Piše: Marija MANAKOVA,
velemajstor
Smrt ga je vrebala još od dječijih godina, i svaki put je molio za odlaganje. (Možda je s njom igrao partiju šaha, kao junak u poznatom filmu Ingmara Bergmana „Sedmi pečat“?) Vrlo je volio da priča o tome koliko je puta uspio da izbjegne smrt. Na primjer, u Drugom svjetskom ratu, gdje je dobrovoljno otišao kao partizan. Sagne se za oružjem, a nad njegovom glavom proleti projektil i ubije momka iza njega. Ili sjedi s drugim vojnikom za stolom, jedan naspram drugog, i između njihovih lica proleti metak i u paramparčad razbije tanjir na zidu.
Kad mu je bilo 79 godina, u njegovu kuću su upali banditi, pretukli ga, opljačkali, ali su ga ostavili u životu.
A ako bi sjeo u avion, i tu bi ga čekao razgovor sa smrću: prinudno slijetanje, vazdušne rupe, uzbune, upozorenja. Dešavale su se i automobilske avanture… I svaki put smrt ga mimoiđe. Tako je „izdržao“ skoro 90 godina, a umro je od izliva krvi na mozak.
Zvuči čudno, ali za Srbe se to ispostavilo kao potpuno iznenađenje: bukvalno par sedmica ranije blistao je na televiziji. Bila je velika emisija: davao je intervju, pričao o životu, šahu, muzici, o svojim novim kompozicijama.
Došavši u Srbiju 12. avgusta, počela sam svakoga da zapitkujem o Gligi (kao da sam slutila!), svi su odgovarali: „Drži se odlično, kao i uvijek!“ „Još uvijek vozi auto?“ Ispostavlja se – vozi. Piše muziku. Prati šahovske vijesti. Sreće se s prijateljima.
Svetozar Gligorić: Kako sam preživio 20. vijek? Ni sam ne mogu da shvatim. Moj život je mogao da se prekine mnogo ranije.
Njegovu „zvjezdanost“ nisam uopšte osjećala. Od prvih minuta našeg upoznavanja (a to je bilo prije 18 godina) naterao me je da ga zovem „Gliga“ i ponašao se izuzetno jednostavno. Prošle godine sam uzela intervju od njega, ali ništa nisam objavila, jer nije bilo „vremena za to“. Pisala sam mu izvinjenje. On: „Ma ništa, Mašo, napisaćeš kad budeš mogla.“ Sada se osjećam užasno: osim što je otišao dobar prijatelj, shvatam da je jedini motiv da završim ovaj intervju bio njegov odlazak.
Kažu da duša neko vrijeme ostaje iznad tijela, sve vidi i čuje. Nadam se da me sada čuje i ako nešto – ispravi moj članak u kojem prenosim našu prošlogodišnju razgovor. Ali moram priznati, on to nikada nije radio: volio me je i vjerovao mi. Uzela sam intervju nekoliko puta, i svi su oni bili, kako sada kažu, „rezonantni“: prepisivali su ih, prepričavali, još uvijek ih pominju.
Zapanjujuće, tačnije, očaravajuće (!!!), ali on nije ni na gram osjećao da je stariji. Mladost njegove duše se manifestovala u svemu: u načinu života, u odjeći, u tome što se bavio sportom, i najvažnije – u tome što je u devetoj deceniji života promijenio profesiju. Ostavio je šah i prešao na muziku. „Život je najvredniji što imamo“, volio je da kaže.
Prošlog ljeta, kada sam došla kod njega u posjetu, popio je sa mnom vino, pokušao da naruči hranu iz kineskog restorana. Oni su to „usporavali“ na telefonu. Tada smo otišli tamo uživo. Sjajno smo se proveli. A zatim me odvezao automobilom do mojih prijatelja.
Žalio se samo na dvije stvari: na koljeno, zbog kojeg već nekoliko godina nije imao mogućnosti da igra fudbal i tenis, i na šah, koji nikako nije mogao da izbaci iz glave. Ne, nisu ga „proganjali“ stalno. Ali ako bi slučajno primijetio neku poziciju – mozak je automatski počinjao da analizira. „Smrt je nastupila od izliva krvi u mozak“ – mislim da je ovo nekako veoma simbolično. Predstavljam kako bi sada reagovao da sazna razlog svoje smrti. Neku bi šalu na tu temu napravio.
