: Ja više preferiram odbranu od napada, ali ko je dokazao da je odbrana manje opasna i rizična veština od napada. Zar igrač koji štiti svoje utvrđenje od juriša ne hoda po ivici propasti? Zar za takvu igru nije potrebna muževnost? I zar je malo partija ušlo u arhivu šahovskih dostignuća zahvaljujući virtuoznoj odbrani.

K: Moj šahovski kredo je LOGIKA!!! I duboko sam uveren da se u šahu, što ga i održava kao igru, ništa ne dešava slučajno. Ja volim one partije koje su igrane u skladu sa potrebama i logičnim zahtevima pozicije. I verujem toliko u logičnu „pravilnu" igru.

K: U celoj svojoj karijeri najbolje sam igrao u periodu 1958-63 godine. Tada me je inspirisala sama borba, a kad čovek dostigne postavljene ciljeve, inspirisanost opada. To je neizbežno!

K: Moj učitelj broj 1 je život, broj 2 pokojni Arčil Ebaraldze koji je predavao šahovsku nauku u Tbiliskom dvorcu pionira, posle toga Kapablanka i Nimcovič i dalje svi oni sa kojima sam se susretao na šahovskoj tabli.

K: Prema pesimističkim prognozama i mišljenjima tzv. „eksperata I specijalaca", ljudi udaljenih od šaha, u meni se je odavno razvio imunitet.

K: Disertacija je meni odnela mnogo energije i vremena, ali mi je I mnogo pomogla da shvatim i uobličim svoje poglede na šah.

K: Nikad nisam mislio da treba da budem svetski prvak i gubitak titule nisam doživeo kao tragediju. Uvek sam pre svega želeo da igram šah!

K: Na čisto biološkom nivou nije jasno kako šahista stvara! Ja na primer ne znam „šifru" svog šahovskog razmišljanja. Zašto pravim takvu i takvu procenu, analiziram rasplet? Ne znam!

O šahovskim rezonovanjima

K: U praktičnoj igri stalno mi je bila na umu Nimcovičeva misao da bojažljiva dogma o „apsolutnoj pravilnosti" poteza i ropska distanciranost od neobičnih puteva, a posebno strah pred novinama guše originalnost i kreativnost.

K: Izolovan pešak nije sam po sebi slabost, već su slaba i polja oko njega.

K: Oslobađajući potez retko apsolutno iščezava iz partije, on produžava da dejstvuje kao pretnja.

K: Primena profilaktike, strpljivost, centralizacija imaju veliki značaj u sferi odbrane. Suštinska razlika je između „odbrane ugroženog krila bez oslonca na sopstvene resurse i situacije kad cela tabla odiše energijom odbrane". Jer šta u stvari predstavlja centralizacija, do u praksi primenjenog principa da cela tabla učestvuje u odbrani.

K: U naše vreme razrađeni su savršeni metode odbrane: profilaktičko suprostavljanje napadu, pravovremeni odlazak na nepristupačnu stranu, različiti metodi uprošćavanja pozicije, žrtva pešaka za prelaz u remi rasplet.

K: Dve slabosti su same po sebi zaštićene, jer fokusirajući se na njih, napadač zanemaruje svoje teritorijalno preimućstvo i bolje dejstvo ko munikacionih linija.

K: Partije se gube jer odbrana u nekom momentu nije u stanju da parira protivniku u pregrupisivanju snaga.

K: Moguće je lavirati i protiv jedne slabosti; ali u tom slučaju neophodno je znati da raznovrsnost mogućnosti napada (frontalno, bočno, iza) paradoksalno smanjuje raznovrsnost slabosti!

K: Treba naučiti trpeti u slabijim pozicijama. Takozvane slabije pozicije kriju u sebi kolosalne mogućnosti ali treba ih naći i primeniti. Trpljenje na pravi način bez nervoze i impulsivnih reakcija omogućuje lakše pronalaženje takvih mogućnosti.

K: U sedmoj partiji prvog meča sa Spaskim demonstrirao sam svoj stvaralački kredo: ograničenje protivnikovih mogućnosti, strategiju igre na celoj tabli, opkoljavanje i postepeno približavanje neprijateljskom kralju!

O šahovskom sadržaju

K: U savremenom šahu postoji tendencija da sportski element prevladava stvaralački. To što se rezultat više ceni od sadržaja je naša beda koju podržava aktuelni ambijent. Ja ne mislim da bi šahista koji iskreno voli šah osećao zadovoljstvo samo od broja nabranih poena na bilo kakav način. Ne želim govoriti o sebi, već o majstorima starijih pokolenja na čijem stvaralaštvu smo mi učili. Estetska strana igre je tu bila dominantna. I oni su želeli da pobeđuju, ali su primarno razmišljali ne toliko o pobedi koliko da dostojno odigraju partiju.

K: U šahu je zavladao hladni prakticizam. Ali treba razlikovati nastajuće iskustvo od surogata, stvaralaštvo od recikliranja. Danas veće značenje imaju znanje i pamćenje. Šahista ne stvara, već pamti i primenjuje već proizvedeno.

K: Ostati zapisan i pominjan u istoriji šaha, zavisi ne toliko od rezultata koliko od stvaralaštva. Za mene na primer nema mnogo značenja da li je bio prvak sveta, važnije je da li su njegove partje ostavile stvaralački trag.. Nimcovič, Bronštajn nisu bili prvaci sveta, ali njihove partije su obeležile njihovo vreme.

K: Estetsku izgradnju šahovske partije treba zasnivati na njenom unutrašnjem sadržaju, a ne na formi.

K: Ko želi da igra dobro i dugo ne sme previše da se oslanja na znanje i iskustvo, već treba potpuno da unese sebe. Ja odlično znam šta znači igrati po inerciji, a šta kad si istinski posvećen (kad daješ sebe).

K: Majstorstvo se po meni sastoji u tome da slučajnosti u šahovskoj partiji treba svesti na minimum.

K: Nedostižni ideal u šahu je igrati bez greške. Mogućnost koja vam se pruža da to pokušate, me privuklo ovoj igri. U svojim partijama sam se trudio da izbegnem slučajnosti. Onaj ko igra na slučajnost bolje da igra karte ili rulet. Šah je nešto sasvim drugo.

O šahovskoj igračkoj snazi

K: Snaga šahiste zavisi pre svega od njegove sposobnosti procene.

Šablonska procena pozicije se može relativno brzo naučiti i tom veštinom vlada puno igrača. Ali šahista je dužan procenjivati poziciju u svetlu njenih naznačujućih nijansi. U naizgled savršeno običnom položaju na ploči, šta, gde, zašto ne tako i ne tako, pitanja dovode do rešenja koje šahisti srednjih sposobnosti ne pada na pamet. Duboko poniranje u tajne poziciji je znak istinske igračke snage.

K: Od jakog igrača je jači talentovani igrač. Jak igrač zna sva pravila i zakone igre. Talentovani šahista zna sve što zna jak igrač ali vidi i izuzetke od pravila A veliki talenti, možemo ih nazvati genijima postepeno te izuzetke pretvaraju u nove zakone. I tako do beskonačnosti, zato što je šah neiscrpan!

K: Razumevanje pozicije je svakako ilustrativan znak veće snage u praktičnoj igri. Ali vremenom i ta sposobnost slabi. Zato je neophodno stalno stimulirati, modernizovati, drugim rečima raditi na šahu, analizirati. Ali samo sa pozicionim razumevanjem nećeš stići daleko.

Bez taktičke veštine nema šansi za uspeh. Isto sa godinama opada i moć računanja varijanti i taj nedostatak igrač treba da kompenzuje.

Zašto je Botvinik dugo sačuvao svoju borbenu sposobnost. Zato što je taj neminovni proces osvestio ranije od drugih i shodno tim uvidima „reprogramirao" sebe.

K: U svim vremenima najjači šahisti su nadmašivali svoje konkurente u razumevanju. Oni su ubirali za sebe, sve ono što se njihovim protivnicima činilo stranim (nevažnim).

K: Postoji aksioma da se taktičke sposobnosti svakoga šahiste razvijaju brzo i reljefno i lakše podležu samorazvitku, za razliku od njegove karakterne prirode koja mu daruje poziciono umeće. U razvitku šahiste taktika ide ispred svih drugih komponenti i tek kad se ovlada kompleksom taktičkih pravila moguće je izučavati finese pozicione igre.

K: Nije sporno da igrači visoke klase, ranga pretendenata za prvaka sveta vladaju elementima šahovske tehnike, već je pitanje da li žele da ih primenjuju.

O šahovskoj psihologiji

K: Problem teškog protivnika postoji u šahu. Teško je objasniti njegovo nastajanje, ali isto tako i prestanak. Kako objasniti šahovsku nekompatibilnost koja se dešava između dve ličnosti, koje se za šahovskom tablom sreću na raznim stranama sveta? To je tajna sa mnogo zamki i suočivši se sa takvom nevoljom i njenim stalnim ponavljanjem, svaki igrač na svoj način mora pokušati da razreši taj problem.

K: U šahovskoj borbi nužno je sačuvati svežu glavu. Ako želiš da imaš uspeha treba biti racionalan, igrati lako, čuvati snagu i izbegavati cajtnote. Ne mali broj majstora velikog talenta (ja bih ih nazvao tragičarima) zbog neracionalnog raspoređivanja svojih snaga nije ostvario rezultate shodno svojim mogućnostima.

K: Veliki neprijatelj čestog igranja je šahovska zasićenost čija posledica je šablonsko razmišljanje. I da bi se „takve misli zaustavile" treba igrati pozicije nesvojstvene uobičajenom načinu razmišljanja.

K: Svaki igrač dok igra sa protivnikom, istovremeno se bori i sa sobom. Svaka partija je duboko intiman čin, unutrašnja borba. Izgubio sam dosta partija, jer nisam uspeo da pobedim samoga sebe.

K: Poslednje kolo na turniru ima svoje zakone i dobiti "neophodnu partiju na moranje" nije lako. Ja sam nastojao kad god je bilo moguće da odlučujuću partiju ne ostavljam za poslednje kolo!

O mladim igračima

K: Većini mladih talentovanih šahista nedostaje jasan šahovski kredo.

Celina! U njihovom razvoju nužan je lični pečat, sopstveni ukus, svoja stalno rastuća tačka zrenja u kojoj će se reflektovati njihov pogled na šah - teoretski, praktični, filozofski.

K: Mlade igrače treba kritikovati. Kritika je nužna i za njih bez sumnje potrebna. Ali kritika mora biti taktična, dobronamerna. Nije dovoljno biti „šahovski akademik" treba proniknuti i pokušati razumeti šta se u mladom igraču dešava.

K: Retko sam video mlade šahiste da izgledaju umorni, iscrpljeni posle partije. Oni ne unose (posvećuju) sebe, oni ne znaju da se maksimalno unesu. Fudbalskim rečnikom rečeno njihovi dresovi ostaju suvi posle završene utakmice. Mišljenja sam da se mladi šahisti nisu naučili da unose u borbu svu svoju snagu, jer ih njihova šahovska karijera ne uslovljava u tome. Oni ne daju šahu sve svoje sposobnosti I posledično ne dobijaju od šaha ono što bi mogli dobiti.

K: Lako sam igrao sa mladim igračima, čitao sam ih kao otvorenu knjigu.

K: Interpunkcijski znaci kojim se glorifikuje potez erodiraju nevinu amatersku dušu, sprečavajući ga da kritički ispita i druge mogućnosti.

DRUGA MLADOST VELEMAJSTORA DUŠANA RAJKOVIĆA

Pre nekoliko dana (04-11. 05. 2017) završen je međunarodni open turnir na Kritu, na kome je pobedio naš velemajstor Dušan Rajković. Nije baš tako česta vest (posebno zadnjih godina) da naš šahista osvoji međunarodni turnir, za divljenje i poštovanje što je Rajković to uradio kao najstariji učesnik turnira, u 73-oj godini života. U konkurenciji 99 šahista iz 6 zemalja, bez poraza sa 6 uverljivih pobeda pretekao je naš velemajstorski pul (Antić, Abramović, Ristić, Miljković), bugarske internacionalce (Nikolova, Enčeva) i masu talentovanih grčkih igrača čiji rejting (svi koji su igrali grčke opene to znaju) je značajno niži od njihove stvarne snage. Neki od njih kao što su IM Карnisis i Teodoru (obojicu je Rajković pobedio) predstavljaju imena o kojima ćemo još slušati.

Dule Rajković je više od pola veka u šahu, trenutno je naš najstariji aktivni velemajstor i u pravom smislu reči predstavlja hodajuću istoriju jugoslovenskog i srpskog šaha. Svedok i učesnik, komentator, trener, organizator, sudija, sekundant, nema šahovske sfere gde se nije okušao, njegova karijera je svojevsrni almanah šahovskih zbivanja na ovom tlu kojima je dao svoj originalni pečat i neprolazni doprinos. Postao je prvi srpski „provincijski" (van Beograda) velemajstor 1977 godine, rodonačelnik je prvog velikog provincijskog kluba, jedan od najzaslužnijih za slavne dane u kojima je Smederevska Palanka (igrački i organizaciono) bila prepoznatljiva lokacija na šahovskoj mapi. Bio je i do današnjeg dana ostao simbol vrednosti i značenja koji može da se zapati, razvija i trajno uspostavi i u manjim sredinama, daleko od velikih centara i moćnijih sistema. U tom kontekstu još impresivnije izgleda njegova igračka karijera u kojoj se za tablom sretao sa najvećim korifejima svetske i domaće šahovske scene.

Držao je Petrosjanu, Polugajevskom, Geleru, Andersonu, Topalovu, velikog Keresa je u damskoj završnici tri na dva preznojavao dva prepodneva. Predaju su mu potpisivali imena poput Bronštajna, Nana, Ceškovskog, Valeljo Ponsa, i svi naši najbolji igrači Gligorić, Ivkov, Ljubojević, Velimirović, Matulović, Marjanović. Svoj najkreativniji period krunisao je 1983 godine titulom šampiona Jugoslavije. Odigrao je Dule ko zna koliko šampionata, dva seniorska prvenstva sveta, bezbroj opena, bergera, rapida, cugera, kupova, ekipnih prvenstava, srpskih i saveznih liga, ogromno iskustvo i znanje nagomilano tokom karijere nesebično je darivao kroz trenerski rad i sekundantstva, ali previše je „biološko-šahovski strukturisan" da bi se zasitio. Od aktivne igre i dalje ne odustaje.

Upoznao sam ga početkom sedamdesetih, odigrali smo partiju (koje se uzgred budi rečeno on ne seća), na prvoj tabli srpsko-ligaškog meča Smederevska Palanka-Min (Niš). Zbog igračkog deficita kao napredni omladinac prešaltovan sam u seniorski sastav, remi izboren u sadržajnoj partiji za mene je bio veliki uspeh. Svih ovih godina sretali smo se na raznim turnirima, poznanstvo je preraslo u prijateljstvo. U Obrenovcu 2008 godine imali smo redovne jutarnje brifinge, na Srebrnom jezeru 2009. po drugi put smo se sreli za šahovskom tablom, ne volim baš da se sećam te partije, dobio sam (doduše besplatno) velemajstorsku lekciju iz strategije. Ove godine u januaru na Kritu, igrali smo zajedno prvi od serijala turnira koji je bio neka vrsta uvoda u ovaj tekst i imali priliku da u inspirativnom ambijentu (vedrina, sunce, sedeljke po kafićima, galebovi, modrina mora), razvijemo mnoge teme. Iskoristio sam priliku da se tragom Duletove karijere, kroz njegova viđenja kao svedoka i neposrednog učesnika bliže upoznam sa događajima i ličnostima koji su u proteklih pola veka kreirali šahovski život u Srbiji. Ne iz direktne namere (to se među prijateljima ne radi) već više iz nesvesne profesionalne inercije istovremeno sam I posmatrao kako pristupa partiji, protivnicima i osluškivao reakcije na konačne ishode. Imponuje fleksibilnost psihe koju je uspeo da sačuva u ovim godinama, i to je primarno što mu (uz podrazumevajuće iskustvo i znanje) omogućuje da još uvek ravnopravno igra sa daleko mlađim protivnicima. Uspeo je (to je nešto što se ne uči već nosi) da skladno izmiksuje racionalno i iracionalno poimanje jednog te istog događaja i da se zavisno od razvoja situacije energetski podredi preovladavajućem ishodu. Racio mu omogućava da lako metaboliše neuspeh, kad zaduvaju povoljni vetrovi tu je iracionalno da mu stimuliše motivaciju i ambiciju. Na taj način, u njegovoj originalnoj interpretaciji dva suprotstavljena fenomena paradoksalno žive u međusobnom uvažavanju, što se u konačnom rezultatu ispoljava konstantnim očuvanjem energije.

I u sferi modernih trendova (kompjuterizacija, fizičke pripreme, ponašanje za vreme partije) neophodnih za uspešno tamičarsko funkcionisanje Rajković je ispratio zahteve novih vremena, ali ih je shodno svojim godinama modifikovao i našao im pravu meru. Kompjuter je prihvatio ali ne u prejakoj dozi, pripreme pred partiju u redu ali ne i iscrpljivanje varijantima, držao se dosledno Petrosjanovog saveta da je od svega najvažnija „sveža glava". U segmentu telesnog opuštanja i psihičke relaksacije Rajković predstavlja preteču današnjim programima koji se preporučuju aktivnim takmičarima. Nije bilo njegovo da se znoji u teretani, juri za loptom, ili meditira na zalazak sunca, svoju psihofizičku aktivnost ostvarivao je pešačenjem, šetnjama kroz prirodu, branjem pečurki, ribolovom i (u tome je dokazáni majstor) pečenjem rakije. Dobitak je uvek bio dvostruki: telesna svežina i hedonističko uživanje. Ponašanje i govor tela pri prvom kontaktu sa protivnikom (važan aspekt koji može značajno da doprinese redukciji anksioznosti) koji je naročito među mladima zanemaren skoro do neprepoznatljivosti, u Rajkovićevoj verziji ima ritualnu gospodsvenost. Sa svakim protivnikom bez obzira na uzrast i pol on se pozdravlja u stojećem položaju, sa srdačnim osmehom, na kulturan način omekšavajući njegovu agresivnost i istovremeno aktivirajući sopstvene mehanizme za nivelaciju psihičkih turbulencija koje se u toku partije mogu dogoditi.

Neposredno pred finiš turnira „skajpovao" sam društvo na Kritu. Zatekao sam ih na okupu, u svečarskom ambijentu, proslavljali su rođendan najmlađeg među njima Miroslava Miljkovića. Uz dosta buke i dizanja čaša, upadice, anegdote i sve ono što čini opuštenu šahovsku atmosferu koju toliko volimo, uz rođendansku čestitku, Mirčetu sam dao i šahovski savet: „iskoristi priliku, da što više budeš u Duletovoj blizini, posmatraj i osluškuj, ponekad nešto i pitaj, „сео aranžman" će ti biti od velike koristi da postaneš bolji igrač". Održavanje tradicije, poštovanje prethodnika, ulaganje u naslednike su osnovni postulati kreativne smene generacija koja se može ostvariti samo uz interaktivno delovanje i podržavavanje svih učesnika u procesu. Preneseno na šahovski teren i na našu mikro sredinu čini se da nam od svega navedenog najviše nedostaje atmosfera i mudrost da poput „kolagenog tkiva" povežemo naše „žive legende" i nadolazeće talente. Kao da nismo svesni srećne okolnosti da ih zaista imamo.

Divno je što imamo Zajića i Vuka Đorđevića treba ih negovati, ali je divno što imamo i večito mladog Duleta Rajkovića istinsku vrednost srpskog šaha.

U graditelje slavne tradicije osmomartovskog beogradskog turnira pozlaćenim slovom upisano je i ime Nišlijke Suzane Maksimović. Kao najtalentovanija predstavnica niške šahovske škole, ona se vrlo brzo izdigla iz lokalnog miljea i postala reprezentativni predstavnik jugoslovenskog i srpskog šaha, u svojim najboljim šahovskim godinama veoma uvažavana među internacionalnom elitom. Bila je šampion ex Jugoslavije, član reprezentacije na sedam Olimpijada I nosilac bronzane olimpijske medalje iz Soluna 1988 godine. Učesnica međuzonskih turnira u Bad Kisingenu, Kišnjevu, Tuzli, osamdesetih I početkom devedestih ravnopravno se nosila sa najboljim igračicama sveta pobeđivala Aleksandriju, Ahmilovsku, Gurieli, Gaprindašvili, Čiburnadize. Na dve Olimpijade (Barcelona, Bled kao selektor vodila je našu žensku reprezentaciju. Nenadmašni klupski igrač dugo godina je bila perjanica matičnog kluba niškog Železničara, kasnije sa podjednakim uspehom nastupala je za Partizan i Jugović. Na međunarodnom turniru u Sočiju osvojila je nagradu za najlepšu partiju lično uručenu od najkompetenijeg za lepotu u šahu Mihaila Talja. A kad smo već kod lepote, ajde da ovaj prilog i dodatno ulepšamo podsećanjem da je na Olimpijadi u Dubaiu 1986 godine i zvanično proglašena za Mis Olimpijade.

Suzana Maksimović je nastupila na 13 osmomartovskih turnira i profesionalnim doprinosom na „terenu", tri decenije (više od polovine njegovog postojanja) učestvovala u kreiranju njegove tradicije. Zajedno sa turnirom je šahovski rasla, sazrevala, trošila se i obnavljala, svedočila o njegovim danima glamura i nestašice, menjala generacije krećući se u rasponu jedne od najmlađih do jedne od najstarijih učesnica. Prvi turnir odigrala je 1981 godine i podelila treće do peto mesto, poslednji 2012., a na pretposlednjem 2011. završila je na deobi prvog do trećeg. Između ove dve kalendarske odrednice rasulo se vreme unutar koga je napravljeno uzbudljivo prijateljstvo respektabilnog turnira koji je uprkos usponima i padovima opstajao i zadivljujuće profesionalne karijere koja je trajala i trajala i još uvek traje.

U razgovoru za potrebe monografije koja obeležava pedesetogodišnjicu turnira, Suzana se u osvrtu svojih nastupa držala uglavnom opštih slika, zumirajući svoje sećanje kroz unutrašnji doživljaj „šahovske sreće" što je boravila u izvornoj šahovskoj atmosferi koja je proslavila ovaj turnir. Maglovite reminiscence na konkretne epizode, susrete, prijeme, emocionalnu turbulencija odigranih partija, nagrade, počasti, poput razbacanih vinjeta u pokušaju povezivanja služile su joj kao nesigurni podsetnik. Kao mlada igračica na početku karijere sa respektom se kretala u društvu najboljih šahistkinja sveta, ali nikad nije imala osećaj nepripadnosti tom društvu. Posvećenost drevnoj igri koju je autentično živela bila joj je ulaznica ali i zaštita u vrhunskom okruženju. Sa divljenjem je govorila o Maji Čiburnadize sa kojom je igrala na više turnira od toga i na dva osmomartovska. O njenoj skromnosti i pristupačnosti, o tome kako je lako, opušteno nosila oreol svetske prvakinje. Postale su prijateljice, Maja je imala potrebu da je ponekad posavetuje, ali se više puta i šalila na račun njenog hoda, držanja. Kad je napravila senzaciju i na Gošinom turniru je pobedila crnim figurama u minijaturi, Maja je sa osmehom primila poraz, kao da joj je na neki način drago zbog uspeha svoje prijateljice.

Kasnije sa promenama u društvu menjala se struktura i uslovi turnira. Nije bilo sredstava, niti mogućnosti da se dovode vrhunske igračice, ali bazična misija turnira-afirmisanje ženskog šaha nastavila je da traje u istom intenzitetu. Suzana je postala veteranka, u jednom periodu i selektorka, turnir je otvorio kapije novim talentovanim naraštajima, ali bez obzira na sve njen odnos prema turniru se nije menjao. Kao što i priliči pravom prijateljstvu koje sa podjednakom merom prihvata uspone i padove. Zajednički jubilej, tridesetogodišnjicu od njihovog prvog susreta, 2011 godine proslavili su deobom prvog mesta.

Osmomartovski ženski turnir u Beogradu FIDE je uvrstila u kategoriju zlatnih turnira. Kad se u svečarskom momentu, kao što je jubilej pola veka trajanja turnira baci pogled unazad vidi se impozantan red vrhunskih i svetskih šahistkinja, koje su svaka na svoj način oblikovale njegovu zlatnu krunu. U tom slavnom redu zavidno mesto pripada i niškom velemajstoru Suzani Maksimović.

DVA SJAJNA MOMKA

Nakon par godina od poslednjeg viđenja sreli smo se ponovo na nedavno završenom open turniru Karpoš u Skoplju (27. 03-05.04.2015). Tada su to bili tinejdžeri u zametku, sada naočiti momci.

Obojica su mi prišli, kulturno pozdravili, potapšali smo se po ramenima ili „hagovali" što bi rekla njihova generacija. Razmenili smo sećanja na teme koje su nas zabavljale kad smo se družili, s jednim su vizuelni opisi turnirskih faca bile topic, s drugim šahovska psihologija.

Zajedno smo se smejali tim podsećanjima i kao što biva sa mladim ljudima koji još uvek imaju vremena na pretek pričali smo o njima u kontekstu budućnosti. Odlični su to momci, srednjoškolci u završnim razredima, za godinu-dve kreću na fakultet, pomeraju se iz rodnih Bara i Viteza u veće gradove Beograd i Banja Luku. Nastaviće da se aktivno bave šahom, biće to novi izazov premeriti sebe u širem miljeu.

Oni su već sada jaki igrači, usavršavaju se, napreduju, u svojim šahovskim sredinama predstavljaju potencijal na koji se računa. Sjajni su to tipovi, ne kalkullišu sa svojom energijom mladosti, pretiče im, imaju je u višku i nesebično je šire oko sebe. Crnogorac i Bosanac, poznaju se i međusobno uvažavaju Luka Drašković i Dejan Marjanović.

Luku Draškovića upoznao sam pre četri godine u Albeni, igrao se Grand Pri balkanske serije, on i njegov trener Milan Draško došli su kao zvanični predstavnici Crne Gore. Igrom brojeva, za koju samo životno neiskusni smatraju da je bezazlena, spojeni su kao par prvog kola u masi od preko 50 učesnika. Bio sam impresionaran viteštvom kako su odigrali tu partiju, ne borbenošću (to je bilo normalno očekivati), već mentalnim pristupom i „moralnim podrazumevanjem" da njihov prijateljski i pedagoški odnos ne treba da je opterećuje. Kroz godine igranja, posmatranja i diskutovanja izveštio sam se da nepogrešivo registrujem „specifičan zagušljivi sastav vazduha" koji se širi oko partija u kojima bi su sukobili braća, prijatelji, cimeri, kumovi, školski drugovi, otac i sin, sestre, učitelj i učenik, otac i ćerka, sumarno partneri koji se međusobno nalaze u nekom emotivnom odnosu.

Obično se takve partije okončavaju brzim remijima, ali kad se ipak moraju odigrati vazduh oko njih je pun uznemirene sujete, osećanja krivice, neodlučnosti, vajkanja, nesvesnih kompenzacija, obelodanjivanja potisnutih senzacija, revanšizma, opterećujućeg iščekivanja. Što je nivo niži ta simptomatologija je više izražena. Na vrhunskom nivou na tu temu se svi potencijalni akteri dobro razumeju i rešavaju je tako što sebe prosto podsete „da su profesionalci". Seiravan koji je posle serije podrazumevajućih remija sa Ljubojevićem koje prećutno nudi beli, izgubio jer ponuda tog puta nije stigla, a on ju je sve vreme iščekivao, kaže da se nakon što ga je prošla ljutnja paradoksalno dobro osećao. Zbacio sam nepotrebno breme, njegove su reči, najbolje što možeš uraditi za prijatelja je da sa njim odigraš pošteno. Elem u partiji Luke i Draška to se i desilo. Međusobno su bili u multiploj interakciji, prijateljskoj, cimerskoj, pedagoškoj, saputničkoj bili su jedan na drugog upućeni kao zemljaci u stranoj zemlji, obojica su sve te odnose izmetabolisali na mentalno zdrav način, zato je i „vazduh oko njihove partije ostao proziran". Ništa od napred navedenog što bi se posebno u našem balkanskom kulturološkom miljeu moglo očekivati, „moj izvežbani mentalni alarmni sistem" nije registrovao, svo vreme tokom njihove partije seizmografska linija je po ravnini bila konkurentna libeli. Luka je bez straha ozbiljno navaljivao, Draško se bez povređene sujete herojski branio, nagrada je stigla obojici, partija se završila remijem. Lukina bolja pozicija kompenzovana je osećajem da je remizirao sa jakim velemajstorom, Draškov neuspešan start činjenicom da je odbranio slabiju poziciju. Kasnije svako veče posle odigranog kola nalazili bi se u holu hotela Flamingo. Vraćao bih se iz večernje šetnje i zaticao ih nad kompjuterima svakog u svojoj sferi interesovanja. Proveli bi zajedno sat -dva, Luka iako „milenijski mlađi" posebno od mene bio je ravnopravan akter (često i inicijator) u stvaranju vedre atmosfere. Draško je non stop igrao na prvim stolovima, mi smo mu „verno i dosledno" čuvali odstupnicu u dubljim slojevima turnirske sale, uvek blizu jedan drugog da se podržimo u toj ulozi. Pa čak i kad je Milan nesretno izgubio ključnu partiju i šanse za najviši plasman nije nas napustio vedri duh. Šlagvort da povratimo veselost, dao nam je upravo njegov protivnik koji je uspeo da ga u izgubljenoj poziciji preokrene. Izraelac neki, zaboravio sam mu ime, neverbalnom komunikacijom, govorom tela, stavom za vreme partije, igrom u otvaranju, ponašanjem nakon završetka u doslovnom smislu je funkcionisao kao preslikana vizija „budućeg robota u ljudskom obliku". I dok nam je Milan pokazivao svoju havariju, reminiscenca na „kompjuterizovan imidž njegovog protivnika" postala je raskošna tema za brojne improvizacije i asocijativne dosetke u kojoj smo svi ravnopravno učestvovali i u kojima se na kraju i samom stradalniku popravilo raspoloženje.

U godinama posle Albene Luka je konstantno napredovao I stigao do pozicije koja ga sa pravom preporučuje kao najveću šahovsku nadu svoje zemlje. U tom kontekstu bilo je zadovoljstvo upravo u jednoj od Hronika čitati ilustrativan prikaz njegovog napredovanja iz nadahnutog pera upravo njegovog učitelja Milana Draška. Prošle godine na turniru u Zlatnim Pjascima u Bugarskoj na terasi hotela Mimoza (igrali smo u različitim i geografski udaljenim salama) video sam se na kratko sa Draškom, na vrelini podnevnog sunca izmenjali smo par prolaznih rečenica. Bilo mi je drago da čujem da se sa Lukom često sete našeg druženja u Albeni.

Sa Dejanom Marjanovićem sam se družio tokom Evropskog prvenstva za seniore 2012 godine u Plovdivu. U to vreme njegov trener je bio niški IM Miodrag Perunović, saradnja je bila veoma uspešna Dejan je konstantno napredovao. Putovali smo svi zajedno i tokom turnira proveli brojne večeri u analizi partija i diskusiji na različite šahovske teme što je Dejanu bilo posebno interesantno. Upijao je svaku reč posebno na temu šahovske psihologije, permanentno je bio u aktivnom mentalnom angažmanu, svoje partije je pokazivao uvek u paraleli sa izražavanjem svog psihološkog stanja, maltene za svaki potez i što me je posebno zadivilo (tek je prešao petnaestu), detaljnim opisima svog videnja protivnikovog unutrašnjeg profila. Na stolu pored šahovske table držao sam knjigu Ekarta Tolla posvećenu „afirmaciji sadašnjeg trenutka" i Dejan nije propuštao priliku da je svake večeri prelista. Mada nas je u nekim momentima znao iziritirati svojom hiperaktivnošću u analizama (posebno svojih partija), prihvatili smo ga kao dragoceni generator energije u generacijskom rasponu koji nas je delio. Nije mu trebalo dugo da se oslobodi početnih strahova, njegova zdrava šahovska karakterologija je brzo došla na svoje, podigao je samopouzdanje a sa njim su došli i konkretni rezultati.

Osvojio je 4,5 bodova, (za debitanta na Evropskom pevenstvu vise nego solidno, podigao rejting, čak i osvojio pristojnu nagradu (ako se dobro sećam oko 400 evra) za performans, ali što je od svega važnije „hrabro se izdrilovao" na vrhunskoj sceni. Dobio je bolji uvid u sebe, raširio vidike, dodatno obogatio motivaciju. I sve kasnije u Dejanovoj karijeri bio je napredak, sa zadovoljstvom sam pratio njegove nastupe na našim openima, u Paraćinu se „stara evropska trojka" na trenutak ponovo našla na okupu. Bez ikakve dileme, on je danas jedan od najperspektivnijih mladih igrača Bosne i Hercegovine.

Posmatrajući im stav za vreme igre, „pos tmortem" ponašanje, reakcije na ishode svojih partija, napravio sam eksperiment sa samim sobom. Priznajem, inspirisali su me na improvizaciju ovi momci.

Pokušao sam da neke od velikih svetskih igrača moderne šahovske istorije maštom vratim u sadašnje godine mojih mladih prijatelja, da na osnovu njihovog formiranog profesionalnog šahovskog karaktera pretpostavim njegove razvojne karakteristike u adolescentnom dobu.

