Junak rubrike "Razgovor u petak" bio je Ian Nepomniachtchi
Intervju obavili: Yuri Golyshak i Alexander Kruzhkov
Novi junak tradicionalne rubrike "SE" je ruski velemajstor koji je dva puta učestvovao u mečevima za titulu prvaka svijeta.
“Barselona”
— Ako bi jednom riječju opisali svoje stanje posle turnira kandidata u Torontu, koja bi riječ bila odgovarajuća?
Ian Nepomniachtchi - Jedna riječ nije dovoljna.
- Onda idemo detaljnije.
Ian Nepomniachtchi - Naravno, razočaran sam. Ali pokušavam da gledam objektivno. Mnogo stvari mi nije pošlo za rukom u čisto šahovskom smislu. U isto vrijeme, prije bih rekao da sam imao više poena nego što je trebalo.
- Da li je tako?
Ian Nepomniachtchi — Druga stvar je da ovo nije bilo dovoljno za taj-brejk. Iako bih s takvim rezultatom pobijedio i u Madridu i u Ekaterinburgu. Da, na mnogim turnirima kandidata ovo bi bilo dovoljno za prvo mjesto ili barem taj-brejk.
- Onda je situacija još gora.
Ian Nepomniachtchi — U Torontu su dvojica šahista postigla ukupno minus 11. Ukupno je donji dio tabele imao minus 13. Na primjer, Abasov.
- Šta reći o Abasovu?
Ian Nepomniachtchi -Svi su shvatili da je on autsajder. Ali sve zavisi od sreće – protiv nekih će igrati bolje, s drugima slabije. Dobro je odigrao obe partije sa mnom. Firouzja je turnir završio u minusu - što je uticalo i na ishod...
Svaki turnir je splet okolnosti. Sa sigurnošću mogu reći da sam uradio sve što sam mogao. Ima i slučajnosti! Navijam za “Barselonu”. Sjećate se kako su nedavno ispali iz Lige šampiona?
- Još kako.
Ian Nepomniachtchi — U revanš meču su mirno savladali “PSŽ”. Odjednom, u 29. minutu, Araujo dobija crveni karton - i sve se raspada! Odmah se postavlja mnogo pitanja: da li je zaslužio da bude udaljen? Da li je vrijedilo prekršaja? Tako je i sa nama. Da li ste dobro odigrali otvaranje ili ne? Šta je iznenadilo vašeg protivnika? Kako ste se udaljili od priprema? Ogroman broj faktora! Počevši od žrebanja.
- Niste imali sreće?
Ian Nepomniachtchi - Najverovatnije je tako. U prvom kolu sam se sastao sa Abasovom crnim figurama. Jasno je da sam morao pobijediti. Ali na početku turnira bilo koji protivnik igra bolje nego posle tri-četiri poraza. U 7. kolu to bi bio potpuno drugačiji Abasov.
- Naravno.
Ian Nepomniachtchi — I u 14. kolu igrao sam sa Caruanom crnim figurama. Prvi dio turnira nije igrao baš impresivno. Hipotetički, približavajući se posljednjem kolu kao lider, igram crnim figurama protiv svog glavnog konkurenta. Po mom mišljenju, Caruana je objektivno najjači igrač u klasičnom tempu danas. S obzirom da se Carlsen udaljava od tog tempa...
Da, uvijek se možete pripremiti da igrate bolje. Ali u pogledu posvećenosti, tu nemam pitanja za sebe.
- Niste izgubili nijednu partiju!
Ian Nepomniachtchi- Sticajem okolnosti. Samo sa Caruanom sam imao užasnu poziciju. Od svih mojih loših pozicija, ova je bila “najizgubljenija”. Ali niko nije napravljen od gvožđa, uključujući Fabiana. Poslednje kolo, značaj partije – I nije uspio da to iskoristi...
Melanholija
— Kako ste proveli veče nakon turnira?
Ian Nepomniachtchi — Počeo je NBA plej-of. Otišao sam sa Janom Gustafssonom, mojim drugom, u bar i gledao košarku. Malo sam se opustio.
— Da li ste popili piće?
Ian Nepomniachtchi - Pa da. Nekoliko mjeseci prije važnog takmičenja, potpuno prestajem da pijem. Tada se uvodi apsolutna zabrana alkohola.
— Šta da pijete nakon ovakvih poraza? Viski?
Ian Nepomniachtchi - Nije važno. Glavna stvar je ne pretjerati. Uspio sam. Nisam imao mamurluk.
— Da li ste ikada pretjerali?
Ian Nepomniachtchi - Ne sjećam se. Znate li formulu o tri faze života?
- Kakva je to formula?
Ian Nepomniachtchi — Prva faza: čitavu noć piješ i lutaš. Ujutru izgledaš kao da si dobro spavao. Druga: noć provodiš u lutanju i izgledaš ujutru kao da si se ludo zabavljao. Najzanimljivija je treća – čitavu noć čvrsto spavaš - a ujutru izgledaš kao da si pio.
- Pa u kojoj ste vi fazi?
Ian Nepomniachtchi - Između prve i druge.
— Svako ima svoj način da savlada melanholiju. Koji je vaš?
Ian Nepomniachtchi - Mene samo vrijeme liječi. A neki ljudi jako razmišljaju - ali ne zadugo. U nekima melanholija jedva tinja, ali traje mjesecima. Ja sam negdje u sredini. Nemoguće je reći da nisam bio nimalo uznemiren nakon Toronta. Samo dan-dva blage depresije. Blago neraspoloženje. Konkretni trenuci sjećanja su me više uznemiravali.
- Na šta tačno?
Ian Nepomniachtchi — U 13. kolu sam propustio perspektivnu poziciju protiv Nakamure. Ovakve partije treba pobijediti.
— Da li je to „blago neraspoloženje“ već iza vas?
Ian Nepomniachtchi - Naravno. Sada ponovo mnogo treniram, aktivno se bavim šahom. Trudim se da me prošlost ne ometa.
— Znate li kako preživjeti teške trenutke?
Ian Nepomniachtchi - Šampionski mečevi sa Carlsenom i Lirenom su bili najozbiljniji testovi. U prvom slučaju meč je bio podijeljen na dva dijela, dijametralno suprotna. Kako obično pišu, "igra je podijeljena na epizode." Ali tu je sve bilo jasno, bar sam ja sam to shvatio. Posle drugog poraza bilo je teže... Sjećate se Puškina?
Bolest čiju bi uzrok
Već odavno trebalo pronaći,
Slična engleskom spleen-u,
Kratko rečeno: ruska melanholija.
Takvo je bilo stanje. Raspoloženje je bilo primjetno ispod prosjeka.
- Кako ste izašli iz toga?
Ian Nepomniachtchi - Trudio sam se da se bavim rutinom. Nekim svakodnevnim obavezama. Vrijeme je to izliječilo. Počeli su turniri. Sada razmišljam - možda sam trebao više da se odmorim. Nisam siguran da sam bio u pravu kada sam odlučio da igram puno. Trebalo je sebi dati slobodno ljeto 2023. Ali činilo mi se da je prošao mjesec i po - trebalo je vratiti se aktivnom radu. Rad na greškama pomaže da se prevaziđe težak period.
— Dakle, nije bilo prave depresije u vašem životu?
Ian Nepomniachtchi - U medicinskom smislu, ne. Ne ništa dugotrajno.
Gukesh Dommaraju
Gukesh
— Posle Toronta, vjerovatno ste se zapitali: da li je 17-godišnji Indijac Gukeš Dommaraju jači od vas ili samo srećniji?
Ian Nepomniachtchi - Teško je reći. Moj rezultat u klasičnom šahu sa njim nije baš sjajan. Od četiri partije, tri su završile remijem, jednu sam izgubio. U brzom i brzopoteznom šahu on je primjetno lošiji, razlika je očigledna. U Torontu, sa istim Abasovim, Gukesh je pobjedio dvije partije,a ja samo jednu. Indijac je fenomenalno odigrao ovaj turnir govoreći iz šahovske perspektive. Čak je i partiju koju je izgubio u "cajtnotu" potpuno kontrolisao..
- Zašto je izgubio?
Ian Nepomniachtchi – To je bio trenutak bljeska, "iskre genijalnosti" od Firouzje. Kao neko podsjećanje na igrače iz prošlosti, kada bi velemajstor za nekoliko sekundi uspio da odigra 8-10 najjačih poteza. A Gukesh nije imao nijednu lošu poziciju tokom čitavog turnira! Izgubio je od Firouzje u jednom potezu zbog velike obostrane vremenske oskudice. Moglo bi se reći, iz vedrog neba. Kada sam pogledao njegove partije, bio sam zbunjen. Nikada nisam vidio ništa slično.
