Štefan Cvajg: Novela o šahu

 

Na velikom putničkom parobrodu koji je u ponoć trebalo da krene iz Njujorka za Buenos Aires vladala je uskomešanost i živost, uobičajena za poslednji sat pred polazak. Gosti sa kopna, koji su došli da isprate svoje prijatelje tiskali su se na sve strane, telegrafisti s naherenim kapama jurili su kroz društvene prostorije izvikujući imena, unošeni su koferi i cveće, deca su radoznalo trčala uz i niz stepenice, dok je orkestar, ne obraćajući pažnju na opštu vrevu, svirao deck-show.

Ja sam, u razgovoru s jednim poznanikom, stajao malo po strani od ove gužve na promenadnoj palubi, kad blizu nas dva ili tri puta oštro blesnu blic; neka prominentna ličnost očigledno je pre odlaska još na brzu ruku davale intervju za koji su je fotografisali. Moj prijatelj pogleda u onom pravcu i nasmeši se. “S vama je na brodu jedna retka zverka, Čentović.“

I pošto sam ga ja, očigledno, pogledao s priličnim nerazumevanjem, on dodade: ,,Mirko Čentović, prvak sveta u šahu. Igrao je na turnirima širom Amerike, s istoka na zapad, a sad ide u Argentinu, u nove pobede.“ Tad se i ja setih ovog mladog velemajstora, pa čak i nekih detalja iz njegove munjevite karijere; moj prijatelj, pažljiviji čitalac novina od mene, dopunio me je čitavim nizom anegdota. Pre otprilike godinu dana Čentović je preko noći stao u red najrenomiranijih majstora šahovske umetnosti, Aljehina, Kapablanke, Tartakovera, Laskera, Bogoljubova.

Od vremena kada se 1922. godine na turniru u Njujorku pojavio Reševski, sedmogodišnje čudo od deteta, nije se dogodilo da neka anonimna ličnost do te mere uzbudi duhove osvajajući mesto među samim zvezdama. Jer, izgleda da intelektualne osobine ovog mladića zaista nisu od početka obećavale tako blistavu karijeru. Ubrzo je procurila tajna da velemajstor u privatnom životu nije u stanju da na bilo kom jeziku napiše rečenicu bez pravopisnih grešaka, a jedan od njegovih gnevnih kolega pakosno se rugao da je “njegova neobrazovanost u svim oblastima podjednako univerzalna“. Bio je sin nekog ubogog Jugoslovena, brodara na Dunavu, čiju je malu barku jedne noći razneo parobrod za prevoz žita; posle očeve smrti, na dvanaestogodišnjeg dečaka sažalio se sveštenik iz ovog zabitog mesta i uzeo ga k sebi; dobri paroh iskreno se trudio da nerazgovorljivom, turobnom detetu širokog čela pomogne da kod kuće nauči ono što nije bio kadar da sa[1]vlada u seoskoj školi. Ali napori su bili uzaludni. U slova, koja su mu sto puta objasnili, Mirko je i dalje gledao kao u nešto sasvim nepoznato; njegov spori mozak nije uspevao da se usred[1]sredi čak ni na najjednostavnije predmete u nastavi. U svojoj četrnaestoj godini morao je pri računanju da se pomaže prstima, a čitanje neke knjige ili novina predstavljalo je i za već stasalog mladića poseban napor.

Uz sve to, ne bi se moglo reći da se Mirko opirao radu, ili da je bio jogunast. Poslušno je izvršavao sve što mu se naredi, donosio vodu, cepao drva, radio u polju, spremao kuhinju i pouzdano, premda sa sporošću koja je razdražavala, obavljao sve što se od njega tražilo. Ali dobrom parohu je kod ovog nastranog dečaka najviše smetala njegova potpuna nezainteresovanost. On se ničega nije hvatao bez po[1]sebnog naloga, nikada nije postavio nijedno pitanje, nije se igrao s drugim dečacima, niti je pokušavao da se nečim zabavi ukoliko mu to ne bi bilo izričito naloženo; čim bi završio s obavezama u kući, nepomično bi zaseo na neku od stolica u sobi, s onim praznim pogledom kakav imaju ovce na paši, ne uzimajući ni najmanjeg učešća u zbiva[1]njima oko sebe. Dok bi sveštenik uveče, dimeći na svoju dugu seljačku lulu, igrao tri uobičajene partije šaha sa žandarmerijskim narednikom, plavokosi dečak slamnatih vlasi sedeo bi nemo pored njih i na izgled pospano i ravnodušno ispod svojih teških kapaka zurio u crno-belu tablu.

Jedne zimske večeri, dok su dva partnera sedela udubljena u svoju partiju, sa seoskog puta dopre sve bliži zvuk praporaca. Jedan seljak, sa kapom svom belom od snega, uđe žurno u kuću; njegova stara majka, reče, leži na samrti i on moli paroha da odmah pođe s njim kako bi bi dao poslednje miropomazanje. Paroh spremno ustade. Žandarmerijski narednik odluči da do kraja ispije svoju kriglu piva, pripali pre polaska još jednu lulu i poče polako da obuva svoje teške čizme sa sarama, kad mu pade u oči da Mirko ne skida pogled sa započete partije. »šta je, hoćeš da odigramo do kraja?“ našali se, više nego uveren da dremljivi dečak ne ume da povuče nijedan ispravan potez. Mirko bojažljivo podiže pogled, klimnu glavom i sede na parohovo mesto. Posle četrnaest poteza narednik je bio pobeđen, a morao je priznati da za svoj poraz ne može da krivi neku svoju nepažnju.

Druga partija nije ispala ništa bolje. ,,Varlaamov magarac!“ uzviknu iznenađeno paroh po svom povratku i objasni naredniku, za koga se ne bi moglo reći da je naročito dobro poznavao Bibliju, da se slično čudo već dogodilo pre dve hiljade godina, kad je jedno nemo biće iznenada progovorilo jezikom mudrih.

Iako je bilo već prilično kasno, paroh ne izdrža, nego pozva na dvoboj svog gotovo nepismenog famulusa. Mirko i njega pobedi bez muke. Igrao je žilavo, sporo, bez uzbuđivanja, nijednom ne podigavši pognuto široko čelo. Ali igrao je s neporecivom sigurnošću; ni žandarmerijski narednik ni paroh nisu uspeli da ga tokom narednih dana nadigraju.

Paroh, koji je bolje od ikoga drugog mogao da proceni koliko je njegov pitomac inače zaostao, živo požele da vidi hoće li ova jednostrana obdarenost izdržati stroži ispit. Pošto je odveo Mirka kod seoskog brice da mu podšiša čupavu, kao slama plavu kosu, kako bi ga bar unekoliko upristojio da se može pojaviti pred svetom, povezao ga je saonicama u susednu varoš, gde su se u gostionici na glavnom trgu u jednom uglu okupljali pasionirani šahisti kojima on sam svojim iskustvom nije bio dorastao.

Krug domaćih nije se malo začudio kad je paroh uveo petnaestogodišnjeg plavokosog dečaka rumenih obraza, obučenog u jagnjeći gunj s krznom okrenutim unutra i obuvenog u teške čizme sa visokim sarama; plašljivo spuštenih očiju, dečak je u čudu stajao u jednom uglu dok ga nisu pozvali za jedan od šahovskih stolova.

U prvoj partiji Mirko je potučen jer kod dobrog paroha nije imao prilike da vidi takozvano sicilijansko otvaranje. U drugoj partiji već je remizirao protiv najboljeg šahiste. Počev od treće i četvrte, pobeđivao ih je sve bez razlike.

Dabome, u maloj jugoslovenskoj provincijskoj varoši uzbudljive stvari događaju se krajnje retko; zato je za okupljenu uglednu gospodu prvi nastup ovog seljačeta-šampiona morao biti prava senzacija. Jednodušno je odlučeno da ovo čudo od deteta neizostavno ostane u gradu do sledećeg dana, da bi ga upoznali ostali članovi šahovskog kluba, a pre svega da bi o njemu bio obavešten stari grof Simčić, fanatični šahista.

Paroh, koji je na svog pitomca gledao s novoprobuđenim ponosom, ali ipak nije hteo da ga radost pronalazača omete u vršenju njegove nedeljne službe, izjavi da je spreman da ostavi Mirka u gradu, da se još jednom isproba. Mladi Čentović smešten je u hotel o trošku šahovskog kluba i te večeri je prvi put u životu video engleski klozet. Sutra po podne, sala za šah bila je dupke puna. Mirko je četiri časa nepokretno sedeo za šahovskom tablom i ne izgovarajući ni reč, čak i ne podižući pogled, pobeđivao jednog igrača za drugim; najzad je predložena simultana partija.

Bilo je potrebno malo strpljenja da bi neupućeni momak shvatio da u takvoj partiji jedan igrač istovremeno igra protiv nekoliko drugih. Ali, čim je shvatio, brzo se snašao u novom zadatku; u svojim teškim škripavim cipelama polako je išao od stola do stola i najzad od osam partija pobedio u sedam.

Tada počeše velika savetovanja. Premda novi šampion strogo uzev nije pripadao ovom gradu, domaći nacionalni ponos živo se razbuktao. Možda je najzad malom gradu, čije je postojanje na zemljopisnoj karti dotle retko ko primećivao, pripala čast da pošalje u svet jednog slavnog čoveka. Jedan agent, po imenu Koler, koji je inače ugovarao gostovanja raznih šansonijerki i drugih pevačica u garnizonskom kabareu, izjavi da je, ukoliko se nađe novčana pomoć za godinu dana, spreman da mladom čoveku obezbedi stručno obrazovanje u Beču, kod jednog svog poznanika, izvanrednog malog majstora.

Grof Simčić, koji za šezdeset godina svakodnevnih šahovskih partija nikada nije sreo tako neobičnog protivnika, odmah dade traženu sumu. Tako tog dana otpoče čudnovata karijera ovog brodarskog sina.

Posle pola godine Mirko je savladao sve tajne šahovske tehnike, ali sa jednim čudnim ograničenjem, koje je kasnije u stručnim krugovima mnogo spominjano i na čiji je račun izrečena mnoga podrugljiva reč. Jer Čentović nikada nije uspeo da partiju odigra napamet, ili, kao što se stručno kaže — na slepo. Bio je savršeno nesposoban da bojno polje postavi u neograničeni prostor fantazije. Uvek je morao imati pred sobom crno-belu tablu sa šezdeset četiri kvadrata i trideset dve figure; i u vreme kada je već stekao svetsku slavu, on je uvek nosio mali džepni šah na sklapanje, da bi, kad poželi da rekonstruiše neku majstorsku partiju ili da reši neki problem, mogao sebi predočiti položaje figura.

Ovaj defekt, sam po sebi beznačajan, otkrivao je nedostatak imaginacije i o njemu se u uskom krugu diskutovalo isto onako živo kao kad bi se među muzičarima pokazalo da jedan istaknuti virtuoz ili dirigent nije u stanju da svira ili diriguje bez otvorene partiture. Ali ova neobična osobina ni u kom slučaju nije zaustavila Mirkov zapanjujući uspon. Sa sedamnaest godina već je imao svu silu šahovskih nagrada, sa osamnaest je pobedio na mađarskom prvenstvu, a sa dvadeset konačno i na svetskom.

Najodvažniji šampioni, od kojih je svaki po intelektualnoj obdarenosti, fantaziji i smelosti bio neizmerno nadmoćniji od Čentovića, podlegali su njegovoj žilavoj i hladnoj logici kao što je Napoleon podlegao tromom Kutuzovu, a Hanibal Fabijusu Kunktoru, o kome Livije piše da je u detinjstvu takođe pokazivao upadljive crte flegmatičnosti i imbecilnosti. Tako se dogodilo da je u uzorni krug majstora šaha, koji je okupljao ljude najrazličitijih intelektualnih sposobnosti — filozofe, matematičare, mozgove računske, imaginativne i često stvaralačke — prvi put ušao jedan potpuni autsajder, trom seoski momak, težak na jeziku, iz kojeg ni najspretniji novinar nikada nije uspeo da izvuče nijednu upotrebljivu reč.

Ali, ako je već morao novinama uskratiti mudre izreke, Čentović je to ubrzo nadoknadio bogatim anegdotskim materijalom. Jer, tu nije bilo pomoći: onog sekunda kad bi ustao od šahovske table, za kojom je bio majstor bez premca, Čentović je postajao groteskna i gotovo komična figura; uprkos svom svečanom crnom odelu, pompeznoj kravati s malo prenaglašenom bisernom iglom i mukotrpno manikiranim noktima, on je po ponašanju i manirima ostao isti onaj ograničeni seoski momak koji je u selu čistio parohovu kuću. Nespretno i upravo bestidno trapavo on je, na uveseljenje i ljutnju svojih kolega, sa sitničavom i često čak nepristojnom lakomošću nastojao da iz svoga dara i slave izvuče sav novac koji se iz toga mogao izvući.

Putovao je od grada do grada, odsedao uvek u najjeftinijim hotelima, igrao u najžalosnijim klubovima samo ako su pristajali na honorar koji je on tražio; nije se ustezao da se fotografiše za reklamu sapuna, pa je čak, ne obraćajući pažnju na podsmeh svojih konkurenata, koji su znali da nije u stanju da tačno napiše ni tri rečenice, prodao svoje ime za jednu Filozofiju šaha koju je, u stvari, neki mali student iz Galicije napisao za dovitljivog izdavača. Kao i svim žilavim prirodama, i njemu je nedostajao svaki smisao za smešno; otkako je pobedio na svetskom prvenstvu, smatrao je sebe najvažnijim čovekom na svetu i svest da je na njihovom vlastitom terenu potukao sve te pametne, visprene, blistave i savršeno pismene govornike, a pre svega opipljiva činjenica da zarađuje više od njih, preobrazili su njegovu prvobitnu nesigurnost u hladan ponos koji se najčešće nezgrapno ispoljavao. ,

»Ali savršeno je razumljivo što je tako nagla slava ošamutila tako praznu glavu!“ zaključio je moj prijatelj, pošto mi je ispričao nekoliko klasičnih primera Čentovićeve detinjaste prepotencije. ,,Kako da dvadeset jednogodišnje seljače iz Banata ne digne nos kad odjednom s nekoliko poteza na drvenoj tabli za nedelju dana zaradi više nego celo njegovo selo za godinu dana seče drva i najcrnjeg argatovanja? A zatim, neko ko i ne sluti da su na svetu ikada postojali jedan Rembrant, Betoven, Dante, Napoleon, nema nikakvog razloga da sebe ne smatra velikim čovekom. U svom ograničenom mozgu taj momak zna samo jedno — da već mesecima nije izgubio nijednu šahovsku partiju, a pošto i ne sanja da osim šaha i novca na svetu postoje i druge vrednosti, on ima sve razloge da bude oduševljen sobom.“

Priča moga prijatelja morala je probuditi moju naročitu radoznalost. Mene su celog života zanimale sve vrste monomanije, ljudi zaljubljeni u jednu jedinu ideju; jer, što se više neko ograničava, utoliko je, s druge strane, bliži beskonačnome; upravo takvi tipovi što prividno stoje po strani od sveta grade, kao termiti, od svoje posebne materije čudnovate i odista jedinstvene svetove u malom. Zato nisam krio svoju nameru da tokom dvanaestodnevne plovidbe do Rija pobliže proučim ovaj čudnovati primerak intelektualne jednostranosti. Ali moj prijatelj me je upozorio: ,,Ne gajite preterano nade. Koliko ja znam, još nikome nije pošlo za rukom da iz Čentovića izvuče bilo kakav psihološki materijal. U svojoj beskrajnoj ograničenosti ovaj prepredeni seljak i te kako ima mozga: on ume da izbegne bruku; njegova je tehnika sasvim jednostavna: izbegava svaki razgovor, osim sa zemljacima iz svog društvenog kruga, koje nalazi po malim krčmama. Kad nanjuši obrazovanog čoveka, uvuče se u svoju kućicu, kao puž; tako niko ne može da se pohvali da je ikada on njega čuo neku glupost, ili izmerio, kao što kažu, bezmernu dubinu njegovog neznanja.“

Moj prijatelj je zaista bio u pravu. Tokom prvih dana putovanja pokazalo se da je Čentoviću nemoguće prići bez grube nametljivosti, kojoj ja ipak nisam sklon. On je, ponekad, doduše, šetao promenadnom palubom, ali uvek sa rukama prekrštenim na leđima, u stavu ponosite utonulosti u sebe, kao Napoleon na onoj poznatoj slici; osim toga, svoja peripatetička kruženja palubom obavljao je uvek tako žurno i nervozno da bi čovek morao u kasu trčati za njim ako bi želeo da mu se obrati. U društvenim prostorijama, opet, u baru, ili u salonu za pušače, nikada se nije pojavljivao; na moje poverljivo raspitivanje, stjuard mi je saopštio da najveći deo dana provodi u svojoj kabini. za velikom šahovskom tablom, uvežbavajući i rekapitulirajući šahovske partije.