Pa da tako izmaštane profile uporedim sa aktuelnom karakterologijom Luke i Dejana kako je ja vidim. I evo šta je ispalo, u prvom sam prepoznao lirsku poetičnost mladog Spaskog, u drugom kreativno buntovništvo junoše Korčnoja. Posvećenost zasnovanu na nesvesnoj težnji da se postojeći svet ulepša (Luka) ili radikalno izmeni (Dejan). Naravno bilo bi lepo kad bi se njihova adolescentska karakterološka sličnost prenela i na njihove profesionalne domete, ali ta lestvica je ipak podignuuta previše visoko. To uostalom i nije toliko važno, niti je bazična poenta ovog teksta. Stići će dokle će stići, svako se na kraju prostre prema svom guberu. Ono što šahovskoj igri u našem okruženju čini čast, je to da su ti momci tu, da će se dalje razvijati, napredovati, bogatiti šahovski ambijent u kome svi mi prisutni nalazimo „neku svoju svrhu i lepotu". Najmanje što možemo da im ponudimo za uzvrat je pomoć u okviru individualnih mogućnosti i podrška na njihovom putu.

NIŠKI DANI EUGENIA TOREA

Na Chessbase portalu objavljen je povodom 71-og rođendana velemajstora Eugenia Torea (4. 11. 1951.) afirmativni članak filipinskog pisca Eugena Manlapa o njegovoj karijeri sa posebnim akcentom na izuzetno priznanje kojim je 2021 godine ozvaničen lauretom i građaninom Kuće slavnih. Živa legenda svetskog šaha predstavljena je rezultatima kroz poluvekovni kontinuitet trajanja na vrhunskom nivou, prisutvom i globalnim uticajem na šahovske prilike u svetu, posebno na azijskom kontinentu. Inspirativan, nezaobilazan, dobrodošao u svim sredinama kud bi ga šahovski vetrovi nanosili, kao prvi azijski velemasjtor Eugenio Tore predstavlja preteču šahovske erupcije koja na tom kontinentu upravo dobija pandemijske razmere. Povezao je više od 40 uzastopnih Olimpijada, postao njihov zaštitni znak i trajno prepoznatljiv ambasador Filipina na svim meridijanama.

Ovaj skromni prilog predstavlja minijaturni doprinos navedenom tekstu sa idejom da osvetli mladalački delić Toreovog šahovskog življenja privilegovano vezan za nišku šahovsku zajednicu.

Elem, negde upravo ovih dana navršava se pola veka od međunarodnog turnira u Nišu (03-18. 11. 1972) na kome nas je učešćem počastvovao Eugenio Tore. Angažovanjem preduzimljivog šahovskog organizatora Milana Peljina i posredstvom velemajstora Ljubojevića sa kojim je prijateljevao, iskorišćen je boravak Torea u Jugoslaviji uoči šahovske olimpijade u Skoplju i upriličeno njegovo učešće na niškom međunarodnom turniru. Jugoslavija je u to vreme imala status šahovske velesile, obilovala dobro organizovanim Berger turnirima i bila poželjna šahovska destinacija talentovanih mladih i još neafirmisanih igrača, Uoči niškog turnira Tore je bio pred 21-om godinom života, prethodno je u dva navrata igrao na omladinskim prvenstvima sveta i bio noslilac titule internacionalnog majstora osvojene na azijskom kontinentalnom prvenstvu.

 Svojim izgledom (duga kosa, hipi frizura), vedrim stavom i nekonvencionalnim ponašanjem, Tore je u startu osvojio simpatije niškešahovske publike koja je u „fudbalskim" količinama svakodnevno ispunjavala svečanu salu gradske skupštine, u kojoj se turnir održavao.

Posle svakog kola ljubitelji šaha, posebno mlađi niški igrači u razvoju, opsedali su Torea, nudili mu društvo, odvodili ga u klub na cugerisanje, izvodili u gradske restorane ili pozivali na kućna druženja. U neprestanom stimulisanju Torea na aktivan društveni život prednjačio je poznati šahovski kozer, u to vreme prvokategornik Dragan Živković Paja, koji je sa njim vrlo brzo uspostavio prisan odnos i na konto njihovog učestalog druženja samoproglasio se njegovim zvaničnim sekundantom.

Na turniru su pored Torea od stranaca igrali još internacionalni majstori Gizdavu (Rumunija), Ema (Argentina) i Peev (Bugarska), a pobedio je velemajstor Gane Janošević, koji je usput obavljao i novi narske zadatke turnirskog informisanja. Tore se na turniru nije proslavio igrom, podelio je deveto i deseto mesto sa tada IM Šahovićem.

Izgubio je četiri partije, a od niških igrača pobedio ga je majstor Slobodan Bojković, bivši omladinski prvak zemlje, raskošan ali i neiskorišćen šahovski potencijal koji je ceo turnir odigrao iz radnog odnosa.

Podatak nezamisliv za današnje prilike, kad je na svakom iole ozbiljnijem turniru pred svaku partiju uobičajena obavezna teoretska priprema!

Nakon niškog turnira Tore je napredovao meteorskom brzinom, dve godine kasnije je na Olimpijadi u Nici postigao srebrni rezultat na prvoj tabli i osvojio titulu velemajstora. Godinu dana kasnije osvojio je prvo mesto na turniru četvorice velemajstora pobedivši u mini mečevima Karpova, Ljubojevića i Brauna. Ubrzo je sledila i pobeda na međuzonskom, učešće u mečevima kandidata i još mnogo toga sve do pomenute inauguracije u Kući Slavnih. Niška šahovska zajednica sa radošću i navijačkim entuzijazmom pratila je i pozdravljala Toreove uspehe, ne propuštajući priliku da kroz njih na anegdotski način i sebi da na značaju: „srećan je što ga sudbina u pravo vreme nanese u naš kraj, komentarisli su Nišlije, mnogo je naučio ovde kod nas i od nas".

I nakon pola veka svi mi koji smo kao učesnici, organizatori ili posmatrači bili deo atmosfere niškog međunarodnog turnira rado se sećamo Eugenia Torea. Njegov boravak u našoj sredini proširio je vidike nadolazećoj talentovanoj generaciji domaćih igrača i predstavlja dragocen kosmopolitski delić niške šahovske istorije!

PSIHOLOGIJA

ŠAHOVSKA INTROSPEKCIJA

Danas nije više moderno, već sasvim normalno govoriti o značaju psihologije u šahu, problem je samo u tome što će retko ko moći da kompetentno obrazloži šta se pod tim podrazumeva. Posebno u aktuelnom šahovskom trenutku kad se starosna dob glavnih svetskih šahovskih korifeja spustila na granicu kad još nemaju formiranu svoju životnu psihologiju, na koju bi po logici redosleda trebalo da nadgrade ovu drugu-profesionalnu. Verujem da uzak broj onih koji su u stratosferskim rejting visinama, sa ozbiljnom ambicijom da šahovskom nasledu ostave svoje znamenje imaju na tu temu edukovane savetodavce (danas je moderna reč kouč) ili što je još verovatnije opstaju na vrhu silinom svog golog šahovskog talenta koji ih je usput darovao i adekvatnom psihologijom. Ali pravo pitanje je šta se u tom pogledu dešava sa armijom onih koji imaju ambiciju u šahu, a nisu direktni „božanski izaslanici"? Na koji način oni razmišljaju o psihologiji u šahu, da li imaju i kakvu metodologiju koriste da svom bazičnom karakteru prilagode taj aspekt svoje ličnosti? Šta podrazumevaju pod širom psihološkom pripremom koja treba da im bude zalog za uspešnu karijeru, šta pod užom koja se odnosi na konkretan turnir i što je možda I najvažnije, šta pod praktičnom, neposredno primenljvom psihologijom u svakoj pojedinačnoj partiji?

Retrospektivan pogled na bogatstvo materijala koji nudi šahovska istorija (čije izučavanje, uzgred budi rečeno većina današnjih mlađih igrača smatra gubljenjem vremena „jer to je bio nivo šaha koji ne bi opravdao ni najslabiji kompjuter") makar bio i letimičan, mogao da im da važne smernice i poduči ih mnogo čemu. Kasparov, Kramnik, Anand, su živi i još uvek vrhunski primeri koji su to na vreme shvatili (sami su to više puta potencirali kroz intervjue, tekstove I svoje knjige) i kroz primenu u svojoj praksi pokazali da između ostalog (varijante, kompjuteri i sve što uz to ide) i bavljenje psihološkim šahovskim nasleđem može značajno pomoći ostvarivanju najviših dometa.

Rodonačelnikom praktične primene šahovske psihologije na najvišem nivou kompeticije smatra se drugi svetski prvak u istoriji šaha Emanuel Lasker, za koga njegovi savremenici svedoče da je o svom protivniku razmišljao „na neki nov način", neuobičajen za njihovo vreme, da je za svakog protivnika bio drugačiji potpuno prilagoden njegovoj ličnosti, a ponajviše njegovim manama". Sam Lasker nije mnogo mario za tu vrstu pohvala, često govoreći da „njegove partije dobijaju jaki potezi, a ne psihologija". Iz boce koju je Lasker otvorio, duh je nezaustavljivo pokuljao na sve strane i tokom daljeg toka šahovske istorije svako se njime bavio na svoj način, bez nekog klasifikovanog i stručnog usmeravanja. Botvinikova era je donela gvozdenu metodologiju kućne teorijske pripreme u koju se utkala i psihologija, pre svega u domenu direktne pripreme na protivnika, ali više u sferi njegovog šahovskog repertoara i stila igre, nego psiholoških crta ličnosti. Psihodinamika razvoja šahovske misli kao neposredni doprinos psihološkom odnosu dveju ličnosti u interaktivnom sučeljavanju njihovih karaktera, nametala je neophodnost stručnog, naučnog bavljenja ovim problemom i u kontekstu geografske ekspanzije vrhunskog šaha, sasvim je razumljivo što se to prvo desilo u tadašnjem Sovjetskom savezu.

Ruska šahovska škola je iznedrila Krogijusa koji se direktno fokusirao na ovu sferu, i u okviru primenjene šahovske psihologije formulisao tri međusobno povezana elementa: a) Introspekciju (uvid u sebe), b) Inspekciju (uvid u protivnika) i c) Interaktivno umrežavanje dva uvida u praksi.

I nakon što je ovaj model počeo da se primenjuje vrlo brzo se iskristalizovao glavni problem vezan za njegovu adekvatnu primenu u praksi, aktuelan do današnjih dana, radon defnisan kao „nespremnost šahista da se bave sobom". Svojim protivnicima da, ali ne i sobom!

Introspekcija po široj definiciji predstavlja rad na sebi koji treba da omogući autentičan uvid u svoj karakter i olakša pristup svom kreativnom potencijalu koji se nalazi u nesvesnom. Da bi se realizovala na pravi način traži spremnost suočavanja sa onim „svojim sastojcima" na koje nismo previše ponosni, koje često ne želimo sebi da priznamo i „čime ne bismo pred drugima"- našim slabostima. Traži iskrenost pogleda u samog sebe, koja ponekad može da bude bolna i razočaravajuća. Bez nje, međutim, nema individuacije, niti „uzlaznog" psihičkog razvoja, a pošto se u modernom trendu podrazumeva da je „dobra psihologija" neophodna za vrhunski šah, to analogno znači I šahovskog razvoja.

Od svih šahovskih velikana u segmentu poznavanja sebe i što je još važnije „prihvatanja sebe spoznatog" najdalje je otišao deveti svetski prvak Tigran Petrosjan. Objektivnost, profilaktičko razmišljanje, osećaj za opasnost, miroljubivost iza koje se krije veliko samopouzdanje svi oni elementi koji su krasili njegov stil igre, posledica su dubokog i kontinuiranog introspektivnog rada na sebi. Zbog takvog iskrenog odnosa sa sobom, dobro se osećao u svojoj „šahovskoj koži“ i nikada nije poželeo da bude ono što u prirodi nije. Bio je vrstan taktičar (o čemu svedoče svi njegovi savremenici), izvanredan brzopotezni igrač ali priroda (umnogome uslovljena njegovim siromašnim detinjstvom u kome je rano ostao bez majke) mu je bila oprezna, sumnjičava, oslonjena na životni moto „u se i u svoje kljuse". I zato je usavršavao defanzivu, a ne napad. Ali ne da bi sa njom tavorio u proseku, već da bi njenom („zašto bi vrhunska odbrana, bila manje atraktivna od nadahnutog napada") virtuoznošću postao svetski prvak. Remi posle poraza, remi i sa realno slabijim partnerom ako je pozicija objektivno jednaka, traganje za najjačim odgovorima protivniika bez obzira da li on ima kapacitet da ih uoči, postepeno napredovanje, poštovanje svog unutrašnjeg ritma, harmonična usklađenost shvatanja šaha kao igre u kojoj dominira logika, a ne improvizacija sve su to šahovski reperi njegovog izvornog karaktera proistekli iz bavljenja sobom.

U današnjoj praksi teško je dostići ovaj nivo, visoka je lestvica Petrosjanovskih psiholoških predispozicija, ali tad se i živelo u znatno sporijem šahovskom vremenu. No bez obzira na sve razlike u trendovima prošlosti i sadašnjosti, šahovska psihologija ostaje trajna kategorija, koja prilagođena modernim šahovskim zahtevima, otvara velike mogućnosti za dalje šahovsko usavršavanje. Introspektivni uvid danas (naročito na početku karijere) treba više primenjivati u analizi „svog šahovskog ponašanja" u praktičnoj igri, kao spoljnoj manifestaciji karaktera uslovljenoj unutrašnjim odnosom prema protivniku. Ponašanje kome zbog konkretnog uticaja na igrački razvoj dodajem prefix "šahovski" je nešto što stalno nosimo sa sobom, donosimo na partiju I ono nas prati celim njenim tokom do samog završetka, pa i dalje kroz post mortem analizu. I pogrešno je mišljenje da se radi o obrascu koji je dat jednom za stalno, koji ne može da se menja, koriguje i usklađuje sa drugim psihološkim procesima. Problem je samo u tome što se retko koji igrač ozbiljno pozabavio pitanjem „šahovskog ponašanja" kao važnim segmentom svoje šahovske ličnosti, čija bi eventualna promena, mogla značajno da podigne nivo njegove igre.

Svi veliki igrači su se ponašali u skladu sa svojim karakterom i to im je omogućavalo da razviju svoju pravu snagu. „Čuveni pritisak" koji su Fišer i Kasparov širili oko sebe čim sednu za sto (o kome svedoče njihovi protivnici) nije posledica pretvaranja i jednokratne namenske upotrebe, već autentična produkcija njihove ličnosti. U modifikovanoj formi i u raznoraznim nešahovskim situacijama njiihovo prisustvo je svuda podizalo tenziju. I ta želja da se „razori ego protivnika" kako je govorio Fišer nije bila mržnja prema protivniku, već način kroz koji je njegov karakter pronalazio formu za izražavanje kreativnosti, stvarajući usput utisak da je „pobeda nad njim nemoguća misija". Nije bilo mržnje ni u gromovitim pogledima Talja koji se mogu sresti na brojnim njegovim slikama, „jastrebov izgled njegovih očiju" samo je dokaz da je on u tom trenutku na direktnoj liniji sa stvaralačkim delom svoje ličnosti. Keresova i Eveova tolerantnost I srdačnost u pozdravljanju i komuniciranju sa svojim protivnicima, bila je izvorna manifestacija njihove ličnosti, koja se kad krene otkucavanje sata spremala (ne za prijateljsko pomeranje figura do nekog brzog remija) već za beskompromisnu i surovu borbu. Već pominjani Petrosjan je miroljubovim, gotovo penzionerskim stavom pred partiju stvarao privid pitomosti, ne zato što je želeo da zavara protivnika, već je to bio odraz njegove prirode koja je takvim spoljnim izrazom odražavala sampouzdanje i veru u sebe. I tako dalje, i tako dalje.

Dakle, kvaka je u tome da treba biti svoj, autentično svoj. A to traži „oranje" po sebi ili izrečeno u blažoj formi razmišljenje o sebi introspekciju. Ako si plašljiv, nesiguran, razmišljaš o remiju još pre nego što je partija počela, nesposoban da izdržiš tenziju borbe, preambiciozan bez pokrića, previše vezan za tuđa mišljenja o sebi, ako si, priznaj to sebi, prihvati se takav kakav si, to je neophodan i već značajan korak na putu da postaneš bolji. Džaba ti, pogled ubice, ako si ovca u duši. To će možda proći kod tebi sličnih, ali će oni čvršći (autentični) izdržati tvoju startnu „lažnu lavlju verziju", a kad tokom partije (što će se pri prvom većem problemu manje-više neminovno desiti) tvoja prava (ovčja) priroda počinje da izlazi na videlo brzo će te vratiti u tor. Među mladim igračima danas je moderno tzv. „rejting ponašanje" koje se primarno modeluje prema rejting bodovima protivnika. To znači da će sa onima koji imaju niži rejting, (posebno ako su još uz to stari, ćelavi, nose sako, imaju uljudan stav) ponašati arogantno, samouvereno, možda je najprikladnija reč „kurčevito", dok će pred onima sa višim rejtingom (koji se opet prema njima ponašaju na isti način) biti submisivni, obazrivi, pokorni, u svakom trenutku spremni „na čupanje ruke" kad god se opcija remija pojavi na vidiku.

Što to češće rade, to se sve više udaljavaju od sebe i cela njihova karijera, vremenom se svodi na nervozna noćna čekanja da izađu parovi koji će odrediti njihovu ličnost za sutra. I gde tu ima psihologije o kojoj svi pričaju da je važna stavka u šahovskom napredovanju?

Psihologija, a u okviru nje možda, za šahovsko napredovanje I najvažniji element introspekcija podrazumeva rad na svom upoznavanju, pronalaženje načina da se smiri um, postigne sposobnost uspostavljanja brze i primenljive koncentacije i dopre do najboljeg u sebi.

To je process koji traje i koji uključuje osvešćivanje potrebe, distanciranje od sujetnih zahteva ega, čitanje biografija velikih igrača, meditaciju, konsultacije sa stručnjacima, razmišljanje o savetima, neposredno posmatranje uspešnih igrača, tolerantni stav prema protivniku (koji ima isto pravo kao i vi da želi što i vi želite), pronalaženje načina za opuštanje pred partiju. Ako budete u radu dosledni i uložite bar jedan deo vremena i energije koju svakodnevno trošite provodeći na inernetu, proces će se ustaliti u svom trajanju. U vama će se vremenom formirati novi, spontaniji, fleksibilniji stav prema igri i protivniku i vi ćete dok sedate za partiju usput registrovati, koliki rejting ima vaš protivnik, da li je star, ćelav pod sakoom, ali vam to više neće biti toliko bitno, jer će vaš fokus biti na drugoj strani, tamo gde i treba da bude posvećen igri i sebi u njoj. I kad vam u žaru borbe UM koji to stalno radi da bi zadovoljiio svoje potrebe, unese nesigurnost kroz misli o rejting bodovima, stanju na tabeli, eventualnoj ponudi remija, previdu iz prethodnog kola, strahu o nepoznatoj poziciji ili cajtnotu koji se približava, ili bilo kakvu misao koja nema veze sa partijom, vaše biće će se toga lako otresti jer vi ste o tome prethodno razmišljali, znate da se to i drugima dešava, svesni ste svoje slabosti, jednom rečju počeli ste da upoznajete sebe. To će vam omogućiti da se brzo vratite u sadašnji trenutak i opet potpuno posvetiti partiji. Zato poruka svima koji igraju šah sa takmičarskom ambicijom glasi, tragajte za svojom autentičnom psihologijom. I koristite pri tome introspekciju, u njoj se kriju velike unutrašnje rezerve za šahovsko napredovanje!

KAKO PREŽIVETI PORAZ?

„Koliko god puta me pobedite, ja ću opet stati na svoje noge"

Šahovski anonimus

Šahovski poraz, bez obzira na tok partije i poziciju iz koje je proistekla predstavlja svojevrsnu duševnu traumu koja traži način I vreme da se adekvatno izmetaboliše. Poraženi je na trenutak psihički izmešten, doživeo je narcističnu povredu ličnosti, ego mu je posramljen jer u „borbi misli" kao metafori mere ljudske vrednosti nije odgovorio zadatku. Gubitak šahovske partije može ozbiljno da uzdrma duhi značajno utiče na tok i ishod preostalih partija na turniru. „Moj cilj u partiji je da, ponizim ego svog suparnika" govorio je Fišer, i svoju nameru javno obelodanjivao stavom, položajem tela, pogledom. Znao je on dobro gde treba da udari, gde će najviše zaboleti. Posle poraza sa nulom u mečevima sa njim Larsen i Tajmanov su slomljenih ličnosti, nikad dovoljno oporavljeni praktično završili svoje karijere. Šahovska istorija beleži mnogo bolnih poraza koji su formirali njen tok i izmeštali individualne profesionalne karijere.

Svojim porazima u poslednjim partijama mečeva Čigorin, Šlehter, Korčnoj, Bronštajn gubili su titulu prvaka sveta, Karpovu se dogodilo da dva puta u mečevima sa Kasparovom izgubi poslednju partiju koja mu je direktno odlučivala o tituli. Mi možemo retrogradno da saosećamo, ali samo oni znaju koliko i kako su ti porazi boleli. O svom porazu od Garsije na turniru u Havani 1965 godine, u trenutku kad se nalazio pred turnirskom pobedom karijere, i njegovim destruktivnim posledicama na njen dalji tok hrabro i inspirativno je pisao naš velemajstor Bora Ivkov u svojim knjigama. Ali nije samo vrhunska profesionalna scena mesto gde šahovski poraz izmešta psihu. Nema privilegije za „svojatanjem poraza", pati se na svim igračkim nivoima. Nula svuda i kod svih pravi eroziju duše, zavisno od starosnih i statusnih kategorija razlikuju se samo njene manifestacije. Među mlađarijom nakon poraza ne retko rone se suze, kod odraslih nesanica i neprijatan osećaj nelagodnosti poput pritajene zubobolje pulsira u slepoočnicama.

Dakle, ti dolaziš na šahovsku partiju, pripremao si se, imaš očekivanja, svesno se trudiš da budu realna, ali nesvesno, poput deteta koje treperi u išekivanju obećane igračke ti čezneš za pobedom I psihološkim gratifikacijama koje je prate. Pobeda donosi doživljaj moći, samopotvrdu, zadovoljstvo. Na vidiku je drama, borba se rasplamsava, tenzija raste, plamte misli, ti grozničavo proračunavaš varijante i povremeno pogledom fiksiraš svog „neprijatelja". Adrenalin raste, a afekt se zavisno od prepoznavanja protivnikovog poteza i procene pozicije neprestano menja. A onda postepeno ili naglo bez obzira na brzinu toka, po pravilu uvek neočekivano, kola kreću nizbrdo.

Previđaš grubo ili se prosto gubiš u zahtevima pozicije, nalaziš se pred porazom. Ubrzo i zvanično gubiš partiju, potpisuješ predaju. Osećaš nelagodu, na nesvesnom nivou i stid pred javnom scenom na kojoj se nalaziš. Tvoj superego ne propušta priliku da te izbičuje kritikama.

Izgubio si, doživeo si šahovski poraz, uprskao si stvar. Iščezlo je vise mukotrpno dobijenih rejting poena, upisuje ti se nula u tabeli. Dok čestitaš razdraganom protivniku, uspevaš na kratko da odglumiš ljubaznost, a potom ponovo navlačiš „gubitnički plašt" i žurno se gubiš iz sale za igru. Kako najbezbolnije preživeti poraz, usput se pitaš?

Način oporavljanja posle poraza je individualna priča zavisna od karaktera, ambicije, psiholoških mehanizama, mentalnog obrasca ponašanja koji se uglavnom po automatizmu uspostavlja u situacijama frustracije. Dakle standardizovana pravila ne postoje ali neke opšte psihoterapeutske smernice mogu biti od koristi ako se prilagode ličnoj posebnosti.

Najprostiji ali ujedno možda i najteži način prevazilaženja poraza je autentično prihvatanje postojećeg stanja i kompenzatorno pojačana budnost za događanja koja slede. Sposobnost brze revitalizacije nakon poraza je uslov postojanosti rezultata. Vrhunski profesionalci to dobro znaju.

Za Kamskog su govorili da poraz otresa sa sebe kao guske vodu sa krila. Zalepetaju nekoliko puta i vode (poraza) više nema. Prošlost se ne može izmeniti, ali se zato može može pokušati kontrola budućnosti. U njoj treba tražiti apsolutno najdelotvorniji lek od poraza, a to je pobeda u sledećoj partiji.

Nakon poraza umesto ruminacije prethodnog neprijatnog dogadaja treba učiniti nešto prijatno za sebe, a da bi se to uradilo valja imati na lageru repertoar relaksiranih radnji poput istog koji se ima za otvaranja. Izbor je širok treba ga samo adaptirati na svoje potrebe.

Stari igrači bi nekad nakon poraza odmah formirali ekipe za bridž, preferans ili bi tugu zbog gubitka partije razvodnjavali u bezbrojnim blic seansama. Mlađe generacije se uglavnom nadovezuju na svoje mladalačke potrebe (izlazak, kafić, film, kompjuter) dodajući im spontano još jednu ulogu. Ruska škola, kasnije sa padom gvozdene zavese opšte prihvaćena, preferirala je „šank varijantu" koja se zbog svoje delotvornosti zapatila u svim generacijama (kadeti se izuzimaju) i do današnjih dana održala kao moćno sredstvo za prevazilaženje akutnog bola. Tehnika samooraspoloživanja je neophodan sastojak u bagažu svakog svakog ozbiljnog šahiste, ali se ne uči lako. Uslov za njeno efikasno funkcionisanje je motivisanost da se samoposmatramo, suočimo se sa 119svojim osećanjima nakon poraza i hrabro sagledamo svoje nedostatke.

Način razmišljanja igra veliku ulogu u određivanju pristupa prema porazu. Za pesimistički tip misli primera „ja nikad nemam sreće, to se samo meni može desiti, koja sam ja budala" nije potrebna energija, u njih se lako sklizne ako se stalno ponavljaju. Tako se učvršćuje mehanizam „naučene bespomoćnosti" sve do najgore mazohističke faze manifestovane kao čežnja za patnjom, u našoj temi za porazom. Zvuči suludo, ali psiha ima svoje tajne koje su duboko skrivene od površinske percepcije. U tom kontekstu sećam se hrabrih introspektivnih uvida pokojnog velemajstora Dragutina Šahovića sa kojim smo dok je igrao za naš klub (ŠK Železničar) umeli da se kolektivno „zasedimo". On je tragajući za psihološkim uzrocima svojih suludih cajtnota i neobjašnjivih previda u dobijenim pozicijama razvio teoriju da on na „nesvesnom nivou" upravo takvim ishodima teži da bi nakon nezasluženih poraza mogao da uživa u mazohističkom „zadovoljstvu" jadanja, vajkanja, objašnjavanja i pseudofilozofiranja. Žal za propuštenim posle partije ukoliko potraje neminovno postaje kontraproduktivan jer oduzima energiju, pojačava nedostatak vere i paradoksalno potencira strah od uspeha.

Optimističan tip razmišljnja primera: „dogodilo se sada ali ne mora i drugi put, danas je bio loš dan" je pozitivna strana priče, ali daleko je od toga da se u praksi može postići samo prostim citiranjem mantre ili čitanjem tekstova poput ovde ispisanog. Za optimizam je potrebna energija, kritičnost i permanentna fokusiranost jer će se u suprotnom pretvoriti u automatizovanu naviku koja se po difoltu ruminirano ponavlja tek reda radi bez lekovitih psiholoških efekata. Nije dovoljno reći „danas sam imao loš dan" već autentično verovati da je dan zaista bio loš.

Možda deluje paradoksalno ali viteško ponašanje, gospodski stav i pre svega iskazano poštovanje prema protivniku umnogome pomaže smanjenju bolnosti nakon poraza. Psihološki uvid da i protivnik ima jednaka prava da želi i raduje se pobedi, rastvara sujetu i širi ego afirmišući kvalitetniji aspekt ličnosti koji nadrasta interes po svaku cenu. Pa čak i nakon pobede, u trenutku radosti i zadovoljstva kao dragocena vežba za kontinuirano održavanje „šahovskog imuniteta" može poslužiti saosećajna misao o protivnikovom psihološkom stanju.

Uprošćeno rečeno kad osetite bol zbog poraza setite se i bola onih koje ste vi porazili. Odmah će vam biti lakše.

Partija šaha je slobodan izbor, da bi ostvarila misiju koju smo joj namenili treba imati meru u doživljavanju njenog značaja. U svim njenim aspektima pa i u porazu. Pre nego što počne treba joj iskazati respekt nakon što se završi ne treba je glorifikovati više od igre. Uostalom evo šta na aktuelnu temu ima da kaže jedan od najvećih dragulja šahovske istorije Pol Morfi: „Šah treba tretirati kao ironiju života, kao igru u doslovnom smislu reči. Treba mu oduzeti morbidnu ozbiljnost i shvatiti ga kao relaksaciju od surovih zakona života".

O ŠAHOVSKOM BOLU

Odnos prema psihološkom bolu koji se po nepisanom pravilu javlja nakon izgubljene šahovske partije (šahovskom bolu) bilo da ste nadigrani ili nakon grubog previda, predstavlja važan segment šahovske psihologije. Kao i većina drugih psiholoških aspekata tokom šahovske istorije, on je trpeo razvojnu transformaciju i umnogome uticao na razumevanje suptilnih razlika koje razdvajaju istinske šampione od onih koji su bili blizu ali ipak to nisu postali. Za amaterski šahovski svet odnos prema bolu mogao bi da se metaforički parafrazira primerom arhajskog razmišljanja, u kome na pitanje da definiše dobro i zlo, poglavica primitivnog plemena odgovara, da je dobro kad njegovo pleme opljačka susedno selo, a zlo kad im to susedi uzvrate. Prevedeno na šahovski jezik bolno je kad nas zadesi nezaslužen poraz, a lekovito je kad ga mi nanesemo našem protivniku.

Šahovska istorija beleži velike ljudske drame oličene u dubokom šahovskom bolu nakon gubitaka ključnih partija koje su preuređivale karijere, u mnogim slučajevima i živote njihovih aktera. Sa empatijskog stanovišta zanimljivo je nadneti se nad šahovski bol Čigorina koji je u Havani pred kraj veka u meču sa Štajnicom, direktnim previdom mata u potezu, propustio priliku da postane drugi šahovski prvak sveta u istoriji, nad bolom Šlehtera, Bronštajna i Korčnoja koji su porazima u poslednjim partijama mečeva za prvenstvo sveta nepovratno gubili šansu da okrune svoje karijere kojima su posvetili ceo život. Ovo su samo najdirektniji primeri, jer bi giga fajlovi bili potrebni da registruju numeru šahovskih bolova koji su se kao posledica poraza u važnim partijama sejali paralelno sa tokovima šahovske istorije. Da je u njihovo vreme postojao Twiter i da su imali Nakamurino filozofsko znanje, svi oni bi mogli da svoj problem bola reše na uzvišen način. Mudračkom mantrom: „život ide dalje".

Na svu sreću za sve koji u šahu nalaze dragocenu radost paralelnog života, oni to znanje nisu imali i njihov život je u trenutku takvog poraza za trenutak ipak stao, i tom prilikom su osetili bol: oštar, traumatičan, narcističan, kreativan, viteški jer i pored toga što razdire pružaš ruku protivniku koji ti ga je naneo, dragocen jer kroz njega postižeš viši nivo ljudske individuacije. Nakon toga je i za njih, a da to oni nisu znali „život isto krenuo dalje", a kao neprocenivi zalog na kome se pisala šahovska istorija, razvijala šahovska psihologija, modernizovalo šahovsko usavršavnje ostala su njihova svedočenja o šahovskom bolu kroz koji su prošli i metodima kako su sa njihovim posledičnim efektima borili. Generacije nadolazećih šahista kojima I sam pripadam, su kroz uzbuđenja kojim su proživljavali njihove drame, nalazili inspiraciju za svoja dostignuća i učili kako da se nose sa svojim šahovskim bolovima.

U tom kontekstu komentar Sutovskog da Nakamurino pseudofilozofsko kuliranje nakon poraza od Korobova u za njega možda najznačajnijoj partiji u dosadašnjoj karijeri, nije odraz pravih šampiona, treba shvatiti ne kao napad na njega, već naprotiv, moglo bi se čak reći i komplimentiranje sa dobronamerno-kritičkom porukom. Kompliment u tom smislu jer ga tretira kao potencijalnog šampiona, koji nažalost svojim stavom prema porazu tu tezu opovrgava i nije na razini svojih šampionskih prethodnika. Sutovski je u svom komentaru samo zipovao razočaranje širokog korpusa šahovskih poklonika, koji su u Nakamuri videli igrača „spremnog da se prepusti talasima", pomeri granice i neposredno utiče na tok i razvoj šahovske istorije. Ako
on sam u tom kontekstu vidi sebe i svoju šahovsku karijeru, onda bi poraz od Korobova (iako igrački potpuno zaslužen) trebao stvarno da bude kako kaže Iljeskas „smak sveta", a ako je njegov psihološki domet posle takvog poraza rečenica „život ide dalje" onda problem i nije u njemu već u nama koji smo verovali da u njemu postoji šampionski potencijal.

Šahovskom rodu da bi disao na kreativan način, uprkos ekstremnoj šahovskoj ponudi koja je umnogome komercijalizovala i kičerizovala kraljevsku igru, potrebni su plemeniti izdanci, uzvišeni šampioni, bespoštedni fajteri ali i suptilni psihološko pronicljivi reprezenti. Oni inoviraju, menjaju, ulepšavaju, razvijaju našu oblast, a mi šahovski poklonici u svom koloritu različitih profesionalnih statusa, starosnih dobi, polova, profesija, ih pratimo, oponašamo, divimo se, podržavamo ih, radujemo se uspesima i tugujemo nad njihovim porazima. I kroz sve to kreiramo svoju praktičnu igru, ako usput i aktivno nastupamo. Svedoci smo skorašnjeg konzensusa opšte šahovske javnosti, profesionalne i amaterske koja se (uprkos tome što je Karlsen opšti ljubimac) zdušno divila, navijala, tugovala i saosećala sa Kramnikovim bolom zbog poraza od Ivančuka koji ga je diskvalifikovao kao izazivača. Nastavili smo da simpatišemo Karlsena, ali smo se listom priklonili i poklonili pred veličinom, koja je svojom igrom, idejama, stavom i emotivnim odnosom prema turniru, koji je mogao da ga ponovo izbaci na tron i porazu koji ga je u tome onemogućio, pobudila u nama uzvišene šahovske emocije. Zbog kojih uostalom i trošimo toliko vremena u druženju sa šahom.