— Da li je isto tako jako igrao sa vama?
Ian Nepomniachtchi - Imao je veliku prednost bijelim figurama, ali je nije iskoristio. Imao je bolje nastupe. Na primjer, u Madridu sam igrao odlično. Ali tokom turnira sam objektivno imao dvije beznadežne pozicije i jednu vrlo tešku. Napravio sam tri remija, iako je sve moglo da ispadne drugačije. Jednostavno sam realizovao svoje šanse za gol, fudbalskim rječnikom. Ali da svojim protivnicima uopšte ne date šansu, poput Gukeša u Torontu? Nevjerovatno!
— Neki ga smatraju favoritom u meču sa Lirenom. Šta vi mislite?
Ian Nepomniachtchi - U januaru sam razgovarao o predstojećem turniru u Torontu sa jednim službenikom FIDE. Rekao je: "Gukeš će pobijediti." Imao sam neka razmišljanja o ovom pitanju. I pogodio sam!
-Šta predviđate sada?
Ian Nepomniachtchi -Sve zavisi od Dingovog stanja. Ovo će biti opklada ne toliko na Gukeša koliko protiv Lirena. Ako bude igrao kao na početku godine, mladi indijski talenat neće morati ni da demonstrira nivo koji je pokazao u Torontu. Nešto jednostavnije će biti dovoljno.
- Šta ako Kinez bude u formi?
Ian Nepomniachtchi - Onda je Ding favorit. On je šahista ogromne taktičke snage. Što je bilo očigledno prije nekoliko godina.
Ali sada, čini mi se, ne želi baš da igra. Ima velike poteškoće da održava napetost. Dingu se to ne sviđa! Ne toliko da ne može, već mu sve to ne pričinjava zadovoljstvo. Ne koristi šanse, ne bori se posebno. Ako se partija razvija normalo - igra. Ako ne ide - pa, dobro, ne pokušava da preokrene situaciju.
- Čudno.
Ian Nepomniachtchi - Sudeći po nedavnim turnirima, on čak ni ne liči na Dinga koji je igrao sa mnom. Tako da, ako se ništa ne promjeni, svi će ostati pri svojoj snazi, neće praktično biti borbe za titulu.
- Imate li objašnjenje - šta se dogodilo Kinezom?
Ian Nepomniachtchi - Pandemija je na sve uticala drugačije. Prije nje to je bio jedan šahista. Posle - drugi. Ne igra tako stabilno kao ranije. Mislim da je imalo veliki uticaj na Dinga i to što se iznenada kvalifikovao za meč.
- Tako poseban karakter?
Ian Nepomniachtchi - Introvertan. Čovjek je prilično melanholičan. Ta pažnja, stalna očekivanja su po njega pogubna... Ali nekoga, naprotiv, to pokreće! Koliko sam shvatio, Liren je nakon meča imao i medicinske probleme. Nije mogaoda spava. Puno je glasina - ne znam u šta da vjerujem. Nisam lično razgovarao sa Dingom. Ali volio bih da vidim dominantnijeg svjetskog šampiona. Nadam se da će naći snage da se vrati na prethodni nivo.
— Da li ste danas, gledajući njegovu igru, dvostruko ogorčeni što ste izgubili od takvog šahiste?
Ian Nepomniachtchi - Takav šahista jednostavno ne bi ni učestvovao na šampionatu svijeta. Ne bi se tamo ni pojavio. Tamo je igrao potpuno drugačiji Liren. Iako je već tokom meča bilo jasno da mu nije prijatno.
— Koji su bili vaši razlozi kada ste rekli da će Gukesh pobijediti u Torontu?
Ian Nepomniachtchi- Imao sam neka razmišljanja. Na nivou intuicije. Neki su smatrali Caruanu favoritom. Neki su mene kao dvostrukog pobjednika vidjeli kao pobjednika ponovo. Neko je govorio da će to biti Nakamura. Svi su bili pomalo u pravu. Ali ja sam vidio sam nešto drugo.
- Ovo nije imalo veze sa procjenom vašeg sopstvenog stanja?
Ian Nepomniachtchi –- Apsolutno.
Greške
— Ne možemo da ne razgovaramo o prošlogodišnjem porazu. Ako biste izdvojili glavni razlog od svih, koji bi to bio?
Ian Nepomniachtchi— Nije bilo "glavnog" razloga.
— Kako to?
Ian Nepomniachtchi— Počnimo s tim da su u pripremama za meč s Carlsenom napravljene greške. Izvukao sam pouke, ali nešto sam pogrešno procijenio. To je prvo.
— Šta je drugo?
Ian Nepomniachtchi— U sportu ne možete imati saosjećanje prema protivniku dok ne zazvoni gong. Tek kad ga čujete, priđite, zagrlite, sažalite se na njega ako je u nokautu. Do tada, treba ga svim silama dotući. Možete li u fudbalu prestati da igrate kad je rezultat 1:0? Bio sam zaista impresioniran koliko je čudno Ding izgledao na početku meča. Pojavila se neka empatija.
— Trebalo je da dobijete — ali niste?
Ian Nepomniachtchi— Upravo tako! Postepeno je Ding povratio duh. U sredini meča imali smo nestabilan period — kada smo razmenjivali udarce. Tada sam počeo da igram opreznije. Treće... Kako da vam kažem... Čak i pri pozitivnom rezultatu nisam osjećao da dominiram. Tako je ispalo kao u mom omiljenom fudbalu: promašio sam sa metra prazan gol, a onda je usledio kontranapad. Nisam iskoristio mnoštvo prilika. Ukratko, nije bio jedan jedini trenutak — to je bio pravi niz. U tri nedjelje. Sa strane je lako govoriti da "svaku partiju treba igrati kao poslednju". Iznutra to izgleda drugačije — želite da pažljivo upravljate rizicima.
— Rekli ste da ste nakon šampionskog meča protiv Karlsena donijeli pogrešne zaključke. O čemu se radi?
Ian Nepomniachtchi— Tada sam se toliko intenzivno pripremao u svakom smislu da sam se umorio već od priprema. Sto posto! Ogromna količina šahovskih informacija koju je trebalo nekako savladati. Nije bilo dovoljno pogledati ih jednom — sve je to trebalo usvojiti i razumjeti.
— Shvatamo.
Ian Nepomniachtchi— Jednostavno sam se pretjerano trudio! Plus, problemi sa spavanjem tokom samog meča u Dubaiju. Noću bi trebalo dobro spavati. Pratila me i moralna iscrpljenost. Potpuna promjena načina života. Pred meč sam izgubio skoro 15 kilograma. Prije toga, tokom zimske pandemije, značajno sam dobio na težini.
— U Dubaiju ste se loše osjećali?
Ian Nepomniachtchi— Izgledalo je da je u redu. Ali nije bilo uživanja u životu, kao da nije bilo želje za igrom! Iako je Carlsen najzanimljiviji protivnik. Zato sam odlučio da se za meč u Astani pripremim drugačije. Filozofski.
— "Filozofski" — kako to?
Ian Nepomniachtchi— Nisam se preforsirao. Dozirao sam opterećenja. Možda to nije bilo dovoljno. Još uvijek nisam pronašao zlatnu sredinu.
— Ako biste mogli da vratite sve nazad — šta biste promijenili u pripremama za Lirena?
Ian Nepomniachtchi— Malo više bih se bavio i fizičkom pripremom i šahom. Iako taj osjećaj zavarava, da postoji direktna veza između sposobnosti da pretrčite polumaraton i sposobnosti da izdržite napetost za tablom. Često te stvari nisu direktno povezane. Za tablom je izdržljivost specifična!
— Zapamtićemo.
Ian Nepomniachtchi— Pred meč sa Dingom sam mislio da sam u usponu. Moj istorijski vrhunac rejtinga u karijeri, sve turnire ili osvajam ili dijelim prva mjesta. U Madridu sam nastupio dobro. Zašto nešto globalno menjati — kao što sam mijenjao pred meč s Carlsenom? U kratkom periodu započeti novi život? Odlučio sam da je to rizično...
— Recite nam, kako ste izgubili 15 kilograma?
Ian Nepomniachtchi— Svakodnevno sam vježbao sa trenerom. Nije bilo stroge dijete, ali smo razvili režim ishrane. Svi moji dani su bili isplanirani: i fizičke pripreme i šah.
— Koliko sati ste provodili u teretani?