Svetozar Gligorić: Volim šalu. Da je život šala, bilo bi mnogo bolje.
- A on nije šala?
Svetozar Gligorić: Ne, ali može se učiniti takvim pomoću mašte.
Drugi prevod – „može se učiniti takvim pomoću SNOVA“. U srpskom jeziku mašta i san – to je jedno isto: „mašta“.
Ali on je bio sanjar, koji je svoje ideje ostvarivao, pretvarao ih u stvarnost. Velemajstor Gligorić je bio izabranik svog vremena. Nije bio samo šahovski gorostas, legenda jugoslovenskog sporta. Bio je pravi idol za mnoge generacije Jugoslovena. Vlast ga je voljela, narod je aplaudirao. Još nekoliko godina unazad, bila sam svjedok toga kako su ga predstavili kao gosta jednog šahovskog događaja, i stotine ljudi su mu aplaudiralo pet minuta.
-Šta je za vas važnije: vlast ili slava? A možda novac?
Svetozar Gligorić: Ne, ni vlast, ni slava. Za mene je najvažniji kvalitet igre. Evo, sada, na primjer, komponujem muziku i više gubim novca na tome nego što zarađujem. Ako nastavim ovim tempom, za nekoliko godina ću postati siromah. Ali to nije važno. Za mene je važno da svaka melodija koju komponujem bude visokog kvaliteta. U tome je suština.
Više verujem njemu nego zavidnicima koji su stalno pričali o materijalnoj strani njegovih odnosa sa vlastima. Sigurno je čovek koji je 30 godina igrao za bogatu zemlju na prvoj tabli, bio siguran za parče hljeba, samo ne vidim u tome ništa negativno. Pa, dobro, posrećilo mu se s karmom!
Vlast vas je voljela. Šta vam je ta ljubav donosila?
Svetozar Gligorić: Ona mi je smetala. Da, dve godine sam praktično bio „ministar šaha“. Sećam se da sam čak bio kandidat za predsjednika FIDE. To je bila moja greška. Ali hteo sam da ostvarim svoj san: da vratim Fišera u šah. Moja žena je veoma želela da postanem predsednik FIDE. Ali bio sam jednostavno srećan kada sam izgubio izbore: to je bio ogroman pritisak, političke intrige... Kasnije su ponovo dolazile ponude da se kandidujem za tu funkciju, ali sam odbio. Uopšte, sve to ne volim: sastanke, govore... Shvatio sam ŠTA je za mene, ŠTA je moje: kreativni rad i lepota. I još je važno – kada postoji neko ko voli tu lepotu, ko je može da ceni. Ako neko kaže da voli moju muziku, odmah mi postaje simpatičan. (kako obično napišu – „ovdje Gliga se smije“. Iako je svima jasno! – MM)
Niko nije znao da sam počeo da pišem muziku. Uvek sam je slušao, svakog dana, kad god sam mogao, počevši od tri godine, bez prestanka. Jedino vreme kad nisam slušao muziku bilo je tokom četiri ratne godine.
Počeo sam da se bavim muzikom sa 81 godinom. Tokom dve godine uzimao sam časove harmonije. Poznavanje harmonije bilo mi je najvažnije znanje. Kasnije mi je postalo važno da naučim da upravljam muzičkim programima na računaru. Savladao sam to oružje. I sada mogu da radim vrlo dobro. Bez greške. Zapisujem notama, kako sebi predstavljam melodiju, zatim dodajem druge instrumente prema zakonima harmonije i mogu da radim šta želim.
Gliga je pisao džez muziku. Iako je ona bila prerađena i za rep, i za pop. Tekstove pjesama je takođe pisao sam. Izdano je CD izdanje „Kako sam preživeo XX vek“. Sve je prošlo veoma uspješno, kritičari su reagovali pozitivno. Uslijedili su brojni intervjui, emisije, objave: Gliga – nije šahista, već kompozitor! Počeo je novi životni ciklus. Gledajući sve ovo, može li se strahovati od starosti?
Počeo je da priprema drugi CD...
Ako postavimo šahovske titule i stepene paralelno sa muzikom, koji biste vi nivo imali kao kompozitor?