Nakamurin ljutit i neprikladan odgovor na komentar Sutovskog uverljivo pokazuje da bola ipak ima. Iza svake ljutnje, besa, gneva leži bol-elementarni je psihonalitički postulat. Njegov problem je u tome što ga on ne prepoznaje, ne želi da mu se posveti i potcenjuje ga kao važan psihološki aspekt zbog koga između ostalog i nije u stanju da se trenutno dobaci do najužeg šampionskog kruga. Moderni kompjuterski korifeji današnjice kao što su on, Mameđarev i slični, odigraju više turnirskih partija nego što je dana u godini i prosto nemaju vremena za šahovski bol i unutrašnju introspekciju. A gde su još bilioni brzopoteznih partija. U takvom tempu vreme ruši sve pred sobom i prosto nije u stanju da prati događaje koji se nižu u zavisničkom transu. I  šahovski bol zbog poraza ako i postoji, rastvara svoju hijerarhiju prioriteta i vredi isto bez obzira na značaj partije. Jer psiha formacijski zadužena da u toj sferi zavede red, više je posvećena ruci koja po automatizmu neprestano radi, nego samoj sebi vapijućoj za predahom, oplemenjivanjem i zauzimanjem viših kota.

Nakumura pita šta je trebao da radi posle poraza, da li da čupa kosu? I već vidim kordon njegovih kompjuterskih istomišljenika koji klimaju glavom i govore „pa stvarno"! Ne, nije trebao da je čupa, bila bi šteta za bujnu kosu koju ima, ali ako se već javno oglasio, mogao je da pokaže „malo više poštovanja prema svom porazu" jer je to najbolji pokazatelj koliko mu je stalo do „boljeg" u sebi. „Svaki šahovski poraz je mala smrt" govorio je Talj, a objavila Hronika. A njegov poraz nije pao sa neba, iznedrio se iz njega samog. Potpuna je zamena teza njegovo pitanje (upoređivanje) da li je trebao da se možda kao Sutovski ponaša izgubljeno u propalim pozicijama. Ne, nije trebao, ali to nije ni bitno, jer mi svi znamo, a i Sutovski mu priznaje, da je bolji igrač od njega i da on ne treba da mu bude uzor. I na kraju svog odgovora, Nakamura navodi da kao način kojim će prevazići aktuelno stanje preferira pripremu za sledeći turnir sa „pozitivnim osećanjima". Dobro je, evo indirektnog priznanja da je bola ipak bilo, jer u osnovi negativnih osećanja uvek leži bol, takođe, elementarna psihoanalitičkapostavka. Dakle priprema za sledeći turnir, to je apsolutno u redu.

Leko, Mameđarev, Kinez i ostali pajtosi iz standardne postave već ga čekaju na nekom kontinentu. I turniri će nastaviti da se nižu, ali ovo nije bio jedan od takvih ritualnih turnira, ovaj je bio poseban, kroz njega se moglo možda stići i do titule prvaka sveta. Nije se dalo, bože moj, ali ga je ipak trebalo dostojno ožaliti, to bi bila najbolja startna priprema za neki novi takav, koji će se možda (svi mu to želimo) uskoro pojaviti. Da se to desilo, da ga je ožalio a ne ravnodušno iskulirao, možda bi se i Kasparov vratio šahu, jer on ga je upravo i napustio što mu je dosadilo da mlati bratiju koja pri tom ne oseća nikakav bol.

I ovde je kraj. Poslednja rečenica bi mogla otprilike da glasi: kad sve saberemo, najveći gubitnici u opštoj halabuci, ostaju šahovski nebeski hodočasnici rasuti po celom svetu, koji u lepoti šahovske igre pronalaze olakšanje za svoje naporne životne dane.

Na Kubi smo uvijek boravili u istom hotelu, zato što je vlasnik bio Kapin prijatelj. Kuba je tada bila divna zemlja, vesela, često su bili karnevali, plesovi, muzika, mnogo cvijeća, siromaha nije bilo uopšte. Kapa je volio tamo boraviti, ali ne predugo. Uopšte, bio je nemiran, volio je putovati. London je, naravno, bio njegov grad, najviše je volio Englesku. Ali i Pariz, Pariz... Sjećam se, u Parizu 1937. godine bio je prijem u kubanskoj ambasadi povodom Ribbentropa. Bio je vrlo šarmantan muškarac i plesao je sa mnom cijelo veče. Na kraju me je pozvao u Njemačku.

— „Ja sam Slavenka, a vi Slavene ne volite baš, a i već imate Olgu Čehovu“, rekla sam.

On se rasprsnuo u komplimentima, rekao je da bi, kad bi me Führer vidio, sigurno bi se zaljubio, ja bih bila kraljica Njemačke.

— „Zašto bih ja bila kraljica Njemačke“, odgovorila sam, „kad sam sada kraljica svijeta?“

Kapa, koji je stajao pored, potpuno je zasjao...

Da, naravno, Amsterdam dobro pamtim, tamo je bio i hotel na vodi; da, da, „Amstel“, sjećam se i galebova nad vodom. Ali, znate, Kapa uopšte nije trebao igrati na tom turniru, nije bio spreman, imao je privatne probleme sa razvodom, a najvažnije — bio je vrlo bolestan, veoma. Imao je velike promjene pritiska, koji je ponekad užasno rastao. To je bilo u njihovoj porodici, zbog toga je umro njegov otac i nedavno sin na Kubi. Tokom partije sa Botvinnikom na kraju turnira, bilo mu je loše, kasnije mi je rekao da je u toaletu skoro izgubio svijest. Njegov doktor Gomez mu je jako savjetovao da ne igra taj turnir, jer je Kapa morao da izbjegava svaku vrstu uzbuđenja. Ali tada nisam mogla ni pretpostaviti koliko je sve to ozbiljno.

Zašto je volio Rusiju? Zato što su tamo bili veoma dobri igrači, i još zato što su ga tamo obožavali, nosili na rukama. Ne, nisam sama bila tamo, iako mi je Kriljenko dozvolio, ali su mi savjetovali, nagovijestili da je bolje da ne idem...

Ako bi vidio nepravdu, govorio bi pravo u lice, ali u knjizi koja je nedavno izašla na Kubi piše da se borio za prava crnaca i tako dalje. On je uvijek bio za pravdu, ali ga to uopšte nije zanimalo. Sam bi rekao u tom slučaju: „Sa pue“. Kako je to na ruskom? Smrdi? Možda još jače.

Volio je muziku, Mocarta i Betovena, posebno Baha; išli smo na koncerte, volio je i kamernu muziku. Kažete da je bio prijatelj sa Prokofjevom? Možda. Sretali smo se nekoliko puta u Parizu, ali ga baš nisam voljela i mislim da ni on mene nije. Nekako me podsjećao na Aljehina.

— „Vjerujete li u reinkarnaciju?“ — neočekivano je upitala.

Ponovo sam napravio gest koji se može protumačiti na mnogo načina.

— „Znate, mnogi su smatrali da je Kapablanka utjelovljenje Morfija, zaista su slični po mnogo čemu, po držanju glave, cijelom izgledu, a obojica su latinskog porijekla. Kapablanka je rođen četiri godine nakon Morfijeve smrti...

— „Ma ne, ne, niste me nimalo umorili.“

Boca je bila skoro prazna, i već je pao večernji čas.

— „Pozovimo taksi, a ja ću se malo srediti“, rekla je.

Čekao sam u holu, i odjednom se Olga pojavila u prekrasnoj crnoj haljini, pa sam se čak i stidio svog amsterdamskog izgleda.
— „Sjećam se, u Notingemu, na zatvaranju turnira, imala sam takođe crnu haljinu s takvim volanima, a Kapa nije ni slutio da sam je kupila na rasprodaji. Često nije slutio ni druge stvari. On je uvijek putovao automobilom, a ja sam ponekad išla i metroom, čak i drugim razredom... Dušo, možeš li mi pomoći s ovom ogrlicom?“

Do restorana nije bilo daleko, ali kao što je često u Menhetnu, taksi je išao jako polako, ponekad je stajao u redu takvih istih žutih kola. Na vratima „Russian Tea Room“ Olga je rekla:
— „Često smo ovdje dolazili, skoro svaki dan, preko dana na ručak, jer smo skoro preko puta živjeli, u zgradi broj 157, ovdje na 57. ulici. Njujork je na kraju postao njegov dom. Iako smo uvijek putovali u luksuznim kabinama na brodovima i tako dalje, rekla sam: znaš, htjela bih imati svoj stan u Njujorku, makar mali. I iznajmila sam ga jeftino, plaćali smo oko sto dolara mjesečno. Sama sam ga namještala, iz onoga što ste sada vidjeli kod mene, dio je još odatle. Mnogo sam tada kupovala povremeno. Kad je Kapa prvi put ušao u njega, bio je oduševljen, odmah je pozvao prijatelja i rekao: dođi odmah da vidiš kakav stan je Olga spremila za mene. Ali, nažalost, nije dugo tu živio. Iz stana je skoro svaki dan išao u Menhetn Šahovski klub da igra bridž. Tako je bilo i posljednjeg dana. Doveli su ga u bolnicu bez svijesti. Taj dan dobro pamtim. Stajala sam na ćošku ulice blizu bolnice. Bila je veče ili noć, ne sjećam se, vidjela sam zvijezdu. Odjednom je nestala. I shvatila sam da njega više nema. Nekoliko minuta kasnije izašao je doktor i rekao da je upravo umro.“

Ušli smo u restoran, a ona je rekla:
— „Sve je ovdje preuređeno, ali obično smo sjedili u onom uglu.“

Konobar je donio jelovnik. Kao neko ko je mnogo godina živio u Amsterdamu preko puta restorana „Višnjeva bašta“ sa jelima tipa „Jesetra na ražnju, kako je volio jesti Anton Pavlovič Čehov“, teško me ovdje bilo šta moglo iznenaditi. Pravu rusku hranu tada si mogao naći samo u restoranima na Brajton Biču, ali za Olgu je Njujork podrazumijevao, naravno, samo Menhetn. Rusi koje bi tamo srela na Brajtonu vjerovatno ne bi odgovarali njenoj zamišljenoj Rusiji, a kamoli onoj koju je napustila prije skoro sedamdeset godina.

— „Znate,“ rekla je, „ja Rusiju u stvari nisam ni poznavala, ja sam iz Tiflisa, sa Kavkaza, a to je bila potpuno druga Rusija. Nikad nisam s Kapom pričala o politici, ali sam čula da se sada tamo drugačije gleda na one poput mene, na stare emigrante, shvataju da su to bili pošteni ljudi sa svojim principima... Jeste li čuli tu pjesmu o poručniku Golicinu?“

ŠAHOVSKA AUTODESTRUKCIJA NA DELU

Ne zna se šta bi bio gori izbor da se nekom virtuelnom pretpostavkom trebalo opredeljivati za najtragičniju figuru na nedavno završenim Tata Steel (10-25.01.2015) velemajstorskim turnirima u Holandiji. Glavna dilema je da li biti Jobava ili Timman? Jer obojica su (svako na svom turniru) upala u istu crnu rupu izdubljenu sa po 9 nula u 13 kola, što približno čini 70% od ukupnog učinka. Zajednička im je bila suicidalna, autodestruktivna metodologija koju su obojica dosledno primenjivala da bi posrnuće bilo što bolnije, a različita izvorna pozicija na kojoj ih je autodestruktivni rušilački uragan zatekao pre nego što ih je povukao sa sobom.

Jobava je ka svom ubedljivo poslednjem mestu na turniru krenuo iz statusa najmaštovitijeg i najoriginalnijeg igrača današnjice, Timman sa položaja legende šahovskog modernog doba sa respektabilnim biografskim nasleđem u kome je glavna referenca meč sa Karpovom 1990 godine za titulu prvaka sveta u tada oficijelnoj verziji FIDE. Iz kola u kolo naši junaci su ređali nule na bizaran, haotičan način, praveći direktne previde, srljajući u napade bez pokrića, paleći mostove za sobom bez ikakve odstupnice. Činilo se kao da su upali u neki nekontrolisani sumanuti vihor čija se vrednost merila stepenom bola koji će sami sebi naneti. Psihološka uravnilovka (literarno obrađena u delima Alana Edgara Poa) koja poručuje da se ne treba naginjati nad provalijom jer se može dobiti neobuzdana želja da se u nju i skoči, je upravo ono čemu je ovaj dvojac bez kormilara i bilo kakvog racionalnog orijentira podlegao. Obojica su se preigrali u proživljavanju svog aktuelnog statusa. Zaboravili su da je sve pa čak i maštovitost i legendarnost podložno proveri. Jobava se uživeo u precenjenoj ideji da svaki potez koji se odupire logici predstavlja maštoviti bljesak,

Timman u iluziji da slavna prošlost klikom kompjuterskog dugmeta može da se automatski konvertuje u uspešnu sadašnjost.

Niti Jobava, ni Timman međutim, uprkos navedenim „psihološkim opuštanjima", evidentno slaboj formi ili možda neadekvatnoj pripremljenosti ipak nisu igrači tako inferiorni svojim protivnicima kao što su njihovi rezu rezultati pokazali. Debakl oličen u serijskom nizu poraza nije njihov originalni izum, već činjenica da su kao i mnogi drugi odlični igrači u šahovskoj istoriji podlegli psihološkom fenomenu prolazne autodestruktivnosti koji je nešto najgore što se može desiti profesionalnom šahisti u takmičarskom ambijentu. Nažalost sa trajnim posledicama na samopoštovanje.

To je stanje koje potencijalno tinja u svima, a trigeriše se pratećim životnim stresovima, nezadovoljstvima i pogrešnim procenama u karakterološki predisponiranih osoba. Odlikuje ga proboj akutnog mazohizma, poplava frustracija koje se više ne mogu obuzdavati, podivljalost autodestruktivnog nagona koji ima potrebu da ruši sve što se može srušiti u varljivoj iluziji da će na ruševinama prethodnog niknuti novi život. Nalik dipsomanskom alkoholičaru koji u dahu pije do dna nadajući se da će kroz totalnu anihilaciju, na isti totalni način obnoviti sebe. U takvom stanju nekritično raste brzina donošenja odluka (Jobava je uvek raspolagao velikom satnicom), gubi se osećaj za opasnost (većina Timmanovih poraza), kompetentost je svedena na minimum i jedino za čim se čezne je iracionalna potreba da se seansa što brže okonča, da bi sledeća mogla što pre da počne.

Simptomatična je bila neprirodna veselost i nonšalantnost (,,its just normal, I am out of form") kojim je Jobava u intervjuu sa Seiravanom pokušao da racionalizuje svoje aktuelno stanje. Bezrazložna radost je najbolja maska za bol. Kad mazohistička vrteška počinje da ubrzava niko nije bezbedan i celokupno okruženje počinje da zazire jer suicidalni trans glavnog protagoniste preti da za sobom povuče i „nevine žrtve“ što je u konkretnom slučaju osetio Vojtaček koji nije stigao da dostojno proslavi svoje trijumfe nad Karlsenom i Karuanom jer ga je Jobava očajničkom pobedom povukao u svoj kovitlac.

Na rezervnom turniru čiji sastav se usijao od ambiciozne mladosti, Timman je izabrao najgori trenutak i način (fajterski obračun) da neminovnost prolaznosti stavi pod sumnju. Metodološki nekritična radna hipoteza da se može prkositi vremenu na konto nespornih zasluga iz prošlosti uvela ga je u njemu nesvojstvenu neopreznost manifestovanu otvorenim gardom i nametanjem borbe prsa u prsa što je sa „mnogo pokretljivijom mlađarijom“ bilo unapred osuđeno na neuspeh.

A kad je toga i sam postao svestan zahvatio ga je bes bez pokrića, koji je rezultirao autodestruktivnim serijalom od pet uzastopnih završnih poraza, od kojih je onaj sa pola veka mlađim Sevijanom bio posebno spektakularan jer je već posle 16 poteza po Hudiniju bio na minus tri i nešto.

Šah je predivna ali istovremeno i surova igra koja svaku ekstremnu nekritičnost, bez milosti pretvara u bolno otrežnjenje. Svaki profesionalac koji mu se egzistencijalno, duhovno i telesno prepušta, to treba uvek da ima na umu. I kao protiv težu mora stalno da traga za antidotom koji postoji u njemu i samo u njemu, da nekritičnost prepozna i preventivno joj se suprostavi. Upoznavanje sa nasleđem Laskera i Petrosjana naročito u psihološkom poimanju sebe i protivnikamože mu u tom pogledu razmrsiti mnoge nepoznanice. Treba stalno preispitivati sebe, neprestano se pitati „šta osećam“, „da li sam u psihofiziološkoj homeostazi“, „da li je moje unutrašnje stanje onakvo kakvo bih želeo da bude“, „kako da ga popravim i šta treba da uradim da bih bio spreman za borbu". Krajičkom oka, perifernim vidom (neka to bude automatska radnja) treba stalno biti okrenut ka unutra, to je uslov svih uslova da bi se na duge staze opstalo u vrhunskoj konkurenciji. U suprotnom oslabiće otpornost protiv destruktivnih psiholoških fenomena, koji se neprestano kloniraju i vrebaju svoju šansu za aktuelizacijom. I nema pravila na koji način i u kom segmentu šahovske karijere mogu zapretiti, u kontiniutetu, na individualnom turniru ili u konkretnoj turnirskoj partiji. A u nekoj najmorbidnijoj varijanti, neočekivano kao što i priliči košmaru sa pedigreom, može se pojaviti I „oluja autodestruktivnosti" koja nosi sve pred sobom, gubitnički serijal, nesvesni mazohistički šub u koji su u navedenom primeru upali Jobava i Timman.

OPSESIVNA STRANA ŠAHA

Posmatram fotografije Geljfanda na Chessbase portalu sa upravo završenog (novembar 2014) Petrosjanovog memorijala. Glava zaronjena u šake, zajapureno lice, nabrekle vene na slepoočnicama, izgled koji propoveda sve drugo, samo ne radost življenja. U pogledu izraz mučnine i zasićenosti. Iza njega je 11 teških partija u Bakuu, pa 11 još težih u Taškentu i odmah potom 7 težih od još težih u Moskvi.

Sa partnerima u proseku više od 15 godina mlađim od njega. U poslednjih mesec dana, igrajući non stop promenio je tri zemlje, tri glavna grada, vremenske razlike, tri hotela, tri kreveta, tri nacionalne kuhinje, tri turnirske sale. Protiče mu 45 godina života, ima ženu i dvoje dece.

Svakog od ovih 29 manje više uzastopnih dana (između se smestilo pakovanje i putovanje), valjalo se u rano prepodne teoretski pripremiti, pa nakon brzinskog ručka, u isto tako rano ali sada popodne sesti, koncentrisati se, redistribuirati energiju, podići motivaciju, zategnuti mišiće, ubrzati krvotok, kontrolisati nervni sistem, manipulisati sa adrenalinom, adaptirati se na rastuću napetost, obraditi zadovoljstvo ili gorčinu zavisno od ishoda borbe. Iz dana u dan živeti u istom vrednosnosnom sistemu, koloritu koji ima samo dve boje, piti isti napitak u isto vreme. A preko puta su se nizali Karuana, Griščuk, Kramnik, Karjakin, Nakamura, Ding Liren, Saldo: u Bakuu prvi, u Taškentu poslednji, u Moskvi-gornji deo tabele. Telo potrošeno, nervni sistem ekscitiran do iscrpljenja, finansijski efekat pozitivan. Ali ne opuštajte se u doživljaju predstave, to nije njen kraj. Naš junak još ne silazi sa konja, on nastavlja da jaše dalje. Ima samo toliko vremena da se odjavi na recepciji i plati mini bar. Žuri ka Sočiju, Taljevom memorijalnom turniru, gde ga čeka mladarija koja je u međuvremenu malo predahnula. Sledi novih 11 partija, (to će ukupno biti 40 u 45 dana) I sve ono što ih prati, adrenalin, nervi, i tako to.

Da li je ovakvo ponašanje normalno, da li je ekološko, da li je mentalno-higijenski razumljivo? I da li je Geljfandu koji na vrhunskoj šahovskoj sceni boravi skoro više od dvadeset godina zaista nužno? O čemu se radi? Objašnjenja da su termini bili od ranije fiksirani, ugovori potpisani, da su obaveze profesionalca svetinja, da je to posao kao i svaki drugi prozaični su u svojoj prostoti. Površan pogled na datume, geografiju i listu učesnika i šahovskom laiku, pod uslovom da nije odustao od zdravog razuma, dovoljan je da u njihovoj gustini I brojnosti prepozna mentalnu torturu. Ali ovde se ne radi o pitanju zdravog razuma, već o ritualnom funkcionisanju, stereotipu, opsesiji, temi koju šahovska psihologija odavno poznaje i koja modernom ekspanzijom šaha sve više dobija na značaju. U tom kontekstu opisana Geljfandova avantura može poslužiti kao ilustrativan modernistički šlagvort za njenu kompleksnost.

Šahovska igra, drevna, kraljevska, besmrtna za sebe ali ne i za svoje konzumente u svojoj esenciji poseduje kompulsivno opsesivna svojstva koja zavode, privlače, opsedaju, drogiraju, prave zavisnost, bez obzira da li se u njoj gubi ili dobija. Ruminacija, bestežinsko stanje, utapanje u vreme, blaženo sanjarenje u svom kraljevstvu, doživljaj beskonačnosti u kojoj svakodnevica postoji da bi služila isključivo sebi, samo su deo ponude čija privlačnost vrtoglavo raste kad se jednom oseti. Laburdone, Duchamp, Štajnic, Tartakover, Vitoliniš, Doner, prošli su kroz to stanje fanatično do bede i autodestrukcije, Fajn, Fuderer, uspeli su da se zaustave „kad je bilo najslađe". U međuprostoru je armija drugih koji su svoje karaktere svesno ili nesvesno, prilagođavali specifičnostima razvoja različitih šahovskih doba. U pred Fišerovo vreme veliki igrači su se radi šaha bolno cepali izmedu različitih interesovanja i odricali karijera u drugim oblastima, kompjutersko doba više nema takvu dilemu, životno opredeljeni šahovski profesionalci u velikom broju se mogu naći i među Fide majstorima. Ubrzalo se vreme u svim generacijskim dobima i niko ne želi da bude gde jeste i to što jeste. Svi su u frci, svi bi da „puste ruku". Nekada je Botvinik za dugovečan kreativan šahovski život propovedao normu od 50 partija godišnje, Karpov je u svojim šampionskim danima duplirao priču, savremeni velemajstori u trendu su daleko iznad ovih brojki.

Kod mlađih koji se u svim aspektima života još uvek traže, opsesivni pristup igri je mek, savitljiv, podložan obradi, spolja gledano razumljiv i simpatičan. Mnogo prostora tu još uvek ima za alternativna bogaćenja. Do fiziološke granice se, međutim, brzo stiže, nošeni inercijom igre iz dana u dan, retki se na vreme recikliraju. U zrelom igračkom dobu opsesija gubi vodu, postaje kruta i lepi se za lice. Počinje da se hrani sama sobom, životnih sokova je sve manje, javlja se mučnina.

Permanentna igra prestaje da bude radost i pretvara se u životnu utehu. Nije naš heroj sa početka ovog teksta jedinstven primer koji pluta u prostoru opsesivnog šahovskog bitisanja. Brojno je to bratstvo. Ivančuk kad ga „preuzmu demoni" sklon je sličnom ponašanju.

Ne zna gde će pre, openi, liga, bergeri, festivali nije bitno, važno je samo „da se pleše". Pod stare dane „blaženstvu kompulsivnog rituala" nije odoleo ni nekad strašni Viktor Korčnoj. Igrao je ni sam ne zna gde, sa ženama, veteranima svojim daljim i bližim ispisnicima, sa perspektivnim majstorima, prosečnim i jakim velemajstorima, sve dok nije dogurao do poslednjeg mesta na šampionatu svoje nove domovine. U konkurenciji sa kojom bi u svojim „normalnim" danima mogao da igra hendikep meč.

Stereotipni ritual šahovske igre dostupan je svima u svakom trenutku, nudeći trajnu iluziju da se kroz permanentnu igru putuje „ka nekom boljem mestu gde obitava onaj drugi, pravi život". Njegova posesivno kompulsivna priroda je u stanju da apsorbuje sveopštu ljudsku tragiku: mazohizam, autodestrukciju, krizu srednjih godina, strah od smrti, zavisnost, nezrelost, odsustvo odgovornosti, infantilnost, egzibicionizam, agresivnost, strah od žena, bežanje od svakodnevice, usamljenost, siromaštvo, nedostatak praktičnosti, impotentnost. To je točak koji se neprestano okreće i šahisti različitih igračkih dometa su u njegovom obrtanju otkrili smisao i utehu. Ukoliko si, međutim, stalno u vrtešci moraš biti spreman da ćeš se u jednom trenutku i sam zavrteti. Oko sebe i svoje mentalne ose. Šah ipak ne može zameniti život. Mnoge obećavajuće karijere su iscurile iz kružnih tokova neprestane igre jer nije bilo osećaja za meru. Mnogo se tragičnih ljudskih sudbina zarotiralo u nepovrat jer nisu imali snage da se na vreme zaustave.

REJTING KAO PSIHOLOŠKI FENOMEN

Bauk rejtinga vlada šahovskim meridijanima. Na svim šahovskim open turnirima to je ključna reč. „Vidim pao si u rejtingu", „bravo skočio ti rejting", "koliko ti rejting poena fali za normu“, „neću da igram zadnje kolo da ne bih pokvario rejting", „upisnina se ne plaća ako ti je rejting iznad", „planiram da do kraja godine pređem granicu rejtinga" prihvatio sam remi u boljoj poziciji, nisam hteo da reskiram rejting", samo je deo širokog repertoara rečenica koje čine bazični sadržaj komunikacije između igrača tokom turnira. Opsednutost temom posebno dobija napaljujuću dimenziju u iščekivanju parovanja i posledično orgastičnu reakciju u trenutku kad se sazna ime sledećeg protivnika. I što je još važnije njegov aktuelni rejting. Psiha igrača radoznalo vibrira na raskršću sa koga različitim pravcima treba da krene put nove partije. Čekaju se uputstva uma. Zavisno od toga da li je rejting budućeg protivnika niži ili viši motivacija, borbenost, opšte raspoloženje, način pripreme, dubina fokusa, nivoa opreznosti, jednom rečju globalni pristup partiji ekstremno se razlikuje.

Ako je parovan igrač sa nižim rejtingom, već prvim uvidom „njegove cifre", podsvest počinje da najavljuje pobednički poklič. Telo ohrabreno rejting brojkom koja zaostaje za sopstvenom, samozadovoljno naštimava agresivni kod, ceo sistem na blanko postaje ofanzivan. Bez racionalne cenzure imperativ pobede se iz nesvesnog prenosi u ingerenciju svesnog dela psihe. Pobeda postaje obavezujući zahtev, pokriće za takav stav, zasnovano je na kvantifikaciji, merenju, metodologiji jednom rečju nauci i čini se da ne može biti opravdanije.

U takvom miljeu pobednička igra će sama sebe iznedriti. Dakle partija još nije započeta, a već je na konto obavezujuće tenzije potrošena enormna energija.

Napumpan pseudo agresivnim raspoloženjem, napaljeni igrač konačno stiže na partiju. Spokoj, mir i uživanje u igri trenutno mu nisu prioritet, na terenu, on žuri da se što pre dokopa lozinke koja će mu i formalno overiti izmaštanu jedinicu u tabeli. Partija se rasplamsava, nije baš sve tako prosto, on neprestano traga za taktičkim motivima, spreman je da nepotrebno rizikuje, a u svakom protivnikovom potezu ne traži nameru, već iščekuje grešku i postaje sve naglašenije nervozan što ona uporno izostaje. Nikog nema da kaže stani, urazumi se: ovo je samo jedna partija u kojoj, uz svo uvažavanje merodavnosti rejtinga, postoji i mogućnost da si u lošem danu, sa igrom drastično ispod nominalne vrednosti tvoje cifre. I obrnuto da je možda protivnik u nadahnutom raspoloženju koje utiče da značajno prevazilazi svoje trenutne brojke. Ili je moguće da si naleteo na igrača sa podcenjenim rejtingom u odnosu na objektivni kvalitet igre, a takvih nije malo naročito u juniorskoj konkurenciji. Na um, kome bi trebalo da primarni zadatak bude profilaktička distu distribucija ovakvih pretpostavki ne može se računati jer upravo je on potpalio „pobedničku" baklju. I tako partija nastavlja svoj mučni tok, prolazi kroz damare i psihičke turbulencije, daleko od uživanja i kreativnog nadigravanja. Konačno se i završava, pirovim ishodom bez obzira na rezultat. Pobedom se zaboravlja sva prethodna muka, pogrešne psihološke postavke i generalno loš pristup. Gubitak partije s druge strane izaziva razočarenje, samopoštovanje spušta ispod „nadmorske visine i velikodušno ustupa mesto osećanju krivice.

Ekstremno različit psihološki performans imaćemo ako je pri parovanju dobijen protivnik sa višim rejtingom. Tada tonus pada, sumnje rastu, nula u tabeli ovlašnim pogledom na visinu rejting brojke protivnika čini se vrlo realnom opcijom. Počinje vajkanje na konto loše sreće jer tu u neposrednoj blizini izvučenog bilo je mnogo igrača sa nižim rejtingom. Telo okreće sklopku na defanzivu, um propoveda globalnu obazrivost, u pripremi pred meč uglavnom se traga za remi opcijama. I kao u prethodnom slučaju, partija još nije ni počela, a već je nepotrebno potrošeno previše energije. Počinje partija, način rukovanja, kao i celokupan govor tela ukazuju na submisivnost i preterani respekt. Svaki potez se troduplo proverava, svaka prilika za izmenu figura se grabi, bez preteranog udubljivanja u pozicionu opravdanost.

Um se stego i ne pada mu na pamet, mada mu je to u opisu radnog mesta da uzvikne: „opusti se, kuliraj, uživaj u igri, pred tobom je živo biće koje nije imuno na greške i lošu predstavu. Svako je ranjiv, pa čak i mašina". I šta se dešava? Partija teče, prosto ne veruješ kako se dobro držiš i da bi se oslobodio straha od pobede „nad boljim od sebe", ti se konačno ohrabruješ i u nadmoćnoj poziciji nudiš remi. Sav treperiš dok protivnik razmišlja o tvojoj ponudi, moliš se da pristane kako bi ove muke konačno prestale i ako se to desi ti postaješ euforičan, razdragan i spreman si da zoveš na piće. Ni jednog trenutka ne dolazi ti na um misao da si se u celoj situaciji poneo kukavički, nešahovski, pa čak ni post mortem kad si se naknadno uverio u obećavajuće šanse u koje nisi imao smelosti da se upustiš, ti ne prihvataš kritiku. Glavni adut u odbrani ti je fakat da si remijem na siguricu zaradio nekoliko poena rejtinga.

To je da kažemo povoljan ishod tvoje ponude remija, ali ne retko, dešava se da tvoj partner, igrač sa višim rejtingom ohrabren tvojim strahom, submisivnim ponašanjem, vidljivoj nesigurnosti uprkos slabijoj poziciji odbije ponudu i nastavi dalje. Tek tada nastaju prave muke. Ti odbijanje doživljaš kao narcističnu povredu ličnosti I indirektnu potvrdu da si autsajder. Krhka psihološka ravnoteža koju si kako tako uspeo da uspostaviš se lomi i nisi više u stanju da kontrolišeš narastajuću tenziju. Iz statusa ovce ti bi sada trebao da se pretvoriš u vuka, od submisivca da postaneš fajter, startna defanzivna orijentacija ti onemogućava takav preokret. I šta se dešava? Ti gubiš strateški kompas, prebacuješ sebi što si se uopšte izletao sa ponudom, misli ti se više bave razlozima zašto si odbijen nego samom igrom, na takvoj podlozi grubi previdi sami od sebe rastu. Tuga šta drugo da se kaže. Nakon što si izmetabolisao akutni udar traume, ti se svesno hraniš mazohizmom i počinješ da poraz tumačiš kao logičan i očekivani ishod s obzirom na startnu razliku u rejtingu. I tako opet dolazimo na početak koji se nadovezuje na prethodni kraj. Desio se poraz, u redu dešava se, ali njegova poruka nije primljena. Vodenica je nastavila da klopara ali od brašna ni traga.

Zaboravi na rejting. Opusti se. To su samo brojke. Pokušaj da podigneš nivo igre, kad u tome uspeš cifre će se same priključiti. Važan je put, a ne cilj. Ako pogodiš cilj promašićeš sve ostalo. Šah treba da ti je medijum za kreativno izražavanje, a ne digitron za sabiranje I oduzimanje brojeva. Pogrešno je, neproduktivno, nešahovski svoju igru prilagođavati rejtingovanoj poziciji protivnika. Za razliku od mašina koje imaju fiksiran rejting, tvoj i tvoga protivnika u svakoj partiji može biti drugačiji. zavisno od raspoloženja, inspiracije, telesne harmonije. Ponašaj se Petrosjanovski prema svojim protivnicima, ne potcenjuj, ne precenjuj, svakom ponudi ravnopravni respekt. Svako je ranjiv i željan poštovanja. U šahu pobeđuje onaj ko najviše pokaže za tablom, a ne ko poseduje rejtingom uslovljen viši položaj. „Nije dovoljno da si si jak igrač treba jako i da igraš" govorio je mudri Taraš.