Ian Nepomniachtchi— Ne manje od dva sata. Kardio, gimnastika, istezanje...
— A trčanje?
Ian Nepomniachtchi— Malo. Tri-četiri kilometra dnevno. Većinom sam gubio težinu zahvaljujući pravilnoj ishrani i vježbama.
— Da li ste sve kilograme vratili nakon nekog vremena?
Ian Nepomniachtchi — Ne sve. Manje. Zimi nakon meča s Carlsenom imao sam težak period oporavka. Takođe sam imao kovid. To je takođe ostavilo traga.
— Mnogi kažu da kovid najviše utiče na pamćenje. Da li ste to osjetili?
Ian Nepomniachtchi— Ne, nisam. Ali osjećaji nije bio prijatan. Dvije nedjelje sa temperaturom 37,2, teškom glavom. Kao da vas peku na laganoj vatri. A morao sam da igram!
— Online?
Ian Nepomniachtchi— Da, bio je online turnir. Iako sam malo spavao, s velikom razlikom sam pobijedio u grupnoj fazi, a zatim u plej-ofu. U finalu je bio dvodnevni meč s Carlsenom. Prvog dana je završio nerješeno, u drugog je on pobijedio. To je bilo pravo mučenje. Svakog dana sam mislio: kada će se sve ovo završiti? Nisam imao snage ni za šta! Još me je zub bolio. A kod zubara niste mogli zbog— kovida. Užasno vrijeme — ali sjajan rezultat. Gde je tu logika?
— Nisu vas poveli u bolnicu?
Ian Nepomniachtchi— Ne, ne. Sjedeo sam kod kuće, pio vitamine.
Utkin
— Čitali smo mnogo o vama. Neko je komentarisao da je ‘uzalud Nepomniachtchi doveo svoju rodbinu i djevojku Snežanu na šampionski meč u Astanu. To ga je ometalo.’ Da li su to gluposti?
Ian Nepomniachtchi- Zavisi od rezultata. Da je ispalo drugačije - isti ljudi bi uzviknuli: "O, genijalno rješenje - povesti sve!" Da sam došao sa jednim trenerom, vjerovatno bih čuo: „Kako je to moguće? A gdje je tim?” Nekada ljudi koji komentarišu nisu baš najkompetentniji. Prosto žele da podijele svoje mišljenje...
— Da li ste osjećali da vas rodbina sprečava da se koncentrišete?
Ian Nepomniachtchi- Apsolutno ne. Ali neke stvari u Astani su mi jako smetale.
- Na primjer?
Ian Nepomniachtchi-Ispostavilo se da je tamo klima odvratna. O tome nisam imao pojma. Kad smo stigli, bilo je plus 15. Tri dana kasnije već je bilo minus 20.
- Oho!
Ian Nepomniachtchi— Organizatori su postavili grijalice ("toplotne topove") u salu. Pravile su strašnu buku, vazduh je bio grozan. Ali drugačije nije moglo. Ili da sjedimo i igramo u bundama. Iz nekog razloga ove nijanse su ostale iza kulisa.
— U Torontu ste bili bez rodbine i djevojke.
Ian Nepomniachtchi— Došao sam tamo sa jednim sekundantom, Gustafssonom. Ovo nam je drugi zajednički turnir. Ne zaboravite – danas je veoma teško dobiti kanadsku vizu. Milion odbijanja. Pasoš sam dobio u ruke bukvalno nedjelju dana prije polaska. Ovo nije bio problem za Gustafssona. On je Njemac. Čitava procedura za njega traje 15 minuta, putem interneta. Rekao mi je: popunio sam formular - i voila...
— Da li je za vas poraz od Lirena bio šok?
Ian Nepomniachtchi- Bilo je veoma bolno!
— Kako ste proveli narednih nekoliko dana?
Ian Nepomniachtchi-Išao sam samo tamo gdje mi je bilo obavezno — kao učesnik meča da se sastanem sa Tokajevim, predsjednikom Kazahstana. Još i na ceremoniju zatvaranja. Do polaska je ostao još otprilike jedan dan. Samo sam sjedio u hotelskoj sobi. Kako se kaže, „vrištao od bola“... Bilo je strašno bolno.
- Najvažnije je da je nepravedno.
Ian Nepomniachtchi-To je ono o čemu sam razmišljao. Ali pravde na svijetu nema, kako je Visocki pjevao o lutrijskom listiću. Prije meča sam mislio: ako sve bude kako treba, sigurno ću pobijediti...
- Smatrali su vas favoritom.
Ian Nepomniachtchi- Vidite. To je ono što sport čini zanimljivim. Na papiru si ti favorit. U praksi je sve drugačije.
- Recite mi iskreno – da li ste plakali?
Ian Nepomniachtchi- (Posle pauze.) Malo... Pustio sam suzu. Ili ne baš tako malu suzu. Da, svi oko mene su bili potišteni.
— Da li su se u toj situaciji nečije riječi izdvojile kao posebne?
Ian Nepomniachtchi— Da, one koje mi je napisao Vasilij Utkin. Našao je tople riječi. Shvatio sam da zaista, sve važno je tek pred nama. Vasilij i ja smo se malo družili, ali nikad nismo bili bliski. Ta SMS poruka je bila potpuno iznenađenje.
— Nakon njegove smrti, objavili ste post na društvenim mrežama. Opisali ste kako ste se upoznali 2016. u “Džon Donu”.
Ian Nepomniachtchi— Utkin je bio glas fudbala u mom detinjstvu. Jedan od najboljih komentatora, sa nevjerovatnim osjećajem za ruski jezik. U nekom trenutku, Vasilij je došao na ideju da radi ili recenzije ili prenose šampionskog meča Carlsen-Karjakin. Čini mi se da me Emil Sutovski preporučio. Vasilij me pozvao u bar na Nikitskom bulevaru da razgovaramo o dvije odigrane partije.
— Došlo je deset ljudi da vas sluša?
Ian Nepomniachtchi- Možda i manje. Tamo je bilo ljudi koji nisu razumjeli šta se dešava. Meč se nije baš intenzivno pratio, već veoma umjereno. Imali smo nekoliko direktnih prenosa sa Nikolajem Popovom na jednom od tematskih sportskih kanala. Još neke emisije smo radili na Twitchu. Ali jedno je slušati živi komentar fudbalske utakmice, a sasvim drugo komentar dvije već odigrane šahovske partije...
— Jesu li vam nešto platili?
Ian Nepomniachtchi- Ne sjećam se, iskreno. Došao sam, pričao. Taman je Tramp bio izabran za predsjednika, a Carlsen je u drugoj partiji igrao otvaranje Trompovski. To je bila jedina moja priprema. Pokušao sam da povežem šah i spoljne događaje. Objašnjavao sam na prizemnom nivou.
— Da li ste ponovo sreli Utkina?
Ian Nepomniachtchi- Vidjeli smo se još par puta. Zbog nekih poslovnih stvari. Zvao me na utakmicu „Egrisi“. Nisam uspio da dođem — stalno sam bio između priprema i turnira. Rijetko sam bio u Moskvi. Ali smo se dopisivali. Pričali o fudbalu, o „Spartaku“. Ili kada je Vitya Kravchenko snimao film o šahu, pitao sam Vasiliya — šta da očekujem? Vitya je njegov prijatelj i učenik.
- Poslednja poruka?
Ian Nepomniachtchi— Kada je Beriša skočio prema Abaskalu na utakmici “Ahmat” – “Spartak”, napisao sam Vasiliju: „Šta je ovo uopšte?!” Odgovorio je: „Postoji takva pjesma – „Albanac u Groznom”. Aluzija na Stingov "Englez u Njujorku". Smiješno.
Tablete za spavanje
— U intervjuu za The Guardian rekli ste da su na meču protiv Lirena vaše tablete za spavanje nestale iz hotela. Da li ste saznali kako su nestale?
Ian Nepomniachtchi-Mislim da ih je sobarica jednostavno sklonila. Tamo nema kamera, a nisam ih stavio u sef. Možda sam trebao. Tu su bile - i nestale.
— Otkrili ste to prije odlučujuće partije?
Ian Nepomniachtchi-Noć prije tajbrejka, kada sam legao da spavam. Bio sam uznemiren, razočaran. Odmah sam pomislio: ako ne spavam, to će se odraziti na nivo igre. Biće teško održati koncentraciju. Na kraju se efekat "oh, kakav gubitak!" pokazao mnogo jačim od činjenice od samog nedostatka tableta za spavanje.
— Da li je to uticalo na igru?