Posle tri dana počeo sam već da se nerviram što je njegova spretna odbrambena tehnika spretnija od moje želje da mu se približim. Nikada u životu nisam imao priliku da se lično upoznam sa jednim šahovskim majstorom, i što sam se sada više trudio da sebi predstavim taj tip čoveka, sve manje sam bio u stanju da zamislim delatnost mozga, koja čitavog života kruži isključivo oko šezdeset četiri crno-bela polja. Naravno, za tajanstvenu privlačnost ,,kraljevske igre“ — tog jedinog proizvoda čovekove mašte koji suvereno izmiče svakoj tiraniji slučaja i palmine grančice dodeljuje samo duhu, ili pre jednom posebnom obliku duhovne obdarenosti — znao sam i iz ličnog iskustva. Ali, zar već i to što šah nazivamo igrom nije uvredljiva greška, sužavanje njegovog smisla? Nije li on i nauka, umetnost, nešto što lebdi između tih kategorija kao Muhamedov kovčeg između neba i zemlje, jedinstvena veza svih suprotnosti; prastar, a ipak večno nov, mehanički po svom ustrojstvu, ali ipak delotvoran samo zahvaljujući fantaziji, ograničen u geometrijski statičnom prostoru, a pri tom neograničen u svojim kombinacijama, stalno u razvoju, a ipak sterilan; mišljenje koje ničemu ne vodi, matematika koja ništa ne izračunava, umetnost bez dela, arhitektura bez supstance; ali, uprkos tome, kao što se pokazalo, u svome biću i postojanju trajniji od svih knjiga i dela; šah je jedina igra koja pripada svim narodima i svim vremenima, i niko ne zna koji bog ju je doneo na zemlju da ubije dosadu, izoštri čula, uzbudi dušu. Gde je u šahu početak, a gde kraj? Svako dete može da nauči njegova osnovna pravila, svaki nespretnjaković da se u njemu oproba, a ipak se u okviru tog nepromenljivo omeđenog kvadrata javlja jedna posebna vrsta majstora, koja se ne može porediti ni sa kojom drugom, vrsta ljudi sa isključivo šahovskom obdarenošću, specifičnih genija kod kojih vizija, strpljenje i tehnika deluju istom onom precizno određenom merom kao kod matematičara, pesnika, muzičara, samo su drugačije rasporedeni i povezani. Nekada, u doba fiziognomičarskih strasti, neki Gal bi možda secirao mozgove takvih majstora šaha da ustanovi nije li u lobanjama ovih šahovskih genija neka posebna vijuga u sivoj masi mozga, neka vrsta šahovskog mišića ili šahovske kvržice jače izražena nego kod drugih ljudi. A koliko bi tek takvog fiziognomičara zaintrigirao slučaj jednog Čentovića, kod koga se ovaj specifični genije javlja usred apsolutne intelektualne letargije, kao zlatna žica u stotini kilograma gluvog kamena!

U principu mi je oduvek bilo jasno da jedna tako jedinstvena, tako genijalna igra mora stvarati svojevrsne matadore; ali ipak je teško, gotovo nemoguće zamisliti kako izgleda život jednog čoveka živog duha, koji svoj svet redukuje na usku putanju što vodi od crnog na belo, čoveka koji svoje životne trijumfe traži u pukom pomeranju trideset dveju figura tamo-amo, napred-natrag, čoveka za koga potez konjem umesto pionom u nekom novom otvaranju već predstavlja veliko delo, koje mu obezbeđuje jadno ćoše besmrtnosti u budžaku neke knjige o šahu, jednog čoveka, čoveka od duha, koji deset, dvadeset, trideset, četrdeset godina svu snagu i raspon svojih misli neprestano ulaže u smešan napor da satera u ugao drvenog kralja na drvenoj tabli, i od toga ne poludi!

I evo, sada je jedan takav fenomen, jedan takav čudnovati genije ili zagonetna luda prvi put bio u mojoj neposrednoj blizini, na istom brodu, samo šest kabina udaljen od mene, a ja, veselnik, čija je radoznalost u stvarima duha išla do pasionirasti, trebalo je da se pomirim s tim da ne mogu da mu se približim. Počeo sam da izmišljam najapsurdnija lukavstva: recimo, da zagolicam njegovu taštinu time što bih mu, tobože, ponudio intervju za neke važne novine, ili da igram na kartu njegove pohlepe i predložim mu unosan turnir u Škotskoj. Ali najzad sam se setio da lovac najbrže namami tetreba ako oponaša njegov ljubavni zov; zaista, čime ću pre privući pažnju jednog majstora šaha ako ne time što ću sam igrati šah?

Ali ja nikada nisam bio neki veliki šahista, i to iz jednostavnog razloga što sam se šahom uvek bavio samo uzgred i isključivo za sopstveno zadovoljstvo; kada na jedan sat sednem pred tablu, moja namera nikako nije da se naprežem, nego, naprotiv, da se rasteretim duhovne napetosti. Ja u pravom smislu reči ,igram“ šah, dok ga drugi, istinski šahisti, ,,ozbiljnije“, da uvedem u nemački jezik jednu smelu novu reč. Za šah je, kao i za ljubav, neophodan partner, a ja u tom trenutku nisam znao da li se osim nas na brodu nalazi još neki ljubitelj šaha.

Da bih ih izmamio iz njihovih rupa, postavio sam u salonu za pušače jednu primitivnu klopku: zajedno sa svojom ženom, koja igra još slabije od mene, seo sam, čekajući, pred šahovsku tablu. I doista, nismo povukli ni šest poteza, a jedan čovek već je zastao u prolazu, drugi je zamolio za odobrenje da posmatra, i najzad se pojavio i traženi partner, koji me je pozvao na dvoboj. Zvao se Mak Konor, poreklom Škotlanđanin, po struci građevinski inženjer; pričalo se da se obogatio na nalazištima nafte u Kaliforniji; po spoljašnjosti je bio stamen čovek sa snažnim zubima i jednom sitom bojom lica, čije je izraženo rumenilo verovatno bar delimično bilo rezultat obilatog uživanja u viskiju. Upadljivo široka, gotovo atletski snažna ramena otkrivala su, na žalost, čak i u igri, njegov karakter; jer, taj mister Mak Konor spadao je u onu vrstu uspešnih i sobom opsednutih ljudi koji poraz, pa makar i u najbeznačajnijoj igri, doživljavaju kao srozavanje svoje ličnosti.

Navikao da se bezobzirno probija kroz život i razmažen postignutim uspehom, taj masivni selfmademan bio je toliko nepokolebljivo uveren u svoju nadmoć da ga je svaki otpor ljutio kao neprilična pobuna, čak uvreda. Kad je izgubio prvu partiju, ozlovoljio se i počeo opširno i diktatorski da objašnjava da je do toga moglo doći samo usled neke trenutne nepažnje; posle treće, za svoj neuspeh krivio je buku u susednoj prostoriji; nije mogao da zamisli da izgubljenu partiju ostavi bez revanša.

To zagriženo slavoljublje najpre me je zabavljalo; ali na kraju sam ga podnosio još samo kao neizbežnu propratnu pojavu, koju moram trpeti da bih ostvario svoju pravu nameru i namamio svetskog prvaka za naš sto. Narednog dana to mi je pošlo za rukom, ali samo upola. Da li je Čentović šetajući po palubi primetio kroz brodski prozor kako sedimo za šahovskom tablom, ili je sasvim slučajno počastvovao salon za pušače svojim prisustvom — tek, u svakom slučaju, čim je video da se mi, nepozvani, bavimo njegovom umetnošću, instinktivno je prišao korak bliže i sa te odmerene distance bacio ispitivački pogled na našu tablu. Na potezu je upravo bio Mak Konor. Izgleda da je to jedno vučenje bilo dovoljno da se Čentović uveri koliko je dalje praćenje naših diletantskih nastojanja malo dostojno njegovog velemajstorskog interesovanja. S istim onim savršeno prirodnim gestom s kojim poznavalac knjige vraća i ne prelistavši rđav detektivski roman koji su mu u knjižari ponudili, on se udalji od našeg stola i napusti salon za pušače.

"Za njega je ovo što mi radimo dečja igrarija“, pomislio sam, malo ljutit zbog tog hladnog, prezrivog pogleda; i da bih dao oduška svom nezadovoljstvu, rekoh Mak Konoru: »Izgleda da vaš potez nije baš oduševio velemajstora.“

"Kakvog velemajstora?“

Čovek koji se podigao sopstvenim radom. Objasnih mu da je onaj gospodin što je upravo prošao pored nas preletevši naš sto prezrivim pogledom bio velemajstor Čentović. Ali, dodao sam, nas dvojica nećemo to uzimati k srcu i mirno ćemo prihvatiti njegov uzvišeni prezir; jer, šta da se radi, nije kruna za siromašku glavu.

Ali, na moje iznenađenje, to neobavezno saopštenje imalo je na Mak Konora sasvim neočekivano dejstvo. Primetno se uzbudio, zaboravio je našu partiju, a njegovo častoljublje vidno je oživelo. Nije, reče, imao pojma da se Čentović nalazi na brodu, a zatim: Čentović mu neizostavno mora biti partner. Nikada u životu nije igrao protiv velemajstora, osim u jednoj simultanoj partiji sa četrdeset drugih; već i to je bilo strašno napeto, malo je nedostajalo da pobedi. Pitao me je da li lično poznajem velemajstora. Ne, rekoh. A da li bih ga, nastavi on, zamolio da nam se pri- druži? Odbih, rekavši da Čentović, koliko znam, nije naročito raspoložen za nova poznanstva. A osim toga, kakvo bi zadovoljstvo jednom velemajstoru mogla činiti partija s nama, trećerazrednim igračima?

Bilo bi mi bolje da sam se pred tako taštim čovekom kakav je bio Mak Konor uzdržao od ovakve izjave. On se zlovoljno zavali u stolicu i osorno izjavi da sam uopšte ne sumnja da bi Čentović prihvatio ljubazan poziv jednog džentlmena, te će zato uzeti stvar u svoje ruke. Na njegovo traženje, dao sam mu kratak opis velemajstorove ličnosti i on, potpuno prenebregavajući našu započetu partiju, u neobuzdanom nestrpljenju pojuri za Čentovićem na palubu. Ja ponovo osetih da je čoveka s tako širokim ramenima nemoguće sprečiti da sprovede što je naumio. Čekao sam, prilično zainteresovan.

Kroz deset minuta, Mak Konor se vrati, rekao bih, ne baš raspoložen. ,Pa“ »Imali ste pravo“, odgovori ozlojeđeno. ,,Neprijatan gospodin. Predstavio sam se, obajsnio mu ko sam. Ni ruku mi nije pružio. Pokušao sam da mu kažem koliko bismo svi mi na brodu bili ponosni i počastvovani ako bi hteo da nam bude partner u simultanoj partiji. Ali on se držao kao drvena Marija. Navodno, žao mu je, ali ima obaveza prema svome agentu, koji mu izričito zabranjuje da tokom turneje igra bez honorara. Njegov minimum je dvesta pedeset dolara po partiji.“

Nasmejao sam se. "Nikada ne bih ni pomislio da pomeranje figura s crnog na belo polje može biti tako unosan posao. Nadam se da ste mu isto tako ljubazno rekli zbogom.“

Ali Mak Konor je ostao savršeno ozbiljan. ,,Partija je ugovorena za sutra u tri po podne. Ovde u salonu. Nadam se da mu nećemo dopustiti da nas tek tako samelje.“

"Šta? Pristali ste na dvesta pedeset dolara?“ uzviknuo sam istinski zaprepašćen.

"Zašto da ne? C'est son metier. Da me boli zub, a na brodu se slučajno nalazi zubar, sigurno ne bih tražio da mi ga vadi besplatno. Čovek je sasvim u pravu što traži debelu cenu; u svakoj struci najsposobniji stručnjaci prave najbolje poslove. A što se mene tiče, čist račun — duga ljubav. Više volim da platim gotovinski nego da mi jedan gospodin Čentović čini milost, pa da na kraju moram još i da se zahvaljujem. Najzad, nije mi se jednom desilo da u našem klubu za veče izgubim više od dvesta pedeset dolara, i to ne u igri sa svetskim prvakom. Za "trećerazredne“ igrače nije sramota ako ih porazi jedan Čentović.“

Zabavljalo me je da posmatram koliko sam duboko povredio Mak Konorovu sujetu tom bezazlenom rečju ,"trećerazredni igrači“. Ali pošto je bio spreman da plati ovo skupo zadovoljstvo, nisam imao razloga da se bunim zbog njegove neumesne taštine, utoliko pre što mi je ona omogućavala da se najzad upoznam sa mojim kuriozumom. O predstojećem događaju odmah smo obavestili četvoricu- -petoricu gospode koji su se deklarisali kao šahisti i, kako bi nam prolaznici što manje smetali, unapred smo za sutrašnji meč rezervisali ne samo naš nego i susedne stolove.