Velemajstor. Srednji velemajstor. U svakom slučaju, pišem muziku bolje od one koju većina ljudi sluša. Uopšte, čini se da muzika sada prolazi kroz period opadanja. Zbog tržišta. Ali tako i treba da bude. Ima perioda uzleta, kao i padova. Televizija na sve načine pokušava da kompenzuje nedostatak kvalitetne muzike raznim igračima, lepim devojkama, akrobatama, koji stvaraju vizuelne efekte. Sve zbog nedostatka muzike. Taj nedostatak mora nekako da se popuni.
Gligu su počeli da okružuju poznati mladi izvođači: reperi, rokeri, pankeri... Izvodili su njegove pjesme sami ili zajedno s njim. To mu je očigledno laskalo, davalo mu snagu.
-Šta su žene značile i znače u vašem životu?
Svetozar Gligorić: Oh, to su božanska stvorenja! Vi ste veoma lepe! I što više televizije, to je više vidljiva razlika između žena i muškaraca. Uopšte, muškarci su uglavnom strašni. A kao da je namerno, na ekranu prikazuju najstrašnije muškarce, kao da ih biraju po izgledu. Naravno, povremeno se pojavi neko privlačno lice, ali to je izuzetno retko. Ali nije samo lice ono što ženu čini lepšom – boja kože, nežnost, sve u ženi je lepo! A u mnogim stvarima ste i mnogo pametnije od muškaraca. Naravno, ne govorim o apstraktnim stvarima, poput matematike ili filozofije, ali u praktičnim stvarima... A kako žene rade rukama! Na primer, kad muškarac pakuje stvari u kofer – to je strašno! Šta se desi sa stvarima: sve je zgužvano, ništa se ne može kasnije razabrati. Kad žena sprema kofer – sve je tako uredno složeno, stvarčica do stvarčice. Razlika je kao između neba i zemlje! (Na srpskom jeziku ovo zvuči mnogo oštrije – MM). Bez vas nema čovečanstva. Mi bismo bez vas izumrli za tren.
Čitav svoj život bio je vjeran svojoj ženi. Ona je umrla, a nisu imali djece. Od tada se nikada nije ponovo ženio. Kuća je bila prekrivena njenim portretima.
Svetozar Gligorić: I sada postoje žene koje bi jako želele da se udaju za mene. Ali ženi treba posvetiti vreme, a ja ga nemam: bavim se muzikom. Zbog toga moram da odbijam.
Tako malo vremena sam posvećivao svojoj supruzi! Kući sam bio samo u prolazu. Ponekad, tokom turnira, dolazili su gosti i veoma mi smetali. Moja pokojna žena je bila veoma gostoljubiva, volela je društvo, bila je srećna, a meni je to bilo vrlo neprijatno.
O svojoj šahovskoj karijeri se sjećao ovako:
Svetozar Gligorić: Do 80. godine bavio sam se šahom, i kada sam hteo, i kada nisam hteo. Postojala je jedna godina kada sam napustio šah. Malo ko zna za to. To je bila 1976. godina, tada sam odbio devet međunarodnih turnira. Odlučio sam da ponovo upišem fakultet i sve to (Gliga je bio prilično poznat novinar, pisao je članke i knjige, imao je kolumne u novinama; njegova knjiga o meču Spaski – Fišer prevedena je na nekoliko jezika i postigla tiraž od nekoliko stotina hiljada primeraka – MM). Godinu dana kasnije, osetio sam da je moje finansijsko stanje dostiglo kritičnu tačku. Bio sam novinar sa vrlo skromnom platom. I 1977. godine sam ponovo počeo da igram. Tako da je moja šahovska karijera bila duža nego što sam planirao. Ali glavni uspesi su došli do 1975. godine. Ovaj jednogodišnji prekid izazvao je takav pad forme da se nikada nisam vratio na onu visinu na kojoj sam bio.
Moj zlatni period verovatno je bio u 50-im godinama. Iako je bilo i ranije, u 40-im, kada sam, na primer, pobedio na turniru u Varšavi. Tada sam, kao nepoznat igrač, bio dva poena ispred svih, uključujući Smislova i Boleslavskog.
Godine 1956. na Aljehinovom memorijalu u Moskvi, prva dva mesta su zauzeli Botvinik i Smislov, treći je bio Tajmanov, a ja sam bio četvrti, ispred Keresа, Najdorfa, Bronštajna, svih vodećih evropskih šahista. I kasnije, mnogo godina kasnije, saznao sam da je David Bronštajn, koji je tada bio kandidat za svetskog šampiona, izgovorio rečenicu: „Da se sada biraju tri vodeća velemajstora na svetu, jedan od njih bi trebalo da bude Gligorić“. To je veoma visoko priznanje. Bio je oduševljen mojom igrom, a ne samo rezultatom. Igrao sam veoma dobro.