Ian Nepomniachtchi- Sigurno nije pomoglo! Kada ste svježi i odmorni, vidite tablu sasvim drugačije. Osjećate mogućnosti. Posebno u maratonu od 14 partija. Vrlo energičan iscrpljujući događaj.
— Da li ste uspjeli da odspavate sat vremena prije tajbrejka?
Ian Nepomniachtchi- Od 10 ujutro do podne. Nekako! Ovo su bile "patnje mladog Vertera". Mada već ne tako mladog...
— Sada ništa ne ostavljate na noćnom ormariću?
Ian Nepomniachtchi- Da, ostavljam... Ništa me život nije naučio. Pokušao sam da shvatim: zašto na nekim mjestima bolje spavam, a na nekima nikako ne mogu da zaspim? Razgovarao sam sa specijalistima. Dali su mi mnogo savjeta.
- Kakvih?
Ian Nepomniachtchi- Na primjer, puer djeluje i nakon pet do šest sati. Razbuđuje nervni sistem. Malo si uzbuđen i teže je zaspati. Sada u drugoj polovini dana – ne pijem puer.
- Još neki savjet?
Ian Nepomniachtchi-Nisam imao pojma da šetnja prije spavanja može više razbuditi nego smiriti. Iako sam bio siguran da je udisanje svježeg vazduha odlično. Ali efekat je suprotan.
— U meču sa Lirenom sve je bilo protiv vas. Čak i glupa priča sa tabletama za spavanje. Da, i Kinez je završio u Astani slučajno. Prvo, zahvaljujući Karjakinovoj diskvalifikaciji, ušao je na Turnir kandidata, a potom i zbog Carlsenovog senzacionalnog odbijanja. I Kinez preuzima krunu. Nevjerovatno!
Ian Nepomniachtchi- Znate, kakav sam osjećaj imao ponekad? Kao da se odvija klasična sportska drama. Stereotipni film. Naš momak se bori protiv negativnog junaka, antagonista. Sve je protiv našeg junaka— ali na kraju on pobjeđuje. Detalj je u tome što sam na kraju ja ispao taj antagonist.
Godine
— U julu ćete napuniti 34 godine.
Ian Nepomniachtchi- Tako je.
— Što se šaha tiče, kako se osjećate sa godinama?
Ian Nepomniachtchi- Do svoje 25-26 godine nisam bio profesionalac po današnjim standardima. Putovao sam i igrao iz zadovoljstva. Nisam mnogo radio. Brzo sam razmišljao i imao sam još neke druge prednosti. Istovremeno, imao sam mnogo čisto šahovskih minusa. Takav je "Klub veselih i snalažljivih."
- ???
Ian Nepomniachtchi- Mnogo toga je bilo zasnovano upravo na toj snalažljivosti. Zahvaljujući iskustvu, razumijevanju, znanju, postao sam univerzalni igrač. Ali evo otkrića: kako starite, morate sve više da radite na šahu! Da li su svi na to spremni?
- Zašto više?
Ian Nepomniachtchi- Ono što je ranije bilo samo po sebi razumljivo, za to isto vremenom moraš da ulažeš trud. Posebno da treniraš. Meni je očigledno da su Ibrahimović i Kristijano Ronaldo prije svega požrtvovani i disciplinovani. To im omogućava da ostanu na najvišem nivou.
— Zlatan je završio karijeru.
Ian Nepomniachtchi- Ali sa 40 godina doveo je “Milan” do šampionata.
- Pošto je propustio pobjedu u partiji sa vama, Caruana je na konferenciji za novinare rekao: "Osjećam se kao potpuni idiot." Kada ste poslednji put htjeli da izgovorite iste riječi?
Ian Nepomniachtchi- Pa svaki dan!
- A ozbiljno?
Ian Nepomniachtchi- Caruana je tada imao realne šanse na pobjedu. Najvažnija partija, i za mene i za njega. Rijetko se dešava da u takvoj dobijenoj poziciji, bez razumne protivigre protivnika, propustite pobjedu. Živi ljudi griješe!
Osjećao sam se kao idiot kada nisam iskoristio svoju prednost protiv Nakamure u 13-oj partiji. Mislio sam da imam mnogo bolju poziciju. Ali nisam shvatao koliko je ova prednost jaka i velika. Kompjuter mi je kasnije pokazao sve.
- Odigrali ste remi?
Ian Nepomniachtchi- Da. Pogrešno sam procijenio poziciju. Krenuo sam u konkretnu igru umjesto da povećavam pritisak. Desilo se nešto što sam pokušao da izbjegnem i pozicija je postala izjednačena. Došlo je do ponavljanja poteza.
Ponekad propustite očiglednu pobjedu. Istina, to je očigledno onima koji partiju prate na internetu. Uklonite kompjutersku evaluaciju i ljudi neće biti tako vješti u komentarisanju i pronalaženju najjačih poteza.
Magnus Carlsen i Ian Nepomniachtchi.
Carlsen
— Da li je Carlsen u brzopoteznom šahu -kralj?
Ian Nepomniachtchi- On igra veoma dobro. Osjeća se - uživa u tome. U suštini, on se fokusirao na brze šahovske partije i online turnire. Prestao je da radi mnogo na šahu. Možda mu nije interesantno, možda jednostavno ne želi.
- Igra samo za svoje zadovoljstvo?
Ian Nepomniachtchi- Baš tako. Rezultati u klasičnom šahu primjetno mu zaostaju za prethodnim godinama. Tako je Caruana prošle godine u klasičnom šahu igrao mnogo bolje nego Carlsen.
— Da li Norvežanin i dalje pobjeđuje?
Ian Nepomniachtchi- Naravno. U rapidu i blitzu osvaja skoro sve turnire na kojima učestvuje. Ali u klasičnom šahu nije tako efikasan kao ranije.
— Mislite li da se neće vratiti u šampionski ciklus?
Ian Nepomniachtchi- U sadašnjem formatu - teško. Ako smisle lukavi hibrid koji uzima u obzir ‘triatlon’, zašto ne? Sadašnji Carlsen je zainteresovan samo za rad za šahovskom tablom, ali ne i van table. Ali danas moramo puno raditi van table. Proučiti otvaranja, upamtiti, održavati takozvanu taktičku viziju. Taj proces mu je postao dosadan. Magnus je odigrao pet mečeva za svjetsko prvenstvo. Opterećenje je bilo ogromno!
— Zar je nemoguće živjeti za svoje zadovoljstvo u takvom režimu?
Ian Nepomniachtchi- Izuzetno teško. A Magnus pokušava da živi za svoje zadovoljstvo, koliko ja shvatam.
— Da li je vama prerano da se prilagodite takvom režimu?
Ian Nepomniachtchi- Sada postoji veoma zamršen sistem selekcije za turnir kandidata. Nije da je ‘mrtvorođen’ sistem, ali... Prethodni je bio adekvatniji. Uslovno govoreći, prvih 20 ljudi u rejtingu igralo je između sebe u etapama “Grand Prix”. Sad su smislili nekakav demotivišući sistem. On je pogodan za mlade velemajstore koji igraju tokom čitave godine. One koji imaju previše snage i želje.
Još uvijek mi je teško da razumijem novi sistem. Malo sam zbunjen. Češkam se po glavi. Ove godine imam kalendar takmičenja na ljeto. Stalno igram od kraja juna. Još u decembru je Svjetsko prvenstvo u rapidu i blic-u. To je sve za sada.
— Nije najteži raspored.
Ian Nepomniachtchi- Tako je primamljivo živjeti u laganom režimu rada, bez velikih opterećenja i stalnih zadataka. Sa jednim "ali".
- Kojim?
Ian Nepomniachtchi- Ako ste već prošli čitav put. Postali svjetski šampion. Ali ne u mojoj situaciji.
Reforma
— Kažete da bi se Karlsen mogao vratiti u slučaju reforme šampionskog meča. Postoje li neki znakovi za to?
Ian Nepomniachtchi- U narednih godinu-dvije - ne. Za deset godina nešto će se promijeniti, ne sumnjam.
- Šta će se desiti? Hajde da maštamo.
Ian Nepomniachtchi- Neka vrsta ubrzanja vremenske kontrole. Pokušaj da postane više televizijski format.
- Stvarno?
Ian Nepomniachtchi- I u snukeru je sve tiho i mirno, ima minimum događaja. Oko stola šetaju ljudi u prslucima i leptir mašnama. U isto vrijeme, rejting gledanja je visok!