Veruj u sebe, preuzmi odgovornost nad svojim potencijalama. To ćete osloboditi rejtingom uslovljenog imperativa pobede i očekivanja poraza. Za šahovskom tablom ti nikome ništa ne duguješ.

IZA KULISA VELIKOG DOGAĐAJA

Turnir kandidata 2014 - Varijacije na psihološke teme U Hanti-Mansijsku upravo je završen turnir kandidata (13-30. 03. 2014) na kome se odredivao izazivač aktuelnom prvaku sveta u šahu. Bio je to skup trenutno najboljih svetskih igrača, koji su svoje pravo učešća stekli na različite načine (visina rejtinga, kvalifikacije iz Grand Prix turnirskog ciklusa, vajld karta).

Generacijski, društvo se raširilo u rasponu od dvadesetak godina, sa gušćim rasporedom u regiji kasne tridesete (Kramnik, Topalov, Svidler, Anand je jedini načeo petu deceniju). Andrejkin, Karjakin i Mamedarev su predstavljali „mlade lavove", na vrhunskoj šahovskoj sceni već dugo prisutni Aronjan bio je neka vrsta graničnika između dva generacijska pola!

Poznavaoci šahovske istorije i psihologije nisu iznenađeni lakoćom kojom je Anand pobedio na Turniru Kandidata. Oslobođen morbidnog pritiska šire šahovske javnosti koja se poodavno sumnjičavo odnosila prema njegovoj šampionskoj tituli, dodatno opterećen patriotskim iščekivanjima sa kojima je suočen na meču u Čenaiu I „post mortem" komentarima o kukavičluku, samopotcenjivanju i definitivnoj prolaznosti, posle duže vremena „konačno je udahnuo kao slobodan čovek". Ne polagati račune nikom do samom sebi, biti ponovo u neposrednom kontaktu sa svojom, navedenim frustracijama devitalizovanom energijom, podsetiti se na mlađe dane kad se uspinjao ka tronu, to je ambijent koji mu je nakon svih ovih opterećujućih šampionskih godina bio preko potreban. Turnir kandidata je stigao u pravi čas da lekovito proveri njegove stvarne mogućnosti, a da su one još uvek vrhunske pokazao je sadržaj njegovih partija i posledični tok turnirskih događanja koji mu je doneo ubedljiv trijumf.

Komparativno istorijski, nešto nalik Spaskom koji je šahovski i ljudski potpuno isušen u „stresogenom meču veka", vrlo brzo nakon toga nadahnutom igrom nadmoćno pobedio na ekstremno jakom šampionatu SSSR. Ili Petrosjanu koji je neposredno nakon poraza od Spaskog, takođe, ubedljivo dobio šampionat zemlje Za razliku od Ananda svi ostali učesnici turnira su se listom, ali na različite načine suočavali sa svojim unutrašnjim demonima", zapleteni u psihološke lavirinte uloga za koji se igralo i uloge koju su za njegovo dostizanje sebi namenili. Predvorje šampionskog trona je mesto gde se karijera svakog šahovskog profesionalca nakon svih pređenih staza i bogaza „opasno približila" svom vrhuncu. U tom ambijentu uslovi postaju dodatno surovi nešto sa čime se u metaforičkom upoređivanju suočavaju vrhunski alpinisti kad se nađu pred poslednjim „ledenim grebenom" koji treba ispenjati da bi se slavljenički zabila zastava na vrh Everesta. „Vetrovi su tu najjači, temperature najniža, vazduh razređen skoro do nepostojanja, u prenosnom smislu sve nabrojano može se preneti na okolnosti u kandidatskoj šahovskoj areni". U takvim uslovima, glavni favoriti za izazivača Kramnik i Aronjan nisu se psihološki pokazali dostojni velikog cilja, zaostali su na tom poslednjem koraku, svaki iz svog specifičnog karakterološkog razloga.

Aronjan, umetnik, sanjar, lirska duša, majstor „raspevanog stila čije se figure njišu u harmoničnom transu" miljenik šahovskog roda, kao i u prethodnim ciklusima u ključnom trenutku nije se uspeo osloboditi psihologije „Petra Pana" simbola „čežnje da se nikad ne odraste". Tog omamljujućeg stanja da se bude trajno voljen, čak i u trenucima kad za to postoje neizostavni dokazi. Uvek nasmejan bez obzira da li dobija ili gubi, lider kolektivnih vanturnirskih aktivnosti, u svojoj zemlji obožavan kao vođa generacije koja je jermenskom narodu podarila dve olimpijske medalje, „preigrao se u ulozi prenaglašene društvenosti" kojoj uvek kad se podvuče crta lični sadržaj i ambicija plate cenu. Svojstvo je velikih umetnika iza čijih se genijalnosti često kriju krhkost i bazična nesigurnost, da se u krunskim događajima koji zahtevaju apsolutnu svest o ličnoj odgovornosti prepuste potisnutim strahovima koji prete i ne retko uspevaju da banalizuju njihovu imaginaciju. Druga partija sa Anandom (za njega, u takmičarskom smislu možda i najznačajnija na turniru) u kojoj se belim figurama nakon više uzastopnih poteza damom prikovao za prvi red I nakon petnaestak poteza pristao na remi ponavljanjem poteza, u psihološkom smislu najbolja je ilustracija nerazrešene ambivalencije.

Sličnu partiju, takođe, u ključnom momentu, belim figurama odigrao je u izgubljenom kandidatskom meču sa Griščukom pre nekoliko godina. Aronjan je neosporno jedan od najvećih igrača današnjice, ali kad se u specifičnim šampionskim domenima komparira sa svetskim prvacima („ubilački instinkt" Aljehina, Fišera, Kasparova, Karlsena, mentalna postojanost Botvinika, Petrosjana, racionalnost Kapablanke, Karpova) očigledno je da mu od svega nabrojanog fali pomalo da bi zaokružio svoju šampionsku strukturu. Čini se da ga najviše ima u Bronštajnu koji je zadužio šahovsku baštinu stvaralačkim umećem, ali i pored više pokušaja nikad nije stigao do samog vrha. Njihove partije pune uzvišene harmonije i čudesne razigranosti figura, u pojedinim trenucima (nažalost ključnim za njihove karijere) postajale su živi eho njih samih, žrtva sopstvene čežnje za savršenstvom.

Pitanje na koje se može odgovoriti podjednako jakom argumentacijom i za i protiv glasi: da li je u prošlosti već dostignuti boravak na šahovskom tronu bio prednost ili otežavajuća okolnost za Kramnikov nastup na turniru kandidata? Da li je neprocenjivo iskustvo turbulentnih vremena vezanih za ponovnu dominaciju FIDE u legalizaciji titule svetskog šampiona (koja su obuhvatila njegovu grandioznu pobedu nad Kasparovom, groteskni skandal u meču sa Topalovim, gubitak titule od Ananda, bolne neuspehe u meču sa Griščukom i dramatičnom finišu kandidatskog turnira u Londonu) moglo da se stimulativno prilagodi novom izazovu, ili je talog akumuliranog stresa nakupljenog u svim tim događajima, zauzeo previše mesta u duševnom životu, ograničavajući psihološke resurse za obnavljanje motivacije. Suočen sa unutrašnjim dejstvom protivrečnih sila Kramnik je nesvesno (što je osobina istinskih vrednosti bez obzira na sferu delatnosti), a možda i svesno (u tom slučaju „vrednost nadgrađuje vrednost") potražio smisao u metafizičkom poniranju u „šahovsku dubinu", potrebi da do takmičarskog rezultata dođe najtežim putemborbom za šahovsku istinu. Logikom nadigravanja, to je za njega prekaljenog borca bila prava mera izazova. U tom segmentu pristupa šahovskom stvaralaštvu, on je dostojni naslednik Laskera i Petrosjana.

Razvoj događaja na turniru je pokazao da je u svojoj uzvišenoj nameri Kramnik prevideo, ne tako teško uočljivu činjenicu da je kompjuterska evolucija šaha, borbu za šahovsku istinu podigla na nivo „zlatne ptice", koju ljudski um može samo povremeno dotaći, ali u okviru aktuelnih mentalnih mogućnosti ne i trajno osvojiti. I zato je njegov slom na turniru paradoksalno logičan, on nije posledica misaonih već koncepcijskih procesa, izazvan je grubim previdima u potezu (Karjakin, Svidler) i to da ironija („neumorni vesnik boljih dana") bude potpuna, neposredno nakon srećno dobijene partije tuđim previdom (Mamedarev).

Uprkos odličnom plasmanu na tabeli Karjakin je na psihološkom terenu pokazao puno slabosti. Istovremeno to je i igrač u kome („put kojim se ne samo ređe, već i mnogo teško ide") ima najviše prostora za dodatni rad na sebi i pozitivno preokretanje karaktera. Od ranih šahovskih dana proglašavan šahovskim čudom, u trenutku kad je postao najmlađi velemajstor hvaljen i podrazumevan kao neosporno „budući", u najkritičnijem periodu je „olenjio psihu" i počeo da veruje da će zaista i postati šampion sveta, prosto iz razloga, jer njegovo šahovsko okruženje to misli i propoveda. Mnogo energije utrošio je Karjakin u pripremi „organizacione infrastrukture" koja će mu omogućiti uspon na šahovski presto. Oženio se pre dvadesete, promenio ukrajinsko za rusko državljanstvo, pronašao kredibilne sponzore, angažovao trenutno možda i najtraženijeg trenera (Kasimdžanov plus nekoliko pomoćnika), pred sam turnir organizovao i kamp u kome je koristio usluge masera i fitnes trenera. Trud za svaku pohvalu, ali uz amandman koji se nameće (uočio ga je pronicljivo Sutovski u svom osvrtu na aktuelnu psihološku ponudu učesnika turnira) da sem „vrstine praktične igre“ i „zadivljujuće doslednosti na zacrtanom putu“ u kreativnom i psihološkom smislu nije ponudio ništa inspirativno i lično prepoznatljivo u čemu bi se moglo naslutiti varničenje koje će dovesti do buduće šampionske eksplozije. Jer da bi bio šampion kaže Sutovski, konkurencija se mora dobijati i kad je u najboljem izdanju, a ne vrebati njen slab dan u kome će se sama dobiti. U svakom slučaju Karjakin je u predvorju, a da bi se našao „face to face sa vikingom" neophodno mu je da promeni redosled prioriteta u pripremi za taj susret, da spoljašnje pripreme (neosporno veoma važne) rotira sa unutrašnjim uvidima.

U psihološkom smislu značajan turnir je odigrao Mameđarev pokazavši svoje „novo psihološko lice". Njemu nikad nije falio „šahovski bezobrazluk", imao ga je za „rasprodavanje bez kamate", ali ovde, u partijama sa kandidatima nagovestio je proces sazrevanja, njegova šahovska drskost postala je kreativno kontrolisana. Dići se posle poraza, naći snage da nevolju nadvladaš kreacijom fundamentalni je parametar zrelosti, a Mamedarev je to na turniru demonstrirao u dva navrata. Posle dva startna poraza, brzometno se vratio „u sedlo“ sa dve pobede, ali još ilustrativnije uspeo je da se izdigne i nakon novog stresa i da katastrofu u partiji sa Kramnikom (u trenutku kad se lomio turnir), prevaziđe pobedom nad Aronjanom. To su dela ispod čije površine se osećaju šampionske vibracije. Dugo u senci Rađabova, „promašene šampionske investicije" iza koje je stajao čitav šahovski sistem Azerbejdžana, Mamedarev se svojim talentom i karakterom izborio za respektabilnu poziciju u vrhunskom svetskom šahu. Na ovom turniru je pokazao „šampionsku fleksibilnost psihe" i ako u budućno sti uspe da je „anandovski profini" da joj udahne gospodstveni šmek istočnjačkog spokojstva ali samo do mere koja neće ugroziti „sirovu svežinu energije" (njegov zaštitni znak), može računati da je spreman za završni okršaj". Izazov dostojan velikog uloga u čijem ostvarivanju će imati nepodeljene simpatije šahovskog sveta koji ima nepogrešiv instinkt da se prikloni i podrži vrednosti, pre svega respektujući težinu puta kojim one to postaju.

Topalov u metaforičnom značenju reči sve više podseća na „žestokog momka koji namrgođenog izraza lica ulazi u kafanu, provocira, dobacuje i kad svi očekuju rusvaj, posle nekoliko čašica bratimi se sa svima prisutnim". Malo toga na ovom turniru viđeno je od njegove opasne, agresivne igre, izuzetak koji je pokazao da ona u „backgroundu" još tinja su partije sa Kramnikom i Svidlerom. Čini se ipak da su mečevi za titulu sa Kramnikom i Anandom bili najviše kote u njegovoj karijeri, sve što se nakon toga dešavalo bilo je postepeno silaženje sa njih. I Bugarska šahovska federacija koja je u jednom trenutku bila sva posvećena projektu „Topalov za šampiona", izgubila je motivaciju da se dalje ozbiljno investira. Mladi lavovi koje su nekada sekundanti terali na usavršavanje plašeći ih Topalovom, sada spremajući se za partiju sa njim sve češće pevuše pesmicu „ko se boji vuka još".

U slučaju Svidlera, u psihološkom smislu na delu je klasičan primer postojanja dve „vere" različitih konotacija, koje potiru jedna drugu. Na svesnom nivou on kao vrhunski profesionalac veruje u sebe i svoju šahovsku snagu, na nesvesnom pak „veruje" da ona nije dovoljna da bi sa njom mogao postati svetski prvak. Niti u tu mogućnost veruje Ruska šahovska federacija koja mu je poštujući njegove rezultate (višestruke pobede na šampionatima zemlje, izvanredan rezultat na prošlom kandidatskom turniru) dala vajld kartu i pretpostavila ga Griščuku. Pored živih Kasparova, Karpova, Kramnika teško je zamisliti Svidlera kao svetskog prvaka. Takođe i Griščuka, Tomaševskog, Vitjugova, Jakovenka i ostale koji su trenutno na ruskoj top sceni.

Nemaju oni tu harizmu. Jedino se na pomen imena Ian Nepomnjači lica uozbilje, ali to je već druga priča. U skladu sa tim Svidler je odigrao kandidatski turnir na klackalici; kad dobije zadovoljna je njegova svesna vera u sebe; kad izgubi satisfakciju dobija „nesvesna vera" da on ipak nije kalibar za svetskog prvaka. A kad svi u tebi dobijaju nema duševnog talasanja, a opet bez njega nema ni šampionskog rezultata.

Što bi rekao pokojni majstor Đaja: „gospodo, upravo završeni turnir odigran je po kružnoj varijanti".

Andrejkin je dokazao svoju klasu i neosporno zasluženo pripada ovom društvu. Na početku turnira nije odavao takav utisak. Počeo je sa puno strahova, izjava da mu je primarno da popravi rejting nije baš satkana od „šampionskog materijala". U nastavku strah za strahom je nestajao, postepeno se stabilizovao na remijima, kasnije su stigle i pobede. Demonstrirao je „karjakinovsku čvrstinu, ali ne i mamedarevski šmek". Možda se na temu budućeg izazivača i na pomen njegovog imena lica trebaju uozbiljiti. Do tog trenutka je, međutim, potrebno „duboko unutrašnje oranje" Ostaje nepoznanica sa kojom treba računati. Jer u pogledu uvida u realne mogućnosti drugi turnir je uvek objektivniji od prvog. Na njemu se rasprši „startna pena" i najbolje vidi koliko su „talasi zaista visoki".

I tako smo došli do revanša, ali u radikalno izmenjenim okolnostima. Ako ništa drugo bar u nagoveštaju. Da li će to biti zaista nešto novo zavisi isključivo od Anandove sposobnosti da se reciklira i suštinski „podnovi". Mada je to bilo drugo vreme primer Botvinikove reorganizacije u revanš mečevima sa Smislovom i Taljem mogao bi da mu bude strategijska smernica. Za Karlsena ne treba brinuti. Snaga njegovog dara je toliko jaka, da će se u hodu, bez saveta psihologa I velikih razmišljanja, isključivo talentom, prilagoditi potencijalno restruktuiranom Anandu. Ako je Anandu u psihološkom smislu dovoljno što je sumnjičavoj šahovskoj javnosti pokazao da još nije za penziju, onda ćemo opet gledati „igru na jedan gol", ako mu to nije baš najbitnije jer ima više ciljeve" onda se možemo nadati da ćemo uživati u meču dostojnom zlatnih stranica šahovske istorije.

NEUSPEH U DOBAR ČAS

Naš najmlađi velemajstor i trenutno najperspektivniji šahista Aleksandar Inđić novu sezonu započeo je neuspehom. Naime na memorijalnom Andranik Margarjan turniru u Jermeniji, odigranom početkom 2014 godine, u konkurenciji talentovanih domaćih igrača uz „ruski, danski i kineski dodatak" zauzeo je 8. mesto iako je na startnoj poziciji bio znatno bolje rangiran. U rejting prebrojavanju doduše ostao je na svome, ali je u bodovnom saldu završio ispod 50%, izgubio je na turniru od deset učesnika čak četiri partije, da nije bilo podviga u zadnjem kolu utisak bi bio još nepovoljniji. Slab turnir dođe, neminovni je pratilac aktivnog šahovskog života i kroz šahovsku istoriju može se naći (ne samo jedan) i u biografijama najvećih šampiona.

Njegova uloga je uvek dvopolna s jedne strane donosi razočaranje, s druge dodatnu motivaciju da se krene dalje i mnogi veliki igrači su to upravo i postali zahvaljujući iskustvima crpljenim iz svojih loših turnira. U tom kontekstu neuspeh Inđića dolazi u pravi čas i sa pravog mesta, za dalji boljitak njegove karijere.

Nakon izuzetno uspešne godine u kojoj je postao velemajstor, član reprezentacije, vicešampion zemlje i afirmisani predstavnik svoje generacije u međunarodnoj konkurenciji, bilo je nužno napraviti presek trenutnog stanja i proveriti sebe na „novoj koti". Izbor nije mogao da bude ispravniji, berger u najšahovskijoj zemlji gde prava snaga talentovanih igrača koji nisu imali prilike da se internacionalizuju, daleko prevazilazi njihovu aktuelnu rejting poziciju. Zdrava ambicija koja ima za cilj da se pretoči u autentičnu i trajnu vrednost, uvek traži potvrdu u miljeu kroz koji će se surovo izdrilovati i dobiti objektivnu sliku svoje vrednosti. Ilustrativan primer za ovakav pristup u našem šahovskom nasleđu je velemajstor Slavoljub Marjanović koji je u danima kad mu se talenat razbuktavao, tražio provere i usmerenja na turnirima u Rusiji gde je i osvojio velemajstorsku titulu. U jermenskom ogledalu Inđić možda nije video najprijatniju sliku sebe, ali mnogo važnije od toga dobio je realan uvid u svoj trenutne mogućnosti i dragocenu poruku da se viši dometi ne mogu ostvarivati starim tehnikama.

Dinamika modernog šaha je shodno globalnom civilizacijskom trendu dobila ubrzanje koje zahteva na svakoj višoj koti „recikliranje u hodu". Oprobani modeli koji su bili uspešni u jednoj fazi razvoja,

nužno se moraju inovirati u sledećoj. U današnjem šahu se to odvija brzo i jedino oni igrači koji uspeju da to pretvore u „spontanost svoje šahovske podsvesti", moći će da računaju na vrhunske rezultate. To traži „kapacitet za konstantnu koncentraciju" i otklon od sila inercije koje naporu budućnosti pretpostavljaju slavljenje prošlosti, čemu su ljudi generalno skloni. Nije isto funkcionisati na visinama preko 2500, preko 2600, preko 2700 rejting poena, a kamoli u stratosferi iznad toga, a naročito nije ista šahovska psihologija u njima. Frojd je u težnji da opiše kreativnu dinamiku razvoja ličnosti posegao za metaforom i uporedio je sa naporima alpinstičke ekspedicije da stigne do vrha planine. „Na svakoj višoj koti vremenski uslovi su sve suroviji ali je zato pogled sve lepši. Da bi se spontano opstalo na toj visini treba se prilagoditi, jer inercija baznog logora stalno vuče nadole. Uspešno prilagođavanje, međutim, traži rad na sebi i preuređivanje svoje unutrašnjosti i tu će svako izmeriti svoje mogućnosti. Na novo osvojenoj visini dešava se opet isto i tako sve do vrha".

Individualna šahovska psihologija nije definitivna kategorija I zagovaranje njenog determinizma je posledica nerazlikovanja bazičnog karaktera ličnosti i nužnosti njegove modifikacije, shodno zahtevima vremena i sredine. Mladi igrači danas inuitivno grade svoju pobedničku psihu i o finesama njene transformacije na različitim nivoima razvoja uglavnom ne razmišljaju, premladi su da shvate da to nije gubljenje vremena. I u trenerskom radu tome se poklanja najmanja pažnja. U novije vreme su se razvile moderne neurolingvističke tehnike koje nude velike mogućnosti u modelovanju liderskog ponašanja, prihvatanju sebe u trenucima neuspeha, implementaciji automotivacije i uspostavljanju trajne kreativne agresivnosti. U istu svrhu može poslužiti i proučavanje arhetipske evolucije šahovskih karakternih profila velikih igrača kroz razne istorijske periode, oblast koju su Kasparov i Kramnik smatrali kao neophodnost u svom usavršavanju. U primeru Inđića nameće se utisak, da je za njegove godine i ambicije za koje neosporno ima pokriće u svom šahovskom talentu, njegova „trenutna šahovska psiha previše pitoma za surovo društvo kome se uputio u susret". Evidentna je njegova stabilnost, čvrstina karaktera, moralnost, gospodstveno ponašanje apsolutno neubičajeno za njegovu generaciju, ali da bi postao konkurentni učesnik velikih šahovskih arena njegovo bazično samopouzdanje koje nedvosmisleno poseduje mora da postane „vidljivo". Da ga vide, a ne samo osete njegovi protivnici, da ga i on sam doživi iz spoljnjeg a ne samo unutrašnjeg miljea. Kreativna agresivnost se uči i kupuje od onih koji su je spontano iznedrili, ne treba se plašiti da će takva psihička uslovljenost izazvati „kvarenje ličnosti. Kad se trajno uspostavi ona će dobiti personalna obeležja, a vaspitanje i zdravo-realistična psiha su garant da će se zadržati u okviru uzvišenih šahovskih ciljeva.

Brojni su primeri kroz šahovsku istoriju koji pripovedaju da su pitomost karaktera, preterano džentlmenstvo, prenaglašena skromnost, blagost pokreta i stava bili uslovno rečeno „nedostaci" koji su ograničavali njihove vlasnike u pravljenju završnih šampionskih koraka. Iz posleratnog šahovskog doba Keres, Polugajevski i Portiš su za to možda najbolji primeri. U aktuelnom vrhunskom šahovskom društvu Rađabov i Karuana su im najviše nalik. Na jednom od sajtova koje je prenela Šahovska Hronika, Jakovenko u razgovoru sa psihologom izjavljuje da je njegova generacija i srećna i tužna što je Karlsen postao svetski prvak, srećna jer će to dugoročno pozitivno uticati na šah, a tužna jer za njih praktično više nema šansi da se dokopaju samog vrha.

Komentar psihologa na njegovu „objektivnu kukumavku" je bio da umesto što tuguje to vreme utroši na misli, kako je možda i moguće pobediti Karlsena. U sličnom maniru govorio je i Giri koji je uspeo da na jednom od prethodnih Tata Steel turnira u minijaturi dobije Karlsena. Govorio je „objektivno ushićen" Karlsenovim postignućem, a svoju pobedu pripisivao njegovom padu koncentracije, a ne svojoj dobroj igri koja je možda taj pad izazvala. Dok tako budu  razmišljali I govorili, ni Jakovenko ni Giri neće biti konkurentni Norvežaninu, jer sami sebi daju psihološke autogolove. Mnogo zdravije je da slavljeničke panagirike o novom šampionu ostave nekom od starijih (Anandu, Geljfandu), a oni pokušaju da istraže njegove slabosti (koje sigurno ima) i navale na njih. Karjakin i Nakamura su to na vreme shvatili, predstoji im nova faza da to shvatanje dosledno učvrste, a potom i praktično primene. Morozovič s druge strane je živi primer kako se u takvom shvatanju može preterati. Prototipovi ličnosti čiju sposobnost psihološke transformacije: u odnosu prema protivnicima, kritičnosti pred autoritetima (čitaj boljima od sebe), ponašanju i stavu pred i za vreme partije, adaptaciji na promenu tenzije u toku seanse, koje Inđić treba da analizira, u nekim apektima i modeluje (bez straha da će izgubiti svoju originalnost) su igrači čija se specifična kreativna agresivnost lako prepoznaje već pri samoj njihovoj pojavi. Ilustrativni primeri ovakvih šahovskih profila su iz dalje istorije Pilsberi i Bogoljubov, posleratne Tajmanov, Larsen i Korčnoj (ali samo do meča sa Karpovom jer posle nekritično ekstremizira) i moderne Kasparov, Karlsen, Šort, Mameđarev, Jobava, pa čak i naš Ivanišević čiji višak „vidljivog samopouzdanja" je upravo mera koja Inđiću nedostaje. U drugarskoj razmeni „dobara" obojica bi bili na dobitku. Teorijski projektovana svetla šahovska budućnost Inđića u realnosti se neminovno suočava sa sumornom slikom srpskog društva, u kome nivo organizacije šahovskog življenja dosledno sledi globalnu čamotinju. Na indirektan način to se odnosi i na sve druge velike talente nadolazeće generacije Nenezića, N. Nestorovića, Zajića, Vučinića, Vuka Đorđevića, koji su prepušteni sami sebi u godinama razvoja kad su im osmišljena podrška i kompetentno usmerenje najpotreb niji. Slike i informacije sa sajta Inđićevog turnira koje demonstriraju nivo šahovske organizacije u Jermeniji, su najbolje ogledalo u kome možemo videti naše „ubledelo šahovsko lice". Turnir se igrao u Šahovskoj akademiji (osnovanoj na inicijativu njihovog proslavljenog velemajstora Lputjana 2002 godine) koja se bavi organizacijom turnira (uporedo sa glavnim paralelno su igrani turniri u raznim uzrasnim grupama), šahovskih seminara, otkrivanjem i razvojem mladih talenata, ima brojne ogranke u celoj zemlji i angažovana je na globalnom unapređenju i popularizaciji šaha u svim kategorijama stanovništva.

Da li je onda čudno što je u poslednjoj deceniji Jermenija bila dva puta olimpijski pobednik? U njenom osnivanju značajnu ulogu je odigrao bivši premijer države Andranik Margarjan koji je prepoznao dugoročnu opštu vrednost i svojim autoritetom stao iza nje. Sećanju na njegov doprinos šahovskom razvoju je i bio posvećen glavni turnir.

Da li je ovako nešto moguće u našoj zemlji (pitanje koje posle ovakvih uvida uvek dođe na „naplatu"), čije stanovništvo je uzgred budi rečeno dva puta brojnije, a šahovska tradicija daleko bogatija.

Teško! Uz svu pozitivnu psihologiju koja propoveda optimizam i u nemogućim misijama. Povezivanje ovakvih projekata sa šahovskim kompetencijama nedavno izabranih članova Izvršnog odbora Šahovskog saveza Srbije više pripada žanru humoreske ili još slikovitije naučne fantastike. Da se kojim slučajem (danas su moguća svakakva čuda) nekim virtuelnim redosledom događaja Šahovska akademija sama od sebe pojavi pred njihovim vratima oni je ne bi prepoznali!

ULOGA I ZNAČAJ ŠAHOVSKE PSIHOLOGIJE
Turnir kandidata (2016)

Pre nekoliko dana (Moskva, 11-30. 03. 2016) spuštena je zavesa na Turnir Kandidata koji je svojim tokom i završnom dramatikom potpuno okupirao šahovsku javnost. Bio je to izvanredan turnir, dostojan ranga i značaja koji predstavlja. U organizacionom i medijskom smislu pravi spektakl sa mnogo pratećih šahovskih i kulturnih manifestacija. Pored toga što je dao izazivača i mnogo vrhunskih šahovskih ostvarenja, turnir je ostavio u zalog i veoma dragocen materijal vezan za modernu šahovsku psihologiju, čije izučavanje je postalo neophodan uslov za unapređenje igre. U nedostatku standardizovane metodologije i specijalizovanih profesionalnih kadrova, koji bi se fokusirali na taj segment šahovskog usavršavanja, obrada i komentar materijala zasnivaju se na dinamskoj analizi biografskih i karijernih podataka igrača i njihovoj korelaciji sa aktuelnim delovanjem (praktičnim I vanšahovskim) na konkretnom turniru. U istom kontekstu od neprocenjivog značaja su opservacije i komentari dokazanih šahovskih velikana.

Pobednik turnira i aktuelni izazivač svetskog prvaka Karjakin je na delu pokazao značaj voljnih i motivacionih elemenata u borbi za ostvarivanje zacrtanih ciljeva. Ambicijom i željom napravio je razliku.

Možda nije bio najkreativniji kako u završnom intervjuu reče Sutovski, ali odlučnost, samopouzdanje, šahovska drskost, mentalna čvrstina, u tome je bio daleko ispred svih. Zahvaljujući tim elementima okrenuo je u kvalifikacionom ciklusu već skoro izgubljen polufinalni I finalni meč protiv Eljanova i Svidlera. Ovaj turnir je bio samo nastavak iste priče koja je sebi omogućila treći-završni čin. Giri, Nakamura, Aronjan, mogli bi da mu zatraže časove iz oblasti motivacije i pozitivne psihologije. Karjakina je život napravio borcem, njegova biografija više priliči nekom veteranu života nego dvadesetšestogodišnjaku.

Promenio je državu, dva puta se ženio, rano postao otac, sam nalazio sponzore. Postao je najmlađi velemajstor, član olimpijskog tima Ukrajine, sa 12 godina je bio deo sekundantskog pula Ponomarjova u meču za FIDE titulu prvaka sveta protiv Ivančuka. Gledao je svoje uzore izbliza, rano je „omirisao šahovsku krv", iz prve ruke osetio atmosferu, tenziju velikih događaja i naučio laskerovsku lekciju da je šah prvo borba ličnosti, pa tek onda umetnost, sport, nauka. Bez femkanja, zadrški, ambivalentnih preispitavanja, kajanja prepustio je svoj život šahu, a Kaisa ume da ceni i podrži lojalnost. U svojoj dosada životnoj partiji sa Karuanom odigrao je hrabro, nije menjao figure, taktizirao, iako dovoljan za konačnu pobedu na turniru remi mu nije bio opsesivna opcija. Na konto takvog stava, jungovskom logikom pojavio se i nagradni trenutak, prepoznao ga je i dograbio još u njegovom nastajanju.

Bez obzira što nije dobio turnir Anand je bio glavni heroj navijača. Njegov pristup i posledični kvalitet igre bili su generator, koji je tromom početku turnira ulio energiju i neizvesnost. Došao je na turnir opredeljen da se upusti u „otvorenu tuču" kao da je i sam bio radoznao da proveri gde mu je trenutno stvarno mesto, da li da se polako odjavljuje ili još uvek može da se nosi sa mlađarijom. Na terenu je pokazao da itekako može. Nestalo je grča, napetosti koja ga je pratila u mečevima sa Karlsenom, shvatio je da je već previše dao šahu da bi morao da strahuje od eventualnog debakla i u tako oslobođenim uslovima njegova erudicija više nikome nije morala da polaže račune.

Slobodno je mogla da pokulja. Taktička minijatura sa Svidlerom I remek dela u završnicama sa Karjakinom i Aronjanom su mere njene vrednosti. „Hats of kako reče Kasparov u komentaru za Today Chess.

Ovo je četvrti ili možda čak i peti kandidatski ciklus u kome Aronjan propada. Ne vredi. Izvanredan je igrač, miljenik javnosti, „nekrunisani princ", jedino što mu fali to je šampionska psiha. Previše je društven da bi se uspešno borio sa pritiskom koji ovakvi turniri nameću. Ranije je bio favorit, ovde u Moskvi baš i nije, igrao je turnir zahvaljujući „vajld karti", ali i povlašćen status pravi pritisak. Uz to mu je na otvaranju bio predsednik zemlje lično. Kad mu je Kasparov svojevremeno dobronamerno poručivao „da nije šampionski smejati se posle poraza", on mu je samouvereno odgovorio „da razdvaja i u potpunosti kontroliše surove profesionalne relacije sa prijateljskim odnosom van table". Lepo zvuči, ali u praksi može pre da posluži romantičnoj literaturi, nego turnirskoj tenziji na kandidatskom nivou.

Tu mora da se malo i mrzi. Doduše na ovom turniru u tom pogledu je promenio ponašanje. Za njegov raniji empatijski profil bio je neuobičajeno agresivan kad je Nakamura pokušao da mu „proda žadub foru", dok posle poraza od Svidlera, na tehničkoj konferenciji samo što nije zaplakao. Sve to plus maraton sa Karjakinom u pretposlednjem kolu, govori koliko mu je ovoga puta stvarno stalo da prođe. Nažalost kad propustiš svoje šanse, kao alternativa ti ostaje da se kroz sopstvenu štetu uveriš kako drugi (u ovom slučaju Karjakin) umeju da ih iskoriste.

