Niš, 2024
Dr Slobodan Ilić
U ŠAHOVSKOM OGLEDALU
Šahovska istorija slavi Fajna i Krogijusa, a mi imamo Bobija Ilića. Svaki u svoje vreme, pojavljivali su se u periodima kada su Amerika, Rusija i Jugoslavija tek stupale krupnim koracima na svetsku šahovsku mapu. Dva doktora psihologije i prof. dr Slobodan Ilić, doktor psihijatrije. Dvojica istaknutih velemajstora i majstorski kandidat majstorske snage, proživeli su šahovske turnire svaki svog nivoa, prošli na svojoj koži ono što su pisali o šahu i šahistima.
Fajn i Krogijus su se proslavljali i kao šahovski pisci, a profesor Ilić je tek nadomak šezdesete rešio da nas podari iskričavim pričama i dubokim psihološkim analizama. Na sreću, svoje rasute bisere je sačuvao u ovoj knjizi, po mnogo čemu drugačijoj, a svakako iskrenijoj i dražoj od knjiga slavnih prethodnika.
Oslobođeni taštine i tereta slave, ovi komentari nisu pisani strogo akademski, niti je u njima dotjerivano svako slovo. Oni nose miris „vrućeg hleba iz peći“, kako bi rekao velemajstor Ljubojević.
Ovo je niška, naša knjiga, sa mnogo spontanosti, ljubavi i razumevanja za paralelni univerzum zvani šah.
Marjan Kovačević
Predgovor
Ceo svoj život sam u šahu. Na razne načine, u različitim ulogama. Igrač-amater, rukovodilac, lekar, organizator, publicista, sekundant, psiholog, navijač, komentator, svašta sam bio i radio. Očevo pomenuto delo, knjiga Vladimira Vukovića: Umeće rokadnog napada, olakšala mi je bolničke dane detinjstva, na njenim krilima, po izlasku iz bolnice, postao sam pionirski prvak grada. Tu negde se i okončala moja takmičarska ambicija, ali istovremeno je započela uzbudljiva karijera šahovskog posmatrača, opservatora, radoznalca koja mi nesmanjenom snagom ullepšava i ove „jesenje životne dane“. Odigrao sam mnogo turnira, evropski šampionat i seniorsko prvenstvo sveta, trudio se svom snagom da u okviru svojih mogućnosti ostvarim rezultat, ali više od toga, privlačila me je i ispunjavala šahovska atmosfera, ambijent, nevidljiva aura pripadnosti koju čine i pravi prisutni šahovski hodočasnici. Duž crno-belih meridijana upoznavao sam i prijateljio sa predstavnicima različitih generacija, nacionalnosti, religioznih orijentacija, obrazovanja, društvenog statusa, sa čudacima, avanturistima, sanjarima, svaki od njih je imao svoj lični, unikatno kodirani, razlog zbog koga mu je šah ulepšavao svakodnevicu.
Trajna želja da slojevitost šahovskog života, nezavisno od rezultata, partija i otvaranja, približim onima koji nisu aktivno u takmičarskom šahu, povremeno je uspevala da probije moj urođeni konformizam i putem šahovskih zapisa ostavi trag. U njima sam, kroz prizmu ličnog psihološkog uvida, opisao šahovske događaje i ljude koji su ih kreirali. Tokom protekle decenije (2012-2023. god.) na portalu Večiti šah, Blogu Šah-mat liste i Šahovskoj strani Politike, zahvaljujući dobroj volji i podršci koja se ne zaboravlja, posvećenih šahovskih promotera Vladice Andrejića, Gorana Tomića i Marjana Kovačevića, objavljena je većina tekstova. Ideja da se tematski i hronološki urede i kao svedočanstvo šahovskih zbivanja u određenom vremenu, stave na uvid, motivisala me je da razvejane tekstove prikupim i predstavim kao celinu.
Autor
KOMENTARI
ODLAZI JOŠ JEDNA (ŠAHOVSKA) GODINA (2012)
Fraza kojom obično počinju decembarski tekstovi, „kraj godine je vreme za sumiranja rezultata", gubi od svoje neoriginalnosti ako je osvešćena. Autentično upotrebljena, „u ovoj drugoj verziji" ona može nedvosmisleno da izazove zanimanje čitalaca. Dakle kraj godine je vreme za sumiranje rezultata u ličnim i kolektivnim sferama pa se u opštem kontekstu može odnositi i na šah. Ili još mnogo uže na srpski šah!
U kvalitativnom smislu tokom godine se nije ništa spektakularno događalo, bilo je organizovano par open turnira, administracija je birokratski uigrano odradila lige i lokalne kadetske performanse.
Zdušno je pohvaljen plasman muške reprezentacije na Olimpijadi u Istanbulu, dok debakl ženskog tima i bleda igra naših predstavnika na kadetskom prvenstvu sveta u Mariboru nikog nisu previše uzbudili.
Autentičnu šahovsku Srbiju, danas čine „vikendaški nomadi" koji snalazeći se za prevoz ko kako zna i ume, lutaju po srpskim varošicama, ne bi li u jednodnevnom lupanju po šahovskim časovnicima zaradili neki dinar za golo preživljavanje. Na kraju krajeva to je do daljnjeg OK (show must gone) jer, pošto nije trenutno sposoban da se nametne na neki afirmativniji način, aktuelni srpski šahovski život ovako bar pošteno pokazuje da lojalno prati postojeće društvene trendove.