Ako šahovski meč za svjetsko prvenstvo traje pet sati — teško je gledati. Sa mnom i drugim igračima već su se konsultovali više puta — šta se može promijeniti? Postoji velika želja da se krene ka televizijskom formatu. Koji ne podrazumijeva klasični šah u sadašnjem obliku. Druga stvar — klasični šah će biti ubijen teorijskim istraživanjima. Danas samostalna igra ponekad počinje od 30. poteza. Sve što je bilo pre, analizirano je i proučeno. Ako imate dobro pamćenja i marljivost, u otvaranju ste neranjivi. Računari su izračunali mnogo toga, mada ne kao u šaškama početkom devedesetih. Tamo su došli do žrebanja otvaranja od određenog trenutka.
— Šta može da se promijeni u šahu?
Ian Nepomniachtchi- Žrebanje otvaranja nam za sada ne prijeti. Ali nismo toliko daleko od toga. Kao varijanta — tu je Fišerova varijanta šaha. Žrebanje za početne pozicije. Takođe način da se izbjegne teorija i uživa u igri, a ne da dolazimo kao na ispit.
- Recimo da odluka zavisi od vas. Šta bi uradili sa formatom šampionskog meča?
Ian Nepomniachtchi- Važno je unificirati kontrolu vremena. Na svim turnirima! Ali takva da igra traje maksimalno četiri i po sata. A ne sedam. Zaista volim klasični šah, ali, nažalost, slabo je prilagođen televizijskom formatu, to je činjenica. Možete pogledati jednom godišnje. A na duge staze ne drži pažnju. Malo je događaja! Čekaš tri-četiri sata, pa tek onda kreće cajtnot — i često tek tada počinje „akcija“.
— Da li je u redu praviti ‘višeboj’ od svjetskog prvenstva u šahu?
Ian Nepomniachtchi- Može se određivati najboljeg u višeboju, to će biti zabavno, ali to je već drugi format. Neka pobijedi najuniverzalniji vojnik. Ali postoji 150-godišnja tradicija borbe za titulu najboljeg šahiste. Ona podrazumjeva samo klasičan šah. Da, uveli su „seriju penala“, pojavio se taj-brejk... U kojoj godini? U 2004. Kramnik i Leko su odigrali nerješeno, i šampion je zadržao titulu. Dakle, 2006. U meču Kramnika sa Topalovom.
Bobby Fischer
Podvig
-U vašem ličnom rangiranju koja su trojica najboljih šahista u istoriji?
Ian Nepomniachtchi - Kasparov, Fischer, Carlsen.
- Zašto ovim redosledom?
Ian Nepomniachtchi - Kasparov je u svoje vrijeme bio za glavu iznad svih ostalih. U pogledu nivoa dominacije i doprinosa razvoju šaha, Gariju Kimoviču objektivno nema premca.
— Fischer?
Ian Nepomniachtchi -Nije dugo dominirao, ali je zato promijenio sve! I pravila igre i odnos prema velemajstorima. Kroz sporove, skandale, ultimatume... Profesionalni šah u sadašnjem obliku mnogo duguje Fišeru. Ranije su novčane nagrade na turnirima bile vrlo skromne.
— Povećale su se zahvaljujući Bobiju?
Ian Nepomniachtchi - Naravno! Skoro je upropastio meč sa Spaskim, insistirajući na povećanju nagradnog fonda. Danas ovakvi zahtjevi nikoga neće iznenaditi. Ali onda je izgledalo provokativno.
— Ostaje da razgovaramo o Carlsenu.
Ian Nepomniachtchi -On još uvijek igra, tako da je prerano da ga stavimo na prvo mjesto. Osim toga, ne bih rekao da je Magnus broj jedan po apsolutnoj šahovskoj snazi. Carlsen je najstabilniji. Sa velikom razlikom! Tu nema nikoga ni blizu njega.
— Imate li pozitivan skor i sa Kasparovom i Karpovom?
Ian Nepomniachtchi - Da. Ali sa Karpovom sam zvanično igrao samo jednom — u Moskvi na turniru u rapidu prije desetak godina. Sa Kasparovom, koji nakon završetka karijere učestvuje samo u seriji Grand Chess Tour, sretao sam se češće. Sada shvatam koliko mu je teško. Eto, prošle jeseni ja sam sebi priredio šahovsku detoksikaciju.
- U kom smislu?
Ian Nepomniachtchi - U pravom. Mjesec dana nisam se približavao figurama, nisam igrao ni brzopotezni šah, ni online. Čitav oktobar — potpuno bez šaha!
- Zašto odjednom?
Ian Nepomniachtchi - Nisam imao vremena da se oporavim od meča sa Lirenom, igrao sam bez prestanka do septembra i u jednom trenutku sam shvatio da moram da napravim pauzu. Inače će biti kao u blekdžeku.
- Pretjerivanje?
Ian Nepomniachtchi - Da. Napravio sam pauzu. A u novembru sam odletio u St. Louis na rapid i blitz turnir. U prvoj partiji sam se osjećao užasno, nisam mogao ništa da vidim i izgubio sam. Naravno, ne kao početnik, ali sam doživio strašnu nelagodnost. Drugu partiju sam odigrao malo bolje. Treću normalno, i tako dalje. U brzopoteznom sam već igrao dobro. Od tog trenutka imam ogromno poštovanje prema pokušaju da se sjedne za tablu jednom godišnje. To je mali podvig. Pogotovo kada shvatiš da trijumfa neće biti, ponekad je Kasparov osvajao samo jedan i po poen u devet partija... Ako si svjetski šampion, takav rezultat ne može da te ne povrijedi.
— Da li ste igrali klasičan šah sa njim?
Ian Nepomniachtchi — Ne. Nekoliko partija u rapid šahu, isto toliko u brzopoteznom. I takođe, čini se, u Fischerovom šahu. Imam mali plus, ali u stvari nemam čime da se ponosim. Mnogo bi bilo zanimljivije igrati sa Kasparovom kada je bio na vrhuncu svojih mogućnosti. A Karpov i ja smo jednom organizovali trening meč.
- Davno?
Ian Nepomniachtchi - Prije otprilike pet godina, prije nego što je odletio na neki turnir, Anatolij Jevgenijevič me zamolio da igram s njim. Odigrali smo desetak partija.
- Ko je pobijedio?
Ian Nepomniachtchi - Ukupno, meč je bio moj. Druga stvar me impresionirala. Koliko je Karpovu bilo teško pozicijama gdje se računa — kada je na tabli još mnogo figura, potpuna zbrka. Anatolij Jevgenjevič je bukvalno tada patio. Ali!
- Šta "ali"?
Ian Nepomniachtchi -Ja sam patio u mirnim pozicijama. On je igrao sjajno, na nivou igrača „2700+“. Brzo, jasno, sa potpunom kontrolom nad situacijom.
- Imate li objašnjenje?
Ian Nepomniachtchi - Godine. Uigranost. Karakteristike stila. Uzmimo Vishy Ananda. On je već potpredsjednik FIDE i jednom godišnje igra klasični šah. Sjećam se da sam ga pobijedio bijelim figurama 2017. u Londonu. Osjećalo se da mu je u iracionalnoj poziciji teško da se prisili da izračuna varijante. Iako se Anand kada je imao 25-30 godina vrlo dobro nosio s tim.
— Da li je teže sa 50 godina?
Ian Nepomniachtchi – Mnogo teže! U ovim godinama sve ovo više nije toliko zanimljivo. Da, vjerovatno, i ne ide baš najbolje. I dvije godine kasnije ponovo sam sreo Ananda, ja sam ponovo igrao bijelim figurama.
— Da li se scenario ponovio?
Ian Nepomniachtchi - Ne, izgubio sam. Prvo je bila izjednačena borba, a onda je nastala pozicija u kojoj se moglo igrati na klasu. I tu se Anand pokazao u punom sjaju, nije mi ostavio nikakve šanse.
— Sa kojim šahistima iz prošlosti biste željeli da se sretnete za tablom?
Ian Nepomniachtchi - Pa... Aljehin mi prvo pada na pamet. U djetinjstvu su mi njegove partije bile najomiljenije.
— Stvarno?
Ian Nepomniachtchi — U SSSR-u su izdavali takozvanu crnu seriju — „Istaknuti šahisti svijeta“. Usput, to su bibliografske rijetkosti. Ali mi kod kuće imamo nekoliko tih knjiga, uključujući zbirku Aljehinovih partija. Čitave dane sam ih proučavao. Takođe, bilo bi zanimljivo igrati sa Polom Morfijem.