A 1958. godine postigao sam najviši rezultat, zauzevši prvo mesto na prvoj tabli na Olimpijadi u Minhenu. Nisam bio svestan koliko su me tada poštovali. Nekoliko godina kasnije, Petrosjan mi je ispričao da su na sastanku tima SSSR-a, pre meča sa Jugoslavijom, razmišljali o tome kakav sastav da postave protiv nas. Oni su tada bili lideri, a mi smo bili drugi. Znali su da igram na prvoj tabli, i to crnim figurama. Botvinik je rekao da neće da igra. Sledeći u redu trebao je da bude Smislov, kao druga tabla. I on nije hteo da igra. Igrao je Keres, koji je bio prijavljen za treću tablu. Možda zato što je moj skor sa njim bio lošiji nego sa Botvinikom i Smislovom. A možda zato što sam zaista bio u odličnoj formi.
-I kako je završila partija sa Keresom?
Svetozar Gligorić: Remi. Ukupno sam osvojio 12 poena od 15 partija: 9 pobeda i 6 remija. Čak je i Botvinik, koji je igrao na prvoj tabli za Sovjetski Savez i bio aktuelni svetski šampion, osvojio manje. Jedan naš šahovski istoričar mi je rekao da je to bio najbolji rezultat svih vremena na prvoj tabli na Olimpijadi. To nisam znao.
Pre nekoliko dana slučajno sam pregledao svoje partije u knjizi i naišao na partiju sa Korčnojem. Bila je to staroindijska odbrana. Igrao sam suprotno svim onim što je Korčnoj smatrao zdravim pozicionim pravilima. On je izgubio, a posle partije je rekao da nije razumeo nijedan moj potez. Ipak, sve njegove figure su otišle na damino krilo, a ja sam otišao sa lovcem sa g7 na e5, da bi on ‘gledao’ na kralja. Tu su mi bili i dama i konj u centru, i top na f-liniji koji sve to prožima. A kada je video da mu preti žrtva na h2 sa matnom napadom, odigrao je Ld4 sa idejom da menja mog lovca. A njegov top je već bio na c7, tako da ako bih pomerio ovog lovca ili ga menjao, on bi mi dao šah topom na g7, i bio bih gotov. Međutim, nije video moj potez Df4. I sada, ako uzme mog lovca na e5, damom dajem šah na f2, Kralj h1, dama f1 mat. Zato što topa po prvoj liniji nema – on je na mom sedmom redu. I nema spasa, odigrao je g3, ja sam igrao Sg3, i odmah se predao.
Viktor Korčnoj – Svetozar Gligorić
Staroindijska odbrana
Memorijal Kapablanke, Havana 1969.
1.d4 Nf6 2. c4 g6 3. Nc3 Bg7 4. e4 d6 5. Nf3 0-0 6. Be2 e5 7. 0-0 Nc6 8. d5 Ne7 9. Nd2 Nd7 10. b4 f5 11. Nb3 fxe4 12. Nxe4 Nf6 13. Ng3 Nf5 14. Nxf5 Bxf5 15. Be3 h5 16. f3 Qd7 17. Qd2 b6 18. a4 Rae8 19. a5 e4 20. axb6 exf3 21. Bxf3 axb6 22. Ra7 Ne4 23. Qc1 Bg4 24. Bxg4 Qxg4 25. Rxc7 Be5 26. Bd4 Rxf1+ 27. Qxf1 Rf8 28. Qa1 Qf4 29. g3 Nxg3. Bijeli predaje
Za partijom Gligorića posmatrao je Ernesto Če Gevara
Svetozar Gligorić: I tada sam pomislio: kako sam samo jak! Nikada više ne bih mogao ovako da igram! Ne, stvarno! Bilo je još nekoliko veoma lepih partija. Na primer, pobeda nad Botvinikom na prvoj tabli u Hamburgu na prvenstvu Evrope. Pobedio sam ga u polu Karokanu – ne znam, neka mešavina, on je izgubio jedan tempo, a ja sam bio majstor tempa: ko izgubi tempo – gotov je!
Svetozar Gligorić – Mihail Botvinik
Zaštita Karokan
Timsko prvenstvo Evrope, Hamburg 1965.