Nakamura je svoju ulogu (da nijednog trenutka ne bude u konkurenciji za pobednika) nesvesno nagovestio još pre početka turnira. Na pitanje novinara da prokomentariše turnir, u krajnje nadmenom stilu odgovorio je da je to turnir kao i svaki drugi i da je jedina razlika u tome što ovde ima mnogo više novinara. Da turnir ipak nije isti kao i svaki drugi uverio se već na samom startu, kad su njegovi cugeraški gafovi (bleferska žrtva u partiji sa Karjakinom i čuveni žadub sa Aronjanom) rezultirali kontom od dve nule. A da nema uvid u poreklo svoje neosnovane arogancije, pokazao je nedolaženjem na obaveznu post mortem konferenciju za novinare. Slično se ponašao I pre nekoliko godina, kad je u kvalifikacionom ciklusu neočekivano izgubio od Korobova sve ignorišući značaj turnira i sopstveno ispadanja. Na dobronamernu opasku Sutovskog i Iljeskasa da bi mogao da pokaže malo više poštovanja prema svom porazu, sa olimpijskih visina im je ljutito odbrusio, da ne očekuju valjda od njega da „zbog poraza čupa kosu". Kad je iživeo unutrašnji konflikt i relaksirao svoju autodestruktivnost, vratio se u normalu i počeo da igra snagom koja mu je i omogućila prisustvo na ovako elitnom mestu. Stigle su i pobede, ali sem što je Ananda izbacio iz konkurencije, za sopstvenu dobit više nije bilo vremena. Da bi se do nje stiglo primarni uslov je da voliš sebe, bez obzira što ti se ponekad i ne sviđa ono što vidiš u ogledalu.

Zamislite da ste roditelj i da imate zeta koji na Turniru Kandidata za izazivača svetskog prvaka od 14 partija napravi 14 remija. Sjedne strane sigurno bi ste bili ponosni, jer osvojiti 50% bodova na takvom turniru je u principu dobar rezultat, ali roditeljski gledano verovatno biste bili i malo zabrinuti da li ćerka u svakodnevnom životu adekvatno ostvaruje svoje suštinske životne radosti. A kad bi stvar produbili i osvrnuli se na prethodni turnir (Tata Steel) gde se dogodilo nešto slično (10 remija), zabrinutost bi verovatno dodatno porasla.

Analitičari, šahovski eksperti se slažu da tokom celog turnira Giri nije imao slabiju poziciju, ali šta to vredi kad je remi opcija utisnuta u njegov DNK, polovična dobit predstavlja njegovo genetsko opredeljenje.

Za šahovski opis navedene pojave možda najbolje može da posluži sadržaj navijačkog tvita objavljenog na Chessbase u kome se kaže: „Giri je danas bio u velikoj opasnosti da dobije partiju, ali je na kraju maksimalnim angažmanom uspeo da prevaziđe sve pobedničke zamke i zasluženo izvuče remi". Girijevu sklonost izbegavanju rizika u više navrata komentirisao je i sam Karlsen, koji se ne može pohvaliti uspehom u njihovom međusobnom skoru (poraz u minijaturi uz više remija) možda upravo zato što ga takav stil razdražuje i nesvesno terana impulsivno ponašanje. Poznata je njegova izjava u kojoj je aludirajući na njegovu opreznu igru, u šaljivom ali i ironično-metaforičnom maniru izrazio sumnju da ni Armagedon partija neće biti dovoljna da presudi ishod, kvalifikacionog meča između Girija i njegovog kloniranog prethodnika Leka. Psihoanalitički gledano Giri se sigurno ni sam ne oseća najsrećniji u svom ambivalentnom procepu strahova koji su toliko nabujali da više ne razlikuju uspeh od neuspeha i olakšanje nalaze u neopredeljenosti. U širem kontekstu na gubitku je i sama igra, a sa njom i armija njenih posvećenika jer je u rasejanim kreativnim bljescima bila svedok bogatstva njegovih izvornih šahovskih potencijala.

Čitajući intervju koji je Topalovljev menadžer, savetnik, šef delegacije i ko zna šta sve, Danailov dao za Chess News Evgenija Surova, neupućeni čitalac bi na osnovu iznetih impresija mogao indirektno zaključiti sve drugo, sem da je njegov pulen završio turnir ubedljivo na poslednjem mestu. Jer sve je u tom intervju za Danailova divno:

Moskva je predivna, proleće je stiglo, u Boljšoj teatru je odgledao fascinantnog Don Karlosa, on uživa šetajući gradom i uprkos kraju turnira uopšte ne žuri sa pakovanjem. Tu su i reminiscence o slavnim danima koje je proveo na čelu ECU, nižu se hvalospevi o postignutom, ali bogme i vrcaju novi planovi i ideje o napretku šaha. O Topalovu u intervju nema ni reči, ali kad pred sobom imate tako razdraganog I euforičnog menadžera, savetnika i ko zna šta sve još, logično je očekivati da su i rezultati pulena u skladu sa njegovim raspoloženjem, u suprotnom bi (a u Moskvi se desilo baš suprotno) minimalna pristojnost nalagala da „ton samoreklamerstva bude niži" na račun empatije prema debaklu svog klijenta. Jer dok je on šetajući uživao u moskovskim lepoticama, Topalov (koga bi pred svoju hedonističku šetnju obavezno ispratio do turnirske sale) je gotovo svaku partiju „bio priključen na aparat za veštačko disanje" bolno se suočavajući sa činjenicom da na vrhunskoj šahovskoj sceni za njega ima sve manje kiseonika. A da bi to predupredio pokušavao je svašta, da bi kao što obično biva kad to radiš stihijski, veštački i na impuls dobio ništa.

Počeo je čak i da nudi berlinsku varijantu nanoseći svom beskompromisnom stilu zbog koga je u javnosti bio voljen i poštovan tešku uvredu. Onda se prisetio da je on u šahovskoj srži napadač, pa se zaleteo sa h4 u trećem potezu, našao je na koga, na Girija. Kao da je plastikom krenuo na kamen. Izvukao je živu glavu samo iz razloga „što Giri više ceni remi nego pobedu". Nije dobio ni jednu partiju, na turniru jednakih zaostao je za grupom čitava 2,5 boda, za pobednikom čak čitavih četiri. Kao da je i sam nesvesno osetio da više nije za ovo društvo, na završnoj svečanosti gde su svi bili u svečanim odelima jedini se pojavio u farmerkama.

Svidler je odigrao u skladu sa očekivanjima, napravio je mnogo dobrih pozicija, ukupnim utiskom je opravdao svoje prisustvo u eliti, koje sa povremenim iskakanjima traje već veoma dugo. I pored toga ni u jednoj prognozi, predviđanju, čak ni kao potencijalno iznenađenje niko ga nije smatrao mogućim pobednikom. Da doprinese turnirskoj borbenosti, neizvesnosti, kreativnosti to da, da nekog realnog aspiranta „dekapitira" (u Londonu pre četri godine žrtva je bio Karlsen, u Moskvi Aronjan) i to da, ali da ozbiljno napadne sam vrh to ipak ne. Previše je veliki gospodin, džentlmen da bi to uradio, previse ima razumevanja, objektivnosti, saosećanja prema porazima svojih konkurenta i posledično premalo „šahovskog bezobrazluka" koji je psihološki gledano bazični generator samopouzdanja. I uslov svih uslova da se iskreno poveruje u svoju pobedničku karmu. A bez te vere nema lovorovog venca.

I na kraju nekoliko opservacija vezanih za Karuanu. U intrigantnoj galeriji likova koji su ga okruživali, bio je nekako najnezametniji, najmanje vanšahovski provokativan. Ovo je bila njegova prva kandidatska avantura, nije bilo biografskog psihološkog nasleđa koje bi moglo poslužiti kao komparacija njegovom aktuelnom stanju. U potpunosti je opravdao ulogu jednog od favorita, igrao pošteno, posvećeno stoički podnoseći turbulencije na tabli, sa jednakim uvažavanjem se odnoseći prema stresu nezavisno da li ga je izazvala propuštena šansa ili spas izgubljene pozicije. U poslednju i najvažniju partiju ušao je sa različite psihološke pozicije u odnosu na Karjakina. Dok je on u pretposlednjem kolu propustio dobitak (Svidler), Karjakin je spasio slabiju poziciju (Aronjan). Uprkos tome igrao je hrabro na pobedu, nervi mu nisu izdržali napetost, ali nema za čim da žali. Porazi bez obzira koliko u formalnom smislu mnogo značili najlakše se preboljevaju kad si pred sobom čist da si uradio sve u svojoj moći da ih izbegneš. Vreme koje sledi biće najbolji pokazatelj ali istovremeno I važan psihološki parametar koliko je u Karuaninom slučaju ova tvrdnja ispravna.

Turnir kandidata 2016. je za nama, ispisana je još jedna stranica šahovske istorije. Utrošeno je mnogo truda, emocija, nervnog napora da njen sadržaj zablješti na radost šahovskog sveta rasutog po celoj planeti. Svih osam vrhunskih aktera ovog velikog turnira u okviru svojih trenutnih mogućnosti tom bljesku dali su svoj doprinos.

DVA KOLA DNEVNO - FIZIČKI I MENTALNI MASAKR

Pozdravljam apel velemajstora Bogdana Lalića da se pokrene akcija za ukidanje turnirske prakse igranja dva kola dnevno. Napisao je odličan članak. U zalog podršci prilažem svoje stručno medicinsko obrazovanje i višegodišnje šahovsko iskustvo aktivnog amatera. Krajnje je bilo vreme da neko od šahovskih profesionalaca potegne ovu temu. Inicijativa dolazi sa prave adresu, teško je naći kompetentnijeg da govori o problemu koji postaje sve aktuelniji. Velemajstor Lalić je osvedočeni globtroter, dugogodišnji gladijator evropskih šahovskih arena, verujem da ni sam nije u stanju da se priseti svih opena koje je odigrao. Iskusio je sve moguće turnirske rasporede, protokole, satnice, vremenske kontrole, nagledao se svačega. Delim njegovo mišljenje da su šahovske tragedije na vidiku. Sa turnirskim tempom igranja dva kola na dan pitanje je trenutka kad će doći i do zvaničnih umiranja za vreme partije. Svi koji pristaju da učestvuju u tom ruskom ruletu su potencijlane žrtve. Skorašnji moždani udari češkog i ruskog velemajstora koje je Lalić opisao samo su zlokobna najava.

Nije normalno, prosto nije fiziološki opravdano igrati dva kola na dan. To je tortura, masakr organizma. Produženi stres koji mozak I srce gledano na dužu stazu teško mogu da izmetabolišu. Adrenalin i kortizol za sve to vreme šikljaju kao iz odvrnute slavine, psiha se non stop ljulja na klackalici euforije i depresije. Da ne govorim o cirkulaciji i limfnom toku koji radikalno menjaju svoj ritam, da ne pričam o kičmi i zglobovima koji usled dugog sedenja nekritično isrpljuju svoju elastičnost. Dva kola dnevno su postala prećutna praksa većine open turnira, u početku samo jednog dana, sada kad su te kote lako osvojene, organizatori turnira su počeli da pojačavaju varijantu. Dva dana po dva kola, u bliskoj viziji već se generiše ponuda svakog dana po dva ponuda svakog kola. Ako šahisti na to pristanu biće kolektivni saučesnici budućih tragedija. Više puta sam igrao pod turnirskim uslovima dva puta po dva kola, na openima u Paliću i Plovdivu, sam iskusio malignost takvog protokola. Prepodnevne partije su mi trajale pet sati. Duple kontrole vremena, dvostruki cajtnot, psihofiziološki raspad. U obe partije sam dobro prošao. Da fantastično, trebalo je uživati u rezultatu, opustiti se ali to je bilo moguće samo u stripu. Jer za sat i po počinje drugo kolo u kome sam opet akter, gde me na konto prethodnog uspeha čeka još jači protivnik. U pauzi između dve seanse stigao sam da popijem pivo I da se istuširam. Sledi novih četri sata, drama, opet cajtnoti, u Plovdivu neuspešno spašavanje osetljive završnice do kasno u noć. Kad se sve završilo imao sam još samo toliko snage da izumitelja alkohola predložim za Nobelovú nagradu. Jer bez njega ne bih preživeo. Da li je to normalno? Da li je neophodno? U čemu je kvaka? Jel to mazohizam na delu? Igrati se sa zdravljem na taj način. Kroz slične, možda i bogatije seanse svakodnevno prola odnevno prolazi većina učesnika open turnira sa duplim dnevnim kolima. Da li je normalno da uz sva kreativna i duševna zadovoljstva koje donosi višečasovna nagnutost nad šahovskom tablom ne registrujemo patnju našeg tela. I da li je moguće da bez osvrta na njegove potrebe već u narednoj seansi sebično zahtevamo da nas vrhunski opslužuje.

Na nedavno završenom polufinalu Srbije u Ečkoj u dva uzastopna dana odigrana su po dva kola. Igrači su doputovali u petak, u ponedeljak su već bili u šestom kolu. I sad to je normalno? Za koga?

Nažalost i za organizatore i igrače. Nijedan glas protesta se nije čuo. Odlična organizacija, komforne sobe, izvanredna hrana, prostrana sala za igru i kao kruna psihofizički masakr. I sad treba biti šahovska zver (naravno vno u pozitivnom smislu) kao velemajstor Damljanović i sa šezdeset godina i preležanim infarktom u istom danu posle pet sati igre pobediti skoro tri puta mlađeg Ratkovića, a popodne vodećeg Markovića. I nakon toga nastaviti do kasno u noć sa brzopoteznim partijama. Ali kako jednom reče velemajstor Atalik, „on je šahovski genije" ali tu šifru većina drugih ne poseduje. S čim ćemo mi u čistilište, kad krenu nesanice, žalovi za propuštenim, kad ruke neće da se smire od uzbuđenja.

Igranje dva kola na dan nema medicinskog opravdanja. Ne doprinosi homeostazi kojoj naše telo bazično teži, prenaporno je. Ruši nam fiziološki balans, uvodi nas u abnormalno stanje. Gledano iz čisto šahovskog ugla ova postavka ne mora ništa da znači. Za organizatore turnira njeno neznačenje će ostati trajno stanje, za šahiste koji su druga karika istog lanca bi trebalo da bude nauk i opomena, koja stalno treba da stoji blizu pameti. U suprotnom imaju solidnu šansu da poput Čokaltee, Simagina, verovatno ima još elitnih i anonimnih primera bez povratka sagnu glavu nad šahovskom tablom. Za utehu koju će bespovratno poneti sa sobom može da im posluži fakat da je to bio njihov izbor.

VREME PANDEMIJE - IGRAJMO POZICIOΝΟ

Teška vremena. Raste pritisak, pojačava se strah. Kovid virus zuji oko nas. Nekad naizgled čvrsti, danas uočljivo šupljikavi brodovi naših sudbina polako srozavaju svoju građu. Prete da se pretvore u haotične orahove ljuske, koje bez reda i rasporeda plutaju na nejakim talasima elementarne egzistencije. U očajničkoj nadi da će im se posrećiti poneki udah zalutalog molekula kiseonika i na tren produžiti boravak na površini. Predstava u kojoj svako od nas ima zaduženu ulogu, monstruoznom scenografijom teži da od ruskog ruleta napravi bezazlenu dečju igru.

Da bi se mentalno održali i postali psihološki konkuretni, shodno svojim individualnim potencijalima aktivirali smo mehanizme odbrane. Za sve nas kojima je šah u svim raznolikostima ponude svakodnevnica, učešće u aktuelnim događanjima predstavlja nesvesnu metaforu šahovske partije. Paradoksalno uobičajenom toku ovu partiju bi želeli da što pre okončamo i zaboravimo, nažalost sva je prilika, medutim, da će ona potrajati. Prihvatimo je zato kao neminovnost, prilagodimo naše šahovsko psihološko iskustvo njenim specifičnostima. Još uvek smo u otvaranju većinu početnih poteza povukli smo automatski. I manje više na šablonski pristup stigle su opomene i odmah potom i kazne, jer ova naša transformisana partija traži startnu budnost, a kompjuter kao sredstvo pripreme uvažava samo iz razloga što i u njemu može da ugnezdi ponekog virusolikog rođaka. Prava igra tek sledi. Pozovimo se na nasleđe. Setimo se velikog Petrosjana i njegovog profilaktičkog pristupa, prizovimo iz arhive Laskerovsku čvrstinu. Kako vreme bude odmicalo mehanizmi će se krzati, a višak vremena će postati balast. Nervoza će eksponencijalno rasti, impulsivni potezi će se danajski nametati kao srećna rešenja. Ne upadajmo u zamku prividne opsene. Zaboravimo na tren Aljehina, Talja, Larsena i Tajmanova nastavićemo da im se divimo u mirnijim vremenima, naši heroji uzori treba da budu Kapablanka, Botvinik, Smislov, Karpov, Ulf Anderson. Smireno, jednostavno, strpljivo. Ovamo, onamo, na slabost, na lošu figuru. Središnjica će se razvući nalik epidemiološkom obliku krive za kojim se čezne, sa tom razlikom što će još uvek virtuelna kriva doprineti rasterećenju zdravstvenog sistema, ali i obrnuto proporcionalno istrošiti našu mentalnu rezervu. U takvim okolnostima opstaće pozicioni igrači, plastičari, oni koji imaju sposobnost da umrtve poziciju, da karpovski odigraju potez u mestu i da pritom ništa ne pokvare. Poput velikih TAO gurua koji „naporno rade, tako što ništa ne rade", njihovo poziciono laviranje, premeštanje, manevrisanje ne hrli opsesivno ka konačnom ishodu, već mu se približava i neprestano ga odlaže. Sve do trenutka dok sam konačni ishod više nije u stanju da opstane i sam sebe odjavi. Teško je u danima koji su pred nama zamisliti status prenaglašeno životnog, preneseno na našu igru temperamentnog šahovskog taktičara, nestrpljivog kombinatorika, strastvenog tragača za konkretnim rešenjima, prosto iz razloga jer njihovi stavovi, obrasci ponašanja, kombinacije ma koliko estetski blistale propovedaju kratkotrajnu lekovitost. Prebrzo postižu efekat, ali pritom ne završavaju priču. U uslovima koje živimo gde se granice normalnosti svakog minuta dodatno udaljavaju, iza svakog efektnog poentiranja uvek zaostane neka nova praznina koju je nemoguće sustići.

Zato u ovim morbidnim pandemijskim vremenima igrajmo poziciono. Neka se naša mentalna igra zasniva na manevru u kome bez obzira gde se zatekli nećemo kvariti, već na sitno poboljšavati poziciju. Neka to bude naša dugoročna izlazna strategija. Pokušajmo da od velikana naše igre prekopiramo sposobnost da u kritičnom trenutku partije (koju svako od nas u svom zatečenom ambijentu igra) izdržimo napetost i unutar nje iznedrimo kreativnu energiju, koja će prelomiti u našu korist. Širimo svoj kapacitet za neizvesnost, vežbajmo budnost. Iskoristimo vanredno vreme za vanredni napredak. Ojačajmo našu (šahovsku) psihu! Igrajmo ovu nametnutu igru poziciono.

A kad ponovo zakucaju naši časovnici, svakome na volju i pravac i smer!

MENTALNO ZAMRZAVANJE

Uzbudljivo finale sedme partije za titulu svetskog prvaka između Jan Nepomnjačija i Ding Lirena svojom dramatikom završnih sekvenci izazvalo je salvu različitih emocija među zvaničnim komentatorima i širom šahovske zajednice koja mu je svedočila u online prenosu. Glavni akter drame bio je kineski velemajstor Ding Liren koji se nakon odlično vođene partije, negde u završnoj fazi desetak poteza pred vremensku kontrolu neočekivano potpuno izblokirao, doslovno mentalno zamrzo i samoubilački sunovratio u poraz.

Fenomen mentalnog zamrzavanja nije nepoznat u šahovskoj psihologiji, shodno rangu i nivoima takmičenja kroz sopstvenu praksu doživela ga je većina igrača. To je onaj parališući trenutak koji iznenada izroni „iz unutrašnjeg mraka" i na određeno vreme potpuno okameni psihu. Karakterišu ga mentalne ruminacije iz čijeg ponavljanja ne proizilazi nikakav validan zaključak i doživljaj nekontrolisane užurbanosti vremena koja s obzirom da se fenomen najčešće javlja u vremenskoj oskudici dovodi do paničnog reagovanja. Od psihičkih funkcija u njemu najintenzivnije strada volja, ambivalentnost kao njen primarni poremećaj kontinuirano raste, sve do nivoa kad neodlučnost više nije u stanju da samu sebe podnosi i sa olakšanjem se prepušta mazohističkim čarima autodestrukcije. U tom času dolazi do definitivnog gubitka samokontrole, impulsivna odluka da je bolje povući bilo šta nego trpeti nepodnošljivu tenziju odlaganja (prokrastinacije) donosi se naprečac i lanac gubitničke spirale i zvanično dobija dozvolu za odmotavanje. 

Ding Liren se zamrzo sedam minuta pred vremensku kontrolu. Nakon što je relativno bezbedno prošao kroz auru nagoveštaja i povukao potez h4, demoni su ga definitivno preuzeli i uprkos tome što se igralo bez vremenskog dodatka, samoubilački se spustio ispod minuta i sa nekoliko narednih loših poteza overio poraz. Među prvima mu je izmenjeno psihičko stanje (još na prelazu šestog u peti minut) dijagnostikovao velemajstor Giri u funkciji komentatora na sajtu Chess 24. com, asocirajući usput slučajeve iz svoje prakse kad se suočio sa iznenadnim lakim brzopoteznim pobedama usled sličnog „zamrzavanja Ananda i Geljfanda". U pos tmortem komentaru je objasnio da su ovakva stanja posledica kumulativne tenzije, koja tako nagomilana bez formiranih pobuda i direktnog povoda može neočekivano da podivlja i probije prenapregnute psihološke odbrane. Sledeći navedenu misao po njemu Ding Lirenova blokada nije bila posledica igre I zahteva konkretne pozicije (koji su do momenta blokade bili više nego solidni), već prolongirane spoljne tenzije (neminovne 'u ovakvim mečevima) koja je bezosećajno izabrala pogrešan trenutak za svoju promociju.

„Povuci potez, povuci potez" orilo se online platformama dok su minuti i sekundi neumoljivo iščezavali sa ekrana Dingove polovine šahovskog časovnika. Uzbuđenje je izazvalo predinfarktne komentare navijača, temperamentna Tanja Sadčev je mlatarala rukama sa komentatorskog pulta u uzaludnoj nadi da će nekim virtuelnim kanalom uspeti da ga razbudi, velemajstor Daniel Narodski mu je poručivao da ni fizički neće moći da izvuče devet „pristojnih poteza" bez vremenskog dodatka, retrogradno je prikazana slika u kojoj Nakamura neverice zagleduje Dingovo vreme. Ali sve što su uspeli da postignu u svojoj misiji bilo je samo uspeće do vrhunca kolektivne ekscitacije u kome je nepovratno zamrznuti Ding spuštajući se ispod minuta obema rukama obuhvatio glavu, iracionalnom simbolikom dajući na znanje „da se tek sprema za temeljno razmišljanje".

U post mortem reakcijama, profesionalnim i amaterskim uglavnom su preovladavali žal i tuga ali bilo je i ljutnje, gneva, ismevanja, podcenjivanja. Velemajstor Irina Kruš (komentator na sajtu FIDE) je ovakav poraz nazvala „srce-slamajućim", njen kolega velemajstor L' Ami je tvitovao „da mu je bilo bolno gledati totalno potonuće", anonimni navijač je ovakav poraz proglasio „neodgovorim činom pre svega prema sebi ali i šire prema sveukupnoj šahovskoj zajednici".

Kao da je svako od posmatrača ove samouništavajuće drame, doživeo sebe kao njenog indirektnog učesnika i posledično tome i proživeo sopstvenu emotivnu traumu. Slika zamrznutog Ding Lirena bespomoćnog da se izbori sa svojim „unutrašnjim neprijateljem" ostaće u šahovskoj istoriji kao trajno svedočanstvo složenosti psihološke borbe i autodestruktivnog mentalnog otpora koji treba savladati da bi se stiglo do samog vrha. Uprkos tome što je ogledalo nemoći, ona je duboko ljudska i afirmiše saosećajnost kao vrlinu koja nam sve više nedostaje.

SEMINAR ŠAHOVSKE PSIHOLOGIJE

Uzbuđenje

Kad je igrač uzbuden, sklon je ići prema napred, teško vraća figure, nestrpljiv je. To je razlika između velikih i malih. Veliki su koncentrisani na poziciju, a mali podležu energiji želja i ambicija.
Veliki možda imaju i veće ambicije, možda su čak i gramziviji,  ali mogu kontrolisati svoju psihu.

Koncentracija

Pad koncentracije je jedan od složenijih problema, jer može imati više razloga. Osnovni je u tome što se na prvi impuls čini da to I nije neki problem, a to je u stvari i najveći problem tog problema.
Kad je CNS napet duže nego što organizam može podneti, neminovno dolazi do prisilne dekoncentracije. „Kad god uhvatim sebe da sanjarim i mentalno plutam, a to se naročito dešava kad je protivnik na potezu prepoznajem povampirenje mehanizma samospokojstva, ležernosti i lenjosti. Užasnem se na tren a onda protresem glavu i ispravim leđa"- Karuana.

Partija koju igraš je tvoja sadašnjost

Prošlost je balast, budućnost iluzija. Između njihovih beskraja smestila se tvoja minijaturna sadašnjost. Partija koju upravo igraš. To je jedino što u tom trenutku stvarno imaš. Posveti se, budi fokusiran, ne troši se na ono što je bilo i što će biti, potrudi se maksimalno da sebi priuštiš sadašnji trenutak. Da sadržajno živiš u njemu.

Stil razmišljanja

Nakon poraza, preporuka je da se umesto preteranog mozganja, vajkanja i kukanja, radije učini za sebe nešto prijatno (po savetu Korčnoja naprimer odraditi laki šoping), što će u samom startu otkloniti misli sa problema. Prošlost se ne može izmeniti ali se zato može ulepšati budućnost Ali tehniku SAMOORASPOLOŽENJA nije lako naučiti. Arhetipski repovi mazohizma traže svoje. Mnogo lakše je ponavljanjem žala skliznuti u NAUČENU BESPOMOĆNOST.

Buenos Aires

Kakav čudesan grad. U njemu se veliki Aljehin šampionski okrunio pobedom nad Kapablankom, a Mađari posle godina i godina ruske dominacije uzeli olimpijsko zlato. U njemu je Fišer razorio Petrosjana i stekao pravo da napravi poslednji šampionski korak. Grad koji je udomio Najdorfa, na poslednji put ispratio Larsena. Grad u kome je nakon emigracije veličanstveni Gombrovič zarađivao za život igrajući po kafanama šah.

Memento mori

Poput rimskog roba čiji je zadatak bio da u paradama slavljenja vojnih pobeda, u određenim vremenskim razmacima kucka po ramenu vladara i opominje ga da ne zaboravi da je samo čovek, a samim tim i smrtnik i šahista bi unutar sebe trebao da udomi sličnog unutrašnjeg roba koji će ga u toku partije svako neko vreme (posebno u dobijenim pozicijama) opomenuti da se prizemlji i ne prepusti euforiji preranog slavljenja.

Intuicija

Intuicija je bila i ostaje jedan od osnova šahovskog stvaralaštva govorio je David Bronštajn. Ona se ne prepisuje na recept, već traži osobno prepoznavanje, prihvatanje, razvijanje. Negovanje sopstvene intuitivnosti uprkos rizicima i opasnostima u koje može da odvede neophodan je uslov za vrhunske domete. Da je živ dosta toga o ovoj temi mogao bi da kaže Miša Talj. Ali pošto iz opravdanih razloga nažalost nije, besmrtne partije koje je ostavio u legat su dostojne njegove reinkarnacije.

Izbegavanje cajtnota

Harmoničan interaktivni odnos između koncentracije i emocija direktno je proporcionalan racionalizaciji vremena. Lako je reći ali treba izvežbati, povezati misao i emociju. Prvi korak u vežbi je uvid da uzrok koji nas dovodi do oskudice vremena ne boravi spolja već unutra. Porazgovaraj iskreno „sa svojim karakterom", pokušaj da osvestiš automatizovane obrasce ponašanja, Šahovska partija je jedinstven medijum kroz koji se radom na sebi može ukrotiti vreme.

Prokrastinacija

Prokrastinacija je sistemsko odbijanje ili odlaganje odluke, koje u uslovima vremenske prinude rezultura donošenjem odluke u poslednji čas. Kad se u takvim ambivalentnim uslovima odluka i konačno donese, ona najčešće nije plod smirene sinteze prethodnog promišljanja, već impulsivna odbrana od straha da nas vreme potpuno ne preplavi. Karakteristična je za kampanjski karakter.

Podnošenje poraza

„Koliko god puta me pobedili, ja ću se podići". Sposobnost brzog recikliranja je generator rezultatske opstojanosti profesionalca.

U jednom od intervjua na pitanje o ovoj temi Topalov je izjavio: „voleo bih da sam kao Kamski, s njega poraz sklizne kao voda sa pokvašene guske. Prosto zalepeta krilima i vode (poraza) više nema".

Žal za propuštenim

Ako se žal pojavi u toku partije po pravilu uvodi u bezplodnu ruminaciju kroz koju se gubi energija, dragoceno vreme, rasejava pažnja, umanjuje volja za borbom. Nakon partije ga se nije lako otresti, „zadatak" mu je da raspaljuje mazohističke klice manifestovane čežnjom za patnjom i samosažaljenjem. Delotvoran rad na sebi koji kombinuje uvid u konkretni dogadaj i introspektivnu analizu reakcije na njega, žaljenje za propuštenim pretvara u objektivnu i edukativnu percepciju promašaja.

Empatija

Kad te nakon poraza dobijene partije ošine bol, izvežbaj se da u istom trenutku iz sećanja izvučeš sličan primer ali sa obrnutim značenjem. Pomisli na boli svojih protivnika koje si nezasluženo pobedio.

A bilo ih je. Uvuci ih empatijski (saosećajno) u svoje trenutno stanje I biće ti lakše. A usput ćeš se globalno poboljšati. Kao čovek i kao šahista.

Perfekcionizam

Opsesivna potraga za najboljim potezom često se pretvara u iluziju. U senku zlatne ptice koja tragajući za svojim poreklom sama sebi izmiče. Ne ulazi po svaku cenu u mentalni lavirint, prepusti ga kompjuteru. Povuci dobar potez, u kontekstu praktičnog sadržaja, on je neretko bolji i svrsishodniji od najboljeg.

Trijaža saveta

„Ja dajem takvu vrstu saveta koja ima za cilj da sačuva i promoviše jake, a eliminiše slabe šahovske osobine"- poručuje Botvinik.

Ali samo su odabrani imali tu privilegiju da im savetodavac bude šahovski patrijarh. Uprkos toj nemogućnosti ne izbegavaj dobronamerne savetodavce. Ne moraš poslušati svaki savet ali pre nego što se prema njemu odrediš obavezno ga saslušaj i provuci kroz sebe. Na tajnačin ćeš vremenom izoštriti um za pravilnu selekciju.

Dogmatizam

„Zar ne treba biti zabrinut-pitao se veliki šahovski reformator Štajnic, kako se neki dogmatski drže stereotipnih metoda, samo da bi izbegli uznemiravanje svog komfora". Vrhunski šah ne trpi konformizam, lenjost, inerciju, parazitski stav. Prave stvari se često sakriju kad ti se čini da je sve poznato. Ako uspeš da se oslobodiš stereotipnog ponašanja i šablonskog razmišljanja i pogledaš na stvarnost iz drugog ugla, sa „neke višlje osmatračnice" za koju si se radom na sebi izborio one mogu da dobiju novo značenje.

Ili kako bi rekao Nimcovič: „bojažljiva dogma o apsolutnoj pravilnosti poteza i ropska distanciranost od neobičnih puteva, a posebno strah pred novinama guše originalnost i kreativnost".

Post mortem analiza

„U pravu si, u pravu, lično ću te podržati da to dokažeš u sledećoj partiji"- ironično teši Bogoljubov svog poraženog protivnika analizirajući sa njim tok upravo završene partije.

U post mortem analizi ne preteruj u dokazivanju da si izgubio dobijenu partiju, niti u ubeđivanju poraženog protivnika da nije imao nikave šanse. Viteškim ponašanjem omekšaj emotivno nadraženi međuprostor koji je proizvela tenzija sveže okončane partije. Takav pristup će stvoriti ambijent da sa protivnikom u tolerantnoj atmosferi izmeniš misli i najviše naučiš.

Samopouzdanje

Slabiji igrači su uglavnom subjektivni prema sebi a objektivni prema protivnicima. Ali pravi zadatak je postići objektivnost prema sebi, a subjektivnost prema drugima. Na taj način se kultiviše samopouzdanje i razvija empatija.

Kontakt očima

Kontakt očima je jedan od najjačih i najintimnijih suodnosa između dve osobe i važan aspekt šahovske borbe. To je komunikacija osećanja na dubljem nivou od verbalnog. Pogled može biti čvrst i oštar ili mek, može se gledati u drugoga kroz njega, oko njega, iznad njega. Setimo se samo Taljevog agresivnog pogleda od koga se Benko štitio tamnim naočarima. Ali i Keresovog ljubaznog i mekog, potpuno diskordinantog sa njegovim taktičkim stilom. Svaki ozbiljan igrač u psihološkom repertoaru treba da ima „svoj pogled prilagođen sebi i istovremeno biti spreman na njihove različite varijacije u protivnika".

Kao praktični primer odbrane od nekorektnog fiksiranja pogledom može da posluži metoda Velimirovića koji je učestala piljenja Georgijua rastvarao namigivanjem.

Kapacitet za neizvesnost

Očekuj neočekivano bez obzira na sva proveravanja i mere predostrožnosti koje si preduzeo. Proširi svoj kapacitet za neizvesnost ali bez opsesivnih stražarenja jer će se time potrošiti previše energije koju treba uložiti u kreaciju. Zaposli svoje nesvesno da brine o njemu.

Budi nalik slugi koji čeka svog gospodara. On nezna kad će gospodar doći, ali je spreman za doček bilo kad da dođe. I u tom čekanju se ne dosađuje.