Sutradan u ugovoreni čas naša mala grupa pojavila se u punom sastavu. Mesto nasuprot majstoru dodeljeno je, razume se, Mak Konoru, koji je svoju nervozu pokušavao da savlada paleći jednu debelu cigaru za drugom i pogledajući svaki čas na sat. Svetski prvak pustio nas je da ga čekamo dobrih deset minuta — s obzirom na ono što mi je pričao moj prijatelj, drugo nisam ni očekivao — ali je zahvaljujući tome njegov dolazak ostavio, naravno, još veći utisak. Prišao je stolu mirno i opušteno. Nije se predstavio —"Vi znate ko sam ja, a ko ste vi, nimalo me ne interesuje“, kao da je govorilo ovo neučtivo ponašanje — počeo je stručnjački suvo da daje konkretna uputstva. Pošto na brodu nema raspoloživih šahovskih tabli, simultana partija nije moguća, te on predlaže da mi svi zajedno igramo protiv njega. Posle svakog poteza on će se, da ne bi ometao naša savetovanja, povlačiti za neki drugi sto, na kraju prostorije. Čim napravimo protivpotez, treba kašikom da lupnemo o čašu, pošto, na žalost, nemamo na raspolaganju stono zvono. Kao maksimalno vreme za razmišljanje on predlaže deset minuta, ukoliko mi ne želimo da bude drugačije. Mi smo, naravno, kao plašljivi đačići pristajali na svaki njegov predlog. Pri izboru boja Čentoviću je pripala crna: i ne sedajući, povukao je prvi potez i odmah se uputio za onaj predloženi drugi sto, gde je, nehajno naslonjen, uzeo da prelistava neki ilustrovani časopis.

Nema mnogo smisla opisivati ovu partiju. Ona se, razume se, završila kako se i morala završiti: našim totalnim porazom, i to već u dvadeset četvrtom potezu. Nije, dabome, bilo nikakvo čudo što je jedan svetski prvak bez po muke sredio šačicu osrednjih ili slabih šahista; na nas je, zapravo, mučno delovala samo prepotencija s kojom nam je Čentović to davao na znanje. Pogledao bi na tablu samo letimično, nas same ne bi ni udostojio pogleda, kao da i nismo ništa drugo dc mrtve drvene figure; njegov nestrpljivi gest nehotično je podsećao na gest čoveka koji, okrećući oči, baca otpatke šugavom psu.

Da je bio istančaniji, mogao nam je, mislim, ukazati na greške ili nas ohrabriti ljubaznom rečju. Ali ovaj šahovski automat ni po završetku partije nije izgovorio nijedno ljudsko slovo, nego je, rekavši ,,mat“, nepokretno čekao za stolom, da vidi želimo li da igramo i drugu partiju. Ja sam već ustao; bez reči, kao što se čovek obično oseća kad se suoči s obrazom debelim kao đon, hteo sam da makar tim gestom objavim da završetkom ovog dolarskog biznisa prestaje, bar što se mene tiče, i svako dalje zadovoljstvo našeg poznanstva, kad, na svoj bes, čuh kako Mak Konor pored mene promuklim glasom kaže: ,,Revanš!“

Njegov izazivački ton direktno me je uplašio; Mak Konor je u tom trenutku pre ostavljao utisak boksera koji samo što nije zamahnuo pesnicom nego ljubaznog džentlmena. Da li zbog neprijatnog Čentovićevog ophođenja, ili samo zbog patološki osetljive taštine — tek, Mak Konor se sav izmenio. Crven u licu sve do korena kose, s nozdrvama napetim od unutrašnjeg pritiska, vidno se oznojio, a jedna bora oštro se protegla od ogorčenih usana sve do borbeno isturene brade. U njegovim očima uznemireno sam primetio ono svetlucanje neukrotive strasti kakva ljude obično hvata samo za kockarskim stolom, kad po šesti-sedmi put, dok oni stalno udvostručavaju ulog, izlazi pogrešna boja. U tom trenuiku sam znao da ovaj fanatični častoljubac neće prestajati da, s istim ili dvostrukim ulogom, igra protiv Čentovića sve dok ne dobije bar jednu partiju, makar ga to stajalo čitave njegove imovine. Ako bi Čentović istrajao, našao bi u Mak Konoru zlatni rudnik iz koga bi do Buenos Airesa mogao iskopati nekoliko hiljada dolara.

Čentović se ne pomeri. ,,Molim“, odgovori učtivo. ,,Gospoda sada igraju crnim figurama.“ Druga partija nije pružila nimalo izmenjenu sliku, osim utoliko što je naš krug zahvaljujući nekolicini novodošavših radoznalaca postao ne samo veći nego i življi. Mak Konor je gledao u tablu tako ukočeno kao da svojom željom da pobedi hoće da magnetizuje figure; osećao sam da bi oduševljeno žrtvovao i hiljadu dolara samo da može svom ledenom protivniku da baci u lice jedno pobedonosno "mat!“ Začudo, nešto od njegovog zagriženog uzbuđenja neprimetno je prešlo i na nas. O svakom pojedinačnom potezu diskutovali smo neuporedivo strasnije nego pre, zaustavljali smo jedan drugog u poslednjem trenutku pre nego što se složimo da Čentoviću damo znak da dođe za sto. Malo-pomalo, stigli smo do sedamnaestog poteza; na naše iznenađenje, situacija je, začudo, bila veoma povoljna, jer nam je pošlo za rukom da pešaka pomerimo sa linije c na pretposlednje polje c2; trebalo je samo da dođemo do c1, pa da izvučemo novu damu. Gledali smo ovu sasvim očiglednu šansu i nije nam bilo baš lako pri duši; svi smo podozrevali da nam je tu prednost, koju smo prividno sami izborili, po svoj prilici, kao neku vrstu udice, podmetnuo Čentović; on je ipak morao sagledati situaciju mnogo dalekosežnije.

Ali, uprkos zajedničkom naporu i diskusiji, nismo uspeli da uočimo u čemu se sastoji skriveni trik. Najzad, tek neki trenutak pre no što je vreme za razmišljanje isteklo, odlučismo se na taj potez. Mak Konor se već mašio rukom za pešaka u nameri da ga pomeri na poslednje polje, kad iznenada oseti nagli stisak nečije ruke i ču kako mu neko tiho šapuće: ,,Zaboga! Ne!“

Svi se nagonski okrenusmo. Jedan gospodin, star oko četrdeset pet godina, čije sam usko, oštro lice, zbog njegovog čudnog, gotovo krečnog bledila, uočio još ranije, šetajući palubom, prišao je našem stolu očigledno u poslednjim trenucima, dok je sva naša pažnja bila usmerena na problem. Svestan naših pogleda, on žurno dodade: »Ako sad izvučete damu, on će vas odmah napasti lovcem na c1, a vi ćete povući konja. Ali, u međuvremenu, on svojim slobodnim pešakom ide na d7 i ugrožava vašeg topa; čak i ako konjem date šah, vi gubite, i posle devet-deset poteza ste gotovi. Gotovo isti takav položaj imao je Aljehin u partiji protiv Bogoljubova, 1922. godine, na veliokom turniru u Pištanju.“

Mak Konor u svom iznenađenju ispusti figuru; kao i svi mi, zapanjeno je zurio u tog čoveka koji je kao neki neočekivani anđeo sišao s neba da pruži pomoć. Neko ko je u stanju da devet poteza unapred izračuna mat morao je biti prvorazredan stručnjak, možda čak konkurent za prvaka, koji putuje na isti turnir; njegova iznenadna pojava i intervencija upravo u jednom ovako kritičnom trenutku krila je nešto natprirodno.

Prvi se pribrao Mak Konor. »šta biste vi savetovali?“ prošaputao je uzbuđeno. »Ne ići odmah napred, nego se najpre povući! Pre svega, pomeriti kralja sa ugroženog polja g8 na h7. On će onda najverovatnije prebaciti napad na drugo krilo. Ali vi mu tu parirate topom sa c8 na c4; time on gubi dva tempa i jednog pešaka, što znači — nadmoć. Tu su sučeljena dva slobodna pešaka, i ako se budete i dalje držali defanzivno, još ćete doći do remija. Više se ne može izvući.“

Mi se još jednom zapanjismo. U preciznosti, koliko i u brzini njegovog računanja bilo je nečega što zbunjuje; izgledalo je kao da poteze čita iz knjige. U svakom slučaju, neočekivana mogućnost da zahvaljujući njegovoj intervenciji dovedemo našu partiju protiv svetskog prvaka do remija delovala je poput čarolije. Povukosmo se u stranu da mu obezbedimo slobodniji pogled na tablu.

Mak Konor još jednom upita: »Dakle, kralj sa g8 na h7?“

"Tačno! Pre svega, povući se!“

Mak Konor posluša i mi lupnusmo o čašu. Čentović priđe stolu svojim uobičajeno ravnodušnim korakom i jednim jedinim pogledom odmeri protivnički potez. Onda povuče pešaka sa h2 na h4, tačno kao što je predvideo naš nepoznati pomagač. A ovaj je već napeto šaputao: "Topa napred, topa napred, sa c8 na c4; onda će on najpre morati da pokrije pešaka. Ali to mu neće pomoći! Vi tučete svojim konjem sa c3 na d5, ne brinući za njegovog slobodnog pešaka, i ravnoteža je opet uspostavljena. Sav pritisak napred, umesto odbrane!“

Nismo shvatali šta misli. Za nas, kao da je govorio kineski. Ali Mak Konor, opčinjen, bez razmišljanja povuče potez koji je on sugerisao. Opet lupnusmo u čašu pozivajući Čentovića. Prvi put nije se odlučio brzo, već je napregnuto gledao tablu. Onda povuče upravo onaj potez koji je predvideo nepoznati i okrete se kao da će otići. Ali pre no što je pošao, dogodilo se nešto novo i neočekivano. Čentović je podigao pogled i redom nas odmerio; očigledno je hteo da otkrije ko mu to odjednom pruža toliko energičan otpor. Od tog trenutka naše uzbuđenje je neobuzdano raslo. Do sada smo igrali bez prave nade, a sada je pomisao da bismo mogli slomiti hladnu Čentovićevu oholost poput vatre zahvatila sve naše damare. Ali naš novi prijatelj već je smislio sledeći potez, pa smo Čentoviću mogli dati znak da dođe; dok sam udarao o čašu, ruke su mi drhtale. I tad smo doživeli svoj prvi trijumf.

Čentović, koji dotle nije smatrao za potrebno da sedne, sada je oklevao, oklevao, i najzad se spustio u stolicu. Seo je sporo i teško; tako se, već čista fizički, više nije mogao prema nama odnositi s visoka. Naterali smo ga da, bar prostorno, stane s nama na istu ravan. Razmišljao je dugo, očiju nepomično poniklih na tablu, tako da su mu se ispod tamnih kapaka zenice još jedva primećivale; u napregnutom razmišljanju postepeno su mu se otvorila usta i to je njegovom okruglom licu dalo priprost izraz. Razmišljao je nekoliko minuta, a onda povukao potez i ustao.

A naš prijatelj već je šaputao: “Odugovlači! Dobro smišljeno! Ali u to ne ulaziti! Forsirati izmenu, bezuslovno izmenu, tako ćemo doći do remija i ni gospod Bog mu neće pomoći.“

Mak Konor posluša. U narednim potezima između Čentovića i našeg prijatelja — mi drugi odavno smo postali obični statisti — otpoče jedno nama nerazumljivo nadigravanje. Posle sedmog poteza otprilike, Čentović, pošto je poduže razmišljao, podiže pogled i objavi: »,Remi.“

Jedan trenutak vladala je apsolutna tišina. Odjednom se čuo šum talasa i muzika s radija iz salona, raspoznavao se svaki korak na palubi i tiho, fino hujanje vetra kroz sastavke na prozorima. Niko nije disao, sve je to došlo i suviše iznenadno i svi smo još bili gotovo uplašeni neverovatnom činjenicom da je taj nepoznati čovek u jednoj bezmalo izgubljenoj partiji nametnuo svetskom prvaku svoju volju.

Mak Konor spusti leđa na naslon, sa usana mu se ote uzdržavani uzdah, jedno čujno i srećno "Ah!“. Ja sam posmatrao Čentovića. Još dok su se vukli poslednji potezi, učinilo mi se da je pobledeo. Ali umeo je da se savlada. Sačuvao je svoju prividno ravnodušnu ukočenost i dok je mirnom rukom uklanjao figure s table, nehajno je upitao: "Žele li gospoda i treću partiju?“

Postavio je pitanje bez ikakve emocije, čisto poslovno. Ali ono čudno u tome bilo je što pri tom nije pogledao Mak Konora, nego je oči oštro i direktno podigao prema našem spasiocu. Kao što konj poznaje novog, boljeg jahača po njegovom čvrstom stavu u sedlu, tako je i on u poslednjim potezima morao shvatiti ko je njegov istinski, njegov pravi protivnik. Mi smo nesvesno sledili njegov pogled i napeto okrenuli oči ka strancu. Ali pre nego što je ovaj mogao da razmisli, a pogotovu da odgovori, Mak Konor mu je u svom taštom uzbuđenju već trijumfalno doviknuo: "Razume se! Ali sad morate vi sami igrati protiv njega! Vi sami protiv Čentovića!“

Tad se, međutim, dogodi nešto sasvim nepredviđeno. Stranac koji je, začudo, i dalje napregnuto zurio u već gotovo praznu šahovsku tablu, uplašeno poskoči osetivši na sebi sve naše poglede i oduševljenje s kojim mu se Mak Konor obratio. Na njegovom licu javi se zbunjenost. "Ni u kom slučaju, gospodo“, mucao je vidno uzbuđen. ",To je sasvim isključeno... ja uopšte ne dolazim u obzir... nisam sedeo za šahovskom tablom celih dvadeset, ne, dvadeset pet godina... i tek sad vidim koliko sam se neprilično poneo što sam se bez vašeg dopuštenja umešao u vašu igru... Molim vas, oprostite mi moju nametljivost... neću vam dalje smestati.“

I pre no što smo uspeli da se snađemo, on se već okrenuo i napustio sobu. "Ali to je potpuno nemoguće!“ grmeo je temperamentni Mak Konor, udarajući pesnicom o sto. ,"Potpuno je isključeno da taj čovek dvadeset pet godina nije igrao šah! Pa, on je svako vučenje, svaku kontrapoentu izračunavao na pet-šest poteza unapred. To se ne može improvizovati. To je potpuno isključeno — zar ne?“

Poslednje pitanje Mak Konor je nesvesno uputio Čentoviću. Ali svetski prvak je sačuvao nepokolebljivu hladnoću. »Ja o tome ne mogu dati nikakav sud. U svakom slučaju, gospodin je igrao malo neobično i zanimljivo; zato sam mu i dao šansu.“ Nemarno ustajući, on dodade na svoj trezveni način: »Ako gospodin ili gospoda budu želeli da sutra odigraju još jednu partiju, ja od tri sata nadalje stojim na raspolaganju.“

Nismo mogli da suzbijemo laki osmeh. Svako od nas je znao da Čentović našem nepoznatom pomagaču ni u kom slučaju nije velikodušno ostavio još jednu šansu; njegova primedba nije bila drugo do naivni izgovor da se maskira sopstveni neuspeh. Utoliko je više rasla naša želja da tu nepokolebljivu nadmenost vidimo skrušeno poraženu. Nas, miroljubive, opuštene putnike odjednom je obuzela divlja, tašta borbenost, jer pomisao da bi svetskom prvaku palmova grančica mogla biti oduzeta baš na našem brodu, usred okeana — o tom rekordu bi telegrafske službe munjevito obavestile ceo svet! — delovala je na nas fascinantno i krajnje izazovno. Tome se pridružila još i draž misterije, proizašla iz neočekivane intervencije našeg spasioca baš u kritičnom trenutku, i kontrast između njegove gotovo plašljive skromnosti, s jedne strane, i gvozdene profesionalčeve samosvesti, s druge.