— Sredinom 19. vijeka važio je za najjačeg šahista na planeti.
Ian Nepomniachtchi — Da. Usput, pitanje je koliko su tada dobro igrali? O šahovskoj teoriji se malo znalo. Krajem XIX veka jedan novinar je pisao: „Na zvaničnim turnirima odigrano je tri hiljade partija. Sve je već jasno, ništa novo se neće pronaći.“
Kapablanka je početkom XX veka predviđao šahu smrt od remija. U to vrijeme se činilo da je igra iscrpljena. Sada se ponovo čuju takve bojazni. I za to već ima više razloga — s obzirom na snagu kompjutera. Ali, moguće je da će se godinama kasnije i takvim razmišljanjima smijati.
Ian Nepomniachtchi sa DOTA 2 kosplayerima.
Fan ID
— Da li često koristite šahovsku detoksikaciju koju ste pomenuli?
Ian Nepomniachtchi - I ranije sam imao kratke pauze. Ali da “postim” čitav mjesec... Ovo je prvi put da mi se to desilo.
— Najzanimljivija stvar koja vam se dogodila u ovom periodu?
Ian Nepomniachtchi - Iskreno govoreći, bilo je prilično dosadno. Filmovi, knjige, fitnes, šetnje na svježem vazduhu, na svu sreću živim van grada... Ma, još sam komentarisao i Dota turnir u studiju. Sa 20 godina ozbiljno sam se bavio eSport-om.
- Čuli smo o tome.
Ian Nepomniachtchi - Ukratko, tog mjeseca nije bilo značajnih događaja. Nisam nigdje išao, dosta vremena sam provodio kod kuće. Sjećam se priče o rimskom caru Dioklecijanu, koji je napustio prijestolje i otišao na zasluženi odmor. Kada mu je ponuđeno da se vrati na tron, on je to odbio riječima: „ Ma o čemu vi govorite! Trebali biste vidjeti kakav kupus uzgajam!”
- Na šta ciljate?
Ian Nepomniachtchi - Tako nekako zamišljam penziju. Za sada je bila samo „probna vožnja“
— Da li ste išli da gledate svoj omiljeni Spartak?
Ian Nepomniachtchi - Jednom - na utakmicu Kupa Rusije, gdje nije potrebna navijačka legitimacija Fan ID. Nisam je još nabavio.
— Iz principijelnih razloga?
Ian Nepomniachtchi - Može se reći i tako. Solidarišem se sa navijačima koji od ljeta 2022. bojkotuju mečeve Premijer lige. Po mom mišljenju, Fan ID je potpuno nepotrebna mjera. Prošle godine sam proveo oko mjesec dana u Americi, učestvovao na turnirima. Pošto sam stigao ranije, uspio sam da odem na košarku i hokej. Primjetio sam da ljudi na tribinama uvijek uživaju. Smiju se, đuskaju... Tajna je jednostavna.
- Koja.
Ian Nepomniachtchi - Mnogi su pripiti. Neki piju pivo, drugi piju niskoalkoholne koktele. U našoj zemlji, uvođenjem Fan ID-a, odlazak na fudbalsku utakmicu gotovo je postao zvaničan događaj. Uz puno ograničenja. Osim toga, zabranjeno je i pivo.
– Od 2005.
Ian Nepomniachtchi - Ne razumijem šta sprečava da se pivo vrati na stadione. Čini mi se da se tu nema oko čega svađati. Zašto ljudi dolaze na fudbal? Da se opuste, uživaju. Ako nekome treba još par čaša piva za ovo, u čemu je problem? I zašto je onima koji sjede u VIP ložama dozvoljeno da piju, a drugima ne? Kakva je to diskriminacija?
— Dakle, da je do vas, ukinuli bi Fan ID i osigurali da se vrati pivo na stadione?
Ian Nepomniachtchi - Da! Prošle godine sam prisustvovao utakmici Barselone...
— Na “Nou Kampu”?
Ian Nepomniachtchi - Ne, dok je u rekonstrukciji, ekipa igra domaće utakmice na Olimpijskom stadionu. Što je vrlo slično “Lužnjikiju”. Jedina razlika je u tome što smo uklonili trake za trčanje za Svjetsko prvenstvo 2018, ali su u Barseloni one ostale. Za ljubitelje fudbala ovo je, naravno, minus. Pivo se tamo takođe slobodno prodaje. Zašto smo mi gori?
Psima Iana Nepomniachtchija nisu strane šahovske figure
Psi
— Na koje ste utakmice išli u SAD?
Ian Nepomniachtchi — Na “Lejkerse”, za koje navijam od djetinjstva. I u “Tampu”, jer simpatišem Kučerova.
- Utisci?
Ian Nepomniachtchi — „Majami“ — „Lejkersi“ — oduševljenje! To je zapravo bila moja prva košarkaška utakmica uživo. A „Tampa“ me razočarala u meču sa „Sent Luisom“. Namjerno sam uzeo kartu blizu Kučerovog „ofisa“, kod desnog kruga za ubacivanje.
- Kakva suptilnost.
Ian Nepomniachtchi — Ali “Tampa” je odigrala najgoru utakmicu sezone. Nikita je igrao posle bolesti, vidjelo se kako se znoji... Da, čitav tim je izgledao slabo. “Sent Luis” ih je porazio - 5:0!
- Kako je sve ispalo. Kučerov je ove sezone postao najbolji strelac regularne sezone. Postigao je 144 poena i upisao 100 asistencija. A vi ste prisustvovali baš takvom meču...
Ian Nepomniachtchi — Da, tada je bilo ‘betonskih’ 0+0. I Nikiti igra nije išla dobro, a ni “Tampi” ništa nije prolazilo. Bio sam razočaran.
- Jesu li karte skupe?
Ian Nepomniachtchi — Od 20 dolara. Ali ovo je negdje na gornjem nivou. A u NBA, sjedišta u "nultom redu" - na stolicama odmah pored terena - koštaju deset hiljada dolara. Po mom shvatanju - previše.
- Nekada je na utakmicama „Lejkersa“ tamo redovno sedeo Džek Nikolson.
Ian Nepomniachtchi - A sada neki glamurozni navijač sa labradudlom, obučenim u dres „Lejkersa“. Pa, zanimljivo.
— Labradudl je pas?
Ian Nepomniachtchi - Da, mješavina labradora i pudlice, nekako kovrdžav. Inače, u Majamiju te večeri na tribinama je teoretski mogao biti i Mesi. Ali ga nisam vidio. Međutim, vidio sam Busketsa sa porodicom.
- Razumjete se u pse. Vaša djevojka je kinolog. Da li još uvijek radi u struci?
Ian Nepomniachtchi — Da, drži privatne časove. Osim toga, jedan od naših pasa je uključen u IGP –‘službeno trojstvo’. To je kao sport. Glavne discipline su poslušnost, zaštita i traganje.
- Koliko pasa imate?
Ian Nepomniachtchi - Tri. Bobtejla, belgijskog ovčara — malinoe, i američkog bulija, kojeg smo nedavno uzeli. Imamo i mačka, bengalskog.
— Da li su svi dresirani?
Ian Nepomniachtchi — Snežana trenira samo malinoa. To je službena pasmina koja se koristi u vojsci i policiji. A kod kuće je veoma umiljat. Ali ako dođu stranci, ona se odmah prebacuje u drugi režim.
-Da li su Snežanu grizli psi?
Ian Nepomniachtchi - Izgleda da nisu. Najekstremnije što joj se desilo na poslu je susret sa vukom.
- Gdje?!
Ian Nepomniachtchi - U Kareliji. Tamo su organizovali seminar za kinologe. I odjednom se pojavio vuk — u gradu, blizu stadiona, možete li zamisliti?
— Uplašila se?
Ian Nepomniachtchi - Naravno! Odrasli vuk je petnaest centimetara viši od njemačkog ovčara i dvostruko širi. Kao ogroman alabai! Srećom, prošlo je bez žrtava. Koleginica je sjedila u blizini u kolima. Snežana je brzo uskočila unutra i pritisnula gas.
— Igra li ona šah?
Ian Nepomniachtchi - Ne. Ona ima druga interesovanja.
- Koliko dugo ste zajedno?
Ian Nepomniachtchi - Skoro sedam godina. Imali smo zajedničke prijatelje. Onda sam se povezao sa Snežanom na društvenim mrežama, počeli smo da komuniciramo. I tako je krenulo.
Guillermo Abascal
"Spartak"
— Vratimo se na „Spartak“. Da li ste otpuštanje Abascala dočekali sa olakšanjem?