1.d4 g6 2. e4 c6 3. f4 d5 4. e5 c5 5. dxc5 Nc6 6. Nf3 Bg4 7. Be2 e6 8. Be3 Nh6 9. c3 Nf5 10. Bf2 h5 11. Nbd2 Bh6 12. Qa4 g5 13. h3 Bxf3 14. Nxf3 gxf4 15. Nd4 Qc7 16. Nxf5 exf5 17. 0-0 Kf8 18. Bd4 Re8 19. Bf3 Rg8 20. Rae1 Qd7 21. Qb3 Rd8 22. Qc2 Ne7 23. Bxh5 Ng6 24. Bxg6 Rxg6 25. Rf3 Kg8 26. Qf2 Qe7 27. Rf1 Kh7 28. Qc2 Qe6 29. b4 Rdg8 30. R1f2 a6 31. a4 Qd7 32. Kh1 R8g7 33. Qb3 Rg8 34. b5 axb5 35. axb5 Ra8 36. Qb1 Ra5 37. Rb2 Kg8 38. Rf1 Ra8 39. Rbf2 Rg3 40. Rb2 Rg6 41. c6. Crni predaje.
Ili moja pobeda nad Petrosjanom, za koju sam dobio prvu nagradu za lepotu. Mislim da je to bio turnir u Cirihu, ne mogu da se setim... To piše u knjizi, ne mogu sve da pamtim.
Tigran Petrosjan - Svetozar Gligorić
Staroindijska odbrana
Rovinj/Zagreb 1970.
1.d4 Nf6 2. c4 g6 3. Nc3 Bg7 4. e4 d6 5. Be2 0-0 6. Nf3 e5 7. 0-0 Nc6 8. d5 Ne7 9. b4 Nh5 10. Nd2 Nf4 11. a4 f5 12. Bf3 g5 13. exf5 Nxf5 14. g3 Nd4 15. gxf4 Nxf3+ 16. Qxf3 g4 17. Qh1 exf4 18. Bb2 Bf5 19. Rfe1 f3 20. Nde4 Qh4 21. h3 Be5 22. Re3 gxh3 23. Qxf3 Bg4 24. Qh1 h2+ 25. Kg2 Qh5 26. Nd2 Bd4 27. Qe1 Rae8 28. Nce4 Bxb2 29. Rg3 Be5 30. Raa3 Kh8 31. Kh1 Rg8 32. Qf1 Bxg3 33. Rxg3 Rxe4. Bijeli predaje.
I takvih partija bilo je mnogo. Bio sam na samom vrhu svetskog šaha tokom dužeg vremena. I sada, kada sam postao pomalo maštovit, jedan naš veliki šahovski istoričar je rekao da sam jedan od onih velikih majstora koji imaju najviše "antologijskih" partija. Kao pjesme. One partije koje ostaju za sva vremena. U sportskom smislu nisam bio toliko uspešan kao desetak drugih velemajstora: za razliku od njih, nisam postao svetski šampion, čak nisam ni bio blizu toga, a nisam ni imao takvu želju. Uzmimo, na primer, moj meč sa Taljem u Beogradu. Vodio sam u prvom delu, i u jednoj partiji sam mu ponudio remi u boljoj poziciji, jer je on želeo da ide na fudbalski meč Francuska – Jugoslavija. Kasnije me mnogo hvalio kao pravog džentlmena. Ali sam vrlo zadovoljan svojom karijerom. Tokom 30 godina igrao sam na prvoj tabli za zemlju koja je bila ubedljivo druga na svetu, odmah nakon Sovjetskog Saveza.