Ko je bio taj nepoznati? Da li je to slučaj izvukao na svetlost dana jednog još neotkrivenog šahovskog genija? Ili nam je neki čuveni šahista iz nedokučivog razloga prećutao svoje ime? Krajnje uzbuđeni, pretresali smo sve te mogućnosti; čak i najsmelije hipoteze činile su nam se nedovoljno smele a da bismo strančev zagonetni strah i iznenađujuće priznanje povezali sa njegovim neporecivim šahovskim umećem. Ali u jednom pogledu svi smo bili složni: da se ni u kom slučaju ne odreknemo prizora koji nam može pružiti nova borba.

Odlučili smo da pokušamo sve kako bi naš pomagač sutradan zaigrao partiju protiv Čentovića; materijalni rizik preuzeo je Mak Konor. Kako smo u međuvremenu od stjuarda saznali da je neznanac austrijski građanin, meni je, kao njegovom sunarodniku, dato u zadatak da mu prenesem našu molbu, Nije mi trebalo mnogo vremena da na palubi pronadem gospodina koji nam je onako brzo pobegao. Ležao je u svojoj ležaljci i čitao.

Pre no što sam mu prišao, iskoristio sam priliku da ga osmotrim. Glava oštrih crta malo umorno je počivala na jastuku; ponovo mi posebno pade u oči neobično bledilo srazmerno mladog lica; snežno bela kosa uokvirivala je slepoočnice; ne znam zašto, imao sam utisak da je taj čovek ostario preko noći.

Tek što sam mu prišao, on ljubazno ustade i predstavi mi se. Nosio je ime jedne veoma ugledne, stare austrijske porodice. Sećao sam se da je jedan član te porodice pripadao najužem krugu Šubertovih prijatelja, a da je iz nje poticao i jedan od ličnih lekara staroga cara. Kad sam doktoru B. preneo našu molbu da prihvati Čentovićev izazov, on se vidno zbuni. Pokazalo se da nije imao pojma da je malopre slavodobitno odoleo jednom svetskom prvaku, i to prvaku savremene šahovske scene. Iz nekog razloga ova informacija ostavila je na njega poseban utisak, jer nije prestajao da se raspituje jesam li siguran da je njegov protivnik stvarno priznati svetski prvak. Brzo sam primetio da ta okolnost olakšava moj zadatak; osećajući suptilnost svog sagovornika, smatrao sam da treba da prećutim da materijalni rizik mogućnog poraza ide na teret Mak Konorove kase.

Posle dužeg oklevanja, doktor B. najzad reče da je spreman da odigra meč, ali me još jednom izričito zamoli da upozorim ostalu gospodu da u njegove sposobnosti ni u kom slučaju ne polažu prevelike nade. »Jer“, dodao je sa zamišljenim smeškom, "ja zaista ne znam jesam li u stanju da odigram regularnu partiju šaha. Molim vas da mi verujete, nije to bila nikakva lažna skromnost kad sam rekao da od gimnazijskih dana, dakle, više od dvadeset godina, nisam dotakao šahovsku figuru. Pa čak i u ono vreme važio sam za šahistu bez osobitog talenta.“

On je to rekao tako prirodno da nisam ni najmanje posumnjao u njegovu iskrenost. Pa, ipak, nisam mogao da se uzdržim a da ne izrazim divljenje što se tako precizno sećao svih pojedinačnih kombinacija najrazličitijih majstora; u svakom slučaju, rekoh, mora da se on šahom bar teorijski mnogo bavio. Doktor B. se još jednom osmehnu na onaj neobični, sanjarski način.

»,Mnogo bavio! — Sam bog zna da se zaista može reći da sam se šahom mnogo bavio. Ali to se događalo pod sasvim posebnim, čak jedinstvenim okolnostima. To je prilično složena priča i svakako bi mogla biti mali doprinos: našem dragom, velikom vremenu. Ako biste imali pola časa strpljenja. . .“

Pokazao je na ležaljku kraj sebe. Ja se rado odazvah njegovom pozivu. Oko nas nije bilo nikoga. Doktor B. skide naočari sa očiju, položi ih na stranu i poče: »Vi ste bili tako ljubazni da izjavite da se kao Bečlija sećate imena moje porodice. Ali pretpostavljam da niste čuli za advokatsku kancelariju koju sam ja vodio zajedno sa svojim ocem, a kasnije i sam; jer mi nismo uzimali parnice kojima se bavila novinska publicistika i iz principa smo izbegavali nove klijente. Mi, u stvari, više nismo ni imali pravu advokatsku praksu, nego smo se ograničavali isključivo na savetodavstvo, a pre svega na upravljanje imovinom velikih manastira, kojirna je moj otac, kao nekadašnji poslanik klerikalne stranke, bio: blizak. Osim toga, bilo nam je povereno i upravljanje fondovima nekolicine članova carske porodice — danas, kad monarhija pripada istoriji, mogu to da kažem. Ova povezanost sa dvorom i klerom — jedan moj stric bio je lični carev lekar, a drugi opat u Zajtenštetenu — sezala je već dve generacije unatrag; mi smo imali samo da je održavamo; to je bila jedna tiha, rekao bih bezglasna delatnost, koja nam je dodeljena zahvaljujući nasleđenom poverenju; ona, zapravo, nije iziskivala mnogo više od najstrože diskrecije i pouzdanosti, dve osobine koje je moj preminuli otac posedovao u najvećoj meri; njemu je doista uspelo da i u godinama inflacije i u godinama prevrata obazrivim rukovanjem sačuva svojim klijentima priličnu imovinsku vrednost.

A onda, kad je u Nemačkoj Hitler došao na kormilo i započeo svoje pljačkaške pohode na crkvenu i manastirsku imovinu, kroz naše ruke su prošle i neke rasprave i transakcije vođene s one strane granice, kako bi se spasla makar pokretna imovina; o nekim političkim procesima kurije i carske kuće nas dvojica smo znali više nego što će javnost ikada saznati. Ali upravo neupadljivost naše kancelarije — nismo imali čak ni pločicu na vratima — kao i oprez s kojim smo upadljivo izbegavali monarhističke krugove, najsigurnije su nas štitili od neželjenih provere.

De facto, tokom svih tih godina nijedna vlast u Austriji nije naslutila da tajni kuriri carske kuće svoju najvažniju poštu uvek preuzimaju ili predaju upravo u našoj neuglednoj kancelariji na četvrtom spratu. Ali nacionalsocijalisti su, znatno pre no što su svoje armije naoružali protiv čitavog sveta, počeli u svim susednim zemljama da organizuju jednu drugu, isto toliko opasnu i školovanu armiju, legiju osujećenih, odgurnutih i povređenih. Njihove 'ćelije' ugnjezdile su se u svakoj službi, svakom preduzeću, njihovi prisluškivači i špijuni sedeli su na svakom mestu, sve do privatnih soba Dolfusa i Šušniga. Svoga čoveka imali su čak i u našoj neuglednoj kancelariji, što sam, na žalost, saznao tek kasnije. On, dabome, nije bio ništa drugo do bedan i netalentovan ćata, koga sam, po preporuci jednog sveštenika, zaposlio samo zato da bih kancelariji dao privid regularne institucije; u stvari, nismo ga koristili ni za šta drugo do za bezopasnu kurirsku službu; davali smo mu da odgovara na telefon i sređuje akta, ona akta, naime, koja nisu imala nikakvog značaja, niti su bilo čime mogla izazvati podozrenje. Poštu nije smeo da otvara; sva važna pisma ja sam sam kucao na mašini, bez kopije, svaki važan dokument nosio sam kući, a tajna savetovanja vodio sam isključivo u prioratu manastira ili u ordinaciji svoga ujaka.

Zahvaljujući ovim merama predostrožnosti, uhoda nije video ništa od važnih poslova; ali, mora biti da je, zahvaljujući nekoj nesrećnoj slučajnosti, taj častoljubivi i tašti momak primetio da u njega nemamo poverenja i da se iza njegovih leđa događaju razne zanimljive stvari. Možda je u mom odsustvu neko od kurira neoprezno pomenuo "njegovo veličanstvo“, umesto, kao što smo se dogovorili, 'barona Berna', ili je lupež protivpravno otvarao pisma — u svakom slučaju, on je, pre nego što sam mogao i da naslutim, dobio iz Minhena ili Berlina nalog da motri na nas.

Tek mnogo kasnije, kad sam već uveliko sedeo u zatvoru, setio sam se da se njegova prvobitna nezainteresovanost za službu poslednjih meseci preobrazila u iznenadnu revnost i da se u nekoliko navrata gotovo nametljivo nudio da odnese na poštu moju korespondenciju. Ja, dakle, ne mogu da se opravdam što sam u izvesnoj meri bio neoprezan, ali — najzad — zar hitlerovci nisu podmuklo nadigrali i najveće diplomate i vojnike? S kolikom mi je predanošću i ljubavlju Gestapo odavno ukazivao pažnju, krajnje konkretno je pokazala okolnost da su me esesovci uhapsili iste večeri kad je Šušnig objavio svoju abdikaciju i dan pre nego što je Hitler ušao u Beč.

Na sreću, uspelo mi je da najvažnije hartije spalim čim sam čuo Šušnigov oproštajni govor, a da ostatak dokumenata s neophodnim potvrdama o deponovanju manastirske imovine i imovine dvojice nadvojvoda u inostranstvu sakrijem u korpu za veš i po svojoj staroj pouzdanoj gazdarici pošaljem — zaista u poslednjem trenutku, tek neki minut pre nego što su mi momci zalupali na vrata — svome ujaku.“

Doktor B. prekide da bi pripalio cigaretu. Na svetlosti što je zaplamsala videh kako mu se desni ugao usana nervozno trza; to mi je još ranije palo u oči; primetio sam da se trzaj ponavlja svakih nekoliko minuta. Bio je to samo neznatan treptaj, jedva nešto jači nego dah, ali je on čitavom licu davao izraz čudnog nemira.

»Vi verovatno pretpostavljate da ću vam sada pričati o koncentracionim logorima, u koje su odvođeni svi koji su ostali verni našoj staroj Austriji, o poniženjima, mučenjima i torturama koje sam tamo istrpeo. Ali nije se dogodilo ništa slično. Našao sam se u drugoj kategoriji.

Nisam bio gurnut među one nesrećnike na kojima se, kroz telesna i duševna ponižavanja, iskaljivala dugo uzdržavana mržnja, već sam bio svrstan u onu sasvim malu grupu ljudi od kojih su nacionalsocijalisti nameravali da izvuku ili novac ili važne informacije.

Sama po sebi, moja skromuna ličnost bila je, naravno, za Gestapo sasvim nezanimljiva. Ali gestapovci su, mora biti, saznali da smo mi bili produžena ruka, upravljači i poverenici njihovih najogorčenijih protivnika; nadali su se da će od mene izvući materijal za optužnicu — protiv manastira kojima su hteli da sude za prenos imovine i protiv carske porodice i svih onih koji su se požrtvovano zalagali za monarhiju. Pretpostavljali su — zaista s razlogom — da je glavni deo fondova koji su prošli kroz naše ruke još uvek sakriven i zato nedostupan njihovim pljačkaškim strastima; zato su me priveli još prvog dana, kako bi pokušali da mi svojim oprobanim metodima izvukli te tajne.

Eto zbog čega ljudi iz moje kategorije, iz kojih je trebalo iscediti novac ili važan materijal, nisu odvođeni u koncentracione logore, nego su čuvani za poseban tretman. Sećate se možda da naš kancelar ili, recimo, baron Rotšild, od čijih su rođaka mislili da iznude milione, nisu bili smešteni s ostalim zatvorenicima, iza žice, već su, navodno kao privilegovani, prevedeni u jedan hotel, hotel "Metropol“ — koji je istovremeno bio i glavni stan Gestapoa — gde je svako dobio zasebnu sobu. Ta privilegija pripala je i meni, beznačajnom čoveku. Sopstvena soba u hotelu — to samo po sebi zvuči krajnje humano, zar ne? Ali možete mi verovati da time što nas, "prominentne“, nisu po dvadesetoricu nagurali u ledenu baraku, već su nas smestili u relativno tople, zasebne hotelske sobe, oni nama ni u kom slučaju nisu namenili neki humaniji, nego samo rafiniraniji metod. Jer, presija kojom su hteli da nam iznude željeni "materijal“ trebalo je da funkcioniše suptilnije nego grubo batinanje ili telesno mučenje: njeno sredstvo bila je najrafinirsnije zamisliva izolacija.

Ništa nam nisu radili — samo su nas okružili potpunom prazninom; jer, kao što je poznato, ništa na svetu ne pritiska ljudsku dušu kao što je pritiska praznina. Svakoga od nas zatvorili su u potpuni vakuum, u sobu koja je bila hermetički odvojena od spoljašnjeg sveta, i time je trebalo da se iznutra — umesto spolja, batinama i hladnoćom — stvori pritisak od koga će nam na kraju poprskati usta. Soba koja mi je dodeljena na prvi pogled uopšte nije delovala neprijatno. Tmala je vrata, krevet, stolicu, lavabo, prozor s rešetkama.

Ali vrata su danonoćno bila zatvorena, na stolu nisu smeli da se nađu ni knjiga, ni novine, ni hartija, ni olovka, a prozor je gledao na svetlarnik; i oko mene i oko moga tela bila je konstruisana savršena praznina. Oduzeli su mi sve stvari, sat — da ne bih znao koje je vreme, olovku — da slučajno ne bih uzeo da pišem, nož — da ne bih mogao da presečem vene; bila mi je uskraćena čak i najslabija droga — cigareta.

Osim čuvara, koji je imao nalog, da mi ne smije upraviti ni jednu jedinu riječ, niti odgovoriti na ma kakvo pitanje; niotkud nisam čuo ljudski glas; oko, uho, kao i sva ostala čula od jutra do večeri nisu dobijali nikakvu hranu; bio sam bespomoćan i sam sa svojim telom i četiri-pet nemih predmeta — stolom, krevetom, prozorom, lavaboom; prinuđen da živim kao gnjurac pod staklenim zvonom u crnom okeanu tog ćutanja, kao gnjurac koji već sluti da je uže između njega i spoljašnjeg sveta prekinuto i da nikada neće biti izvučen iz te bezglasne tišine.

Ništa se nije moglo raditi, ništa čuti, ništa videti, na sve strane je neprestano bila praznina, potpuna praznina van vremena i prostora. Išao sam gore-dole, gore-dole, bez prestanka. Ali čak i misli, koliko god izgledale nematerijalne, traže neko uporište, inače počinju da se rotiraju i besmisleno kruže same oko sebe; ni one ne podnose prazninu. Od jutra do večeri čekao sam na nešto, i ništa se nije događalo. Čekao sam i čekao. Ništa se nije događalo. Čekao sam i čekao, mislio sam i mislio, mislio sam dok me slepoočnice ne zabole. Ništa se nije događalo. Bio sam sam. Sam. Sam. Četrnaest dana živeo sam tako izvan vremena, izvan sveta. Da je u to vreme izbio rat, ja ne bih znao; ta, moj svet sastojao se samo od stola, vrata, kreveta, lavaboa, stolice, prozora i zidova; stalno sam gledao u iste tapete na istim zidovima; svaka linija njihove izuvijane šare kao da se dletom urezala u najdublji nabor moga mozga, toliko sam ih često gledao.