Impulsivnost

Impulsivnost predstavlja bljesak u kome ruka nema vremena da sa više instance (mozga) sačeka potvrdu o ispravnosti pokreta. Da bi se kompenzovalo impulsivno ponašanje mora se u rezervi imati unutrašnji alarm, koji će pravovremeno signalizirati pojavu i dodatni kontigent energije da ga nakon dojave primiri. Kod velikih igrača sinergični proces neutralizacije se spontano ili radom na sebi vremenom automatizuje. Za utehu manje ili više kvalifikovanom šahovskom plebsu i velikani poput Larsena, Tajmanova, Korčnoja nisu bili apsolutno imuni na grozničav poziv odrođenog impulsa.

Slabija pozicija

Treba naučiti trpeti u slabijim pozicijama. Takozvane slabije pozicije kriju u sebi kolosalne mogućnosti ali ih treba naći i primeniti.

Trpljenje na pravi način, bez nervoze i impulsivnih reakcija omogućuje lakše pronalaženje takvih mogućnosti (Petrosjan).

Havana

Kakav čudesan grad. U njemu se rodio i titulom svetskog prvaka okrunio Hoze Raul Kapablanka. Više od pola veka živi memorijalni turnir u njegovu čast, a njegov grob je mesto hodočašća generacija šahovskih namernika. Nema osobe u Havani, bez obzira na pol i uzrast, čije se lice na pomen njegova imena ne ozari osmehom.

Botvinik mladom Kasparovu

„Pre nego što povučeš potez, moraš o njemu razmisliti, jer ćeš u suprotnom postati sličan Larsenu ili Tajmanovu".

„Ako dozvoliš da varijante vladaju tobom, a ne ti njima nikad nećeš moći da priđeš Aljehinu".

Introspekcija

Treba hrabro zaviriti u sebe nakon neuspešnog turnira ili kontinuiranog perioda slabih rezultata, jer ukoliko se to ne uradi mentalni obrasci koji u tome učestvuju će se bezgranično puta ponoviti.

Samoposmatranjem svojih slabosti jačamo uočljivost svojih nedostataka i spremnost da se sa njima suočimo. Na taj način je pripremljenteren da se racionalno pristupi njihovom otklanjanju,

Tenzija, pritisak, anksioznost

„Šahmatno napražnjenje“ kako ga zovu Rusi, progresivno raste tokom partije i u završnom satu, u predvorju cajtnota dostiže vrhunac. To je onaj veličanstveni, pred orgastični trenutak kad formalin rasplet na šahovskoj tabli, postaje najdirektnije zavistan od nevidljive bitke koju psihe dva suprotstavljena protivnika vode u međuprostoru.

Nervna ekscitirnost i enormno lučenje stresogenog hormona kortizola tu predstavljaju samo fiziološku logistiku.

Na taj momenat se poziva Fišer kad kaže da uživa u času kad protivniku lomi ego, na njega misli Kasparov kad poručuje da nije dovoljno samo igrati, već treba unutar igre i živeti.

Da li je moguće? moguće je!

Da li je moguće igrati šah na vrhunskom nivou a tretirati ga kao ironiju života, kao igru u doslovnom smislu reči? Oduzeti joj morbidnu ozbiljnost, igrati je profesionalno i posvećeno, a u sebi doživljavati kao relaksaciju, otklon od surovih zakona života. Moguće je,

Karijere Evea, Tartakovera, Spaskog, Ivkova, Najdorfa, to dokazuju.

Amateri

Šahovski amateri (egzotična neka bratija) dolaze na turnir da na nekoliko dana kroz višesatne seanse, utonu u meditaciju šahovske partije, ne očekujući prva mesta i pobedničke fanfare, već radujući se bekstvu u jedan drugi svet.

Servantes kao šahovski kouč

Pokušaj da u sebi spojiš i u praksi primeniš paradoksalno.

Čitaj Servantesa, udubi se u karakterologiju njegovih junaka. Od Don Kihota preuzmi emociju, strast i oduševljenje za dostizanje zacrtanog cilja, od Sanča Panse uprošćenost rasuđivanja i zdravorazumsku logiku da mu odmeriš realnost ostvarenja. Vežbanjem ćeš postići da se pred praktičnim izazovom pozicije u pravom trenutku ponašaš kao slavni vitez i u pravom trenutku transformišeš u vernog slugu.

Kontrola optimizma

Optimizam je uslov za samopouzdanje ali ne treba preterivati.

Serviran u preobilnoj porciji, više predstavlja psihološku slabost nego preporučljivu vrlinu. Ako ste bezuslovno neustrašivi, postajete sve više kratkovidi za opasnosti koje vas okružuju, sve nekritičnije uvereni da ste „imuni na kuršume". Larsenu je bio potreban Fišer, a Bogoljubovu Aljehin da bi se uverili da su „ipak od krvi i mesa". Dozirana količina straha, opreznosti, anksioznosti kako god ga nazvali nikad nije na odmet. Nit vernijeg, nit jevtinijeg čuvara!

Poremećaj pažnje

Uslov za optimalnu koncentraciju u toku partije je odsustvo nepotrebne radoznalosti. Bilo da je za to uzrok efektna kombinacija ili previd na nekoj od susednih tabli, događanja u publici, izraz lica slučajnog posmatrača vaše pozicije. Posebno mesto na crnoj listi pripada prolaznoj konverzaciji unutar ili van turnirske sale. Hipervigilna pažnja i njena delatnost predstavljaju predvorje neuspeha.

Prerano slavljenje

Fenomen se uklapa u psihološku dinamiku sadržanu u dva Tartakoverova praktična aforizma: „najteže je dobiti dobijenu partiju" i „niko nije predajom spasio partiju". U trenutku ekstremnog disbalansa pozicije izraženo se remeti i međusobna bioenergetska vibracija protivnika. Dobijena strana počinje i nesvesno da slavi, potencijalni gubitnik angažuje sve resurse („i nokte i zube") da bi spasio partiju. Razlika između vrhunskih igrača i srednjaka je u tome da kod prvih impuls preranog slavlja ne pravi preteranu emotivnu buru, pa samim tim i ne utiče na realizaciju, dok kod drugih ne retko dovodi do euforičnog uzbuđenja, maskiranog vesnika preokreta.

Genije vs talenat       

Od Laburdonisa je Staunton naučio da valja brzo i skladno razvijati figure ali voditi tako rascvale pozicije u jednom subjektivno obojenom smeru nije odgovaralo Stauntonovoj objektivno usmerenoj zdravoj pameti. To je bio i sud Morfija koji je za Stauntona kazao da mu nedostaje dar stvaralačkog vodenja igre u određenom smeru.

Zbog toga ne nalazimo u Stauntonovim partijama one draži invencije I finih rokadnih napada kao kod Laburdonisa koji je bio pravi umetnik, kao i Andersen i Morfi posle njega. I to je važan i odlučan kriterijum za razlikovanje talenta i genija u šahu i ne samo u šahu.

„Genije je talenat plus karakter obuzdan istina objektivnim okovima, ali u isti mah prožet stvaralačkim erosom, koji se buni protiv svih konvencija sredine i svoj put do vrhunca saznanja, traži silovito i subjektivno" (Vladimir Vuković-ŠG 5/72).

A evo i mišljenja Petrosjana: „od jakog igrača jači je talentovan igrač jer on zna sva pravila i zakone igre kao i jak igrač ali vidi izuzetke od pravila. A veliki talenti, možemo ih nazvati i genijima postepeno te izuzetke pretvaraju u nove zakone".

Kaisin osmeh treba zaslužiti

On ima mnogo kreativnih ideja i deluje veoma živahno. Igra sa željom i uživanjem, nesputano, rizikuje i zaslužuje po žeđi za borbom da bude uvek u vrhu. On je zaslužio sreću jer u svakoj partiji igra borbeno i sa „otvorenim vizirom". On je davno shvatio da odustajanje od rizika predstavlja nepovratni gubitak čarolije koju rizik može da donese. Šahovska boginja Kaisa ga je primetila i više puta mu se nasmešila (Tomaševski o Mameđarevu).

Dobronameran kompliment

Ukoliko dobiješ pohvalu za svoju igru ili vidljivi napredak, posebno ako dođe od osobe koju ceniš ili je iskazana na dobronameran duhovit način od neznanca, ne propuštaj priliku da istu iskoristiš kao inspirativno-motivacioni stimulans. Ne prelazi olako i brzo preko komplimenta koji ti se daje, pitanje je da li i koliko će ih ubuduće biti.

Osećaj zadovoljstva na račun pohvale je najčistije gorivo za mentalno ojačavanje.

Evo i komentara Judit Polgar na navedenu temu: „ništa vise me nije stimulisalo za rad na razvijanju taktičkih potencijala, do komentara Smislova da ga stilom igre podsećam na Talja u suknji".

Jednaka pozicija

Rekao sam Gariju da evaluacija pozicije koja ukazuje na jednakost, ne znači da je remi neminovan krajnji ishod, već samo konstatacija da predstojeći nastavak borbe istovremeno daje podjednake šanse za pobedu ili poraz. Takve pozicije obično dobija igrač čija misao je oslobođena predrasuda, nalik glumcu koji se potpuno podredio svojoj ulozi težeći da unutar vidljivog okvira pronikne u njene suptilne nijanse. To je posao koji za tebe ne može obaviti trener. U toj dimenziji je validan jedino tvoj nivo razumevanja, tvoja procena, tvoj igrački potpis (Nikitin).

U iščekivanju remija

Ne možeš igrati na pobedu ako si duhom zadovoljan (srećan) remi ishodom. Da bi prerastao sebe u okolnostima kad si u procepu između uma koji te predstavlja u igri i duše koja čezne za komforom remija, pomogni se podsećanjem na Fišerovu beskompromisnost koji (a ništa mu nije bilo lakše od toga) dobijene turnire i mečeve nije overavao neborbenim remijima. Sa prvim potezom budi spreman na borbu i ne uči se da ratnički duh gradiš na odbijenoj miroljubivoj ponudi.

Odbrana vs napad

Odbranu preferiram više od napada, i neznam da li je iko dokazao da je odbrana manje opasna i rizična veština od napada. Zar igrač koji štiti svoje utvrdenje od juriša ne hoda po ivici propasti? Zar za takvu igru nije potrebna muževnost? I zar je malo partija ušlo u arhivu šahovskih dostignuća zahvaljujući virtuoznoj odbrani ? (Petrosjan).

Trenerska fleksibilnost

Trenerski rad, nalik neizvesnom toku života kao i brzini i stepenu napredovanja učenika, zahteva neprestano „apdejtovanje" trenerske uloge prilagođeno sopstvenoj snazi, nervnoj energiji, iskustvu, sposobnostima, spoljnim okolnostima. Zastoj i kriza u radnom procesu obično nastaju u situacijama kad se propusti uvid u neophodnost promene uloge i radne atmosfere, što posledično dovodi do neadekvatne reakcije na novonastajuće izazove.

Bolest sveznanja

Sve mu je bilo interesantno i grozničavo je želeo da uči najbrže i najdetaljnije. Pretovario se informacijama i „oboleo od sveznanja".

Agilna, prehranjena memorija žurno je grabila napred, ali proces razumevanja njenog sadržaja zapostavljen i nepriznat, kaskao je za njom u daljini. U međuprostoru koji ih je razdvajao, mehaničko memorisani podaci vitlali su haotičan ples vapijući za metodologijom koja će ih dovesti u red.

U svoje doba Petrosjan je zaražene ovom bolešću zvao „decom informatora", tehnološki napredak ih je preimenovao u „decu kompjutera".

Kralj umire stojeći

Mihail Talj je poslednji turnir odigrao maja 1992 godine u Barceloni. U toku turnira mu je pozlilo, organizatori su se usrdno trudili da mu olakšaju napore i omoguće da odigra turnir do kraja. Nekoliko nedelja kasnije Talj je preminuo. U legendu su ga ispratili učesnici turnira velemajstori Korčnoj, Dorfman, Romanišin, Lotje, Ivan Sokolov, Akopjan, Gurevič i domaći igrači Pastor, Badals, Vargas, De Echaugulin. Uz šest remija, Talj je tri partije dobio i tri izgubio. Poslednju takmičarsku partiju odigrao je sa Akopjanom i dobio je u napadačkom stilu. Poslednji potez kojim je završio svoje veličanstveno putovanje bio je Ke1. Stavljajući kralja na početno polje, završio je karijeru i nalik Homerovom junaku Odiseju herojski se vratio kući.

Dijalog

Šahovska partija je dijalog u kome je njenim akterima omogućeno da ravnopravno razgovaraju. Svakim potezom tvoj protivnik (sagovornik) ti nešto kaže, poručuje. Pažljivo slušaj šta govori (šta je svojim potezom naumio), na taj način ćeš najefikasnije otkriti (razumeti) njegovu nameru i shodno tome adekvatno prilagoditi svoj odgovor.

Vežbaj veštinu slušanja, učestvuj u partiji kao govornik i slušalac, monolog (posvećenost samo svojim namerama) je najbrži put do poraza.

Njujork

Kakav čudesan grad. Šahovski grad. U njemu su se upokojila tri prva svetska prvaka (Štajnic, Lasker i Kapablanka), a četvrti Aljehin stekao pravo da se bori za tron.

Grad u kome su se za šahovsku krunu borili Štajnic i Cukertrot, Štajnic i Gunsberg, Štajnic i Lasker, Kasparov i Karpov, Kasparov i Anand, Karlsen i i Karjakin.

Grad u kome se rodio, odrastao, stasavao Bobi Fišer.

Disanje je tvoj najverniji navijač

Poznavanje i shodno tome adekvatno korišćenje tehnike disanja, može biti od velike koristi posebno u onim trenutcima partije kad nastupi kriza, zavlada panika i počne da se gubi kontrola nad partijom. Udisaj i izdisaj su odani prijatelji i uvek su tu da na konto minimalnog vremenskog utroška pomognu, samo ih na pravi način treba prizvati u pomoć. Kad kola krenu nizbrdo S-stani, T-tri puta duboko udahni i izdahni, O-osmotri i P-preokreni, dakle zatvori oči i kaži sebi STOP.

Bolest hipetrofiranog ega

Recept za izbegavanje destruktivnog „udara slave u glavu“, podrazumeva rad na globalnoj objektivnosti i izbegavanje potcenjivanja drugih na konto igračke premoći. Ne pripisuj šahovskom zvanju apriori višak intelegencije i mudrosti. Titula sama po sebi ne podrazumeva veliku pamet i sveopšte znanje. Kad tad tvoj nabujali ego će se okreniti protiv tebe. Niko te ne može izlečiti od ovog poremećaja ako ga sam ne osvestiš i poradiš na njegovom kroćenju.

Nek ono spolja radi za ono iznutra

U šahovskom bagažu nalazi se mnoštvo dostupnih, vidljivih ali potisnutih izvora koji u datom trenutku kreiraju tvoju igračku snagu. Na tebi je da ih prepoznaš, prizoveš, vrednosno izvagaš, shodno tome proritetno rasporediš i na adekvatan način upotrebiš. Spoljašnji izvori koji rade za tebe su seanse sa tvojim trenerom, literatura koju koristiš, kompjuterske informacije, tematski diskovi, trening partije, dok su unutrašnji locirani u tebi samom, manifestovani kroz tvoje metode i sposobnosti: analitička spremnost, teoretska priprema, brzina i tačnost računanja, pravilnost donošenja strateških odluka, intuitivnost, radoznalost, maštovitost, borbenost. U toku partije nema pomoći izvana, već moraš da se isključivo osloniš na ono što nosiš u sebi.

A oslonac će ti biti utoliko moćniji ukoliko si ono spolja uspeo da staviš u funkciju ovog iznutra.

Glavni baja

U svakom taktičkom udaru postoji figura koja podnosi najveći teret kombinacije. Pokušaj da uočiš glavnog glumca u predstavi I shodno značaju njegove uloge ukaži mu dužno poštovanje.

Racionalnost

U šahovskoj borbi nužno je sačuvati svežu glavu. Ako želiš da imaš uspeha treba biti racionalan, igrati lako, čuvati snagu i izbegavati cajtnote. Mnogi talentovani igrači zbog neracionalnog raspoređivanja svojih snaga nisu ostvarili rezultate shodno svojim mogućnostima.

Sposobnost procene

Snaga šahiste zavisi pre svega od njegove sposobnosti procene. Šablonska procena pozicije se brzo uči, ali igrač je dužan procenjivati poziciju u svetlu njenih naznačujućih nijansi. U naizgled savršeno običnom položaju na tabli, šta, gde, zašto ne tako, su pitanja koje nameću rešenja koja šahisti osrednjih sposobnosti ne padaju na pamet.

Duboko poniranje u tajne pozicije je znak istinske igračke snage (Petrosjan).

Govor tela

Poradi na svom telesnom stavu, neposredno pre i tokom partije. Ne primaj zdravo za gotovo inercijom vođene automatizovane pokrete tela. Shvati to kao segment pripreme koji pripada poglavlju posvećenom fizičkoj kondiciji. Pokušaj da uskladiš, povežeš telesno i mentalno, oni najbolje funkcionišu u interakciji. Počni od načina kako ćeš se rukovati sa protivnikom, opredeli se za jačinu ručnog stiska, izraz lica, odluči da li ćeš se pri pozdravljanju uspraviti ili ostati u stolici. Na mentalnom nivou partija je u tom trenutku već počela bez obzira što još uvek nije povučen prvi potez. Ostvari prednost pre nego što se figure pomere!

Turnirski režim

Turnirski režim je uslov uspešnog nastupa, ali u sebi nosi opasnost od uspostavljanja duge monotone tenzije. A tenzija ne postoji samo kad igraš, već i kada spavaš, jedeš, generalno stalno. Treba se znati nositi sa jednoličnim ritmom prisutne napetosti. Nervni sistem koji može izdržati ova monotona opterećenja je garant uspeha. A da bi bio funkcionalan treba mu obezbediti dobar san, meditativni predah i zašto da ne (moj dragi davno upokojeni prijatelj Tringov je obilato koristeći taj resurs postizao vrhunske rezultate) povremeni dionizjski stimulus. Upriličen starosnoj dobi i ličnom afinitetu.

PRIČE

FIŠER PONOVO U TUNISU

Nekoliko događaja se koincidentno poklopilo i nisam imao pravo da „takvu poruku“ (najmanje je važno od koga) zanemarujem.

Pošao sam na odmor u Tunis, birajući različite mogućnosti, odlučio sam se za Sus i pored nekoliko knjiga beletristike, koje već dugo čekaju svoju šansu, poneo sam i beleške o Petrosjanu sa idejom da privedem kraju esej osmišljen i započet još letos na turniru u Bugarskoj.

Trebala mi je i neka čitljiva knjiga na engleskom tek da bi održavao jezičku kondiciju, metod koji odavno praktikujem na putovanjima.

Nisam imao konkretnu ideju šta bi to moglo da bude, dohvatio sam prvu knjigu sa stola, i u tom na svesnom nivou apsolutno slučajnom potezu, sakrilo se nesvesno koje je po svojoj božanskoj logici cikličnih spajanja izabralo knjigu Helgija Olafsona („Boby Fischer comes home“), koja opisuje poslednje Fišerove godine provedene na Islandu -božićni poklon moga brata. U tom trenutku ceo kasniji rasplet je bio tek na molekularnom nivou, knjiga se veličinom i stilom pisanja činila idealnom za predviđenu namenu i ja sam adekvatno opremljen srećno stigao u Sus.

Cela mediteranska obala Tunisa, a posebno Sus sa modernism hotelima u samom gradu ili neposrednoj okolini su idealno mesto da se premoste hladni i snežni balkanski dani. To je uostalom i bila primarna ideja mog boravka u Susu. Temperatura nije padala ispod 15 stepeni, vreme je bilo vedro sa puno sunca, doduše često i sa neprijatno hladnim vetrom, more se naizmenično penilo i modrilo. Krenule su moje duge šetnje sa Helgijevom knjigom u džepu, koju sam iščitavao, odmarajući se od pešačenja na brojnim klupama pored obale.

Nekoliko dana je bilo potrebno da se tema knjige (priča o Fišeru) i mesto boravka (Sus) asocijativno umreže, međusobno potraže I definitivno prepoznaju. Helgi je sa puno spisateljskog dara opisao Fišerove dane na ostrvu, kao svojevrsnu sagu jedne grandiozne šahovske i ljudske priče u završnoj fazi, kroz čiji se tok (što je majstorski dozirao i ilustrovao sa mnogo živopisnih detalja), dobila slika i o njegovoj ličnoj karijeri i kompletnoj šahovskoj istoriji Islanda. Fišer je u knjizi kroz njegovu svakodnevicu, odslikanu kroz lucidne duhovne izlete, strahove, paranoidne ideje, tinejdžerske naivnosti prikazan slojevito, u svim fazama njegove tragične završnice, ali uvek i u svakoj datoj sekvenci sa puno empatije i lične naklonosti. Varirajući Fišerovu glavnu ulogu i svoje intimne opservacije Helgi se nijednog trenutuka nije previše udaljio (što njegovom tekstu daje dodatni literarni kvalitet) od ključnih odrednica njegovog junaka: egocentrične nepredvidljivosti i fascinirajuće karijere koja je obeležila šahovsku istoriju.

Nakon uznemirijućih izveštaja o Fišerovom potucanju na relaciji Mađarska-Japan-Filipini koja su se činila sve nesigurnijim za njegovo slobodno kretanje (na kraju se ono i okončalo interniranjem ujapanskom imigracionom centru), na Islandu se među njegovim bivšim prijateljima iz slavnih sedamdesetih i velikom broju novih sledbenika, rodila ideja da mu se pokuša pomoći. U tu svrhu formirana je JRF (Justice-Right-Freedom) grupa čiji inicijali (samo za one koji nisu upoznati sa Jungovom teorijom sinhronog posledično-uzročnog umrežavanja naizgled nepovezanih događaja) slučajno koincidiraju sa inicijalima glavnog aktera ove priče (James Robert Fisher). Grupa je sa puno entuzijazma, empatije i samopregora prionula na posao i posle napornog rada i brojnih peripetija uspela da mu pribavi državljanstvo i dovede ga na Island. Član ove grupe bio je i pisac ove knjige Helgi Olafson koji je u čuvenom meču, našao glavnu inspiraciju za svoju kasniju, veoma uspešnu velemajstorsku karijeru.

Sjedinjene američke države (SAD) čiji predsednik mu se svojevremeno lično obratio pismom, a državni sekretar ga zvao telefonom I ubeđivao da „ode tamo i razbije ih" (misli se na Ruse), zemlja koja ga je nakon trijumfalnog povratka 1972 godine slavila kao heroja, odrekla se svog junaka, samo zato što je igrao taj isti šah zbog koga su ga nekad slavili, ali sada (u njihovoj verziji nema nevinih igara, kad su interesi u pitanju) u zemlji koja je u tom momentu bila pod njenim ekonomskim sankcijama. Samo njega i samo zato što je igrao šah. I ne samo odrekla (Fišer sa tom vrstom ljubavi nikad nije imao problema), već uključila sve administrativne mehanizme ne bi li ga na nekom belosvetskom meridijanu uhapsila i vratila na rodno tlo (ono isto koje ga je nekad slavilo) gde ga je čekao dugogodišnji zatvor. Ostrvili su se toliko (zbog toga što je igrao šah u zemlji koju su držali pod sankcijama), da mu je između ostalog bilo zabranjeno da prisustvuje sahrani i poseti grob majke i sestre koje su ga očuvale, toliko da su mu provalili sef u kome je deponovio svoju imovinu i budzašto je aukcijski rasprodali. A među tim stvarima su se nalazile mnoge lične relikvije, priznanja sa osvojenih turnira, Niksonovo i Markosovo personalno pismo, šahovski set koji su mu povodom šampionske titule poslali John Lenon i Yoko Ono. Poternica koja ga je svih tih godina pratila ostala je da živi i nakon dolaska na Island i svaki njegov izlazak iz zemlje vodio bi do sigurnog hapšenja.

Druga zemlja (Island), čiji broj stanovnika korelira sa brojnim američkim gradovima osrednje veličine, sa nesrazmerno manjim administrativnim resursima i neznatnim međunarodnim uticajem, ponela se prema Fišeru potpuno drugačije. Respektujući sve što je za njenu svetsku promociju učinio tokom čuvenog meča, vezujući njegov doprinos za nacionalnu ekspanziju šahovske igre i što je još važnije rukovodeći se humanošću i potrebom da se bori za ljudska prava,

Island je Fišeru kako Helgi slikovito opisuje „pružio zaklon pred olujom".

Fišer je na Islandu proveo skoro tri godine, promenio je tri stana i na različite načine trošio svoje vreme. Sate je provodio uz BBC TV program, imao je svoju stolicu za čitanje u knjižari čiji je vlasnik bio šahovski poklonik, hranio se u vegetarijanskim restoranima, posećivao bioskope, a često bi ga i neko od ljudi sa kojima je bio na raznorazne načine povezan, pozvao na večeru ili odveo na koncert. U kontekstu prikaza njegovih doživljaja iz svakodnevice, izvanredan je opis ribolovskog vikenda koji su Helgi i on proveli zajedno, na kome je Fišer upecao velikog lososa što je i zvanično verifikovano. Čitao je knjige na različite teme (većinom biografje slavnih ljudi), slušao soul I bluz i gotovo svako popodne šetao ulicama Rejkjavika, privlačeći pažnju prolaznika i ne ustručavajući se da uđe u neformalnu konverzaciju sa običnim ljudima koje bi u raznim okolnostima sretao. Na svaka dva tri meseca iz Japana je dolazila njegova prijateljica, kasnije posle njegove smrti se ispostavilo i žena, Miyoko Watai i ostajala sa njim nekoliko nedelja. O šahu je pričao malo, igrao ga je samo sa Miyoko. Opsesija mu je bila pisanje knjige koja bi pokazala da su Karpov i Kasparov 1984/85 godine igrali namešten meč. O svom izumu tzv. „random šahu" čija poenta se sastojala u uvek novom početnom rasporedu figura za svaku partiju, uvek je bio spreman da diskutuje nekritično planirajući da u njemu odigra meč sa Anandom ili Kasparovom. Od šahista sa pedigreom sreo se dva puta sa Spaskim („kao da su se srela braća"), koji je jednom došao u društvu Lotjea, a posebno zanimljiv je bio njegov susret sa Anandom, koji je u njegovom viđenju dat u predgovoru.

Naravno susreo se i to više puta i sa prvim islandskim velemajstorom Fridrihom Olafsonom, protivnikom iz svojih dečačkih dana, koji ga je izmedu ostalog i više puta posetio u bolnici. Sa puno narativnog sentimenta, ali bez suvišne patetike, Helgi je opisivao detalje svih tih događanja, u kojima bi se privremeno rastvarali Fišerovi strahovi, paranoidne konstrukcije i ubeđenja da je posmatran, uhođen, progonjen. Nažalost vrlo brzo sav taj persekutivni repertoar bi po prepoznatljivom scenariju ponovo oživljavao, ali utoliko drugačiji što bi se uvek pojavio iznenadno, sa najbezazlenijim povodom, u najobičnijoj situaciji i bez ikakvih pravila, agresivno usmeren ka različitim osobama, bez obzira na staž prethodnog prijateljstva.

Šetajući ulicama Susa stižem do Sus Palace hotela gde je davne 1967 godine igran  internacionalni međuzonski turnir. Pokušavam da u mislima prizovem sliku 24-godišnjeg Fišera, koji je pre 46 godina hodao ovim trotoarima, daleku prethodnicu Fišera koga upoznajem čitajući Helgijevu knjigu. Retrospektvni vremeplov vraća me u vreme, kad je mladi Fišer istupajući sa turnira, samo sebi razumljivom logikom za nekoliko godina odložio blistavu završnicu karijere. Iz memorije su navirala sećanja (imao sam tada samo 14 godina, ali šahovska klica u meni je već bila trajno zasejana) na izveštaje o njegovom beskompromisnom, autodestruktivnom nastupu, na dane kad je šahovska javnost, bila listom okrenuta ka tuniskom gradu, radoznalo iščekujući rasplet njegove divlje borbe sa FIDE, organizatorima, „sovjetskim urotama", ali najviše sa svojim demonima koji u tom trenutku njegovog života još nisu potpuno zavladali, ali se njihovo dejstvo već počelo značajno da manifestuje.

Već na startu turnira Fišer je ušao u seriju žalbi i zahteva koji su ga uveli u permanentni konflikt sa organizatorima, što mu uzgred uopšte nije uticalo na igru, jer je redom dobijao partije i vodio na turniru. U jednom danu je promenio tri sobe, žalio se na slabo svetlo u turnirskoj sali (u partiji sa Sarapuom su promenjene tri table), prekinuo je partiju sa Kavalekom jer je čuo škljocanje kamere i uslovio odstranjivanje kamermana, što nije išlo lako jer je isti bio zvaničnik ruske ambasade, protestovao je zbog buke, nalazio se u trajno ekscitiranom stanju šireći oko sebe rastuću tenziju koja se i pored udovoljavanja njegovih zahteva samo privremeno praznila. Posebno egocentrični su bili uslovi zasnovani na njegovom tadašnjem religioznom uverenju koji su drastično uticali na turnirski raspored, brzo ga ostavili bez slobodnih dana, a s obzirom da ga je u tome pratio i Reševski, postojala je realna opasnost da nastane haos i globalni poremećaj u terminima odigravanja partija. Na prvi otpor organizatora da udovolji njegovom zahtevu (odlaganje partije) reagovao je impulsivno, napustio turnir (što je značilo gubitak partije kontumacijom) i otišao u 100 km udaljeni Tunis, premeštajući se isto veče iz Tunis Hilton hotela preko Tunis Palasa do konačnog Mažestika. Tamo su ga stigli pozivi predsednika Tuniske šahovske federacije Belkadija i apeli iz američke ambasade da se vrati, uz obećanja da će mu zahtevi biti prihvaćeni.

Sutradan se dešava jedan od možda najkontroverznijih događaja u savremenoj šahovskoj istoriji na tako vrhunskom nivou, Fišer juri nazad iz Tunisa, stiže pet minuta pred pad zastavice i u preostalom satu demolira raspamećenog Reševskog. Ali predstavi tu nije kraj, svakodnevnim trzavicama uznemireni igrači predvođeni ruskim lobijem dižu svoj glas, traže od organizatora da „urazumi" Fišera i prete kolektivnim bojkotom turnira. Ponovo se pojavljuje problem odlaganja partije i Fišer po istom opsesivnom scenariju ponavlja svoju prethodnu odluku, po drugi put napušta turnir (uz novu kontumaciju) vraćajući se starom utočištu u Tunisu. Ideja o ponovnom povratku, sad već postaje „nemoguća misija", igrači na turniru su već čvrsto organizovani u zahtevu da se u slučaju eventualnog ponovnog povratka njegovo ponašanje jasno uslovi pisanim dokumentom, na tren se pojavljuje mala nada u kojoj Fišer traži dozvolu za zakašnjenje na partiju sa Larsenom, organizatori na to ne pristaju i s obzirom da više nije ni fizički u mogućnosti da stigne na vreme (odgovor organizatora je stigao 20 minuta pre isteka kontrolnog vremena) on definitivno završava svoj nastup na Interzonalnom turniru, a samim tim i trogodišnjem ciklusu za prvenstvo sveta. To veče Fišer provodi u kući BBC novinarke Tanya Matthews, u društvu predstavnika ambasade, upadljivo bled, uz čašu mleka, odbijajući intervju, ne želeći ni jednom rečju da komentariše protekle događaje. U njenom svedočenju delovao je kao neko ko nije u stanju da kontroliše davoljeg dvojnika u sebi, „koji bi uvek rekao ne, pre nego što bi njegova prava priroda rekla da". Na pitanje koji mu je sledeći potez odgovorio je da sutradan putuje u Rim gde će kupovati nove cipele, odatle u Nemačku da pokupi naručen kontigent šahovskih knjiga, a onda se konačno vraća kući. Scenario dostojan vrhunske književne priče, čiju glavnu vrednost predstavlja koloritna kontrastnost između „dinamitom nabijenog" zapleta i bizarnog kraja. Turnir se vratio u legalne tokove, uznemireni duhovi učesnika su se primirili, ali ne i šahovska javnost. Još dugo nakon Fišerovog istupanja, praktično do samog kraja turnira, šahovski svet je vise bio okupiran žalom za onim što je njegov ostanak mogao da doprinese, nego interesovanjem za „sterilna" turnirska zbivanja.

Šta spaja, koji i kakav „link" povezuje dva Fišera u opisanom rasponu nu od četiri decenije. Rekao bih nepromenljiva autodestruktivna crta njegovog karaktera, koja je izdržala svu proveru vremena njegovih mladalačkih dana u Susu, do same (ovoga puta životne) završnice u Rejkjaviku. I u svojim poslednjim danima kao i davno na interzonskom turniru ostao je dosledan „usamljenom ali nepokolebljivom fajteru u sebi koji se bori na svoj način". U završnim mesecima kad mu se zdravlje naglo pogoršavalo i u samom finalu koji se odigrao u bolnici, uporno je odbijao lekarsku pomoć i svaku vrstu terapije.

Čak dotle da mu je na noćnom stočiću stajala knjiga, u kojoj su sakupljena svedočanstva brojnih lekarskih promašaja. Poslednje trenutke sa njim proveo je psihijatar Magnus Skulason, takođe član JRF grupe koji svedoči o Fišerovom doslednom otporu lečenju, ali između ostalog navodi i emotivnu epizodu u kojoj je Fišer na dan uoči smrti kao reakciju na njegovu masažu, sa neprepoznatljivom nežnošću izgovorio i sledeće tople reči: „ništa tako ne leči kao ljudski dodir". Možda su to reči kojima mu je njegova nikad dovoljno iskazana, uvek potisnuta osećajna strana ličnosti simbolično oprostila, što joj nikada nije pružio pravu šansu.

Fišer je umro 17 januara 2008 godine u referentnoj bolnici Rejkjavika. Upravo je prošlo pet godina od njegove smrti, približavamo se devetom martu, sedamdesetogodišnjici njegovog rođenja.