Ian Nepomniachtchi - Reći ću ovako. Guillermo nije bio najgori trener koji je radio kod nas. Ali koliko se dobro slagao sa kolektivom u poslednje vrijeme i da li su momci željeli da se bore za Abascala — veliko je pitanje. Nakon njegovog odlaska, tim se prodrmao, zaigrao. Vidjećemo šta će biti dalje. U ovoj sezoni sam gledao malo utakmica „Spartaka“. Ne samo zbog selidbi i vremenskih zona, već i generalno zbog gubitka interesa. Ne borimo se za titulu, nema evropskih kupova... A priča sa Promesom? Ne mogu to da shvatim!
- Niste jedini.
Ian Nepomniachtchi — Očigledni su moralno-etički aspekti toga što se Promes sumnjiči za trgovinu drogom. Ali kako je moguće dozvoliti da u takvoj situaciji fudbaler odleti u Emirate, sjedne za volan, učestvuje u manjoj saobraćajnoj nesreći, ne plati kaznu, bude uhapšen i sada je na ivici ekstradicije u Holandiju? Nevjerovatan nivo neodgovornosti kluba i samog igrača.
— Da odluka zavisi isključivo od vas, ko bi danas trenirao Spartak?
Ian Nepomniachtchi — Sviđa mi se način na koji Osinjin radi u Samari. Nije najbogatiji klub, ima skroman izbor igrača, ali “Krila” pokazuju borbeni fudbal. Prijatno je gledati. Glavna stvar je da momci napreduju. A što se tiče priča da „Spartak“ mora da vrati Karapina ili Čerčesova, skeptičan sam. Po mom mišljenju, to je prošla faza. Iako mi je Valerij Georgijevič kao trener malo simpatičniji.
— Zašto?
Ian Nepomniachtchi - Djeluje življe, da tako kažem. Mislim na kontakt sa spoljnim svetom. Kada Stanislav Salamovič ozbiljno traži da se prijateljske utakmice nazivaju probnim, to izaziva samo osmjeh. Nije neophodno pokrenuti kanal na Twitch-u, kao Luis Enrike, i posle svake utakmice držati strimove po sat i po. Ali treba jednostavnije komunicirati sa ljudima.
- Sve jasno.
Ian Nepomniachtchi — U tom pogledu, Stanislav Salamovič djeluje pomalo teško. Stara škola. Možda je to i stvar karaktera. Čerčesov se povezuje sa gvozdenom disciplinom. Ali ona ne pomaže uvijek. U svakom slučaju, „Spartak“ mora da pojača tim ovog ljeta. Naivno je misliti da, ako sutra tim preuzme Xabi Alonso, sledeće sezone, kao „Bajer“, neće izgubiti nijednu utakmicu i osvojiće prvenstvo. Ne vjerujem u čuda.
— Imate li omiljenog igrača u današnjem Spartaku?
Ian Nepomniachtchi — Ranije bih rekao Zobnin. Bio sam oduševljen njegovom efikasnošću i sposobnošću da igra na bilo kojoj poziciji. Ali sada on više nije onaj lider kakav je bio u šampionskoj godini. Ipak, protiv „Krasnodara“ je dao sjajan gol u poslednjem kolu. Na početku mi se dopao i Mozes. Oživio je igru. Ali kasnije su se možda povrede odrazile, ili možda godine...
— Ima 33 godine. Nije toliko star.
Ian Nepomniachtchi — Vjerovatno ima problema i sa motivacijom. Teško je motivisati se kada se tvoj tim ne bori ni za medalje, ni za plasman u evropska takmičenja. A od igrača „Spartaka“ iz prošlosti, od djetinjstva sam se divio igri Tihonova, njegovim nevjerovatnim golovima. Kako su tada govorili — iz „pješčane jame“.
Hobi
— Vi ste nekoliko puta bili u Kini. Da li ste jeli pržene bubašvabe, gusjenice, skakavce?
Ian Nepomniachtchi- Ne. Zašto bih?
— Neki obožavaju kulinarske eksperimente.
Ian Nepomniachtchi- To nije za mene. Najegzotičnije što sam probao je kitovo meso. Na Islandu.
— Kakvog je ukusa?
Ian Nepomniachtchi- Ukusno je. Ali sa Kinom imam drugačiju priču. Jednom sam tokom turnira tamo smršao osam kilograma! Igrali smo na ostrvu Hainan. Gde je čak i noću temperatura oko trideset stepeni i velika vlažnost. Kao u sauni. Što, blago rečeno, nije pogodovalo apetitu. A i hranili su nas čudno.
— Čime?
Ian Nepomniachtchi- Za ručak i večeru uvijek isto jelo — pirinač sa piletinom. Na neki način samljevenom zajedno sa kostima. Kineski šahisti su jeli sa zadovoljstvom, a ja sam iz nužde jeo mnogo voća. Kada su rijetko davali samo pirinač, bez te mješavine, to je za mene bio praznik. Odmah bih napunio tanjir.
— Jednog slavnog sportistu su zamolili da ispriča nekoliko malo poznatih činjenica o sebi. Počeo je da nabraja: „Alergija na grejpfrut. Brzo izgorim na suncu. Mrzim rijaliti-šouove...“ Kako biste vi odgovorili?
Ian Nepomniachtchi- Tokom pandemije zavolio sam kuvanje. Pravo uživanje nalazim u tom procesu. Otvorim kuvar, nađem neki zanimljiv recept — i krenem. Imao sam mnogo različitih hobija. Sada je kuvanje jedno od njih.
— Činjenica broj dva?
Ian Nepomniachtchi- Ne znam da vozim bicikl. Ne volim licemjere. Ni „Zenit“.
— S licemerima je jasno. A zašto „Zenit“?
Ian Nepomniachtchi- Pa, prvo, za moj „Spartak“ to je jedan od najvažnijih rivala. Drugo, „Zenit“ je tim sa izuzetnim mogućnostima za ruski šampionat. Zašto u Njemačkoj mnogi mrze „Bajern“, a u Francuskoj „PSŽ“? Iz istih razloga. Najbogatiji klubovi, odavno dominiraju. Nigdje ne vole hegemoniste i raduju se kada oni izgube.
— Spomenuli ste hobije. Da li ste se sa godinama ohladili samo prema „Doti“?
Ian Nepomniachtchi- I prema „Šta? Gdje? Kada?“. Ranije nisam propuštao prenose i sam sam igrao — sportsku verziju ŠGK. Imali smo svoj tim. Posle se on raspao, a sada me to više ne zanima. Ako neko od prijatelja učestvuje, mogu da pogledam emisiju. Tako, u pozadini... Više žalim što sam prestao da igram fudbal.
— Povreda?
Ian Nepomniachtchi- Ne, ne, splet okolnosti. Ranije sam redovno dva-tri puta nedjeljno izlazio na teren. A onda — pandemija, selidba iz grada... Sada rijetko imam priliku da igram fudbal.
Vladimir Visocki
— Volite Visockog. Koja je njegova pesma za vas najbolja?
Ian Nepomniachtchi- „Balada o odlasku u raj“. Napisana za film „Bjekstvo gospodina Mak-Kinlija“. Još mi se sviđaju obe „Banjske“ — „po bijelom“ i „po crnom“. „Kupola“. „Prekinut let“. „Rajske jabuke“. Od manje poznatih — „O prvim redovima“. Oh, mogu da nabrajam dugo... Od dvanaeste godine stalno sam slušao Visockog. Mnoge njegove pjesme znam napamet. Galiča i Okudžavu znam malo slabije.
— Šta kod njih izdvajate?
Ian Nepomniachtchi- Kod Okudžave — „Stari sako“, „Po Smolenskom putu“, „Uskliknimo“, „Kancelarije mojih prijatelja“, „O budalama“. Vojne pesme Bulata Šalvoviča su izvanredne. Kao i kod Vladimira Semjonoviča. Samo je drugačiji ton, druga strast.
A kod Galiča obožavam „Grešku“, „Oblake“, „Još jednom o đavolu“, „Petrogradska romansa“, „Iskustvo nostalgije“... A „Kadiš“? To je jedno od njegovih najdirljivijih dijela. Čitava audio-drama, traje 20 minuta. Inače, stihovi Galiča su vrlo savremeni.
— Stvarno?
Ian Nepomniachtchi-Da! Zastrašujuće savremeni! Uopšte ne zastarjevaju. Ne znam da li na sreću ili na žalost...
— Snežana dijeli vaš ukus?