Onda konačno počeše saslušanja. Iznenada bi pozvali, čovek ne bi znao ni je li dan ili noć. Pozvali bi vas, i stražar bi vas poveo kroz neke hodnike, i vi niste znali kuda; onda biste negde čekali ne znajući gde ste i odjednom biste se našli pred nekim stolom za kojim su sedeli neki uniformisani ljudi. Na stolu su ležale naslagane hartije: akta, za koja niste znali šta sadrže, a onda su počinjala pitanja, prava i lažna, jasna i potuljena, pitanja-lovci i pitanja-varalice, i dok ste odgovarali, tuđi, zli prsti listali su po hartijama za koje niste znali šta sadrže, i ti tuđi, zli prsti, zapisivali su nešto u zapisnik, i niste znali šta zapisuju. Ali najstrašnija stvar u tim saslušavanjima za mene je bila što nisam mogao da dokučim i proračunam šta gestapovci stvarno znaju o poslovima u mojoj kancelariji, a šta tek hoće da izvuku od mene.

Kao što sam vam već rekao, papire koji bi me zaista mogli teretiti ja sam u poslednjem trenutku po gazdarici poslao svome ujaku. Ali, da li ih je on primio? Ili ih nije primio? I koliko je uspeo da otkrije onaj ćata? Koliko su pisama uhvatili, šta su u međuvremenu uspeli da izvuku od nekog nespretnog sveštenika u nemačkim manastirima koje smo mi zastupali? Ni pitanjima mojih mučitelja nije bilo kraja. Koje sam hartije kupio za neki manastir, s kojim bankama sam bio u prepisci, poznajem li tog i tog gospodina, jesam li primao pisma iz Švajcarske i iz Stenokercela? I pošto nisam mogao da dokučim koliko već znaju, svaki moj odgovor nosio je ogromnu odgovornost. Ako priznam nešto što im nije poznato, možda ću nekoga bez potrebe oterati pod nož. Ako suviše poričem, naškodiću samom sebi.

Ali saslušavanje nije bilo ono najgore. Najgori je bio povratak u moju prazninu posle saslušavanja, u istu sobu, sa istim stolom, istim krevetom, istim lavaboom, istim tapetima. Jer, čim bih se našao sam sa sobom, pokušao bih da rekonstruišem šta je bilo najmudrije odgovoriti i šta moram da kažem idući put da bih uklonio sumnju koju sam možda izazvao nekom nepromišljenom opaskom. Razmišljao sam, prebirao, pretraživao, ispitivao svaku reč svoga iskaza pred istražnim sudijom, rekapitulisao svako pitanje koje mi je postavio, svaki odgovor koji sam mu dao, pokušavao da procenim šta je od toga moglo ući u zapisnik, a pri tom sam znao da to nikada neću moći da proračunam i saznam.

Ali te misli, jednom započete u praznom prostoru, nisu prestajale da se rotiraju u glavi, bez prestanka, uvek u drugačijim kombinacijama, sve dok ne potonem u san; posle svakog saslušavanja u Gestapou moje sopstvene misli nastavljale su podjednako neumoljivo da me muče pitanjima i ispitivanjima; to je možda bilo još jezivije, jer saslušavanja su ipak posle jednog sata prestajala, a misli se uopšte nisu zaustavljale zahvaljujući toj podmukloj torturi usamljenosti.

I još, oko mene su uvek bili samo sto, orman, krevet, tapeti, prozor; ništa nije moglo da mi skrene pažnju, ni knjiga, ni novine, ni strano lice, ni olovka kojom bih nešto zapisao, ni šibica kojom bih se zabavio, ništa, ništa, ništa. Tek sam tad shvatio koliko je demonski mudro, koliko psihološki ubistveno izmišljen taj sistem hotelskih soba. U koncentracionom logoru bih možda morao da kolicima prevlačim kamen dok mi ruke ne prokrvare, a stopala se ne smrznu, bio bih sa još dvadeset ljudi sabijen u ledenoj i smrdljivoj prostoriji. Ali video bih lica, mogao bih da bacim pogled na polje, na kolica, na drvo, na zvezdu, na bilo šta, bilo šta, dok je ovde sve bilo isto, uvek užasno isto. Ovde nije bilo ničega što me je moglo odvratiti od mojih misli, od mojih mora, od moje bolesne rekapitulacije. A njima je baš to i bio cilj — hteli su da me sopstvene misli dave i dave dok me ne stegnu toliko da još jedino mogu da ih ispljujem, da kažem sve, sve što hoće, da najzad istresem i materijal i ljude.

Osećao sam kako moji nervi polako popuštaju pod tim užasnim pritiskom praznine i, svestan opasnosti, napregao sam ih do prskanja kako bih smislio ili izmislio nešto što će mi skrenuti pažnju. Da bih sebi dao posla, pokušao sam da rekonstruišem i odrecitujem sve što sam nekada učio napamet — narodnu himnu i dečje pesmice, gimnazijske doskočice i paragrafe zakona. Onda sam pokušao da računam, da proizvoljno sabiram brojeve, da delim, ali moje pamćenje u toj praznini nije moglo ni za šta da se veže. Nisam mogao da se koncentrišem. Uvek bi se u međuvremenu pojavila i zatreperila misao: Šta znaju? Šta sam juče rekao, šta moram da kažem idući put? To, zapravo, neopisivo stanje trajalo je četiri meseca.

Četiri meseca — to je tako lako napisati: samo jedan broj! To je tako lako izgovoriti — samo šest slogova. Usne brzo artikulišu taj zvuk: četiri meseca! Ali niko ne može da opiše, da izmeri, da predstavi — ni drugome, ni sebi — koliko dugo traje vreme van prostora, van vremena, i ne može da objasni kako razjeda i razara ta praznina, praznina, praznina, uvek samo sto, i krevet, i lavabo, i tapeti, uvek samo ćutanje, uvek isti vratar koji, ne dižući pogled, gura u sobu jelo, uvek iste misli koje kruže u praznini, dok čovek ne poludi. Uznemiren, po malim znacima sam primetio da je moj mozak na ivici rasula. Na početku sam na saslušanjima bio sasvim trezven, odgovarao sam mirno i promišljeno; ono dvostruko mišljenje — šta da kažem, a šta ne — još je funkcionisalo. Sada sam i najprostije rečenice mogao samo da promucam, jer dok sam govorio, hipnotisano sam zurio u pero koje je zapisujući letelo po hartiji, kao da hoću da stignem svoje sopstvene reči.

Osećao sam da mi snaga popušta, osećao da je sve bliže trenutak kad ću, da bih se spasao, kazati sve, sve što znam i još mnogo više, u kome ću, da bih se otrgao omči ove praznine, izdati dvanaest ljudi i njihove tajne, a da sebi time neću priuštiti ništa drugo do kratak trenutak predaha. Jedne večeri zaista sam dospeo do ivice: kad je čuvar slučajno u tom trenutku gušanja uneo jelo, ja sam iznenada povikao za njim: "Vodite me na saslušanje! Sve ću kazati! Sve ću kazati! Kazaću gde su hartije, gde je novac! Sve ću kazati, sve!“

Na sreću, on me više nije čuo. Ili nije hteo da me čuje. Onda se u toj krajnjoj nevolji dogodilo nešto nepredviđeno, što mi je pružilo spas, makar na neko vreme. Bio je kraj jula, mračan, mutan, kišan dan: te pojedinosti sećam se tako precizno zbog toga što je kiša dobovala o okna u hodniku kroz koji su me vodili na saslušanje. U predsoblju ispred kancelarije istražnog sudije morao sam da čekam. Uvek se moralo čekati: i to čekanje bilo je deo tehnike. Čoveku bi nerve kidao najpre poziv, to iznenadno odvođenje iz ćelije usred noći: a onda, kad bi se već spremio za saslušanje, napregao razum i volju da pruže otpor, ostavljali su ga da čeka, besmisleno čeka, jedan čas, dva, tri časa do saslušanja, kako bi mu se telo umorilo, a duša izmoždila.

A tog dvadeset sedmog jula pustili su me da čekam posebno dugo, da odstojim u predsoblju čitava dva časa; i tog datuma se tako precizno sećam iz jednog posebnog razloga: u predsoblju u kome sam, razume se, ne smejući da sednem, morao stajati dok mi noge ne utrnu, visio je jedan kalendar; ja ne mogu da vam opišem s kakvom sam glađu za nečim štampanim, napisanim, ja zurio u taj broj, u tu kratku reč na zidu; ja sam je, tako reći, proždirao i gutao svojim mozgom.

Onda sam opet čekao i čekao i zurio u vrata razmišljajući kad li će se najzad otvoriti, a istovremeno šta će me inkvizicija pitati ovoga puta, iako sam znao da će me pitati nešto sasvim različito od onoga za šta sam se pripremio. Ali, uprkos svemu tome, ovo mučno čekanje i stajanje bilo je u isto vreme i blaženstvo, slast, jer je ta prostorija ipak bila drugačija od moje sobe, nešto veća i s dva prozora umesto s jednim, bez kreveta i lavaboa, bez one naprsline na ragastovu prozora, koju sam milion puta posmatrao. Vrata su bila drugačije ofarbana, uza zid je stajala drugačija stolica, a levo se nalazio registarski orman sa aktima i garderoba s vešalicama na kojima su visila tri ili četiri mokra vojnička mantila; to su bili mantili mojih mučitelja.

Najzad sam, eto, mogao svojim izgladnelim očima da posmatram nešto novo; žudno i grčevito hvatale su se za svaku pojedinost. Posmatrao sam svaki nabor na tim mantilima, primetio sam, na primer, jednu kap koja je visila na mokroj kragni i, ma koliko to veoma zvučalo smešno, čekao sam sa šašavim uzbuđenjem hoće li se ta kap konačno otkinuti i skliznuti niz nabor ili će se još opirati sili teže i ostati da visi — da, minutima sam zurio u tu kap, kao da od nje zavisi moj život. Onda, kad se najzad otkotrljala, brojao sam dugmad na mantilima, osam na jednom, osam na drugom, deset na trećem; zatim sam upoređivao okovratnike; moje izgladnele oči opipavale su, obigravale, dodirivale sve te smešne, beznačajne sitnice s žudnjom kakvu vam ne mogu opisati.

I odjednom, moj se pogled zakači na nešto. Otkrio sam da je džep na jednom mantilu malo nadignut. Prišao sam bliže, verujući da po pravougaonom uzdignuću prepoznajem šta taj naduti džep krije: knjigu!

Kolena mi zadrhtaše: Knjiga! Čitava četiri meseca nisam je držao u rukama i već sama pomisao na knjigu, u kojoj se mogu videti nanizane reči, redovi, stranice i listovi, iz koje se mogu pročitati druge, nove, strane misli koje pažnju odvode na drugu stranu, misli koje mozak može da prati i upija, već sama ta pomisao me je opijala, a istovremeno i ošamućivala. Moje oči hipnotisano su zurile u malo uzdignuće koje je knjiga obrazovala u džepu, žarile su pogledom to neugledno mesto, kao da hoće da progore rupu u mantilu. Najzad više nisam mogao da savladavam svoju žudnju; nagonski priđoh. Već od same pomisli da bih mogao bar da opipam knjigu kroz tkaninu počeše da mi gore nervi u prstima sve do noktiju. Gotovo i ne shvatajući, sve sam se više približavao. Na sreću, stražar nije obraćao pažnju na moje sasvim sigurno čudnovato ponašanje; možda mu se činilo da je sasvim normalno što čovek koji je dva sata uspravno stajao hoće malo da se nasloni na zid. Na kraju sam bio već sasvim blizu mantila i ruke sam namerno stavio na leđa kako bih neupadljivo mogao da ga dodirnem.

Opipao sam tkaninu i odista osetio nešto pravougaono, savitljivo i šuštavo. To je bila knjiga! Knjiga! I kao tane prostreli me misao: ukradi tu knjigu! Možda ćeš uspeti, pa ćeš je sakriti u svojoj ćeliji i moći ćeš da je čitaš i čitaš, najzad ponovo da čitaš! Tek što je ušla u mene, ta misao počela je da deluje kao jak otrov, odjednom sam osetio zujanje u ušima, srce mi je snažno zalupalo, ruke su mi se sledile i više nisu slušale.

Ali posle prve ošamućenosti, tiho i lukavo prišao sam još bliže mantilu, fiksirajući čuvara počeo sam rukama sakrivenim na leđima da potiskujem knjigu iz džepa naviše. I onda: jedan potez, jedan lak, oprezan potez, i odjednom mi se mala, ne mnogo obimna knjiga našla u ruci. Tek sad se uplaših šta sam učinio. Ali više nisam mogao natrag. Samo, kuda s njom? Gurnuh je s leđa u pantalone, tako da je pridržava opasač, a odatle počeh da je polako potiskujem na bok, kako bih, držeći vojnički ruke uz telo, mogao da kontrolišem njen položaj. Sad je trebalo probati. Pomerio sam se od garderobe, korak, dva koraka, tri koraka. Išlo je. Bilo je moguće pridržavati knjigu u hodu, samo ako ruku čvrsto pritisnem uz opasač. Onda je došlo saslušanje.

Morao sam se napregnuti više nego ikada, jer dok sam odgovarao, ja svoju snagu nisam koncentrisao na svoje iskaze, nego pre svega na to da neupadljivo pridržavam knjigu. Na sreću, saslušanje je ovog puta kratko trajalo i ja knjigu srećno donesoh u sobu.

Neću da vas zadržavam svim pojedinostima, jer mi je u jednom trenuiku opasno skliznula usred hodnika i morao sam da simuliram težak napad kašlja, da bih se sagnuo i ponovo je srećno vratio pod opasač. Ali zato, kakav je bio trenutak kad sam se s njom vratio u svoj pakao, najzad sam i više nikad sam! Vi verovatno mislite da sam smesta zgrabio knjigu, uzeo da je gledaim, čitam. Nikako! Najpre sam hteo da uživam u sreći što je uopšte imam, da veštački produžim to milje što mi je tako čarobno uzbuđivalo nerve, da sanjarim o tome kakva bih najviše voleo da bude ta ukradena knjiga: pre svega, veoma gustog sloga, da sadrži mnogo, mnogo slova, mnogo tankih listova, da bih duže mogao da je čitam. A onda, želeo sam da to bude delo koje zahteva napor duha, ništa obično, ništa lako, nego nešto što se može učiti, naučiti napamet, recimo pesme, a najbolje — kakav smeo san! — Gete ili Homer. Ali, na kraju, više nisam mogao da obuzdavam svoju žudnju, svoju radoznalost.

Ispružen na krevetu, tako da stražar, ako bi iznenada otvorio vrata, ne bi mogao da me uhvati, ja dršćući izvukoh knjigu iz pojasa. Prvi pogled na nju doneo mi je razočaranje, čak neku vrstu gorke ljutnje: ta knjiga, koju sam zaplenio izlažući se tolikoj opasnosti, koju sam u žarkom očekivanju odlagao da otvorim, nije bila ništa drugo do šahovski repetitorij; zbirka od sto pedeset majstorskih partija.