Epilog:

Iako je u vremenskom rastojanju od 46 godina ideja izgledala preoptimistički, odlučio sam se da eksperimentišem i pokušao da pronađem Fišerove tragove u Susu. Metodologija mi se sastojala u biranju ljudi za koje bih procenjivao da imaju oko oko 70 godina, započinjao bih neobavezni razgovor, u kome bih provukao prvo trijažno pitanje: „da li vole ili igraju šah?". U Tunisu onome ko ne zna francuski nije lako komunicirati sa običnim ljudima, jer engleski ima prolaz uglavnom pretežno kod mlađe populacije. Za svoje istraživanje naučio sam čak i par ciljanih francuskih reči: „ali nažalost većina mojih sagovornika je na sam pomen šaha uglavnom odmahivala glavom". Bilo je I nekoliko onih koji su prošli prvi trijažni stepenik, ali su ispadali na drugom u kome sam pored direktnog pominjanja Fišerovog imena, uključivao i Boazisa u to vreme najjačeg tuniskog igrača koji je, takođe, učestvovao na turniru. Dani su prolazili, sve je manje bilo nade.

Ali i kao što obično biva u većini priča sa sretnim ishodom, trag se pojavio u najneobičnijem scenariju. Za vreme jedne od brojnih masaža u hotelu, dotakao sam sa mojom fizioterapeutkinjom (sa kojom sam postao dosta familijaran) temu popularnih sportova u zemlji, pa sam se između ostalog raspitivao i za status šaha. Uz odgovor na pitanje i kao uzgred, napomenula mi je da je njen otac strastveni šahista. Načuljio sam uši, i podigao stepen percepcije na viši nivo. Dodatni kriterijumi su se savršeno uklapali: otac ima 71 godinu, igra šah od rane mladosti, rođen je u Susu, a uz to i govori engleski, jer je dugo radio u turističkoj agenciji. Bila je to šansa koja se nije smela propustiti. Zamolio sam je da mi organizuje kontakt i partiju šaha sa njim ali osećanje koje me je u sličnim situacijama retko izdavalo već unapred mi je poslalo čestitku za uspešno odrađen posao. Otac je dovezen u hotel, na moj teren i nakon upoznavanja i šolje kafe, seli smo u foaje, između nas se našla crno-bela hotelska šahovska tabla. Posle nekoliko poteza u trenutku kad sam davao šah lovcem na b5 izbacio sam svoj prvi adut „Boazis"? Moj partner je začuđeno podigao pogled i progovorio „the best Tunisian chess player" i usput zaklonio šah lovcem na d7. Nisam mu dao da predahne i dok mi je dama koju sam nameravao da stavim na ez još bila u ruci ispalio sam krunski adut: „Fischer, Sus Interzonal, many scandals, fifty years ago". Odgovor nije mogao biti lepši, niti prikladniji: „O yes, great tournament, I was there. I saw Fisher. He was very young and very strong and, malo je zastao ne znajući kako ću da reagujem, little crazy! It is a great pity that he withdrew tournament". Zamolio sam ga da mi dozvoli da ga zagrlim, pitao je zašto? Kako da mu objasnim, prosto sam ga samo zagrlio.

Imao sam osećaj, da sam ovde u tuđini, sreo svog rođenog!

PETROSJAN MEĐU AMATERIMA

Uvod

Mada sam već duže vreme unazad planirao da se bliže upoznam sa ulogom Tigrana Petrosjana u šahovskoj istoriji, spletom čudnih koincidencija ta prilika mi se pružila 2012 godine na balkanskom amaterskom festivalu u Belogradčiku (Bugarska). Ponesen atmosferom inspirativnog okruženja, biografski suočen sa Petrosjanovom „narodnjački-blagorodnom prirodom, krenuo sam da pišem tekst u žanru dokumentarno-fiktivnog šahovskog putopisa, kao posvetu jubileju, pola veka od osvajanja titule svetskog prvaka koji je datirao prvom polovinom 2013 godine. Bazična ideja se međutim otgrla kontroli, fascinantna ličnost Petrosjana me je pomerila na viši nivo, upustio sam se u psihološku analizu karaktera, razradi igračkog doprinosa razvoju šahovskih ideja i uticaju na nove generacije. To je rezultiralo obimnim esejem koji je sredinom 2013 godine u više nastavaka prezentiran u Šahovskoj hronici i bio dobro primljen kod čitalaca. Nedovršeni putopis-kozerija je tako ostao u čekaonici sa realnom opcijom da će vremenskom distancom izgubiti na akuelnosti. Godina koja upravo ističe ponudila je novu šansu tekstu, s obzirom da je u njoj prigodnim događajima (veče sećanja, otvaranje šahovskog doma sa njegovim imenom i memorijalni velemajstorski turnir) obeleženo godina od rođenja i tridesetogodišnjica smrti velikog šampiona. Divljenje legatu koji je u svom relativno kratkom životu ostavio šahovskim pokolenjima, kao i lični estetski doživljaj koji me je uvek pratio

pregledavanjem njegovih partija, motivisali su me da se ponovo vratim nedovršenom tekstu i njegovim zaokruživanjem, dam skromni doprinos sećanju na šahovskog i ljudskog gorostasa, koji je svojim umećem ispisao najuzbudljivije stranice šahovske istorije!

Festival amatera

U malom bugarskom gradiću Belogradčiku krajem avgusta 2012. godine održan je šahovski turnir pod oficijelnim nazivom Treći Balkanski Šahovski Festival Amatera. Neznanim kriterijumima, za amatere su proglašeni svi igrači sa rejtingom ispod 2250 poena, a pošto se radi o promenljivoj vrednosnoj kategoriji ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti (na svu radost onih igrača koji misle da je naziv šahovski amater uvredljivo zvanje) da je granica ka sticanju statusa „neamatera" ili ako ćemo po goloj lingvističnoj analogiji „profesionalca" dosta porozna i da ju je relativno lako preći. Ima nas naravno i onih kojima i nije neka velika ambicija napuštanje statusa amatera, naročito od kako je skoro svaki ozbiljniji turnir počeo da uvodi pristojne nagrade i za rejtingom ograničene amaterske plasmane.

Na turniru je učestvovalo oko 150 učesnika iz svih balkanskih zemalja, a s obzirom da je isti bio otvorenog karaktera bilo je tu i vanbalkanskih amatera iz Rusije, Nemačke, Italije, pa čak i Velsa. Šaroliko internacionalno društvo u interaktivnom kontaktu po pravilu krije i proizvodi razne zanimljivosti, kojima nije oskudevao ni ovaj turnir.

Tako je na primer bugarski omladinac, čiji su se roditelji odselili na Novi Zeland, preleteo dva okeana ne bi li baš ovde u Belogradčiku proverio svoju amatersku vrednost. Simpatično je bilo videti i sliku šahovske porodice Iveković iz Zagreba koja je bila više-generacijski zastupljena (otac, dve ćerke, mlađi sin). Vremešni (preko 70 godina) gospodin Tejlor iz Velsa bio je svojevrsna atrakcija, jer se uprkos godinama i velikoj vrućini koja mu je opasno trošila oskudne energetske rezerve, ravnopravno nosio sa pola veka mlađim partnerima. Parovan sam s njim u zadnjem kolu i naša borbena partija je zatvorila turnir I privukla „kibicerski grozd" omladine koja je u međuvremenu iskalkulisala i izremizirala svoje partije. U post mortem analizi, Tejlor mi je rekao da mu je ovaj turnir poslužio kao uvodno zagrevanje pred mnogo ozbiljniji open koji ga za nedelju dana očekuje u Burgasu, ali na koji ne može direktno da ode, jer mora da se pre toga vrati u Vels i u dva-tri dana pozavršava zaostale privatne poslove. Podatak koji se može iskoristiti za revizuju aktuelnih gerijatrijskih standarda o potencijalima trećeg doba.

Kao autentični, izvorni amater na turnir nisam nosio kompjuter, niti teorijske beleške svog „opening"repertoara već samo magnetni šah i jednu šahovsku knjigu. Da budem iskren i da sam želeo da se angažujem oko kataloga svojih otvaranja ne bi bilo neke velike vajde jer u mom laptopu su uglavnom literarni fajlovi, a u šahovskim spisima iz mladalačkih dana vlada nečitka papazjanija prevaziđenih varijanti na koje se odavno uhvatila patina. Jedina knjiga koju sam poneo sa sobom nosila je naslov „Стратегиа надежности", od meni nepoznatog autora Шехтмана, posvećena životu i stvaralaštvu devetog svetskog prvaka Tigrana Vartanoviča Petrosjana. Ne znam koji su me mentalni mehanizmi vodili da izaberem i ponesem baš tu knjigu (konkurencija u mojoj šahovskoj biblioteci je prilično velika), možda je to bila čista slučajnost. U svojim partijama uvek sam se više branio nego napadao mada kad dublje razmislim pre će biti da je to više posledica „oskudnog bagaža znanja" koji me je posledično terao u defanzivu nego praktična primena Petrosjanovog stila igre. Možda je avgust, mesec Petrosjanove smrti, a mog rođenja bio virtuelni inicijator ili je tome opet na neki nepoznati telepatski način doprinela Gligorićeva smrt koja se desila neposredno pred početak turnira.

Uostalom nije ni važno. Nesvesno ili svesno na put u Belogradčik uslovno rečeno, samnom je krenuo i Tigran Petrosjan.

I kao što obično biva kad se nevažnim događajima daje tajanstveni značaj, misterija oko motiva koji me je uslovio da ponesem baš dotičnu knjigu razrešena je na volšeban način. Kroz mešavinu sna i jave, procesu u kome se potisnuti sadržaji konvertuju u svest. Bilo je to otkriće u rangu minijaturne eureke. O tome pripovedaju sledeći redovi.

Belogradčik

Belogradčik je gradić lociran na severozapadu Bugarske, duž granice, u paralelnoj liniji sa Knjaževcem. Ima nekoliko hiljada stanovnika, par kafana, ali i nešto što je sasvim neubičajeno za ovakva mala mesta, moderan hotel daleko najbolji u celoj pograničnoj regiji zaključno sa mnogo većim i poznatijim Vidinom. U tom hotelu koji se zove „Skalite" (Stene) igrao se turnir, u sasvim pristojnim uslovima i za mnogo jače kategorije šahista nego što su balkanski amateri. Ali na stranu hotel, on predstavlja samo urbanu zanimljivost. Ono po čemu je Belogradčik nadaleko poznat je fascinantna priroda koja ga okružuje, oličena stenama naslaganim u vidu najneverovatnijih figura.

Stene su oblikovane u drevnim vremenima, prostiru se duž celog horizonta i stalno vam se nalaze u vidnom polju. Vide se iz hotelskih soba, sa kafanskih terasa i brojnih vidikovaca, ali bez obzira na njihovu apsolutnu vizuelnu dominaciju, prostor ne odaje doživljaj „okamenjenosti". Mnogo šumskih puteva i staza provlači se između njih, a grupacije zelenila u podnožju i po stenovitim obodima „utopljavaju ogoljeni pejsaž dajući mu arhajsku ambijentalnost. Sa flašom vode I knjigom o Petrosjanu u torbici, provodio sam prepodneva šetajući šumskim stazama i bogazama uzviše uzvišene prirode, koristeći usputne klupe da predahnem i prelistam poneku stranicu. I tako iz dana u dan.

Turnir je hvatao zamajac, prepodnevne šetnje su postajale sve duže, nizale su se stranice knjige i njima posvećene misli. Pratilo me je predosećanje da će se nešto neuobičajeno desiti i vremenom sam upao u zavodljivo stanje koje se u nedostatku odgovarajućih reči može označiti kao „prizivanje nepoznatog". Poenta nije bila u šetanju i razmišljanju već u „angažovanom čekanju"! Ambivalentna pozicija mi paradoksalno uopšte nije bila neprijatna. Nisam znao u čemu je „kvaka", ali me istovremeno to nije ometalo da intenzivno učestvujem u kreiranju predmeta svog neznanja.

San deklarisanog šahovskog amatera

Posle trećeg kola usnio sam čudan san. Svi bivši svetski prvaci, predvođeni aktuelnim (Anandom) dolaze da provedu produženi vikend u Belogradčiku. Nije poznato kako su se povezali ali je potvrđeno da dolaze. Gradonačelnik i lokalna samouprava se stavljaju na raspolaganje, celokupna gradska infrastruktura je spremna da se u hodu prilagodi njihovim zahtevima i pojedinačnim interesovanjima. Kako se to desilo, ko stoji iza svega toga, da li je to ludost i ako jeste kako se prema njoj odnositi, bila su pitanja koja nisu nalazila odgovore. U opticaju je jedino figuriralo laičko objašnjenje da je prošlo vreme u „bekstejdžu" dobilo neobjašnjivo retrogradno ubrzanje (ne treba zaboraviti da je Ajnštajn drugovao sa Laskerom) i pristiglo, a potom se I poistovetilo sa sadašnjim. Reinkarnacija počivših svetskih prvaka nije bila sebi svrha, njihovo oživljavanje bilo je strogo uslovljeno signalom koji je dolazio iz definisanog centra smeštenog u hotelu Skalite na lokaciji moja soba, moj san. To je istovremeno značilo da se dotični bivši šampioni plus aktuelni Anand, prevozom tajanstvenog vremeplova trebaju u određeno vreme (tolerisan je raspon od nekoliko sati) pojaviti na mestu sa koga je opisanim signalom njihovo vaskrsavanje pokrenuto.

I tako su te pretople avgustovske noći, pod nebom čije su se zvezde ulile u belinu arhajskih stena, u rano popodne trećeg petka u mesecu iz raznih pravaca počeli pristizati u Belogradčik, prvi Kapa u savršenom odelu uprkos vrućini, potom Maks Eve sa običnom profesorskom tašnom, za njima u društvu Štajnic i Kramnik, nešto kasnije Spaski, pa Aljehin, a potom unutar dva sata i svi ostali. Poslednji je stigao Fišer, zakonomernost tog čina bila je isuviše dominantna da bi čak i san mogao nešto da promeni. Svi su se smestili u hotelu Skalite, uveče je priređena zajednička večera sa „kmetom", naziv kojim Bugari titulišu osobu koja se kod nas oslovljava kao gradonačelnik. U razgovoru sa njim svako od šampiona je zamoljen da iznese svoje ideje, potrebe i interesovanja kako bi im predviđeni dani boravka (produženi vikend) bili što prijatniji. Mi, balkanski amateri (čak i moja malenkost iako se doslovno radilo o mom snu) o ovom uvodnom događaju, (dolasku i zajednčkoj večeri) nismo bili obavešteni. Jaz u šahovskom znanju između nas i njih je ipak prevelik da bi se o tome vodilo računa, misao Kasparova i amaterski rezon međusobno se odnose kao vrh i dno džinovske provalije. Opravdano se smatralo (a kasnije je stigla i zvanična potvrda) da je to bio glavni razlog izostanka informacije.

Kad je sutradan vest ipak procurila, amaterska očekivanja su naglo narasla, priznajem da sam i sam bio deo tog euforičnog doživljaja. Amater u meni izborio se za svoju samostalnost u odnosu na san i počeo da predviđa krasote koje bi se mogle dogoditi u naredna dva dana. Najizraženija od svih bila je fantazija, za koju se ubrzo ispostavilo da je kolektivna, da će taj gusti konglomerat šampionskog materijala, svojim neposrednim prisustvom presudno uticati na napredak u našoj igri. I da ćemo ekspresno brzo (za samo jedan vikend) dobiti podlogu preko koje bi se iz amaterskog prebacili u profesionalni status. Ali kao i kod svih čežnji koje svoju energiju crpu iz osećaja inferiornosti, nije se desilo ništa posebno značajno. Ljudi u principu imaju svoje navike i ustaljene rituale, šahovski svetski prvaci nisu u tome nikakav izuzetak. A s obzirom da su kao javne figure izloženi permanentnom posmatranju i analizi, prozaičnost njihovog stereotipnog ponašanja je bila utoliko prepoznatljivija da se „šahovskim rečnikom iskazana" prosto mogla unapred kovertirati.

Subota, razlio se šarenim koloritom pijačni dan u Belogradčiku. U mom snu naravno, jer u realnom vremenu je u tom trenutku noć i zvezde uveliko flertuju sa belinom stena. Još od ranog jutra na improvizavanom platou u središnjem delu pijace gužva znatno veća od uobičajne. Talj igra cuger sa nakupcima iz okolnih sela, otegao se red do samog hotela, u njemu oko podneva našlo se i mnogo amaterskih faca, učesnika turnira, željnih da se u „face to face" kontaktu suoče sa „gusarom iz Rige". Uslovi igre su jedan minut prema pet, usedeo se Talj, vrcaju dosetke a bogami i nazdravlja se često, kako dan putuje i sve češće. Nadaju se amateri da se u „čestom nazdravljanju" krije ključ njihovog potencijalnog uspeha, svako se u tu svrhu opremio pljoskom. Ali ne kapira duša pacerska da to pravilo važi samo „u normalnom životu", kad je genijalnost na sceni sve je obrnuto.

U zgradi skupštine za popodne najavljena simultanka Karpova sa lokalnom birokratijom. Zapelo oko honorara, nekada nežni, fragilni a sada „poslovno popunjen" Tolja ne voli da ima prazne hodove, ako već mora da se „truje amaterskom atmosferom" nek bude vajde od toga. A odkad su Feničani izumeli novac, zna se čime se „vajda" meri.

Na pitanje organizatora da li je moguće da i neko od amatera uzme učešće u seansi, odgovara potvrdno ali sa pratećim amandmanom da za takvu vrstu ustupka nema običaj da prima čekove ili kartice, jedina valuta koju priznaje to je keš.

Ciljevi njegovog nekadašnjeg ljutog šahovskog protivnika, a sada biznis pajtaša Kasparova su mnogo uzvišeniji. On je stalno u društvu lokalnog kmeta, vode se razgovori o biznisu koji su nemerjivo unosniji od tričavog honorara za simultanku (ma koliki bio), aktuelna je ideja o šahovskom interplanetarnom povezivanju gradova okruženih stenama. Projekat bi interkontinentalno razgranao poslovnu mrežu, Belogradčik bi (s obzirom da se tu rodila ideja) mogao da služi kao administrativni centar, a amateri koje bi trebalo češće okupljati i organizovati u vidu asocijacije mogli bi se „šahovski" ostvariti kao volonterska radna snaga. On bi naravno bio izvršni direktor, istovremeno i koordinator celog projekta sa otvorenim računom, zaštićenim pasvordom „gens una sumus". Time bi se kao i umnogim sličnim akcijama u kojima je dosada učestvovao garantovao konačan ishod, u kome bi grad ovoga puta Belogradčik definitivno bankrotirao, amateri konačno shvatili gde im je mesto na šahovskoj mapi, a on ostvario (kako i priliči direktorima i koordinatorima) finansijski profit. Naravno to bi bila i nova referenca u bibliografiji koja bi ga u budućnosti dodatno preporučivala za slične projekte.

U šumu na sve sobajle otišli da šetaju Lasker i Botvinik. Ali odvojeno. Prvi popio kafu, zapalio cigaru i odmah uvatio kosinu, drugi „lege artis" doručkovao hleb i marmeladu, popio čaj, olabavio kravatu i ravnomernim hodom krenuo obeleženom stazom. Obojica su opsednuti mislima o poreklu stena. Lasker svoje prisustvo u tom neverovatnom okruženju doživljava kao filozofski izazov, Botvinik je mnogo racionalniji, uveren je da se iza celog ambijenta krije matematičko rešenje. U mimohodu na jednom od proplanaka nakon pozdrava, uzdržaše se od konfrontacije ideja. Kao dragocena tema za mentalni predah posluži im podsećanje na poslednje viđenje u Nottingemu. „Šest godina posle tog događaja ja sam umro" reče Lasker, „a ja sam još tada znao da će me uskoro proglasiti šahovskim patrijarhom" i sam sebe iznenadi ne baš skromnim komentarom Botvinik. Na proplanku gde su stajali sunce je upravo napravilo rupu u pregradi zelenog lišća što je nateralo svetlost da neprirodno izduži njihove senke. Raskršće novih putanja kojima su upravo bili namerni da krenu spontano se utapalo u stenovit pejzaž. „Bilo mi je veliko zadovoljstvo da se posle toliko godina ponovo sretnemo, za ovo naše ponovno viđenje zaslužni su kažu neki balkanski amateri, koji tu negde, možda čak i u hotelu u popodnevnim satima igraju njihovu amatersku verziju šaha „nakloni se Lasker". I ja sam nešto slično čuo, u svakom slučaju hvala im, iz iskustva znam da amaterska čežnja da se bude više od onoga što zaista jesi često može da bude velikudušna. Uostalom da nije njih, mislim tih balkanskih amatera bili bi uskraćeni za božanstvenu harmoniju vidika koji je pred nama", beše oproštajna reč Patrijarha. I gledajući ih kroz san kako spokojnim koracima „razilaze" svoje putanje, u trenume obuze tuga zbog bolnog saznanja da se takve dve veličine, dva giganta, dve „ljudske stene" nalik ovim arhajskim na obodu Belgradčika, nikada više neće sresti.

I dok ja tako nastavljam da sanjam u zvezdanoj noći nad Belogradčikom, šahovski „plastičari" (kako je Tomas Man nazivao dugoživeće umetnike sa izbalansiranim unutrašnjim životom) uveliko su već bili u akciji. Profesor Maks Eve je ne odvajajući se od svoje profesorske tašne, razvio saradnju sa lokalnom nevladinom organizacijom posvećenoj ljudskim pravima roma. Koncipirana je dvodnevna obrazovna radionica u kojoj se romska omladina upoznavala sa elementarnim pojmovima iz različitih školskih disciplina (matematike najviše), a vreme posle ručka korišćeno je tako, što je drugi veliki plastičar Vasili Smislov na vidikovcu ispred najfascinatnijeg kompleksa isprepletenih stena držao seanse horskog i operskog pojanja. Bilo je lepo osetiti, a još više oslušnuti kroz njegov baritone, akustičku vibraciju kamena. Uveče bi se „plastičari" spajali i (što je takođe bio deo obrazovnog programa) igrali slobodne partije sa članovima penzionerskog udruženja, uvereni da su to ti balkanski amateri koji su inicirali ovo iznenadno viđenje. Posle Groningena, Haga, Ciriha, ko bi mogao da prepostavi da ćemo biti zajedno ovde u Belogradčiku, lamentira veliki plastičar Maks čekajući penzionerski (pri čemu je on uveren da se radi o amaterskom) odgovor na objavljeni šah-šeh. U međuvremenu plastičar Vasili koji je uvek nekako bio više za sebe nego za opštu zajednicu, uvek u dijalogu sa umetnikom u sebi rešio je ovoga puta da nesebično pruži svoj doprinos. Posle kratkog unutrašnjeg monologa objavljuje da će bez ikakve nadoknade komponovati i na glavnom vidikovcu otpevati „posmrtni amaterski marš".

Niko se nije iznenadio kad se pronela vest da je Kapa viđen u VIP salonu hotela Skalite, kako se pijuckajući Martel, udvara portparolki hotela, ridokosoj meštanki zavidne pozadine, kontinuiranom uzroku lascivnih fantazija celokupnog amaterskog bratstva. Nije bilo iznenađenja ni kad je slična informacija stigla iz fitness centra, gde je Spaski spopao našu maserku. I ona je, doduše ne u intenzitetu prethodnice bila dodatni kreator naših bludnih amaterskih predstava.

Kapa zove na večeru, Spaski traži časove tenisa, imaju istu stratešku ideju, različita taktička sredstva predstavljaju standarde vremena u kojima su živeli (uostalom Spaski je tek počeo da korača kad je Kapa prešao na „drugu stranu"). I ne bi tu bilo ništa sporno, svetski prvaci su to, logično je da imaju prednost i u toj oblasti, ali kad nam već diraju u erotske svetinje mogli su nama amaterima bar da malo zamažu oči. Mogli su da se pojave bar na tren u sali, da vide šta to mi radimo, smišljamo, da se (makar i lažno) udube nad nekom našom pozicijom, klimnu glavom, osmehnu se, da prošetaju među stolovima, pogledaju tabelu, pomere neku olovku ne bi li videli šta je napisano na formularu. Ne, ništa od toga. Kao da ne postojimo, kao da smo mi krivi što nam šahovske misli imaju kratke domete i što nam kroz proračune varijanti duva neprestana promaja.

Javljaju mi u snu da se Aljehin, u vinskom podrumu na ulaza u Belogradčik zapio sa lokalnim pijancima. Piju od ranog prepodneva, tema eksploracije je vino iz Vidinskog vinogorja. I zagorska rakija je tu, ali se trenutno ne koristi, čuva se u rezervi ako je potrebna za presek. Razgovori se uglavnom dotiču istorijskih turbulencija u regiona.

Svi se slažu da je pravoslavlje „the best" kao ideja, ali nažalost sa nedovoljnim uticajem na čovečanstvo jer su ga uvek predstavljali verski konvertiti. Zato nam je i ovako. Na pitanje šta misli o amaterskom šahu i da li je upoznat da se u Belogradčiku upravo održava balkanski amaterski šahovski festival, Aljehin odgovara da je nešto čuo, ali da u principu misli kako je to jedna „ordinarna stupidarija". „Amaterski šah, njihove misli to vam je kao da u netaknutu prirodu istovarite tovar smeća, sve se kvari, zagađuje. Taj šah prosto nije ekološki, to treba zvanično zabraniti dok ne bude kasno. Preplaviće nas, mi viša šahovska rasa moramo da ostanemo čisti". Znojim se u snu dok slušam velikog Aleksandra, nije mi pravo. Obuzima me strah, plašim se kuda će me odvesti moja amaterska sudbina. I ko će nas zaštititi, više se tu ne radi o tome dal će neko ušetati u salu i baciti pogled na naše pozicije, zabraniće nas, izopštiti, to je ono što se traži. Proći ćemo kao hrišćani u rimsko doba.

Od Ananda, mada statusom aktuelnog šampiona ima najveće ingerencije, teško je očekivati zalaganje za našu „amatersku stvar". On se sav pretvorio u meditaciju i ceo dan provodi sedeći na strmoj steni u obliku kravljeg vimena, zagledan u nebo. To je najbolji način da se rasteraju strahovi koji su njemu počeli da se nagomilavaju nadolaskom mlađih generacija. Ne može mu se zameriti, dobar je Anand, ali nekako „narcisoidno- autističan" previše se bavi sobom, mi balkanski amateri smo za njega „poslednja rupa na svirali".

Štajnic i Kramnik su druga priča, ali oni kao da su jedino želeli da ja počnem da sanjam otkačene snove, ne bi li se spojili i upustili u filozofsku raspravu o razvoju šahovskih ideja. Ne odvajaju se, zajedno su došli, vraćaju se istim autobusom do Sofije. U više navrata su videni u živoj gestikulaciji, uglavnom na kafanskim terasama, čudesni svetstena očigledno im nije fokus. Filidorove ideje, pozicioni principi, Tarašev dogmatizam, hipermodernisti, dinamski pravac, značaj teorijske pripreme, profilaktika, metodologija odbrane, tehnika realizacije, šahovska estetika. Štajnic je željan informacija, Kramnika intrigira misaoni proces koji uzrok pretvara u posledicu. Između njih je ceo vek, koji treba da stane u produženi vikend. I kako očekivati onda, da se u takvom strahovitom „dijalektičko-filozofskom" cajtnotu i obilju uzvišenih šahovskih tema, oni mogu na bilo koji način baviti balkanskim amaterskim festivalom i neizvesnom amaterskom sudbinom. Takva misao predstavlja stvarno ludost i jedino što je delimično može opravdati je iskonska (i iskrena) amaterska čežnja da ga se „bogovi" potpuno ne odreknu.

Objektivno gledano naša najefikasnija zaštita bi trebao da bude, ko drugi nego Bobi Fišer ali tu uvek postoji neizvesnost na kojoj se voltaži nalazi u dotičnom trenutku. Konkretno u našem slučaju stvari u tom pogledu nisu stajale ponajbolje. Niko ga od sinoćne večere nije video, na telefon se ne javlja, hrana mu se ostavlja na prozorski sims očigledno je da ga sanjam u fazi karijere nakon Rejkjavika. Ne mari čak ni za svog „brata" Borisa. U ovakvom stanju bolje je da ga ne uključujemo u problem, kakav je nepredvidljiv može se pridružiti Aljehinu u amaterskom progonu i tu već ne bi bilo nikakve šanse da opstanemo. Takvu udruženu silu ni moderni Izrael (inače njihova omiljena zajednica) ne bi ukrotio.

I tako mi balkanski amateri ostadosmo na čistini poput stada srndaća, koje u niskom grmlju proplanka traži zaštitu od uperenih lovačkih cevi. S jedne strane pretnje, s druge poniženja i potpuna ignorancija. I samom snu naslonjenom na mesečeve odsjaje božanstvenih stena Belogradčika dosadilo da trpi, počeo da se tanji i zastajkuje, nema tu više onog početnog protoka i entuzijazma. Umesto da me opusti i stimuliše, što inače stoji u opisu radnog delovanja svakog sna, počeo je da me umara i još gore, da zastrašuje. Kome treba takav san, krajnje je vreme da i sam postane svestan svoje štetnosti.

Počinje kolo, sumorna atmosfera u sali. Sve nekako sivo, depresivno. Uvukli se u svoje olovne misli balkanski amateri, vreme se troši nemilice, nema stola gde se u desetak poteza otvaranja nije potrošio sat. Moj prijatelj, sudija turnira Georgi Živkov jedini prkosi melanholičnom sadržaju sna. Njegova java je previše nabijena metalnim zdravljem da bi podlegla morbidnom snu, makar se u njemu „prelivalo" od bivših svetskih prvaka. Trenutno ga vidim u razgovoru sa onižim tipom dobroćudnog izgleda. Razvodi ga između stolova, pokazuje tabelu, odgovara na pitanja, gestikulira, neuobičajeno je servilan. Mora da se radi o nekom specijalnom tipu, obično mu nije svojstveno ovakvo ponašanje. Dobroćudni čilager oko koga se Georgi uslužno vrti, sa znatiželjom posmatra ambijent, zastaje nad pozicijama koje mu se čine zanimljivim i udubljen u misli nastavlja dalje.

Ponekad, zavisno kakav potez očekuje pogleda igrača, gde nađe da to ima smisla zagleda se u formular. Podižu se amaterske glave, osećaj da se nešto neobično dešava, turnirska sala menja svoju boju i kao da počinje da diše novom energijom. Petrosjan je u sali pronese se eho!

Moj san, dotada trom i spreman da se odjavi, poče opet da „oživljuje", prevrćem se u krevetu, postoji mogućnost da svakog trenutka krenem u mesečarenje. Srećom koja kad se desi deluje slučajno, a po pravilu se uvek zaslužuje, pre nego što sam krenuo da ispruženih ruku šetam po krovu, došlo je do olakšavajućeg raspleta. Ispostavilo se da je ceo zaplet započet sa knjigom imao skrivenu namenu koja se gradila, razvijala i ostvarila u višeslojnom procesu. Svi balkanski amateri su bili beskrajno egzaltirani što je među njima Petrosjan čime je kolektivno odato priznanje mom snu, o kome do tada nisu imali pojma. Na ličnom planu dobio sam punu duševnu satisfakciju za izbor knjige koju sam poneo sa sobom na turnir, u isti mah i odgovor na motivaciju koja je odredila njen izbor.

Ceo vikend, puna dva dana i tri kola (u nedelju se igralo i prepodne) Petrosjan je proveo sa nama balkanskim amaterima. Svakom ko bi ranije završio pogledao je partiju, mnogima dao savet kako da se pripremi, ukazivao na greške u tretiranju završnica, sa nekima je na terasi i odigrao po koju brzopoteznu partiju. Stari majstori Ljangov I Orev, njegovi ispisnici za vreme zemaljskog života, u svemu su bili posebno privilegovani. Uveče posle svakog kola na velikom platnu osvetljenom videobimom držao je predavanja na različite strategijske teme, da bi na kraju postavio problem i lično nagrađivao najbržeg rešavača. Po prvi put od kako sam počeo da sanjam bio sam ponosan na svoj nesvesni proizvod i nisam žalio što u njegovom sadržaju (od silne gužve koja se bez prestanka vukla za Petrosjanom) nisam uspeo da dobijem ni autogram, a kamoli da u direktnoj razmeni mišljenja proverim svoje amaterske ideje. Vraćeno samopoštovanje mog amaterskog bratstva bila mi je dovoljna kompenzacija. Mada sam se žestoko trudio da opstanem što duže u snu, ne bi li „formirana korica našeg novog amaterskog stanja" ostala što čvršća, zora je već uveliko počela da rudi i bilo je pitanje trenutka kad će se moj san i definitivno razbiti o stenovite grebene Belogradčika. Došao je i taj čas. Niti želim, niti imam snage da opišem njegove poslednje sekvence i rastanak, možda je verodostojnija reč „amaterski ispraćaj" Petrosjana. Preplavila nas je patetika, sentimentalnost, pojavili se čak i znaci kolektivne ekstaze.

Kao nekad njegovi Jermeni kad ih je darivao šampionskom titulom i mi balkanski amateri smo ga podigli na ramena. Negde baš u tom trenutku dešava se neminovno, naglo se budim. Traka od sunca uvukla se izmedu razgrnutih zavesa i ne štedeći zlatni prah prosula po posteljini. Uzvratni pogled niz njen tok kroz isti procep na prozoru, suočavao se sa nestvarnm prizorom božanstvenih stena koje obgrljuju Belogradčik.

Amateri okruženi Petrosjanovim duhom

Počinje kolo, više ne sanjam. Java me suočava sa belim figurama, igram Englesko otvaranje, ne žurim nigde, obuzima me dotada posve nepoznato strpljenje, osećam se „nalik krokodilu koji u plitkoj vodi čeka neopreznost buduće žrtve". Šansa se pojavljuje, pretvaram se u tigra, prividno mrtvilo statičke pozicije, obasjava taktički bljesak.