Koja je najvažnija faza partije? Otvaranje. Pod uslovom da ćete sve ostale faze igre nastaviti u istom duhu. Ali glavni šahovski trik je borba za tempo. Svaki potez je bogatstvo koje imate na raspolaganju. I ako ne odigrate najbolji potez – narušavate ravnotežu u korist protivnika. Kao da menjate uloge. Zato nemate pravo na grešku. Svaki potez treba da bude najkraći put ka cilju, bilo strateškom ili taktičkom. U mom radu na šahu najvažniji su bili kreativnost i logika. Logika mi je dobro razvijena. A u otvaranju sam igrao veoma jako. Nadorf je jednom rekao (iako još uvijek ne znam kako to shvatiti – kao kompliment ili kao razlog za svađu): „Da sam u svojim partijama dobijao pozicije iz otvaranja kao Gligorić, postao bih svetski šampion.“ Ali igrao sam veoma lako, malo sam se pripremao. A „Mar del Plata varijantu“ smislio sam za deset minuta pre partije sa Nadorfom. Pre toga me pobedio na Olimpijadi u Helsinkiju 1952. godine. A sledeće godine susrećemo se u Mar del Plati. Pre je staroindijska odbrana igrana ovako: konj na c6 se igrao vrlo retko, svi su ga postavljali na d7. A kad su ga stavili na c6, igra je išla po sledećem scenariju: zaključaju centar, a potom prebacuju topa sa f6 na g6, dok konji, kao dva idiota, stoje na e7 i d7 i smetaju svim ostalim figurama. Svi su tako igrali i gubili. I rekao sam: „Šta nije u redu sa ovim svetom? Očigledno nešto nije u redu!“ Tako je došla ideja da prvo poboljšam položaj svih figura, a tek onda da napadam.
Miguel Najdorf – Svetozar Gligorić
Staroindijska odbrana
Mar del Plata 1953.
1.d4 Nf6 2. c4 g6 3. Nc3 Bg7 4. e4 d6 5. Nf3 0-0 6. Be2 e5 7. 0-0 Nc6 8. d5 Ne7 9. Ne1 Nd7 10. Nd3 f5 11. f3 f4 12. Bd2 Nf6 13. b4 g5 14. c5 h5 15. Nf2 Ng6 16. Rc1 Rf7 17. cxd6 cxd6 18. a4 Bf8 19. a5 Rg7 20. h3 Nh8 21. Nb5 g4 22. fxg4 hxg4 23. hxg4 a6 24. Na3 Bd7 25. Nc4 Rc8 26. Nb6 Rxc1 27. Bxc1 Be8 28. Ba3 Nf7 29. Qc2 Nh6 30. g5 Rxg5 31. Rc1 Rg3 32. Bb2 Nfg4 33. Nxg4 Nxg4 34. Bxg4 Rxg4 35. Qf2 Bg6 36. Rc4 Qe7 37. Bc3 Qh7 38. Qe2 Rh4 39. Kf2 f3 40. Qe3 Rf4 41. gxf3 Qh2+ 42. Ke1 Qh1+ 43. Ke2 Bh5 44. Kd2 Rxf3 45. Qg5+ Bg7 46. Kc2 Rf2+ 47. Bd2 Qd1+ 48. Kc3 Qa1+. Beli predaje.
Naučio sam da igram šah prilično kasno – sa 11 godina. Tada sam igrao na turniru za decu do 14 godina, naravno, loše sam prošao, ali mi je atmosfera jako prijala. To je bilo u Beogradskom šahovskom klubu, tamo je bila ogromna sala sa velikim stolovima, na kojima su stajale ogromne šahovske garniture. Oduševila me lepota svega toga. Toliko me privuklo da sam počeo da isecam partije iz šahovskih rubrika u novinama, pronašao sam negde i naučio knjigu o otvaranjima. I tako sam napredovao da sam sledeće godine već došao na turnir do 14 godina, pripremljen. I na kraju turnira sam bio lider. To je bio turnir u brzopoteznom šahu. Ali ranije nije bilo satova kao sada. Bili su takvi satovi da je sudija svake deset sekundi vikao: "Beli!" i svake deset sekundi: "Crni!" Svi šahisti su morali da odigraju potez na taj signal. Niko nije imao pravo da zakasni, inače je to bio poraz.
-Ništa?! A ranije nego što je on viknuo, niste imali pravo da odigrate potez?
Svetozar Gligorić: Ne.
-I ništa nije trebalo da se pritiska?
Svetozar Gligorić: Ne, ali sudija je jako pažljivo pratio. Čim neko zakasni – poraz.
Svetozar Gligorić: Ne, svi su bili vrlo disciplinovani. Danas bi mnogi možda i zakasnili, ali mi smo tada bili naučeni disciplini. Moraš da odigraš potez, iako glup! I tako je moj protivnik odigrao glup potez, izgubio partiju i suze su mu krenule. Pobjedih ga i sažalivao sam ga, pa sam mu vratio potez. Sudija je to video, ali je ćutao. I cela ta situacija me je izbacila iz ravnoteže, pa sam izgubio tu partiju. Na kraju je moj protivnik otišao u finale, a ja nisam. Baš mi je falilo to jedno poen ili pola. Ali pošto je sudija video celu situaciju, dozvolio mi je da uđem u finale. I već u finalu sam bio prvi.