Da nisam bio zatvoren, zaključan, ja bih je u prvom besu zavrljačio kroz otvoren prozor, jer šta sam mogao da radim sa tom glupošću? Dok sam bio dečak, u gimnaziji, ja sam se, kao i većina drugih, tu i tamo oprobavao za šahovskom tablom. Ali šta da radim s ovom teorijskom glupošću? Ta, šah se ne može igrati bez partnera, a pogotovu ne bez figura, bez table. Zlovoljno sam prelistavao stranice, ne bih li u njima možda ipak otkrio nešto za čitanje, neki uvod, neko upuistvo; ali nisam našao ništa osim golih kvadratnih dijagrama pojedinih majstorskih partija, a među njima znake koji su mi u prvi mah bili nerazumljivi, a2 — a3, Sf1—g3, i tako dalje. Sve to ličilo je na neku vrstu algebre za koju nisam nalazio ključ. Tek sam postepeno shvatio da slova a, b, c, označavaju vertikalne, a brojevi od 1 do 8 horizontalne redove, i da se njima obeležava položaj određene figure; tako su čisto grafički dijagrami bar dobili jezik.

Možda bih, razmišljao sam, u svojoj ćeliji mogao da konstruišem neku vrstu šahovske table i da onda pokušam da odigram te partije; moj krevetski prekrivač bio je slučajno grubo kariran i to mi se učini kao nebeski znak. Pravilno složen, na kraju se mogao namestiti tako da se dobiju šezdeset četiri polja. I tako sam najpre istrgao prvu stranu iz knjige, a knjigu sakrio pod dušek. Onda sam od malih grudvica hleba, koji bih sačuvao, počeo da pravim šahovske figure, razume se smešno nesavršene; posle beskonačnog mučenja konačno sam mogao da na kariranom prekrivaču rekonstruišem polažaje date u knjizi. Ali kada sam pokušao da igram partiju, pokušaj je u prvi mah krahirao zbog mojih smešnih figura od grudvica hleba, od kojih sam jednu polovinu prašinom potamnio da bih mogao da ih razlikujem.

Prvih dana sam se neprestano zbunjivao; jednu istu partiju morao sam od početka počinjati pet, deset, dvadeset puta. Ali, zar je iko na svetu raspolagao tolikom količinom neiskorišćenog i nekorisnog vremena kao ja, rob praznine, zar je iko osim mene raspolagao tako neizmernom žudnjom i strpljenjem? Posle šest dana već sam partiju igrao besprekorno do kraja, posle osam dana više mi nisu bile potrebne ni grudvice na prekrivaču da bih sebi predstavio pozicije iz šahovske knjige, a posle novih osam nije mi bio potreban ni karirani prekrivač; u početku apstraktni, brojevi a1, a2, c7, c8 pretvarali su se u mojoj glavi u vizuelne, plastične pozicije.

Ovo prebacivanje na drugi teren u potpunosti je uspelo: projicirao sam šahovsku tablu i figure na jednu unutrašnju ravan i isključivo zahvaljujući formulama imao pregled svih pozicija, baš kao što uvežbani muzičar samo baci pogled na partituru i već čuje glasove i njihovo sazvučje. U narednih četrnaest dana mogao sam svaku partiju iz knjige bez muke da odigram napamet — ili, kao što se to stručno kaže, na slepo; tek tada sam počeo da shvatam kakvu sam neizmernu blagodet osvojio svojom drskom krađom.

Jer, odjednom sam imao preokupaciju — besmislenu, besciljnu ako hoćete, ali ipak preokupaciju koja je uništavala ništavilo oko mene; sto pedeset turnirskih partija pružale su mi izvanredno oružje protiv pritiska prostorne i vremenske monotonije. Da bih draž svog novog zanimanja sačuvao neokrnjenu, odredio sam za svaki dan: dve partije ujutru, dve po podne, uveče brza rekapitulacija. To je ispunilo moj dan, koji se inače razvlačio bezobličan kao želatin; bio sam zaposlen a da se nisam umarao, jer šah ima čudesnu prednost što koncentracijom duhovne energije na usko, ograničeno polje čak ni pri najnapregnutijoj aktivnosti ne omlitavljuje mozak, nego pre izoštrava njegovu agilnost i elastičnost.

I dok sam, u prvi mah čisto mehanički, ponavljao majstorske partije, u meni je postepeno počelo da se budi jedno umetničko, radosno razumevanje. Naučio sam da razumem suptilnosti, lukavstva i oštrinu u napadu i odbrani, shvatio sam tehniku predviđanja poteza, kombinovanja, protivnapada i ubrzo sam kod svakog šahovskog majstora nepogrešivo uočio ličnu notu, individualni postupak, kao što pesnika prepoznajemo već po malom broju stihova; nešto što je počelo kao sredstvo za ubijanje vremena pretvorilo se u uživanje, i likovi velikih šahovskih stratega, Aljehina, Laskova, Bogoljubova, Tartakovera, ušli su u moju usamljenost kao dragi drugovi.

Beskonačna promena svakodnevno je unosila život u gluvu ćeliju, a strog i pravilan raspored mojih vežbi vratio je mojoj sposobnosti mišljenja već uzdrmanu sigurnost; osetio sam da mi je mozak svežiji i da zahvaljujući stalnoj misaonoj disciplini čak mislim oštrije. Da su mi misli jasnije i koncentrisanije, pokazalo se pre svega na saslušavanjima; za šahovskom tablom ja sam se i nesvesno usavršio u odbrani protiv lažnih tvrdnji, prikrivenih lukavstava; od tog trenutka više se nisam brukao i čak mi se činilo da su gestapovci počeli da me gledaju sa izvesnim poštovanjem. Možda su se, videvši kako se svi ostali lome, potajno pitali iz kojih to skrivenih izvora jedini ja crpem snagu za tako nepokolebljiv otpor.

To moje srećno doba kada sam, dan za danom, sistematski odigrao sto pedeset partija iz knjige, trajalo je oko dva-tri meseca. Onda sam neočekivano dospeo do mrtve tačke. Iznenada sam se ponovo suočio s prazninom. Jer, svaka partija odigrana dvadeset ili trideset puta gubila je draž novine, iznenađenja; njena ranije tako uzbudljiva i podsticajna snaga bila je iscrpena. Kakvog smisla ima bez prestanka ponavljati partije koje čovek napamet zna? Tek što bih povukao prvi potez, u meni bi, tako reći, automatski počeo da se odvija plan partije; više nije bilo iznenađenja, napetosti, problema.

Da bih ponovo mogao nečemu da se posvetim, da bih našao sada već neophodan podsticaj za napor duha i skretanje pažnje, morao sam imati drugu knjigu s drugim partijama. Ali kako je to bilo savršeno nemoguće, ta suluda tračnica mogla se uputiti samo u jednom smeru: morao sam umesto starih izmisliti nove partije. Morao sam pokušati da igram sa samim sobom ili, pre, protiv samog sebe. Ne znam koliko ste razmišljali o tome kako duh funkcioniše za vreme ove igre nad igrama. Ali čini mi se da čak i najpovršnije razmišljanje dovoljno jasno kazuje koliko je, logički gledano, apsurdno igrati protiv samog sebe; jer, šah je čisto misaona igra, u kojoj slučaj ne igra nikakvu ulogu.

Njegova privlačnost zasniva se, zapravo, samo na tome što se njegova strategija različito razvija u dva različita mozga, što u tom ratu duha crno ne zna kakav je trenutni manevar belog i stalno pokušava da ga dokuči i preseče, dok belo, sa svoje strane, nastoji da pretekne tajne namere crnog i da im parira. Ako se, međutim, crno i belo sjedine u jednoj osobi, dolazi do paradoksalne situacije, u kojoj jedan mozak istovremeno nešto zna, a ipak ne sme to da zna, i funkcionišući kao beli partner, po komandi potpuno zaboravlja šta je u prethodnom trenutku hteo i smerao kao crni.

Takvo dvostruko razmišljanje pretpostavlja, zapravo, potpuno cepanje svesti, sposobnost da se funkcija mozga po volji aktivira i dezaktivira, kao u nekom mehaničkom aparatu; igrati šah protiv samog sebe predstavlja, dakle, isti takav paradoks kao i preskočiti sopstvenu senku.

Ali, da ne dužim, tu nemoguću stvar, taj apsurd, ja sam u svome očajanju oprobavao mesecima. Nisam imao drugog izbora do da prihvatim tu besmislicu, kako ne bih potonuo u čisto ludilo ili u potpuno duhovno rasulo. Moja užasna situacija naterala me je da bar pokušam da se pocepam na jedno crno i jedno belo ja, kako me jeziva praznina oko mene ne bi ugušila.“

Doktor B. se spustio u naslonjaču i na trenutak zatvorio oči. Izgledalo je da svom snagom pokušava da potisne neku tešku uspomenu. Oko levog ugla usana ponovo mu se pojavi onaj drhtaj koji on nije umeo da savlada. Onda se malo podiže u svojoj naslonjači.

"Tako — nadam se da sam vam do ove tačke sve to prilično razumljivo opisao. Na žalost, nisam uopšte siguran da ću i ono što sledi uspeti da vam predstavim podjednako jasno. Jer ovo novo zanimanje iziskivalo je tako bezuslovnu napregnutost mozga da je ona onemogućavala svaku istovremenu samoknotrolu. Već sam vam spomenuo da je, po mome mišljenju, nonsens igrati šah protiv samog sebe; ali čak i za taj apsurd postojala bi minimalna šansa da sam pred sobom imao pravu šahovsku tablu, pošto šah svojom realnošću, u svakom slučaju, dopušta izvesnu distancu, izvesnu materijalnu eksteritorijalizaciju.

Pred stvarnom šahovskom tablom sa stvarnim figurama mogu se uvesti i pauze za razmišljanje, čovek se, čisto fizički, može prebacivati s jedne strane stola na drugu i na taj način sagledati situaciju čas sa stanovišta crnih, čas sa stanovišta belih figura. Ali pošto sam ja jedino mogao da te borbe protiv samoga sebe ili, ako hoćete, sa samim sobom projektujem u neki imaginarni prostor, bio sam prinuđen da u svesti jasno zadržim svaki položaj na šezdeset četiri polja, a osim toga da ne proračunavam samo trenutnu figuraciju, nego i moguće dalje poteze oba partnera, i to — znam da sve ovo zvuči užasno apsurdno — da dvostruko i trostruko, ne, šestostruko, osmostruko, dvanaestostruko, za svako moje ja, i za crno i za belo, predviđam po četiri-pet poteza unapred.

U ovoj igri koja se odigravala u apstraktnom prostoru fantazije morao sam — oprostite što vas teram da mislite o tom ludilu — i kao beli i kao crni igrač da unapred proračunam po četiri-pet poteza, dakle, da u neku ruku s dva mozga, crnim i belim, iskombinujem sve situacije koje će se javiti tokom igre.

Ali ono najopasnije u mom komplikovanom eksperimentu nije bilo čak ni to što sam se ja sam cepao; nego što sam, izmišljajući samostalno sve te partije, odjednom izgubio tlo pod nogama i počeo da lebdim. Ponavljanje partija, kojim sam se bavio i prethodnih nedelja, nije, u krajnjoj liniji, bilo ništa drugo do reproduktivna delatnost, čista rekapitulacija date materije, te zato nije iziskivalo ništa veći napor nego učenje pesama napamet ili memorisanje zakonskih paragrafa; to je bila ograničena, disciplinovana delatnost i zato izvanredan exercitium mentale?

Moje dve prepodnevne i dve podnevne partije predstavljale su zadatak koji sam obavljao bez ikakvog uzbuđivanja; one su mi zamenjivale normalan posao; a osim toga, kad bih se tokom neke partije zbunio ili ne bih znao šta dalje, uvek sam mogao da potražim rešenje u knjizi. Ova delatnost je za moje uzdrmane nerve bila tako lekovita samo zato što ponavljanje tuđih partija nije uvodilo u igru menc samog; bilo mi je svejedno ko će pobediti, crni ili beli, jer tu su se za šampionsku palmovu grančicu ipak borili Aljehin i Bogoljubov, dok su cela moja ličnost, moj razum, moja duša uživali u peripetijama i lepoti igre samo kao posmatrači, kao znalci.

Ali od trenutka kad sam pokušao da igram sam protiv sebe, počeo sam sam sebe nesvesno da izazivam. Svako moje ja, i crno i belo, moralo se takmičiti jedno protiv drugog i svako je bilo tašto za sebe, svako nestrpljivo da pobedi, da dobije partiju; posle svakog poteza moje crno ja grozničavo je čekalo šta će učiniti ono belo. Dok je jedno moje ja trijumfovalo kad ono drugo napravi grešku, drugo je u istom trenutku besnelo zbog sopstvene nespretnosti. Sve to izgleda besmisleno i odista takva nametnuta šizofrenija, takvo cepanje svesti praćeno opasnim uzbudenjem bilo bi nezamislivo kod normalnog čoveka u normalnom stanju.

Ali nemojte zaboraviti da sam ja bio nasilno istrgnut iz normalnog života, da sam bio zatočenik, nevino zatvoren, mesecima rafinirano mučen usamljenošću, da sam bio čovek koji odavno traži da na nečemu iskali svoj nagomilani guev. I pošto nisam imao ništa osim ove besmislene igre protiv sebe samog, moj bes, moja želja za osvetom fanatično su se sručili u nju. Nešto u meni htelo je da dokaže da je u pravu, ali moglo je da se bori samo protiv mog drugog ja; tako me je tokom igre hvatalo gotovo manično uzbuđenje.

Na početku sam još razmišljao mirno i trezveno, između dve partije ubacivao sam pauze da bih se oporavio od napora; ali, malo-pomalo, moji prenadraženi nervi više mi nisu davali da čekam. Tek što bi moje belo ja načinilo jedan potez, moje crno ja bi grozničavo krenulo u napad; tek što bi se završila jedna partija, ja bih sebe terao na drugu, jer svaki put bi jedno od moja dva ja bilo pobeđeno i tražilo revanš. Nikada neću moći ni približno da vam kažem koliko sam partija tih poslednjih meseci odigrao u svojoj ćeliji protiv samog sebe, vođen tom suludom nezasitošću — možda hiljadu, možda više. Bila je to opsednutost od koje nisam mogao da se odbranim; od jutra do večeri nisam mislio ni na šta drugo nego na lovce i pešake, topove i kraljeve, na a i b i c, na mat i rokadu — sve što sam imao u sebi, sve moje misli i sva osećanja vukli su me samo u karirani kvadrat.

Radost u igri pretvorila se u pomamu, pomama u prisilu, u maniju, u frenetični bes koji više nije vladao samo mojom javom, nego je postepeno prodirao i u moj san. Mogao sam da razmišljam samo o šahu, samo o kretanju šahovskih figura, o šahovskim problemima; ponekad sam se budio vlažnog čela i shvatao da sam nesvesno nastavio da igram čak i u snu, a kada bih sanjao ljude, oni su se kretali isključivo kao lovci i topovi, ili u skokovima napred i natrag, kao konji. Pa i kad bi me pozvali na saslušanje, nisam više bio u stanju da koncizno mislim na svoju odgovornost; imao sam osećanje da sam se na poslednjem ispitivanju izražavao prilično smušeno, jer su me moji ispitivači povremeno začuđeno gledali.