O čemu se radi? Opipavam se do bola, sigurno nije san pre će biti da se radi o njegovoj posledici. Sutradan, nova metamorfoza, „jegulja u meni". Do sada nisam imao iskustvo sa sobom da mogu sa toliko mazohističkog naboja da patim u slabijoj poziciji i da joj neprestano udahnjujem život. Sklon sam da za „novog mene" ponovo optužim san, jutarnja šetnja me vraća na pravi put. U knjizi od koje se ne odvajam, na klupi sa koje snopovi sunca, Belogradčik i njegove stene pretvaraju u mesečevu površinu na zemlji, sama se otvara strana na kojoj piše: „Treba naučiti trpeti u slabijim pozicijama. Takozvane slabije pozicije kriju u sebi kolosalne mogućnosti, ali treba ih naći i primeniti. Trpljenje na pravi način bez nervoze i impulsivnih reakcija omogućuje lakše pronalaženje takvih mogućnosti".

U sali svež vazduh, kiseonik se deli u bescenje. Nikad više karo kanova na tablama crnih, partije se odužile, uozbiljile, svako gleda da prvo osigura poziciju. Na licima balkanskih amatera pojavio se izraz spokojstva, u ranjive amaterske duše nastanio se mir. Svako se bavi sobom i svojom pozicijom, afektiranje, upiljivanje pogledom, lupanje po satu, dobovanje prstima, glasno uzdisanje i srkanje, ustajanje posle svakog poteza, došaptavanje, sva ona vanšahovska akrobatika koja je univerzalno krasila amatersko ponašanje kao da se rastvorila na jednoj jedinoj rečenici našeg gurua: „Uvek sam nastojao da na mene ne deluje ponašanje protivnika, već snaga njegovog poteza".

Uveče na terasi dok pijemo vino u čast mojih „animalnih transformacija" moj prijatelj, sudija Georgi Živkov ne može da izmetaboliše čuđenje. Postaje verbalno konzistentan tek na drugoj boci „Ne mogu da prepoznam ove ljude, mislim amatere kao da su opčinjeni nekim duhom. Svi dolaze na vreme, nigde cajtnota, kao da im je neko ko je mnogo autoritativan došapnuo da je „u šahovskoj borbi nužno sačuvati svežu glavu i da ako žele da imaju uspeha treba biti racionalan, igrati lako, čuvati snagu i izbegavati cajtnote i da nije isto igrati po inerciji ili unositi u igru celog sebe". Teoretski to je poznato i ranije, ali sada se to primećuje u praksi to je ono što čudi. Ima tu neka zvrčka kaže Georgi, nemate vi amateri (nije mi baš prijalo što sa opšteg prelazi na lični plan) mentalnu sposobnost za taj nivo šahovskog prakticizma. Neko stoji iza ovih događaja, više je nego očigledno.

Sutradan neposredno pred kolo, stari majstor Ljangov za koga je Petrosjan u mom snu imao posebno poštovanje drži pridiku mladom junoši iz njegovog kluba. Ne mogu tačno da dešifrujem sadržaj diskusije, omladinac pognuo glavu, na mah se čini da je nešto ozbiljno. To je ipak samo privid jer njih dvojica, bez obzira na enorman generacijski jaz nastavljaju druženje u drugarskom tonu. Osvrćem se u čuđenju taman na vreme da oslušnem eho poruku: „mlade igrače treba kritikovati. Kritika je nužna i za njih bez sumnje potrebna. Ali kritika mora biti taktična, dobronamerna. Nije dovoljno biti „šahovski akademik treba proniknuti i pokušati razumeti šta se u mladom igraču dešava". Pitam Ljangova o čemu se radi, poruka mi ne zadovoljava radoznalost. „Ne unosi sebe, ne zna da se maksimalno posvetieto o čemu se radi, njegov pogled sad već mnogo blaže skenira „klupskog drugara". Nisam ga još video umornog, iscrpljenog posle partije.

Fudbalskim ili još bolje Petrosjanovskim rečnikom rečeno, s obzirom da on voli ovu metaforu, njegov dres je uvek suv posle završene utakmice". Koristim priliku, nastavljam dalje, pitam ga o Petrosjanu, znam da ga je na Olimpijadi u Varni 1962. video na javi. „Kako ti se činio na prvi pogled, pitam, ako dobro kontam, vi ste na neki način ispisnici on je samo sedam godina stariji od tebe? „Šta da ti kažem priseća se stari majstor, to je u pravom smislu reči bio narodni čovek.

Od ranog detinjstva na ulici, u neprestanoj komunikaciji sa običnim ljudima i kasnije u svim fazama karijere njegov odnos sa narodom nije prestajao da bude interaktivan. Prema svakom čoveku ophodio se kao sebi ravnom".

Hteo bih još puno toga da pitam, stvorili se uslovi za priču, nije trebalo mnogo da stari majstor otvori diznu. Ali avaj, sudija Georgi Živkov preseca razgovor, počinje kolo. Ne sedam baš koncentrisan, dosta energije mi je otišlo na opisana zbivanja. Više od pozicije koja se razvija moje interesovanje se bavi iščekivanjem, u koja životinju ću se u okviru standardne animalne transformacije danas oblikovati. Ovoga puta najbliži sam ježu (ponovo je duh gurua umešao prste), jer kad god mi se ruski majstor Rzuinov približi ispuštam bodlju. Igram sve bolje, principi profilaktike su odradili svoje, pristupam nešablonskom dinamiziranju strategijskih planova koje samo što nije počelo da se materijalizuje. A onda šok, gotovo repriza zbivanja iz partije Petrosjan-Bronštajn, Amsterdam 1956 godine, za utehu umesto njegove dame, ja shodno nižem amterskom rangu previđam celog topa. Boli, ne stidim se da priznam, čestitam protivniku, a najradije bih ga onim izgubljenim topom mlatnuo po glavi. Kako li je bilo Petrosjanu, kad je meni ovako grko, ipak je to bio turnir kadidata, a ovo je običan amaterski festival? Odgovor mi je stigao sutra na mojoj šumskoj klupi, knjiga se po difoltu otvorila na rečenici: „svoje grube previde sam mučno preživeo, ali od poraza nikad nisam pravio tragediju". Svedok mi je pejsaž satkan od belih stena u čijem podnožju obitava Belogradčik.

Pretposlednje kolo, konačno prava Petrosjanovska partija od samog početka. Proturam 5. La3 u Reti sistemu, protivnik „mlađano Bugarče", zbunjen poput Talja u Kirasou 1962. Osvajam centar, kombinujem igru na oba krila, poistovećujem se sa petrosjanovskom životinjskom metaforom, sam sebi ličim na „stonogu koja luta po mraku". Imam ga, ali žilavo se bori Bugarin, za završni udarac traži se tehnika kojom se moj amaterski facebook profil nikad nije mogao previše podičiti. U trenutku počinjem da „gubim kompas" i kad mi već ozbiljno preti mentalna autodestrukcija, ruku na rame mi blago spušta prepoznatljiv glasnik: „svaki igrač dok igra sa protivnikom, istovremeno se bori i sa sobom. Svaka partija je duboko intiman čin, unutrašnja borba. Mnogo partija sam dobio jer sam u kritičnom trenutku uspevao da pobedim sebe"

Uveče na terasi uz obaveznu bocu vidinskog crnog moj prijatelj sudija Georgi Živkov mi čestita: „doktore igrao si maestralno kaže, ni sam Petrosjan se ne bi postideo ovakve partije". Iako znam da sa njim nikad nije jasno, iako ne znam da li je ozbiljna reč u pitanju ili vic, hvatam sebe opsednutog u obnovljenoj dilemi da li moj prijatelj ima predstavu o čemu se ovde radi ili samo lakonski ispaljuje svoje vrcavosti. I da bi to poslednje veče u Belogradčiku bilo kako treba, da ne bi bilo nepotrebnih zastoja u mislima, da bi zaokružili celinu i tako se celoviti upili u galaksijski spokoj usnulih stena, ja mu za rastanak čitam omiljeni citat iz knjige koja me ne napušta: „niko ne uvažava svog protivnika više od Petrosjana. Bez obzira što igra sa partnerom koji je dve klase slabiji od njega, on pristupa partiji kao da razume sve suptilnosti pozicije koje on vidi. I sledstveno tome primenjuje mere protiv mogućih dejstava protivnika iako ovome to nikad ne bi palo napamet. On, kako bi se reklo igra za svog protivnika i u svojoj predstavi mu pripisuje retku pronicljivost. Sa svakim protivnikom Petrosjan igra tako kako bi igrao sa Fišerom, iako je svestan da je on jedan od mnogih, a ne Fišer! Petrosjan uvek igra sa idealnim protivnikom. Po toj osobini on je na neki način nalik Tolstoju. Tolstoj je u svakom čoveku tražio ono što je dobro. Verovao je u ljude. Petrosjan je verovao u snagu i mogućnosti svakog svog protivnika. Svakog"!

ODIGRAJ TURNIR, SPASI SE

Odlazak

Hladni dani. Ledeni dani. Sibirska hladnoća. Ledu i snegu se priključila i košava. Štampa i svekoliki izvori javnih informacija danima nagoveštavaju polarnu apokalipsu. Navodno, nikad nije bilo ovako, izgleda da ćemo morati opet na nebo. Srbin se po ko zna koji put našao na raskrsnici. Priroda ga je izabrala za svoj surovi klimatski eksperiment, čita se između redova. Nije mu prvi put da se sve urotilo protiv njega. Ali ko bi to očekivao od prirode. Ko bi posumnjao da nas i ona mrzi. Napumpavaju, spinuju. Pristojni ljudi se pitaju zašto to ra de? Šta se želi tim mahanjem kataklizmičkih pretnji. I bez čekanja na odgovor (jer dočekati se može samo još veća morbidnost) daju se u potragu za metodom koja bi im obezbedila elementarnu normalnost.

U istom smo loncu, ali u odnosu na većinu mnogo nam je lakše. U startu znamo u kom pravcu treba usmeriti sondu. Lozinka kojom se sigurno preživljava glasi: odigraj turnir, spasi se.

Dogovor je bio brz, realizacija još brža. Idemo na božićni Karpoš turnir (13-14. 01. 2017) u Skoplje. Ivan je došao iz Beograda, Borko iz Kragujevca, Mlađa ih je pokupio u Paraćinu. Negde pred kraj druge smene uplovili su u niški klinički centar. Mirče i ja smo napustili posao. Doktori, pazite klizavo je, najavljuju ledenu kišu, opominjale su nas medicinske sestre na ispraćaju.

I mi onda krećemo. I putujemo. Moj prijatelj Mlađa (znam da voli da ga tako oslovim) na delu overava magičnu rejting granicu. Vozi i priča, ponekad se čak i okrene. Putnici sa zadnjih sedišta ga opominju, traže od mene da ga kontrolišem. Ali previše sam familijaran sa fenomenom kreativnog transa da bih to uradio. Atmosfera poprima doživljaj uzbuđenja koje se hrani specifičnostima svakog pojedinca.

Svakodnevica ustupa mesto šahovskoj priči. Mi putujemo. Put je suv, put je čist. Na makedonskoj strani nas zatiče podnošljiv led. Nižu serampadžije, policajci, carinici. Ljudi rade svoj posao. Ugnezdila se pomirenost u ravnodušna lica. Mlađa im daje na uvid kartice, pasoše, kartone i usput pokušava da srdačnošču bar malo pokrene taj usnuli svet. Rezultat je nula. Nema rezonance. Šta da se radi? Šta se tu vise može uraditi? Putujemo. Idemo na turnir. Bizarnu senku nepostojeće katastrofe, potpuno preuzima radost druženja.

Skoplje je pred nama. Gori u noći. Stižemo baš kad treba da stignemo. Borko koji je nakon bezbroj odigranih skopskih turnira počeo da diše na makedonskom, stupa na scenu. Bez ijednog praznog hoda provlači nas do rezervisanog apartmana. Da se ne bih u tuđoj zemlji osećao kao stranac morao sam da postanem amsterdamac kaže. Pred ulazom nas čeka naš domaćin Jaćim.

Boravak

Kafana Stara Kuća. Slavi se pravoslavna Nova godina. Dozira nu pijanku, spontano kalibrisanu na blagu erotiku potpaljuje na veče zahteve kafanski bend cvileći kako nema, nema neke se rodi. Bend za bend, forsirnje teme je u opisu njihovog radnog mesta, stvarnost im medutim, u aktuelnoj situaciji daje za pravo. U grotlu pomešanih zvekova, nepogrešivo se izdvaja tanani šum ženskih čarapa. Ponuda dekoltea je na vrhunskoj razini. Za potvrdu da neke se rodi poubavo devojče od Makedonče niko ne bi mogao da bude optužen za lažno sve dočenje. Jede se, pije se, gomilaju se sati. Ponoć je odavno otkucala karticu. Penjemo se u apartman na petom spratu. Sav u staklu spojio se sa noćnom panoramom Skoplja. Ispijam pivo zaostalo iz prethodnog aranžmana. Borko i Ivan obećavaju da će ustati rano i doneti burek za doručak. Sa što sakate da vam se natreska, so sirenje, ali so meso-pitaju.

Mesto takmičarskog performansa hotel Aleksandar, mesto gde se igra tradicionalni open Karpoš turnir. Šahistima posebno blizak zbog prostrane sale za igru. Gužva, mnogo ljudi, mnogo pozdravljanja.

Puno dece, starosna granica se proteže u rasponu od sedam do sedamdeset pet. Bezinteresni sabor egzotičnih nomada, svako ima svoj unikatni razlog zašto misli da u ovom trenutku treba da bude ovde

Počinje turnir, nižu se kola. Igraće se ceo dan. Mirče je konstantno na drugom stolu, stalno uz Kirila Georgijeva. U međusobnoj partiji lako mu drži crnim figurama. Majstorski ekonomiše sa energijom. Mlađa upada u šekspirovski scenario. Pada mu zastavica u mrtvoj remi po ziciji. Od ovoga se ludi, kaže. Ipak nalazi snage da dobije zadnje dve partije. U meni čuči Hudini, opet kaže. Borko i Ivan stalno u vrhu, rutinski ulaze u krug nagrađenih. Ja u zadnjem kolu izlazim iz sive zone i dobijam šansu da se dokažem u prvom redu. Šansa ostaje da čeka neki drugi prvi red. Kasno je, ceo dan nismo ništa jeli. Proglašavaju se pobednici. Dok moje društvo izlazi da primi nagrade nazdravljam im Chivasom iz onog istog prvog reda. U „drinkerskoj verziji" delujem mnogo pitomije. Bespovratno pada zavesa, u holu prepoznatljiv žamor rastajanja. Opet pozdravljanje ali tekst nije isti. Ruke se pomeraju u suprotnom pravcu. Krećemo nazad, polazimo, ostalo je još samo da se natoči gorivo. Za mene samo još to, ali moje kompanjone čeka još jedan važan posao. Bitan posao. Suštinski važan za održavanje igračke kondicije. Treba promeniti pare od nagrade. Konvertovati denare u evre. Naći menjačnicu koja radi subotom u deset uveče, sigurno bi bio nerešiv problem da je Borko ostao kući. Sa njim u sedlu ništa lakše. Jer on, zna radno vreme svih menjačnica u Skoplju.

Povratak

Magla. Gusta i nepredvidljiva. Bez najave se pojavljuje i iščezava. Putujemo. Vraćamo se. Prelazimo granicu u ponoć. Rampadžije, policajci, carinici, jedva se naziru u magli. Ulazimo u zemlju, aktiviramo internet. Stižu nas vesti. Albanci zaustavili voz, rat na pomolu.

Vućić održao konferenciju za štampu. Dačić zapretio zemljama u regionu, Vulin se obratio imigrantima, opozicija dobila novog predsedničkog kandidata. Ludilo nema regulisano radno vreme. Sledi novi ledeni talas, sneg će se zadržavati i u nižim predelima. Gotovo je. Pojavio se novi virus za koji ne postoji rešenje. Nema nam spasa, Trovačnica neumorno štancuje toksine. I šalje ih u etar. Kako stvari stoje moraće se uskoro ponovo na put. Kolektivno gasimo internet. S obzirom da nismo jeli ceo dan nema šta da se ispovrati.

Putujemo. Traži se mesto za kafe stanku. Motel Džep ne radi, motel Predejane je zakovan u ledu. Nema nam druge, moramo napred, u maglu. Umro je Miki Jevremović. Svako od nas imao je sa njim neku zajedničku šahovsku vinjetu. Borko na Yutubu traži i nalazi. „Sam sam sa vinom i tugom". Ćutimo i slušamo, na svoj način, opraštamo se od legendarnog pevača. Magla ne popušta, ali Mlađa je prevario igricu. Zalepio se za farove autobusa koji vozi ispred nas. Vozački rejting mu vrtoglavo raste, ne naslućuje se kraj. Putujemo, putu počinje da se nazire kraj. Sutra se u Palanci održava Šoćin memorijal.

Kratko sećanje i ponovo seta. Šoća je bio zaštitni znak našeg šahovskog sveta. Ivan nagovara Mirčeta da idu, Mlađa kaže da će verovatno ići, Borko kaže da sigurno ide. Meni je dovoljno da se podsetim na dragi lik sa kojim sam se uvek radosno sretao. Ulazimo u Niš, ali tek iz drugog pokušaja. Magla nam je preusmerila pravac. Dva sata je posle ponoći. Na benziskoj pumpi pijemo oproštajnu kafu. Pravimo finansijski rebalans, niko nikom ništa ne duguje. Baš je bilo dobro kaže Mlađa. Borko i on putuju dalje. Do Paraćina, do Ćuprije. Bilo je odlično svi se slažu. Rastajemo se. Dugo nisi ništa napisao za hroniku kaže Borko opiši ovo naše putešestvije. Možda će nekom pomoći kad se nađe u nevolji. I da kroz tekst obavezno provučeš da smo prijatelji, dodaje Mlađa. Naravno da jesmo, zadovoljstvo je moje.

ŠAHOVSKI KORIFEJI U CARSKOM GRADU

Nećeš naći drugu zemlju, nećeš naći drugog mora
Ovaj grad će te pratiti. Po istim ćeš ulicama ići.
U istom će te susedstvu i starost tvoja stići:
i u istim ovim kućama ćeš osedjeti.
Uvijek ćeš u ovaj grad stizati.
Za neko drugo mjesto - nemoj se nadati
                                   Konstantin Kavafi

Ističe godina (2013) u kojoj je Niš, zahvaljujući proslavi godišnjice donošenja Milanskog edikta bio više nego obično predmet pomena, mesto različitih kulturnih manifestacija i religijskih svetkovina.

Grad je tokom cele godine bio preplavljen „belosvetskom rajom", mnogo naših mudraca se našlo pozvanim da govori o njegovom značaju za „globalno hrišćanstvo i univerzalne kosmičke tokove". Kako je godina odmicala, jedna u biti za grad afirmativna ideja, se zbog nepresušne čežnje marginalaca „da svoje komplekse prezentuju kao gradske vrednosti", sve više pretvarala u svoje naličje, dobijajući obrise džinovske karikature i kiča, zvanično oličene u alineiranoj kameno-metalnoj skulpturi „ujedinjenog pravoslavnog i katoličkog hrisćanstva" postavljenoj na prometnom gradskom šetalištu. I kad je gorak ukus već ozbiljno pretio da se konvertuje u gađenje, „hrišćanski spas i uteha" stigli su iz izvora o kome se malo vodi računa iako nikad nije omanuo. Iz ženske lepote. Nenamernim sticajem okolnosti (što je uzgred budi rečeno naša jedina šansa sa trenutnim ljudima koji trebaju da namerno nešto pametno osmisle) desilo se da je organizacija dela svetskog prvenstva u ženskom rukometu dodeljena Nišu. I grad su odjednom preplavile Brazilke, Japanke, Kineskinje, Dankinje, Alžirke koje su svojim koloritom, pomešanim sa osvedočenim backgraundom naših lepotica, za tili čas razvejale tamjan i kukumavku, rasterale koristoljubive popove sa sve svojom ucveljenom pastvom, zamenile krutost lica osmesima, isterale impotentne na videlo i učinile da grad opet zdravo prodiše i dobije svoj istinski „hrišćanski smisao". Kojim bi se i sam car Konstantin ponosio!

Opisani čudesni obrt u gradskoj atmosferi osvetlio je lepšu stranu grada u kome su se tokom njegove istorije stvarale prave vrednosti i pohodili ga umni i dobronamerni ljudi. Jedna od autentičnih vrednosti grada (da li je novina ako kažem potpuno zanemarenih), je njegova šahovska tradicija. I pošto je gradski vetar u poslednjem trenutku promenio pravac, stara ideja javila mi se kao neka vrsta obaveze da iz arhive sećanja, baš na kraju ove svečarske godine izvučem svetske šahovske korifeje koji su izgradnji naše lokalne šahovske tradicije dali svoj doprinos.

Najveće šahovsko ime i jedini prvak sveta koji je pohodio Niš bio je Anatolij Karpov. On se pre dve godine (2011) negde u ovo zimsko vreme, neočekivano efikasnom akcijom gradskih i šahovskih struktura pojavio u gradu i odigrao egzibicioni meč sa našim trenutno najperspektivnijim igračem, tada internacionalnim majstorom Miroslavom Miljkovićem. Sve se dešavalo veoma brzo, nije bilo vremena za razgovore i tribine, obavljena su od organizatora „kontrolisana slikanja za istoriju", Karpov je ubedljivo dobio meč, a da je cela akcija pored marketinškog imala i edukativan značaj govori činjenica da je Miljković dve godine kasnije doneo gradu treću velemajstorsku titulu.

U kontekstu aktivnog učešća u kreiranju posleratne šahovske istorije i širem doprinosu razvoja šahovskih ideja možda i značajnije ime od samog Karpova, bio je proslavljeni ruski velemajstor Efim Geler, koga smo imali čast da ugostimo na međunarodnom turniru u Nišu 1977 godine. To je još uvek bilo vreme dugih Berger turnira, imalo se vremena i za sedeljke, razgovore i evociranje uspomena. Skor Gelera sa svetskim prvacima od Evea do Kasparova zaustavio se na rezultatu 39:35 u njegovu korist. Jedino nije mogao sa Spaskim, ali su zato Botvinik, Smislov i Fišer „pali" sa više od jedan razlike. Imao je 52 godine kad je boravio u Nišu, a da to nije bio zalazak karijere svedoči činjenica, da je dve godine kasnije (po drugi put) pobedio na šampionatu SSSR i postao njegov najstariji šampion u istoriji. Na turniru su ga obrnuto proporcionalno gostoljubivom prijemu, već na startu dočekale velike neprijatnosti. U razmaku od dva dana izgubio je partije od majstorskih kandidata, Golubovića i Maksimovića (lepotica u Veresovu u samo 25 poteza) i ne sluteći da su svi niški igrači školovani na „čuvenom Konstatinovom šahovskom geslu-nema ništa na blanko". Dugo mu je nakon ovih havarija trebalo da se oporavi i na kraju izbori častan plasman. Naš tadašnji predsednik organizacionog odbora turnira, dugogodišnji zaslužni šahovski funkcioner Raka Radojević bio je domaćin po meri i možda se u njihovim redovnim večernjim sedeljkama i krije „tajna ukupnog Gelerovog rezultata".

Ako bi u internacionalnim šahovskim relacijama trebalo birati počasnog građanina Niša, izbor bi bez konkurencije bio američki velemajstor Yasser Seiravan. Mnogo puta boravio je u Nišu, prvi put kao učesnik međunarodnog turnira 1979 godine. U pripremi turnira kao glavni savetnik bio je uključen tada ugledni šahovski organizator Miša Peljin koji je iznenada javio da je obezbedio dolazak Seiravana, ali s obzirom da je razmak između upravo završenog međuzonskog u Rigi, gde je nastupao i predstojećeg niškog turnira desetak dana, treba ga prihvatiti i osmisliti mu boravak u gradu. S obzirom da sam kao urednik biltena bio član organizacionog odbora i jedini u njemu koji je mogao da se služi engleskim jezikom, ulogu Yasserovog gradskog animatora dobio sam aklamacijom. I tako je počelo. Seiravan tada još nije napunio dvadesetu, te godine je postao omladinski prvak sveta, razvio je veliko prijateljstvo sa Ljubojevićem i bio pun samopouzdanja i planova. Ponašao se apsolutno nekonvencionalno, prihvatao je razgovor na svaku temu, rukovao se i tapšao sa svima i u trenu postao sastavni deo gradskog miljea. U tom prvom i još dva kasnija boravka u Nišu, praktično nije bilo gradske atrakcije gde se nije isprobao. Gostili su ga u niškom najčuvenijem restoranu Amerikancu, igrao je frisbi na Čegru ispred Sinđelićevog spomenika, čerečio jagnje na Suvoj Planini, učestvovao u privatnim žurkama, s mojim ocem rezao voćke I u sećanje na taj događaj mu kasnije poslao iz Amerike farmerske pantalone. Sa svim niškim igračima je napravio drugarski odnos, najprisniji sa IM Zoranom Ilićem koga je gostio u Sietlu, omogućio mu da bude predavač u šahovskom kampu i sa kojim je i danas u aktivnom kontaktu.

Više puta u klubu u šahovskim večerima pred najraznovrsnijom publikom, pokazivao je svoje partije demonstrirajući pritom svoj glumački dar kroz imitaciju ponašanja Polugajevskog, Korčnoja, Larsena i drugih šahovskih velikana. Na turniru je podelio prvo mesto sa IM Kuligovskim, izgubivši samo od Tringova, ali u „lepotici" koju je doslovce oplakao u našem stanu. U godinama koje su sledile Seiravan se apsolutno afirmisao kao vrhunski igrač (pobede nad Karpovom I Kasparovom), povezao se sa Korčnojem (bio mu zvanični sekundant na meču sa Karpovom u Meranu), pokrenuo je časopis Inside Chess i počeo da se aktivira na temu Fišerovog povratka. Prisustvovao je čuvenom revanš meču Fišer-Spaski na Svetom Stefanu u svojstvu akreditovanog novinara (ne sećam se za koju novinsku agenciju) i upravo pri tom boravku napravio gest dostojan počasnog građanina. Naime u isto vreme kad i meč, samo malo višlje od mora (krševito Cetinje) igrao se ekipni šampionat Jugoslavije (nažalost i poslednji) na kome je nastupao i naš klub naslovljen kao Niš-Market.

Svi klubovi su imali plaćene strance na prvim tablama (mi smo bili prepoznatljivi i posebno cenjeni jer smo uvek nastupali sa domaćim kadrom), nismo bili baš kompletni i s obzirom da je to bila stara ideja zbog koje smo ga svake godine registrovali pitali smo ga da li bi nam s obzirom da je u blizini pomogao. Napominjem da je to bila 1992 godina vreme žestokih američkih sankcija prema Srbiji i zabrani učestvovanja američkih državljana u bilo kojoj unutrašnjoj aktivnosti zemlje (pa i sportskoj) zbog čijeg kršenja je uostalom i Fišer kasnije uhapšen. No bez obzira na sve moguće konsekvence Yaser je pristao i bez ikakve finansijske nadoknade odigrao 5 partija, napravio 3,5 poena i mnogo nam pomogao da ostanemo u ligi. Na svaki slobodan dan meča kad su mu prestajale novinarske obaveze spuštali smo se kolima do mora, dovozili ga (skupa sa tadašnjom verenicom, kasnije suprugom Ivet) na partiju, nastavljali veče uz analizu partija i „vinarenje" u klupskom apartmanu i kasno u noć ga vraćali u hotel. Bilo je to vreme za nezaborav.

ŠAHOVSKI KORIFEJI U CARSKOM GRADU

Početkom sedamdesetih u Nišu su odigrana dva međunarodna turnira na kojima su „shodno svom nepredvidljivom globtroterskom renomeu" učestvovali argentinski velemajstor Miguel Kinteros i Filipinac Eugenio Tore. Veću atrakciju u to doba je u našoj šahovskoj sredini bilo teško zamisliti. S obzirom na njihove prijateljske veze sa Fišerom, kroz njihovo prisustvo na indirektan način kao da je i sam nekrunisani kralj (meč sa Spaskim je bio u neposrednoj pripremi) bio tu. El grande Miguel je u to vreme bio u apsolutnom trendu, intenzivno je igrao po celom svetu, stigao je čak da nastupi i u tada zabranjenoj Južnoj Africi zbog čega je neko vreme bio pod Fidinom suspenzijom. Lako je pobedio na turniru, ali više od toga karakterističnim latinoameričkim šarmom, neposrednom komunikacijom i brzim skokovitim mislima dinamizirao je i ostale učesnike turnira da svekupno kreiraju istinski internacionalni doživljaj.
Još dva Argentinca su nakon njega pohodili Niš, IM Ema (igrao na turniru 1972 godine) za koga se ni tada, niti kasnije nije mnogo čulo i velemajstor Daniel Kampora koji je pobedio na međunarodnom turniru Niš-85. Za Kamporu me lično vežu neprijatne uspomene, jer je na indirektan način bio inicijalna kapisla serije mojih životnih nevolja. Naime nakon mog izvanrednog starta na openu Berlinsko leto 1985. (5 poena iz 6 partija), dobio me je remi završnicu na moj 32. rođendan nakon čega sam do kraja turnira naređao još dva poraza. Bilo bi sjajno da se tu stalo, međutim, zadnjeg dana boravka sam pokraden, nestali su pasoš, novac i kreditne kartice. Nije bilo baš lako organizovati izlazak iz Zapadnog Berlina bez pasoša uz surovu kontrolu na granici Istočne Nemačke, ali da sam znao šta me čeka samo dan kasnije radije bih ostao u gradu da i dalje rešavam problem. Naime, nakon što smo iscrpljeni negativnim događajima i dugom vožnjom stigli na Cetinje gde je počinjao ekipni šampionat Jugoslavije, lanac nesreća je nastavio da se odmotava jer sam se pri tuširanju okliznuo i slomio levi kuk. Epilog horor serijala i svojevrsne životne ironije je bio da se „njegov inicijator" Kampora slavodobitno pojavio u mom gradu i dok sam ja video rane u ortopedskoj bolnici u Risnu, „bez ikakve griže savesti" osvojio prvo mesto. Možda i najilustrativniji primer da je Niš vaistinu hrišćanski grad.

Eugenio Tore je bio mirnija priča, ali s obzirom na kasniju blistavu karijeru nije neskromno tvrditi da je i boravak u Nišu 1972 godine imao u tome odredenog udela. Prvi azijski velemajstor, apsolutni rekorder u uzastopnim olimpijskim nastupima (igrao je i na poslednjoj olimpijadi u Istanbulu), učesnik kandidatskog meča (izgubio od Riblija 6:4), višestruki šampion zemlje. Godinama prisan sa Fišerom, bio je glavni u logistici njegovih boravaka na Filipinima, a kruna njihovog odnosa bilo je poverljivo sekundanstvo na revanš meču sa Spaskim 1992. i učešće u promoterstvu Fišerovog šaha 1996 godine. O njihovom druženju kao svojevrsnom primeru odnosa u kome su iracionalno i ironija skladno ukomponovani sa odanošću i iskrenim prijateljstvom, govori anegdota iz taksija u Buenos Airesu koju je Tore po raznim svedočenjima voleo da u društvu prepričava. Naime pošto se predstavio kao šahista ne pominjući pri tom u istom kontekstu Fišera koji je bio sa njim, i nakon što su se detaljno „šahovski ispričali" taksista ga je negde pred sam kraj vožnje pitao: „Ima li vesti i šta se dešava sa onim ludakom Fišerom". Na turniru u Nišu, Tore je završio u sredini tabele (pobedio je bugarski IM Georgi Peev), ali je zbog svog dobrodušnog ponašanja, a verovatno i egzotičnosti koja po pravilu u provincijama „pravi čežnju za nepoznatim daljinama" bio omiljen u publici. Iako je prošlo i više od 40 godina od njegovog boravka u gradu, za vreme klupskih brzopoteznih seansi njegov glavni navijač i prijatelj „iz davnih vremena" poznati niški MK Paja Živković još uvek neku svoju „šahovsku lepoticu" isprati komentarom „e pa da vidiš kako bije drugar na Eugenio Tore".

Interesantna svetska šahovska figura kome je Niš značio vise od „običnog grada u kome je odigrao turnir" je Ian Rodžers, prvi australijski velemajstor, globtroter, šahovski publicista i komentator. U „specifičnom simpatisanju grada" dosledno ga je sledila njegova supruga Keti internacionalni šahovski sudija i fotoreporter sa velikih turnira, inače fanatični obožavalac srpskog kajmaka. Nezavisno od dva turnirska nastupa (1983 i 1985) na kojima se Ian nije proslavio, Rodžersovi su još dva puta privatno posetili Niš, posećivali su poznata mesta i ponašali se sasvim odomaćeno. Domaćin im je bio IM Zoran Ilić, u to vreme nesumnjivo najveći gradski šahovski internacionalac, koji u sklopu uzvratnih niško-australijskih šahovskih odnosa 1984 godine napravio globtrotersku šahovsku turneju po šestom kontinentu sve do Tasmanije i Aboridžinije. Dalji doprinos tim prijateljskim odnosima dao je naš IM Aleksandar Davidović koji se u potrazi za boljim životom otisnuo u Australiju i posredstvom Rodžersa (podrazumeva se i zbog svog šahovskog umeća) dva puta nastupio u nacionalnom olimpijskom timu (Olimpijade u Elisti i Manili). I dan danas Ian i Keti su na stalnoj vezi sa Nišom, nakon što je zbog stresa i hipertenzije prestao sa aktivnom igrom Ian (na insistiranje Keti) ne propušta priliku da mi uz novogodišnju čestitku podnese i medicinski raport o svom zdravlju.

(Naastaviće se)

 (Stavljen nastavak 50)