Kada sam imao 15 godina, igrao sam na turniru za decu do 18 godina. Tada sam već bio stalni posetilac Beogradskog šahovskog kluba, iako je gimnazistima bilo zabranjeno da ulaze u klub u večernjim časovima. Tamo je radio dvometarski čuvar po imenu Desimir. Jako me je voleo. I kada bih se pojavio na ogromnim vratima, on bi me primetio i odmah spustio glavu prema novinama, kao da ih čita, i ja bih, spuštene glave, prošao pored njega i celu večer provodio u klubu
Ubrzo sam počeo da igram na nivou odraslih igrača našeg kluba, koji su osvajali prva mesta na ekipnim takmičenjima. Godine 1939. godine održano je prvenstvo Jugoslavije za amatere u Zagrebu, i jako sam želeo da odem, ali pošto sam bio veoma siromašan, nisam imao sredstva za put. Tada su moji iz kluba platili moju putnu kartu, poslali su pismo u Zagreb sa molbom da mi tamo obezbede smeštaj i hranu, i uspeo sam da učestvujem na tom važnom takmičenju. Na tom prvenstvu sam ostvario normu za majstora i dobio pravo da učestvujem na svim turnirima u Jugoslaviji, gde sam mogao da igram sa velikim šahistima poput Vidmara, Pirc-a, Trifunovića, Kostića i drugih.
Posle toga, zbog rata, takmičenja su prestala. Godine 1941. pobegao sam iz Beograda, ali ne svojom voljom, već zahvaljujući drugima. Naime, vrlo rano sam ostao bez roditelja. Majka mi je umrla 1. novembra 1940. godine, a otac je umro još kada sam imao osam godina, iznenada. Kada je majka umrla, postao sam siroče, ali do tada sam već postao poznat kao šahista. Dobio sam tri ponude da me podrže do završetka školovanja. Prihvatio sam ponudu predsednika Beogradskog šahovskog kluba, iako je druga ponuda bila mnogo primamljivija. Došla je od jednog novinara, pisca, koji je bio izuzetno bogat i živeo sam u Francuskoj, u poznatoj vili koja i danas postoji. Ja sam, iz dubokog poštovanja prema predsedniku kluba i njegovoj porodici, gde sam često boravio, i igrao šah i stoni tenis, odbio ponudu pisca. Kasnije se ispostavilo da je on bio levičarski orijentisan, i kada su fašisti ušli u Francusku, njega su pogubili. Da sam bio u tom stanu, i mene bi streljali zajedno sa njim.
Predsednik kluba je osećao da opasnost preti. Od kraja 1940. godine Hitler je ponudio Jugoslaviji da se priključi Trojnom paktu, koji su činile Nemačka, Italija i Japan – tri fašističke zemlje. Naravno, narod Jugoslavije je bio protiv toga. 26. marta, dan nakon što je jugoslovenski premijer ipak potpisao protokol o priključenju, u mnogim gradovima su se održali ogromni protesti sa sloganom: "Bolje rat nego pakt!" I predsednik kluba je tada shvatio da Jugoslaviji nije moguće da izbegne rat. Uzeo je svoju porodicu, porodice tri svoja brata i mene, i preselio nas sve u Vrnjačku Banju, na jug.
6. aprila, bez objave rata, Hitler je počeo da bombarduje Beograd, a mi smo se preselili u Crnu Goru. Crnu Goru je okupirala Italija, a njen okupacioni režim je bio mnogo blaži nego onaj nemački. Odatle, već 1943. godine, otišao sam u partizane. U partizanima sam ostao do kraja rata. Dostigao sam čin kapitana i dobio dve vojne nagrade.
Kada sam se kao oficir vratio iz rata, počeo sam da obavljam polupolitičke funkcije, nešto kao šahovski ministar. Ali još nisam shvatao šta tačno želim da postanem. Razmišljao sam da idem na medicinu, ali tokom rata sam slučajno bio svedok toga kako su živoj osobi amputirali nogu. Lekar je tražio da me izbace iz sobe jer je shvatio da bih mogao da izgubim svest zbog tog prizora. Tada sam shvatio da medicina nije za mene.