Ideje ovog članka međutim nisu „zemaljske stvari sklone čestim kvarenjima", već dva šahovska događaja vezana za odlazeću godinu, koja svojim sadržajem i porukama nadrastaju mogućnosti ljudi da ih oboje svojim uticajem. Ove godine napustio nas je (mislim da svi koji se iskreno raduju šahu bez obzira na nivo šahovskog umeća imaju pravo na ovakav način prisvajanja) velemajstor Svetozar Gligorić.
Svojim delovanjem za šahovskom tablom i van nje obeležio je vreme i uz sve poznate takmičarske uspehe i medalje, darivao našem narodu nešto još važnije. Decenijama je doprinosio podizanju njegovog kolektivnog samopoštovanja i ličnim primerom ga preporučio svetu. Gligorić je i svojim odlaskom izazvao sveopštu žalost i poslednji put napravio kolektivnu katarzu okupljajući šahiste svih generacija i kategorija, amatere, profesionalce, znane i neznane poklonike drevne igre, ljubitelje šaha iz različitih oblasti javnog života u jedinstvenom konsenzusu (tako retkom na ovim prostorima) koji njegovu zaostavštinu stavlja u zalog daljem napretku. Mala zemlja mora da slavi i stalno podseća na svog velikana jer će u suprotnom sve svoje partije gubiti u minijaturama! Gligorić joj je svojom ličnošću, delom, međunarodnim ugledom, potvrđenim i u post mortem komentarima svetskih uglednika proširio granice i pokazao da može funkcionisati sa pravim vrednostima bez obzira što je mala. Havana slavi Kapablanku, TalinKeresa, Moskva Aljehina, Riga Talja, Vršac Boru Kostića, Lenjingrad
Botvinilka, Polanica Zdroj Akibu Rubinštajna, Ljubljana Vidmara, Plovdiv Tringova. Nadajmo se da će i Beograd naći snage (pre svega snage, jer ako bude snage biće i novca) da se memorijalnim turnirom pokloni senima Svetozara Gligorića.
Godina Gligorićevog odlaska na svom drugom polu koji označava dolazak, kao svojevrsni prilog stalnoj potrebi za balansom, najavila je novo ime koje pokazuje predispozicije da postane dragocenost srpskog šaha. Aleksandar Inđić je ove godine ušetao na našu centralnu šahovsku scenu bez velike pompe, ali to mu nije smetalo da vrlo brzo postane njen zapažen akter i nagovesti velike mogućnosti. Na prvi pogled u njemu nema ničeg spektakularnog posebno u eri kad šahovski geniji niču kao pečurke posle kiše, sve niže spuštajući starosnu dob genijalnosti. Inđić nije vunderkind, niti se dosada okitio nekom kadetskom evropskom titulom, ali je neosporno (tajm aut za dežurne skeptike, to je fela u kojoj nikad nismo oskudevali) satkan od posebnog materijala koji obećava visoke domete. Univerzalnim pogledom na šah koji objedinjuje pristup igri, protivniku, šahovskom nasleđu, literaturi, kao i vanšahovskim aspektima igre, tako neobičnim za mladog šahistu na početku karijere, Inđić budi nadu da će plemenite poruke šaha, potpuno izbledele u eri šahovske kompjuterizacije nastaviti da žive na ovom prostoru. Pratio sam uživo nastup Inđića na prvenstvu Evrope u Plovdivu (2012), razgovarao sa njim u Vrnjačkoj Banji i uverio se u navedeno, istovremeno i našao istomišljenike u armiji šahista različitih profila koji poznaju Inđića i prate njegov razvoj. Njegov vanšahovski potez na turniru u Paraćinu (ponuda remija u partiji gde je bio nadigran i gde se prosta pozicija nakon grubog previda protivnika konvertovala u njegovu korist) kojim je ličnu dobit pretpostavio empatijskom saosećanju i nevidljivoj šahovskoj pravdi,
još jedna je potvrda specifičnosti njegove šahovske ličnosti. O takvoj odluci se ne razmišlja, ona se donosi nesvesno, u trenutku, „iz karaktera" i na stranu da li je „šahovski rečeno pametna" (različita su mišljenja igrača koje sam anketirao), ona nedvosmisleno ukazuje da mladi Inđić ne igra na sitno (na pola boda ili par rejting poena) nego na nešto veliko o čemu verovatno na svesnom nivou trenutno ni sam nema jasnu predstavu.
Gligorić i Inđić se verovatno nikada nisu sreli, pitanje je da li je proslavljeni velemajstor okupiran drugim temama pred kraj svog života uopšte i čuo za mladog šahistu. Inđić o Gligoriću zna mnogo, između ostalog imao je potrebu da mu i svojim prisustvom na ispraćaju oda poštovanje. Nisu se sreli, ali su se „okrznuli u simboličnom mimohodu", jedan na putu u legendu, drugi ka šahovskoj pozornici.
Njihova veza treba da budemo mi koji činimo šahovsku javnost, kreiramo šahovsko mnjenje i istinski odani drevnoj igri najdobronamernije želimo da prošlost i sadašnjost srpskog šaha povežemo u ime budućnosti. I sami ćemo biti vredniji, ako znamo da cenimo vrednosti drugih. A u našoj šahovskoj sredini, pravih vrednosti nema baš u izoobilju. Godina za nama broji poslednje dane, ali nova kao da je već počela, u njoj Gligoriću dugujemo memorijal, a Inđiću osmišljenu podršku.
(Nastaviće se)
(Stavljen nastavak 1)