Ian Nepomniachtchi- Ne, bardovi je ne privlače. Ali ni ja ne slušam samo njih. Volim i rok, folk, rep. Gotovo sve, osim pop muzike.
— Da li je tačno da Feta možete da citirate napamet?
Ian Nepomniachtchi- Mogu. Bio sam humanistički nastrojen dječak, odrastao sam u intelektualnoj porodici gdje su svi, počevši od bake i djeda, bili pedagozi. Radili su u školi. Moj ujak je profesor ruskog jezika i književnosti, poznati filolog, autor monografija posvećenih stvaralaštvu Tjutčeva.
— Ujak je i pjesnik.
Ian Nepomniachtchi- Da, kao i djed. Čak i ja ponekad pišem poeziju. Isključivo iz zabave, nikome je ne pokazujem. A u detinjstvu, pošto sam najbrže kucao na kompjuteru, redovno sam unosio članke o Tjutčevu, drugim pjesnicima. Međutim, Feta odavno nisam čitao, sada bih malo toga mogao da reprodukujem iz sjećanja. Tjutčeva, Puškina, Jesenjina se bolje sjećam.
— „Evgenija Onjegina“ ste nam danas već citirali.
Ian Nepomniachtchi- Da! U trećem razredu sam sebi postavio zadatak da naučim „Onjegina“ napamet. Čitavog. Izdržao sam do prvih 25 strofa. Onda mi je postalo dosadno, odustao sam. Nikad se nisam vratio toj ideji.
— Sada da li ostaje vremena za knjige?
Ian Nepomniachtchi- Manje nego što bih želio. Poslednja knjiga koju sam držao u rukama je biografija Tolkina. Kao dijete sam gutao: „Gospodar prstenova“, „Hobit“, „Silmarilion“. Prije par godina sam prešao na audio-knjige. Na putu su zgodnije. Od nedavnih — „Zapisi mladog ljekara“ Bulgakova, priče Čehova... A sa Dostojevskim ne ide uvijek.
— Kako to?
Ian Nepomniachtchi- Za „Braću Karamazove“ sam se hvatao mnogo puta — ne ide! Otvorim prvu stranicu, čitam — i osjećam: ne mogu! Ne pušta me Fjodor Mihajlovič. Razmišljam — možda da radikalno riješim problem?
— Kako?
Ian Nepomniachtchi- Da otvorim negdje na sredini. A onda, kad me zainteresuje, vratim se na prve stranice. Knjiga je odlična, ne može da se ne pročita.
Film
— Kada ste nekad upitani o omiljenom filmu, rekli ste: „Čitalac“. Da li se u tom smislu nešto promijenilo?
Ian Nepomniachtchi- Ne. „Čitalac“ je ostavio grandiozan utisak. Film je težak, ali veoma snažan. U duhu „Šindlerove liste“, „Pijaniste“. Takođe, obožavam filmove Kristofera Nolana. U avgustu prošle godine sam igrao na Svjetskom kupu u Bakuu. Glavni utisak sa tog putovanja bio je što sam u bioskopu gledao „Openhajmera“. U ruskim bioskopima film je prikazan nekoliko mjeseci kasnije.
— U Bakuu je išao sa ruskim titlovima?
Ian Nepomniachtchi- Mogao je da se nađe i sa ruskom sinhronizacijom. Upravo sam taj izbor i napravio. Od Nolana mi se sviđaju gotovo svi filmovi, posebno „Dunkirk“. Samo je „Načelo“ previše dubok i zamršen. Čak i nakon trećeg gledanja, teško je razumjeti sve.
— Poslednjih godina su snimljena dva dugometražna filma o šahu. Koji vam se više svidio — „Žrtva pješaka“ ili „Šampion svijeta“?
Ian Nepomniachtchi- „Šampion svijeta“ je dobar film, ali izuzetno banalan. Režiser nije dozvolio nijanse. Postoji samo bijelo i crno. Naš i njihov. To je to! To nije priča o jednom od najnapetijih mečeva u istoriji, već panegirik Karpovu. Iako ni Anatolij Jevgenijevič nije do kraja otkriven kao ličnost.
— Zar nije?
Ian Nepomniachtchi- Na nivou filmske hronike — momak je strašno patio, pobijedio, evo njegovih trenera... Klasičan zaplet sa svim ustaljenim šablonima. A Korčnoj je prikazan gotovo kao operetski zlikovac. Koliko god se Habenski trudio, nije mogao da se odvoji od propisanog lika. A kako i da uspe, kada ima devet minuta vremena na ekranu, od kojih osam mora da se mršti, svađa, prijeti prstom Karpovu?
— Ima li čisto šahovskih grešaka?
Ian Nepomniachtchi- Ne. Za to treba pohvaliti kreatore filma. Uradili su dobar posao, angažovali su grupu velemajstora, uključujući Danila Dubova, kao konsultante. Šahovske scene, koreografija igre — tu je sve u redu. A u ostalom... Kao što je Mali Princ rekao — lepo, ali prazno. Nadao sam se da ću vidjeti nešto poput „Utrke“ — filma o rivalstvu vozača Formule 1 Džejmsa Hanta i Nikija Laude. Tamo se pred gledaocem junaci otkrivaju ravnomjerno, a ne tako jednostrano kao u „Šampionu svijeta“.
— Ocijenili ste ga sa 6 od 10. Koju bi ocjenu dali filmu „Žrtva pješaka“?
Ian Nepomniachtchi- Takođe 6. Klasičan biografski film. Međutim, sa gomilom šahovskih grešaka, čak i table stoje pogrešno. Godine 2015. u Berlinu je održano svjetsko prvenstvo u rapidu i blitzu. Organizovali su zatvorenu projekciju tog filma za učesnike. Posebno za Spaskog, koji je pozvan na turnir kao počasni gost. Boris Vasiljevič je nakon premijere bio kratak: „Čista besmislica“.
— Potpuno
Ian Nepomniachtchi- Ali, Liv Šrajber u ulozi Spaskog je brilijantan! Kao da je on! Nažalost, za Tobija Magvajera to se ne može reći. Nedostaje mu 15-20 centimetara visine i isto toliko kilograma. Fišer je bio krupan čovjek! A ovdje vidimo gotovo studenta... Ali, onima koji su daleko od šahovske istorije, film će se svidjeti.
Tetovaža
— Poslednje obećanje koje ste dali sami sebi?
Ian Nepomniachtchi- Uvijek sam pažljiv sa obećanjima. Njih treba ispunjavati, a ne samo davati prazne reči. Da, mogu reći — neću napustiti šah dok ne osvojim sve! Inspirativno?
— Veoma.
Ian Nepomniachtchi- Ali zvuči koliko inspirativno, toliko i glupo. Jer ne zavisi sve od nas. Ovdje je prikladnije sjetiti se klasika — radi ono što moraš, i neka bude što bude. Ili drugo izreku, jednu od mojih omiljenih: „Gospode, daj mi smirenosti da prihvatim ono što ne mogu promijeniti, hrabrosti da promijenim ono što mogu, i mudrosti da razlikujem jedno od drugog.“
— Jane, zlatne reči.
Ian Nepomniachtchi- Već sam shvatio da šah zahtjeva maksimalnu koncentraciju, sa godinama treba mnogo više raditi. Krajem prošle godine bio je težak period. Ne bih to nazvao najnižom tačkom. Ali loše sam spavao, mnogo tugovao, nervirao se bez razloga...
Sada je sve to iza mene. Sviđaju mi se promjene koje su se desile sa mnom u poslednjih nekoliko mjeseci. Popravio sam ritam života, povećao samodisciplinu. Treba nastaviti u istom duhu. Ne rasplinjavati se, fokusirati se na glavno. Tada će, vjerovatno, i rezultati doći.
— Kada ste na ruci istetovirali tetovažu?
Ian Nepomniachtchi- Prije godinu dana. Posle meča sa Lirenom.
— Šta je prikazano?
Ian Nepomniachtchi- Ptica feniks, citat na engleskom iz filma „Robin Hud“ i simbol, sličan znaku Relikvija smrti.
— Znak je iz „Harija Potera“.
Ian Nepomniachtchi- Da. Ali u ovom slučaju — samo geometrijska figura, ništa više. Nema posebnog značenja.
— A šta piše u citatu?
Ian Nepomniachtchi-— U prevodu glasi: „Ustani i ustaj ponovo, kao feniks iz pepela, dok jagnjad ne postanu lavovi.“
— Drugim rečima — nikada ne odustaj?
Ian Nepomniachtchi- Tačno!
17. maj 2024.
Нема коментара:
Постави коментар