A, u stvari, dok su oni postavljali pitanja i savetovali se, ja sam u svojoj nesrećnoj žudnji čekao samo da me vrate u moju ćeliju, kako bih mogao da nastavim svoju igru, svoju suludu igru, da započnem novu partiju, i opet novu, i još jednom novu. Svako prekidanje me je ometalo; čak i onih četvrt časa dok je stražar spremao moju zatvorsku ćeliju, ona dva minuta dok mi je unosio jelo, mučili su moje grozničavo nestrpljenje; ponekad bi zdela sa jelom do večeri ostajala nedirnuta, jer bih ja u igri zaboravio da jedem.

Moje telo osećalo je samo užasnu žeđ; mora da me je već hvatala groznica od neprestanog razmišljanja i povlačenja poteza; u dva cuga praznio sam bocu i maltretirao stražara da mi donese još, a ipak mi je u sledećem trenutku jezik opet bio suv. Najzad se moje uzbuđenje za vreme igre — a ja sam po ceo dan samo igrao i igrao — toliko pojačalo da više uopšte nisam bio kadar da mirno sedim; razmišljajući o potezima, neprestano sam hodao gore-dole, gore-dole, sve brže i brže, sve uspaljenije što se kraj partije više bližio; želja da dobijem, da pobedim, da pobedim samog sebe, prerasla je postepeno u takvu pomamu da sam drhtao od nestrpljenja, jer je jedno šahovsko ja u meni uvek bilo i suviše sporo za ono drugo.

Jedno je gonilo drugo; koliko god vam to moglo izgledati smešno, počeo sam da se izdirem na samog sebe: "brže, brže!“ ili "napred, napred!“ — vikao sam ako jedno moje ja nije dovoljno brzo odgovaralo na potez onog drugog. Meni je, razume se, danas potpuno jasno da je to moje stanje bilo pravi patološki oblik duhovne prenadraženosti, za koji ne znam drugo ime do — medicini nepoznato — trovanje šahom.

Najzad, ova monomanska opsednutost počela je pored moga mozga da napada i moje telo. Mršavio sam, spavao nemirno i s prekidima, kad bih se probudio, svaki put sam morao posebno da se napregnem kako bih podigao olovno teške kapke; ponekad sam se osećao toliko slab da sam jedva mogao da prinesem ustima čašu, toliko su mi ruke drhtale; ali, čim bi počela igra, mene bi hvatala divlja snaga: jurio sam gore-dole stisnutih pesnica i ponekad sam kao kroz neku crvenu maglu čuo sopstveni glas kako promuklo i ljutito samom sebi viče ,šah!“ ili ,mat!“ Kako je nastupilo to užasno, to neopisivo stanje krize, ja nisam u stanju da vam kažem.

Znam jedino da sam se jednog jutra probudio i da je to bilo drugačije buđenje nego inače. Moje telo bilo je nekako odvojeno od mene, mirovao sam, bilo je meko i prijatno. Neki gust, prijatan umor, kakav nisam osetio mesecima, počivao je na mojim kapcima, počivao tako toplo i prijatno da u prvi mah nisam mogao da se odlučim da otvorim oči. Minuti su prolazili, a ja sam ležao budan i uživao u toj teškoj opijenosti, tom mlitavom ležanju i sladostrasno ošamućenim čulima. Odjednom, kao da sam iza sebe začuo glasove, žive ljudske glasove koji su izgovarali reči; ne možete zamisliti moje ushićenje, jer ja mesecima, gotovo godinu dana, nisam čuo druge reči osim tvrdih, oštrih i ljutitih reči istražitelja.

"Sanjaš“, rekoh sebi. "Sanjaš! Ni po koju cenu ne otvaraj oči! Pusti taj san da traje, inače ćeš ponovo ugledati onu prokletu ćeliju, i stolicu, i lavabo, i tapete s večito istom šarom. Sanjaš — i nemoj da prestaješ!“ Ali radoznalost je preovladala. Ja polako i oprezno otvorih oči. I to je zaista bilo čudo: nalazio sam se u nekoj drugoj sobi, široj, prostranijoj od moje hotelske ćelije. Kroz prozor bez rešetaka slobodno je ulazila svetlost i umesto moga svetlarnika videlo se kako se zelena stabla njišu na vetru; zidovi su blistali, beli i zeleni, beo i visok dizao se nada mnom plafon — zaista, ležao sam u novom, nepoznatom krevetu i stvarno, nije bio san, iza mene se čuo šapat ljudskih glasova.

Mora biti da sam se u svome uzbuđenju bučno pomerio, jer u narednom trenutku začuh nečiji korak. Priđe mi jedna žena mekih pokreta, žena s belom kapom na kosi, negovateljica, sestra. Prođoše me žmarci od ushićenja: godinu dana nisam video ženu. Ukočeno sam zurio u ovu milu pojavu; to je morao biti divalj, ekstatičan pogled, jer ona poče da me smiruje žurnim rečima: 'Mir! Umirite se!'

A ja sam samo slušao njen glas — zar to govori ljudsko biće? Zar na svetu zaista još postoji čovek koji me ne saslušava, ne muči? Uz to — neshvatljivo čudo! — taj glas bio je mek, topao, gotovo nežan ženski glas. Žudno sam zurio u njena usta, jer sam tokom te paklene godine prestao da verujem da jedan čovek može ljubazno da se obraća drugem. Ona mi se smešila — da, smešila se, još je bilo ljudi koji su umeli da se ljubazno smeše — onda je, opominjući me, stavila prst na usta i tiho se udaljila.

Ali ja nisam mogao da poslušam njenu zapovest. Osećao sam da se nisam dovoljno nagledao čuda. Svom snagom pokušao sam da se uspravim u krevetu, kako bih mogao gledati za njom, za tim čudom što je imalo ljudski lik. Pokušao sam da se oslonim o ivicu kreveta, ali mi nije uspelo. Tamo gde mi se inače nalazila desna ruka, prsti, zglob, osećao sam nešto strano, neku debelu, veliku belu gužvu, očigledno veliki zavoj. U prvi mah sam se, ne shvatajući, čudio toj gužvi na mojoj ruci, a onda počeh polako da shvatam gde se nalazim i da razmišljam šta se to moglo sa mnom dogoditi.

Sigurno su me ranili, ili sam sam povredio ruku. Nalazio sam se u bolnici. U podne dođe lekar, jedan prijatan stariji gospodin. Znao je ime moje porodice i s takvim je poštovanjem pomenuo moga strica, carevog ličnog lekara, da sam odmah osetio da mi je naklonjen. Tokom razgovora postavljao mi je najrazličitija pitanja; naročito me je začudilo jedno — jesam li matematičar ili hemičar. Rekoh da nisam ni jedno ni drugo. "Čudno“ promrmljao je. "U groznici ste stalno vikali neke čudne formule — c3 — c4. Nismo mogli da se snađemo.“

Upitah ga šta se to dogodilo sa mnom, On se čudnovato nasmeši. Ništa ozbiljno. Akutno razdraženje nerava“, i pošto je oprezno pogledao oko sebe, tiho dodade: "Nešto sasvim razumljivo, u krajnjoj liniji. Od trinaestog marta, zar ne? Klimnuh glavom.

'Nikakvo čudo, uz one metode', mrmljao je. ,Niste vi prvi. Ali ne treba da brinete.' Po umirujućem tonu kojim mi je to došapnuo i po njegovom podjednako umirujućem pogledu znao sam da sam u dobrim rukama. Dva dana kasnije dobri doktor mi je prilično otvoreno objasnio šta se dogodilo.

Čuvar je čuo viku i u prvi mah pomislio da se ja to svađam s nekim ko mi je upao u ćeliju. Ali tek što se pojavio na mojim vratima, ja sunuh na njega i napadoh ga s divljim uzvicima: ,Vuci već jednom, bedniče, kukavico!'; pokušavao sam da ga uhvatim za vrat i najzad sam ga tako divlje napao da je morao da poviče u pomoć. Kad su me zatim tako pobesnelog poveli lekaru, ja sam se u jednom trenuiku otrgao, bacio se na prozor u hodniku i posekao ruku — još možete da vidite dubok ožiljak, evo ovde.

Nekoliko prvih noći u bolnici, kazao mi je lekar, proveo sam u nekoj vrsti moždane groznice, ali sada je, reče, s mojim nervima sve u redu. ,Naravno', dodao je tiho, ,to radije neću javljati onoj gospodi, inače će vas vratiti onamo. Oslonite se na mene, učiniću sve što mogu.“

Šta je taj predusretljivi lekar ispričao mojim mučiteljima, ostalo mi je savršeno nepoznato. U svakom slučaju, postigao je što je hteo: da me puste.

Možda me je proglasio za neuračunljivog, možda je Gestapo u međuvremenu prestao da se zanima za mene, jer Hitler je bio zauzeo Češku i time je za njega slučaj Austrije bio okončan. Tako je trebalo samo da potpišem obavezu da ću u roku od četrnaest dana napustiti našu domovinu; ti dani bili su ispunjeni hiljadama formalnosti koje nekadašnji građanin sveta danas mora srediti da bi mogao da izađe iz zemlje — vojni dokumenti, policija, porez, pasoš, viza, zdravstveno uverenje — da nisam imao vremena da mnogo razmišljam o onome što sam proživeo.

U našem mozgu očigledno deluju neke tajne sile koje sve regulišu i same isključuju ono što za dušu može predstavljati teret i opasnost; jer, kad god bih hteo da se u mislima vratim na doba svog zatočeništva, u mome mozgu bi se, da tako kažem, gasila svetlost; tek kasnije, pošto su protekle nedelje i nedelje, zapravo tek ovde, na brodu, ponovo sam smogao hrabrosti da obnovim u sećanju sve ono što je bilo.

I eto, sada ćete shvatiti zašto sam se prema vašim prijateljima poneo tako neprilično i verovatno nerazumljivo. Ta, ja sam sasvim slučajno ušetao u pušački salon; kad sam video vaše prijatelje kako sede za šahovskom tablom, nisam mogao da se pomerim od iznenađenja i užasa. Jer, potpuno sam bio zaboravio da se šah može igrati na pravoj šahovskoj tabli i s pravim figurama, zaboravio sam da su u toj igri fizički sučeljena dva sasvim različita čoveka.

Zaista mi je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se setim da je to što se igra za tim stolom u osnovi ista ona igra u kojoj sam se ja, onako izgubljen, mesecima oprobavao protiv samog sebe. Šifre kojima sam se pomagao tokom svojih užasnih vežbi bile su ipak samo zamena i simbol za ove koštane figure; moje iznenađenje što se figure kreću po tabli isto kao u polju moje fantazije moglo bi se možda uporediti sa iznenađenjem jednog astronoma koji je kopmlikovanim računskim operacijama izračunao da negde postoji neka nova planeta, a onda je na nebu stvarno ugledao kao belu, jasnu, istinsku zvezdu.

Kao namagnetisan zurio sam u tablu i video na njoj moje dijagrame — konja, lovca, kralja, kraljicu i pešake kao realne drvene figure; da bih shvatio kako stoje stvari u toj partiji, morao sam je mimo svoje svesne volje najpre prebaciti iz mog apstraktnog sveta cifara u svet figura koje se kreću.

Postepeno me je savladala radoznalost — hteo sam da vidim kako se odvija istinska igra između dva partnera. I onda se desila ona neprijatnost da sam se, zaboravivši svaku učtivost, umešao u vašu partiju. Ali onaj pogrešan potez vašeg prijatelja pogodio me je kao ubod u srce. Zaustavio sam ga sasvim instinktivno, gonjen impulsom kao kad bez razmišljanja hvatamo dete koje se nagnulo preko gelendera. Tek kasnije sam shvatio koliko sam se ogrešio što sam se onako grubo i neučtivo nametnuo.“

Ja požurih da uverim doktora B. koliko nam je svima milo što smo ga zahvaljujući tom slučaju upoznali i rekoh da će za mene, posle svega što mi je poverio, biti dvostruko zanimljivo da ga gledam na improvizovanom turniru. Doktor B. načini jedan nemiran pokret. »Ne, zaista ne treba mnogo da očekujete. To za mene treba da bude samo proba... provera da li... da li sam uopšte u stanju da odigram normalnu partiju šaha, partiju na istinskoj šahovskoj tabli, sa istinskim figurama, s partnerom od krvi i mesa... Jer, ja se sve više pitam jesu li one stotine, a možda i hiljade partija koje sam odigrao odista bile partije po svim šahovskim pravilima ili samo neka vrsta šahovske opsene, šahovske groznice, grozničave igre u kojoj se. kao u snu, preskaču međufaze. Nadam se da ne mislite da uobražavam kako sam u stanju da se suprotstavim jednom majstoru šaha, i to prvom u svetu. Mene tera jedino posthumna radoznalost, želja da ustanovim da li me je tamo, u ćeliji, zaista još uvek držao šeh, ili je to već bilo ludilo, jesam li se tada još nalazio na samoj ivici opasne litice, ili sam već bio s one strane — to, jedino to.“

U tom trenutku s drugog kraja broda odjeknu gong, poziv na večeru.

Mora da smo pričali gotovo dva časa — doktor B. bio je mnogo opširniji nego ja sada. Srdačno mu zahvalih i oprostih se. Ali, još pre nego što sam sišao s palube, on me stiže i dodade nervozno, čak malo mucavo: "Još nešto! Molim vas, obavestite gospodu unapred, da ja ne bih naknadno ispao neljubazan; igraću samo jednu partiju... to treba da bude samo crta ispod jednog starog računa — konačni završetak, a ne novi početak... Ne želim da ponovo padnem u tu pomamnu groznicu koje mogu da se sećam samo s jezom... a inače... doktor me je onda upozorio... izričito upozorio. Svakome ko je bio žrtva neke manije zauvek preti opasnost; sa ovom, makar i isceljenom, zatrovanošću šahom bolje da čovek ne prilazi šahovskoj tabli... Vi ćete razumeti — samo ta probna partija za moju dušu, i više ništa.“

Sledećeg dana tačno u dogovoreni čas okupili smo se u salonu za pušače. Naš krug uvećao se za još dva ljubitelja kraljevske umetnosti, dva brodska oficira koji su uzeli slobodno popodne da bi mogli prisustvovati turniru. Ni Čentović nas nije pustio da ga čekamo kao prethodnog dana, i tako je posle obaveznog biranja boja počela ta znamenita partija jednog homo obscurissimusa protiv čuvenog svetskog prvaka.

Žao mi je što smo je gledali samo mi, potpuno nekompetentni posmatrači, i što je njen razvoj izgubljen za anale šahovske nauke, isto onako kao Betovenove klavirske improvizacije za muziku. Mi smo, doduše, sledećeg popodneva pokušali da rekonstruišemo partiju po sećanju, ali uzalud; verovatno smo svi za vreme igre i suviše pasionirano posmatrali dva igrača umesto tok igre. Jer, duhovna suprotnost u habitusu dvojice partnera postajala je fizički sve plastičnija što je partija dalje tekla.

Čentović, rutiner, sve vreme je bio nepomičan kao stena, očiju strogo i ukočeno pognutih ka šahovskoj tabli; izgledalo je da je razmišljanje za njega pravi fizički napor koji sve njegove organe tera na krajnju koncentraciju. Za razliku od njega, doktor B. se kretao savršeno slobodno i hladnokrvno. Kao pravi diletant u najlepšem smislu reči, kome uživanje u igri pričinjava samo igra, ,,diletto“, bio je potpuno opušten, za vreme prvih pauza je pričao s nama i objašnjavao nam, lakom rukom palio cigaretu i kad bi došao red na njega, jedan minut bi pribrano posmatrao tablu. Svaki put je izgledalo kao da je znao koji će potez povući protivnik.