Brat mog zaštitnika bio je inženjer u Institutu Nikole Tesle. Doveo me tamo da vidim da li mi odgovara tehnička struka. Ni to mi se nije svidelo. A ubrzo se organizovao prvi posleratni šahovski šampionat, na kojem sam sam učestvovao i zauzeo drugo mesto. Moguće da sam mogao biti prvi, ali zbog neiskustva i preteranih ambicija odbio sam Trifunoviću da se dogovorimo za remi. Da sam pristao na remi, bio bih prvi. Ali on je ipak bio iskusniji igrač. Dve godine kasnije počeo sam da igram na prvoj tabli za Jugoslaviju.
O mnogim stvarima smo još razgovarali te večeri. Na primjer, o Robertu Fišeru:
Svetozar Gligorić: Bio sam njegov prijatelj 50 godina. Fišer nije trebao da izaziva sudbinu. Ali to je neka vrsta manije kod ljudi: moraš da pokažeš da si pametniji od vođe države. Malo je igrao i rano je umro. A mogao je da sačuva sebe za svoje stvaralaštvo, da ne izaziva sudbinu. Imao je onu vrstu paranoje da svi žele da ga iskoriste. Ali bio je fantastičan, neverovatan fanatik šaha. Mislio je samo o šahu, skoro o ničemu drugom nije razgovarao. I dao je šahu mnogo. Na kraju, genijalne stvari možeš da stvaraš kada si apsolutno posvećen tome, potpuno koncentrisan. Kada su misli intenzivne i usmerene, tada nešto i stvaraš.
O starosti:
Svetozar Gligorić: Kada sam bio u Africi, prilazili su mi mladi šahisti, pozdravljali, pričali da su gledali moje partije. Ispada da su moje partije pozitivno uticale na njihovo obrazovanje. Sada, iskreno, ne bih mogao da igram kao tada. Morao bih ponovo da učim samog sebe. Starost je ipak prepreka, ali ne zbog smanjenja mentalnih sposobnosti, već zbog fizičke forme. Stalna nesanica, loša sportska forma, razne stvari koje smetaju starijim ljudima.
-Ipak, Korčnoj nastavlja da pokazuje izvanredne rezultate na turnirima.
Svetozar Gligorić: Da, on je svakako izuzetan slučaj, čudo. Ali ako pogledamo rezultate poslednjih godina u celini, njegova šahovska forma ide malo naniže, a ne naviše.
I za kraj, nešto o životu:
Svetozar Gligorić: Moj prijatelj-psihijatar postavio mi je „dijagnozu“: „Ti si normalna osoba. A biti normalan u naše vreme je nenormalnost.“
Prva pesma koju je Gliga napisao na srpskom jeziku zove se „Idi svuda, po celom svetu, ali se vrati kući“. A evo šta on kaže o svojoj glavnoj, omiljenoj pesmi „Život je sve što imamo“:
Svetozar Gligorić: To je moja osnovna filozofija. Univerzum postoji milione godina, ima mnogo nivoa, svetova, ogromnih po veličini, apsolutno nerealnih za ljudski um. I nigde nema života. U svakom slučaju, još nisu otkrili. Život postoji samo na našoj maloj planeti.
-Da li ste pobožni?
Svetozar Gligorić: Ne.
-Šta se dešava sa čovjekom nakon smrti?
Svetozar Gligorić: Oh, da znamo to!
-Pa, ipak…
Svetozar Gligorić: Mi smo kao vrsta evoluirali mnogo hiljada godina. I mi smo jedina vrsta koja je sposobna da shvati sve. Ja u pesmi tako kažem: …Čovek treba da shvati koliko je važno biti živ. I ništa više ne treba! Samo biti živ i, po mogućnosti, zdrav. I živeti sadržajno. I ispuniti to vreme koje mu je dato. Ljudski život je jedna minuta, u odnosu na vreme univerzuma, slikovito rečeno. I ta minuta je toliko dragocena – nikada više neće biti ponovljena! A šta je priroda izmislila? To da se čovečanstvo stalno obnavlja. I ne samo čovečanstvo – svi oblici života na planeti, uključujući i floru i faunu.
Gliga, dragi! Sigurna sam da sada čitaš ove redove. Izvini što nisam uradila ovaj intervju na vrijeme. Nadam se da nisam napisala ništa suvišno.
S dubokim poštovanjem,
Maša.
https://chesspro.ru/_events/2012/manakova1_enc.html
(Kraj serijala)
Нема коментара:
Постави коментар