Obavezni potezi pri otvaranju povučeni su prilično brzo. Neki određeniji plan počeo je da se razvija tek u sedmom ili osmom potezu. Čentovićeve pauze za razmišljanje bile su sve duže; po tome smo osetili da je prava borba za prednost započela. Ali, istini za volju, postepeni razvoj situacije, kao u svakoj pravoj turnirskoj partiji, predstavljao je za nas, laike, prilično razočaranje. Jer, što su se više figure preplitale u čudnovati ornament, utoliko smo manje mi bili u stanju da proniknemo u pravo stanje.

Nismo mogli da razaberemo kakve namere ima jedan, a kakve drugi protivnik i koji od njih dvojice, u stvari, ima prednost. Videli smo samo da se pojedinačne figure pomeraju kao neke poluge koje treba da razbiju neprijateljski front, ali nismo bili u stanju da u tom pomeranju otkrijemo neku strategiju, jer je svaki potez ovih superiornih igrača podrazumevao nekoliko narednih. Postepeno je počeo da nas slama i umor, za koji su uglavnom bile krive Čentovićeve beskonačne pauze za razmišljanje; i našeg prijatelja su one vidno nervirale. Primetio sam, uznemiren, da se, što se partija više oduživala, sve nemirnije vrpolji na svojoj stolici, čas pali jednu cigaretu za drugom, čas uzima olovku da nešto zabeleži. A potom, opet, naručuje mineralnu vodu i ispija čašu za čašom; bilo je očigledno da kombinuje neuporedivo brže nego Čentović.

Svaki put kad bi se ovaj, posle beskrajnog razmišljanja, konačno odlučio da teškom rukom pomeri figuru, naš prijatelj bi se samo osmehnuo, kao neko ko vidi da se dogodilo nešto što je dugo očekivao, i odmah bi povukao svoj potez; svojim hitrim umom on je u glavi, mora biti, unapred sračunavao sve protivnikove mogućnosti; i zato je postajao sve nestrpljiviji što je više Čentović otezao s odlukom; dok je čekao, oko usana bi mu se utisnuo ljutit, gotovo neprijateljski izraz.

Ali Čentoviću nije bilo ni na kraj pameti da požuri. Razmišljao je nemo i ukočeno, i šio je manje figura bilo na šahovskoj tabli, njegove pauze postajale su sve duže. U četrdeset drugom potezu, posle dva i po sata, sedeli smo oko turnirskog stola umorni i gotovo nezainteresovani. Jedan brodski oficir već je bio otišao, drugi je počeo da čita knjigu i samo je, kada bi došlo do promene, za trenutak podizao pogled. A onda se iznenada — Čentović je bio na potezu — dogodi nešto neočekivano. Videvši da se Čentović mašio za konja i pomera ga napred, doktor B. se pognu kao mačka pred skok. Čitavo telo poče da mu drhti; u trenutku kad je Čentović zaustavio konja, on oštro pomeri napred damu i trijumfalno reče: ,,Tako! Gotovo!“, zavali se unatrag, prekrsti ruke na grudima i izazovno pogleda Čentovića.

U njegovim zenicama rasplamte se neka vrela svetlost. Mi se nehotično nagnusmo nad tablu da bismo razumeli taj tako trijumfalno najavljeni potez. Na prvi pogled, nije se primećivala nikakva direktna opasnost. Izjava našeg prijatelja morala se, dakle, odnositi na razvoj situacije, koji mi, amateri, još nismo mogli da predvidimo. Jedini među nama koji se na ovo izazovno saopštenje nije ni pomerio bio je Čentović; sedeo je tako mirno kao da je potpuno prečuo uvredljivu reč ,,gotovo!“ Ništa se nije desilo.

Stajali smo bez daha i u toj tišini odjednom se začulo kucanje sata kojim smo merili vreme. Prođoše tri mi- nuta, sedam minuta, osam minuta — Čentović se nije pomerao; ali meni se činilo da su se njegove debele nozdrve još više raširile od unutrašnjeg napora. Ovo nemo čekanje bilo je našem prijatelju podjednako nepodnošljivo kao i nama. Naglo je ustao i počeo da hoda gore-dole po salonu, najpre polako, zatim sve brže i brže. Svi ga začuđeno pogledasmo, ali niko uznemirenije od mene, jer mi je palo u oči da, uprkos svoj žustrini svog hoda, on prelazi stalno isti prostor kao da svaki put usred prazne sobe nailazi na nevidljivu prepreku koja ga prisiljava da se okrene. I s jezom shvatih da on nesvesno ponavlja svoje korake iz nekadašnje ćelije: mora da je u svim onim mesecima zatočeništva baš tako išao gore-dole, kao životinja u kavezu, ruku baš tako zgrčenih i ramena baš tako pognutih; mora da je tako, i samo tako, hiljadu puta promarširao gore-dole, dok mu je u ukočenom i grozničavom pogledu svetlucala crvena svetlost ludila.

Ali njegova sposobnost za razmišljanje bila je, izgleda, još uvek netaknuta, jer se s vremena na vreme nestrpljivo okretao stolu da vidi da li se Čentović u međuvremenu odlučio. Ali prošlo je i devet, i deset minuta. Onda se dogodi nešto što niko od nas nije očekivao. Čentović podiže svoju tešku ruku koja je dotle nepokretno ležala na stolu. Svi smo napeto gledali šta je odlučio. Ali on ne povuče potez, nego odlučnim gestom, polako nadlanicom gurnu sve figure s table.

Tek smo u sledećem trenutku razumeli: Čentović je predao partiju. Kapitulirao je da pred nama ne bi bio očigledno matiran. Dogodilo se ono neverovatno, svetski prvak. šampion bezbrojnih turnira položio je zastavu pred jednim anonimnim igračem, pred čovekom koji dvadeset, ili dvadeset pet godina nije prišao šahovskoj tabli. Naš prijatelj, anonimus, ignotus, pobedio je u otvorenoj borbi najjačeg šahistu na svetu!

I ne primetivši, mi smo, uzbuđeni, jedan za drugim poustajali. Svako od nas imao je osećanje da mora nešto da kaže ili učini, kako bi dao oduška svom radosnom strahu. Jedini čovek koji je nepomično istrajavao u svome miru bio je Čentović.

Tek posle odmerene pauze, on podiže glavu i pogleda našeg prijatelja kamenim pogledom. ,,Još jednu partiju?“

»Razume se“, odgovori doktor B. s oduševljenjem koje mi je bilo neprijatno; i pre no što sam mogao da ga podsetim da ne sme igrati više od jedne partije, on sede i s grozničavom žurbom poče iznova da namešta figure.

Nameštao ih je tako žustro da mu je jedan pešak dva puta skliznuo na pod iz drhtavih prstiju; moja nelagodnost zbog njegovog neprirodnog uzbuđenja prerasla je u neku vrstu straha. Jer, ovog inače tihog i mirnog čoveka uhvatila ie vidna egzaltacija; usne su mu se češće trzale, a telo mu je drhtalo kao da ga trese iznenadna groznica.

»Ne!“ šaputao sam mu. ,,Nemojte sada! Ostavite, dosta je za danas! Biće vam suviše naporno!“

»Naporno! Ha!“ Nasmejao se glasno i pakosno. ,,Mogao sam odigrati osamnaest partija dok sam ovde dangubio! U ovom tempu, naporno mi je samo da ne zaspim! — No! Počinjite!“

Ove poslednje reči uputio je Čentoviću žestokim, gotovo grubim tonom. Ovaj ga pogleda mirno i odmereno, ali njegov skamenjeni pogled podsećao je na stisnutu pesnicu. Odjednom je između dva igrača zavladalo nešto novo, neka opasna napetost, neka strasna mržnja. To više nisu bila dva partnera koji jedan s drugim isprobavaju svoje šahovske moći, nego dva neprijatelja koji su se zakleli da će jedan drugog uništiti.

Čentović je dugo oklevao dok nije povukao prvi potez, i ja jasno osetih da okleva namerno. Obučeni taktičar očigledno je već otkrio da upravo svojom sporošću umara i iritira protivnika. I tako je pustio da prođu čitava četiri minuta dok nije napravio najjednostavniji mogući prvi potez, dok pešaka nije pomerio dva polja napred. Naš prijatelj smesta krete k njemu sa svojim pešakom, ali Čentović ponovo napravi jednu beskonačnu, gotovo nepodnošljivu pauzu; bilo je to kao kad se približava snažna munja i čoveku srce uzbuđeno udara u očekivanju groma, a grom nikako da udari. Čentović se nije pomerao. Razmišljao je mirno, sporo, pakosno sporo — osećao sam to sa sve većom izvesnošću; ali time mi je dao dovoljno vremena da posmatram doktora B.

Upravo je sručio u sebe treću čašu vode; setih se da mi je pričao o svojoj grozničavoj žeđi u ćeliji. Simptomi nenormalnog uzbuđenja jasno su se ocrtavali; video sam kako mu se čelo vlaži, a ožiljak na ruci crveni jače i ističe oštrije nego inače. Ali još se savladavao. Tek kad je kod četvrtog poteza Čentović ponovo počeo beskonačno da razmišlja, njega izdade strpljenje. Pa, igrajte već jednom!“

Čentović hladno podiže pogled. ,,Koliko znam, saglasili smo se da vreme za razmišljanje bude deset minuta. U principu ne prihvatam kraće vreme.“ Doktor B. se ugrize za usnu; primetio sam kako nemirno i sve nemirnije lupka petom po podu, pa ni sam nisam mogao da obuzdam nervozu zbog tegobnog predosećanja da se u njemu kuva nešto nerazumno. I zaista, u osmom potezu dođe do novog incidenta.

Doktor B., koji je sve više gubio strpljenje, nije više mogao da obuzda napetost; okretao se levo-desno i nesvesno počeo prstima da dobuje po stolu. Čentović još jednom podiže svoju tešku seljačku glavu. "Smem li da vas zamolim da ne dobujete? To mi smeta. Ne mogu da igram.“

»Ha!“ nasmeja se doktor B. kratko. ,,To se vidi.“ Čentovićevo čelo pocrvene. ,,Šta hoćete time da kažete?“ upita oštro i ljutito.

Doktor B. se još jednom kratko i pakosno nasmeja. »Ništa. Samo da ste očigledno vrlo nervozni.“ Čentović ćuteći pognu glavu. Tek posle sedam minuta načini sledeći potez; partija se vukla ubistvenim tempom. Čentović je nekako postajao sve ukočeniji, najzad je, pre nego što se odluči na potez, puštao da protekne sve vreme predviđeno za razmišljanje; ponašanje našeg prijatelja bilo je od intervala do intervala sve čudnije. Izgledalo je da više uopšte ne učestvuje u toj partiji, nego je zabavljen nečim sasvim drugim.

Prestao je da žustro hoda gore-dole i samo je nepokretno sedeo na svom mestu. Zureći ukočenim i gotovo ludim pogledom u prazno, bez prestanka je mrmljao nerazumljive reči; ili se izgubio u beskonačnim kombinacijama, ili je — a ja sam potajno u to sumnjao — izmišljao sasvim druge partije, jer svaki put kad bi Čentović najzad povukao potez, trebalo ga je trgnuti iz duhovne odsutnosti. A tad bi se za samo jedan minut opet uključio u situaciju; sve više me je potajno savladavala sumnja da je on, zapravo, u ovoj hladnoj formi ludila, koje je iznenada moglo grunuti u vidu bilo kakve agresije, odavno zaboravio i Čentovića, i sve nas.

I zaista, u dvadeset devetom potezu izbi kriza. Tek što je Čentović pomerio svoju figuru, doktor B. iznenada, i ne pogledavši kako treba tablu, gurnu svog lovca tri polja napred i viknu toliko glasno da se svi stresosmo: "Šah! Šah kralju!“

U očekivanju nekog posebnog poteza, mi smesta pogledasmo na tablu. Ali posle jednog minuta dogodi se nešto što niko od nas nije očekivao. Čentović sasvim, sasvim polako podiže glavu i — ranije to nikada nije činio —- pređe pogledom u krug po svima nama. Kao da je u nečemu beskrajno uživao; a onda se njegovim usnama postepeno raširi zadovoljan i nedvosmisleno zloban osmeh. Tek pošto se sit nauživao ovog svog, nama još nerazumljivog trijumfa, on nam s lažnom ljubaznošću reče: »Žalim — ali ja ne vidim nikakav šah. Vidi li možda neko od gospode šah mome kralju?“

Mi smo zurili u tablu, a onda uznemireno skretosmo pogled na doktora B. Čentovićev kralj — to je i dete moglo videti — bio je, u stvari, potpuno pokriven pionom u odnosu na lovca, dakle, nikakav šah kralju nije bio moguć.

Uznemirismo se. Da nije naš prijatelj u svojoj žustrini gurnuo neku figuru za jedno polje bliže ili za jedno dalje? Podstaknut našim ćutanjem, sada i doktor B. ukočeno pogleda u tablu i poče da muca: »Ali, kralj treba da je na f7... stoji pogrešno, sasvim pogrešno. Pogrešno ste vukli! Sve je pogrešno na ovoj tabli... pešak treba da bude na g5,a ne na g4... pa to je neka sasvim druga partija... To je...“

Odjednom zape. Snažno sam ga zgrabio za ruku ili sam ga, pre, toliko jako uštinuo da je i u svojoj grozničavoj pometnji morao osetiti moje prste. Okrenuo se i pogledao me kao mesečar. "Šta... šta hoćete?“ Rekoh samo: "Remember!“ i pređoh prstom preko ožiljka na njegovoj ruci.

On je instinktivno išao za mojim pokretom, staklenim očima gledao je brazdu, crvenu kao krv. Onda odjednom poče da drhti i neka jeza prože mu celo telo.

»Zaboga“, prošaputao je bledih usana. "Jesam li rekao ili uradio neku glupost... jesam li opet. . .?“

»Ne“, prošaptah tiho.

,,Ali morate smesta da prekinete partiju, krajnje je vreme. Setite se šta vam je kazao lekar!“

Doktor B. naglo ustade. ,,Molim za izvinjenje zbog moje glupe greške“, reče svojim starim, ljubaznim glasom i nakloni se Čentoviću.

,,To što sam kazao je, naravno, čista glupost. Ovo, dabome, ostaje vaša partija.“ Onda se okrete nama. ,,I gospodu moram da molim za izvinjenje. Ali ja sam vas unapred upozorio da cd mene ne očekujete suviše. Oprostite zbog bruke — danas sam se poslednji put iskušavao u šahu.“

Nakloni se i ode na onaj isti skroman i tajanstven način kao što se bio i pojavio. Jedino sam ja znao zašto ovaj čovek više ne sme da dotakne šahovsku tablu, dok se kod drugih, malo smetenih, zadržalo nejasno osećanje da su za dlaku izbegli nešto neprijatno i opasno. "Damned fool!“ razočarano je režao Mak Konor. Poslednji sa svoje stolice ustade Čentović i baci još jedan pogled na upola okončanu partiju. »Šteta“, reče velikodušno. ,,Napad uopšte nije bio rđavo postavljen. Za diletanta, taj gospodin je zapravo neobično darovit.“